Мере безбедности су средство за заштиту друштва од криминалитета, које имају своју посебну сврху, која се састоји у поправци и лечењу учиниоца кривичног дела. Оне могу бити одређене само законом. Могу се изрећи само од стране суда и то на основу поступка одређеног у закону, а њихов правни основ садржан је у опасном стању појединих учинилаца кривичних дела.
Кривични законик Републике Србије (у даљем тексту: КЗ) у свом систему мера безбедности познаје и две мере које се односе на лечење зависника од психоактивних супстанци – обавезно лечење наркомана (чл.83 КЗ) и обавезно лечење алкохоличара (чл. 84 КЗ).
Обавезно лечење алкохоличара
У складу са савременим схватањима кривичноправне науке и решењима присутним у компаративном кривичном законодавству и КЗ Републике Србије поклања се посебна пажња мерама безбености као посебним и надасве специфичним кривичним санкцијама. Једне су од четири врсте кривичних санкција предвиђених у овом законском тексту. Међу једанаест мера безбедности, четири су медицинског карактера и по низу особености различите, не само у односу на друге кривичне санкције, већ и друге мере безбедности. Једна од медицинских мера безбедности је обавезно лечење алкохоличара.
Функција њеног нормирања је отклањање стања или услова који могу бити од утицаја да учинилац убудуће не врши кривична дела услед зависности од употребе алкохола што посебно долази до изражаја код кривичних дела насиља која су све присутнија у укупној маси криминалитета.
Учиниоцу који је учинио кривично дело услед зависности од употребе алкохола и код којег постоји озбиљна опасност да ће услед ове зависности и даље да врши кривична дела, суд ће изрећи обавезно лечење.
Дакле, мера безбедности из 84 КЗ може се изрећи уколико су испуњена следећа три услова:
1) учинилац мора бити зависник од алкохола;
2) мора постојати веза између учињеног кривичног дела и учиниочеве зависности;
3) мора постојати „озбиљна опасност“ да ће учинилац услед своје зависности и даље чинити кривична дела.
Мера безбедности обавезног лечења алкохоличара је суплементарног карактера, не може се изрећи самостално. Према чл. 84 ст. 4. КЗ изриче се уколико је учиниоцу изречена казна, условна осуда, судска опомена или је учинилац ослобођен казне. У зависности уз коју је кривичну санкцију мера обавезног лечења алкохоличара изречена зависи и њен начин извршења.
Уколико је изречена уз казну затвора према чл. 84 ст. 2 КЗ мера се извршава у Заводу за извршење казне, односно одговарајућој здравственој установи или другој специјализованој установи. У случају да се извршилац, без оправданих разлога, не подвргне лечењу на слободи или лечење самовољно напусти, суд одређује да се мера принудно изврши у одговарајућој здравственој установи или другој специјализованој установи.
Ако је изречена уз условну осуду, у овом случају представља основ за њено опозивање у смислу члана 69. КЗ, јер се то може сматрати неиспуњењем обавеза које су наметнуте уз условну осуду.
Уколико је изречена уз новчану казну, условну осуду, судску опомену или је ослобођена казне, не може трајати дуже од две године.
Поступак
Према чл. 205 Закона о извршењу кривичних санкција упућивање лица на извршење мере обавезног лечења алкохоличара врши надлежни суд који је изрекао меру у првом степену и о томе обавештава установу у коју се лице коме је мера изречена упућује. Уколико се лице не јави установи на лечење или самовољно напусти започето лечење, установа ће одмах о томе обавестити надлежни суд који наређује његово довођење, односно издавање потернице. Установа у којој се извршава мера обавезног лечења алкохоличара најмање једном у шест месеци обавештава надлежни суд о њеном извршавању, као и о завршетку лечења. После извршене мере обавезног лечења алкохоличара осуђени се упућује на извршење остатка казне затвора, јер се време проведено у установи за лечење урачунава у изречену казну затвора.
Анализа судксе праксе
Разматрајући доступну судску праксу стиче се утисак да судови у потпуности не разумеју проблематику која се веже за меру безбедности обавезног лечења алкохоличара. Такав утисак произилази из следећег: неки судови не налазе за сходно ни да „утврде“ да ли је учинилац зависник од алкохола, тако да се, с тим у вези, поставља питање да ли они заиста разумеју односе на релацији човек – психоактивна супстанца; даље, судови често прибегавају томе да утврђивање услова за изрицање предметних мера безбедности преваљују на вештаке, чиме се од вештака стварају стварни пресудитељи, док се улога суда свела на некритичко прихватање њихових налаза и мишљења.
Даље, у неким случајевима није јасно шта се са изреченим мерама безбедности из чл. 84 КЗ жели постићи, као на пример када су у питању лица код којих се развила психичка зависност, с обзиром да је код њих присутан неки примарни душевни поремећај, тако да се отклањањем зависности уједно не отклања и прави узрок девијантног понашања – примарни поремећај. Ова проблематика нарочито долази до изражаја онда када је урачунљивост учиниоца код кога се развила психичка зависност темпоре цриминис била битно смањена. По мом мишљењу, пре би требало изрећи неку од психијатријских мера безбедности из чл. 81 и 82 КЗ, наравно под условима који важе за њихово изрицање.
Међутим, не треба заборавити да су мере безбедности по својој конструкцији веома „захтевне“ кривичне санкције, с обзиром да се темеље на прогнози будућег понашања. Такав концепт ових, али и неких других мера безбедности утире пут интуитивном, произвољном, па донекле и арбитрерном поступању судова, што указују и разматрани примери из судске праксе.
Закључак
Анализом нормативног и практичног аспекта мере безбедности обавезног лечења алкохоличара, уочена су два кључна резултата. Први је да је у КЗ РС на сасвим одговарајући начин нормирана проблематика ове мере безбедности, да су посматрано са аспекта норме створене све нормативне претпоставке за постизање циља њеног нормирања. Међутим, сасвим другачија ситуација је у њеној практичној примени. Више је проблема који се појављују у пракси примене ове мере – њеног извршења. Поред проблема које смо истакли у анализи судске праксе, треба нагласити и следеће: избегавање осуђеног да се јави на извршење изречене мере обавезног лечења алкохоличара или самовољно напуштање лечења и недовољан степен сарадње сарадника – копацијената на лечењу лица упућених на лечење у Институт за ментално здравље у Београду, а један од разлога за то је врста почињеног кривичног дела. Од укупног броја испитаника њих (63,3%) су извршили кривично дело насиља у породици из чл.194. КЗ РС.
Текст о мери безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи можете прочитати овде.
