Како против дискриминације?

Шта је дискриминација?

Дискриминација представља неоправдано прављење разлике, неједнако поступање или искључивање појединаца или групе лица на основу неког стварног или претпостављеног личног својства, због којег се појединац или група лица ставља у неповољнији положај у односу на друге који та својства немају. Дискриминација постоји и уколико се лица која се иначе налазе у неравноправном положају третирају на исти начин тј. уколико се игнорише чињеница да је појединим лицима која се налазе у неравноправном положају много теже да остваре своја права или испуне одговарајуће услове.

Лична својства на основу којих можете претрпети дискриминацију су раса, пол, вероисповест, језик, национална припадност, родни идентитет, инвалидитет, сексуална оријентација, брачни и породични статус, старосно доба, чланство у политичким, синдикалним или другим организацијама и друга стварна односно претпостављена лична својства.

Стање у Србији

Иако се „сва људска бића рађају слободна и једнака у достојанству и правима“, о веродостојности речи у Универзалној декларацији или законским актима Републике Србије која гарантују једнака права свим грађанима, можда најбоље могу просудити они којима су та права, иако на папиру загарантована и универзална, у свакодневном животу неприступачна, ускраћена, а често и непозната.

„Када сам зимус отишла на преглед, лекарка ми је приликом уласка у ординацију рекла да нема потребе да долазим код лекара јер види да нисам болесна, иако сам заиста била болесна. Није ме прегледала, а ја се нисам никоме жалила.“  (Ж., 2000, Бор)

„У већини институција запослени су непријатни према Ромима, иако не кажу да је то разлог.“  (Ж., 1988, Прокупље)

„У Приштини сам живела у ромској махали и деца из махале углавном нису ишла у школу. Не знам разлог, просто је било тако да деца не иду у школу, већ морају да раде. Ја сам чувала браћу и сестре, као и децу блиских рођака, док су одрасли радили.”  (Ж., 1969, Лесковац)

„Родитељи су сматрали да женска деца не треба да иду у школу, очекивало се да чувају млађу браћу и сестре и да обављају кућне послове. У школу ме нису давали да се не покварим.” (Ж., 1982, Бор)

Права нам, чини се, нису гарантована и дата рођењем. Права оставарујемо унутар државног система као чланови политичке заједнице, односно као политички субјекти. Међутим, лица која немају доказ о рођењу, држављанству или не поседују лична документа су невидљива за правни систем. У Србији су то најчешће Ромкиње и Роми, који се на свакодневном нивоу суочавају са бројним препрекама у остваривању својих права.

Права остварујемо и као друштвени субјекти, односно као равноправни учесници у друштву. Уколико нас друштво у којем живимо дискриминише, остварење права која су нам гарантована законом и на тај начин доступна као равноправним грађанима одређене државе, бива отежано дискриминаторним друштвеним праксама. Права остварујемо, или нам иста бивају ускраћена, у свакодневној интеракцији са осталим члановима друштва.

Права такође остварујемо унутар најуже заједнице, породице. Ромкињама, које одрастају и живе у доминантно патријархалном друштвеном окружењу, са јасно дефинисаним родним улогама које жене задржавају у приватној сфери, остварење права додатно је отежано.

Свест о правима стичемо кроз образовање и уз доступност информација о истим. Без информација и свести о сопственим правима, Ромкиње се налазе у изузетно рањивој позицији. Чак и уколико имају личне документе, одлуке о њиховом животу често доносе брачни партнери или родитељи. Уколико се њихови лични избори не слажу са оним наметнутим, недоступност информација о томе коме би могле да се обрате за подршку, али и непостојање одговарајуће инфраструктуре за остваривање подршке, стављају их у позицију вишеструке дискриминације и рањивости. Њихов приступ правима, у том случају, блокиран је са свих страна. 

Закон о забрани дискриминације

Закон о забрани дискриминације је законски акт који је усвојила Народна скупштина Републике Србије 26. марта 2009. на предлог Владе Републике Србије.

Законом се уређује „општа забрана дискриминације, облици и случајеви дискриминације, као и поступци заштите од дискриминације“. Законом се такође успоставља независни државни орган, Повереник за заштиту равноправности који, између осталог, има овлашћења да прима и разматра притужбе због повреда одредаба закона и даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима.

Закон експлицитно одређује појам дискриминације или дискриминаторског поступања већ у другом члану. Ови појмови, како је дефинисано у закону, имају следеће значење:

Изрази „дискриминација” и „дискриминаторско поступање” означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

Повереник за заштиту равноправности

Законом се успоставља Повереник за заштиту равноправности,који има овлашћења да прима и разматра притужбе због повреда одредаба закона и даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима. Повереника бира Народна скупштина већином гласова народних посланика, а на предлог одбора надлежног за уставна питања.

Мандат на који се бира Повереник је пет година, а исто лице може бити бирано за повереника највише два пута. Одредбе о Поверенику ступиле су на снагу нешто касније него остале одредбе закона, 1. јануара 2010. године.

Кривично правна заштита од дискриминације

Кривична дела против слобода и права човека и грађанина

Повреда равноправности (члан 128)

(1) Ко због националне или етничке припадности, расе или вероисповести или због одсуства те припадности или због разлика у погледу политичког или другог убеђења, пола, језика, образовања, друштвеног положаја, социјалног порекла, имовног стања или неког другог личног својства, другоме ускрати или ограничи права човека и грађанина утврђена Уставом, законима или другим прописима или општим актима или потврђеним међународним уговорима или му на основу ове разлике даје повластице или погодности,

казниће се затвором до три године.

(2)Ако дело из става 1. овог члана учини службено лице у вршењу службе, казниће се затвором од три месеца до пет година.

Повреда права употребе језика и писма (члан 129)

Ко супротно прописима о употреби језика и писма народа или припадника мањинских националних и етничких заједница који живе у Србији ускрати или ограничи грађанину да при остваривању својих права или при обраћању органима или организацијама употреби језик или писмо којим се служи,

казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

Повреда слободе изражавања националне или етничке припадности (члан 130)

(1) Ко спречава другог да изражава своју националну или етничку припадност или културу,

казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

(2) Казном из става 1. овог члана казниће се и ко принуђава другог да се изјашњава о својој националној или етничкој припадности.

(3) Ако дело из ст. 1. и 2. овог члана учини службено лице у вршењу службе,

казниће се затвором до три године.

Повреда слободе исповедања вере и вршења верских обреда (члан 131)

(1) Ко спречава или ограничава слободу веровања или исповедања вере,

казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

(2) Казном из става 1. овог члана казниће се и ко спречава или омета вршење верских обреда.

(3) Ко принуђава другог да се изјашњава о свом верском уверењу,

казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

(4) Службено лице које учини дело из ст. 1. до 3. овог члана,

казниће се затвором до три године.

Изнуђивање исказа (члан 136)

(1) Службено лице које у вршењу службе употреби силу или претњу или друго недопуштено средство или недопуштен начин у намери да изнуди исказ или неку другу изјаву од окривљеног, сведока, вештака или другог лица,

казниће се затвором од три месеца до пет година.

(2) Ако је изнуђивање исказа или изјаве праћено тешким насиљем или ако су услед изнуђеног исказа наступиле нарочито тешке последице за окривљеног у кривичном поступку, учинилац ће се

казнити затвором од две до десет година.

Злостављање и мучење (члан 137)

(1) Ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство,

казниће се затвором до једне године.

(2) Ко применом силе, претње, или на други недозвољени начин другоме нанесе велики бол или тешке патње с циљем да од њега или од трећег лица добије признање, исказ или друго обавештење или да се он или неко треће лице застраши или незаконито казни, или то учини из друге побуде засноване на било каквом облику дискриминације,

казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(3) Ако дело из ст. 1. и 2. овог члана учини службено лице у вршењу службе,

казниће се за дело из става 1. затвором од три месеца до три године, а за дело из става 2. затвором од једне до осам година.

Кривична дела против части и угледа

Повреда угледа због расне, верске, националне или друге припадности (члан 174),

Ко јавно изложи порузи лице или групу због припадности одређеној раси, боји коже, вери, националности, етничког порекла или неког другог личног својства,

казниће се новчаном казном или затвором до годину дана.

Кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије

Изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости (члан 317),

(1) Ко изазива или распирује националну, расну или верску мржњу, или нетрпељивост међу народима или етничким заједницама које живе у Србији,

казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено принудом, злостављањем, угрожавањем сигурности, излагањем порузи националних, етничких или верских симбола, оштећењем туђих ствари, скрнављењем споменика, спомен-обележја или гробова,учинилац ће се

казнити затвором од једне до осам година.

(4) Ко дело из ст. 1. и 2. овог члана врши злоупотребом положаја или овлашћења или ако је услед тих дела дошло до нереда, насиља или других тешких последица за заједнички живот народа, националних мањина или етничких група које живе у Србији,

казниће се за дело из става 1. затвором од једне до осам година, а за дело из става 2. затвором од две до десет година.

Кривична дела против јавног реда и мира

Насилничко понашање на спортској приредби или јавном скупу (члан 344а)

(1) Ко физички нападне или се физички обрачунава са учесницима спортске приредбе или јавног скупа, врши насиље или оштећује имовину веће вредности приликом доласка или одласка са спортске приредбе или јавног скупа, унесе у спортски објекат или баца на спортски терен, међу гледаоце или учеснике јавног скупа предмете, пиротехничка средства или друге експлозивне, запаљиве или шкодљиве супстанце које могу да изазову телесне повреде или угрозе здравље учесника спортске приредбе или јавног скупа, неовлашћено уђе на спортски терен или део гледалишта намењен противничким навијачима и изазове насиље, оштећује спортски објекат, његову опрему, уређаје и инсталације, својим понашањем или паролама на спортској приредби или јавном скупу изазива националну, расну, верску или другу мржњу или нетрпељивост засновану на неком дискриминаторном основу услед чега дође до насиља или физичког обрачуна са учесницима,

казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном.

(2) Ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране групе,

учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година.

(3) Коловођа групе која изврши дело из става 1. овог члана,

казниће се затвором од три до дванаест година.

(4) Ако је извршењем дела из става 1. овог члана дошло до нереда у коме је неком лицу нанета тешка телесна повреда или је оштећена имовина веће вредности,

учинилац ће се казнити затвором од две до десет година.

(5) Службено или одговорно лице које при организовању спортске приредбе или јавног скупа не предузме мере обезбеђења како би се онемогућио или спречио неред, па услед тога буду угрожени живот или тело већег броја људи или имовина веће вредности,

казниће се затвором од три месеца до три године и новчаном казном.

(5) Учиниоцу дела из ст. 1. до 4. овог члана које је извршено на спортској приредби обавезно се изриче мера безбедности забране присуствовања одређеним спортским приредбама.

Кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом

Расна и друга дискриминација (члан 387)

(1) Ко на основу разлике у раси, боји коже, верској припадности, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству крши основна људска права и слободе зајамчена општеприхваћеним правилима међународног права и ратификованим међународним уговорима од стране Србије,

казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(2) Казном из става 1. овог члана казниће се ко врши прогањање организација или појединаца због њиховог залагања за равноправност људи.

(3) Ко шири идеје о супериорности једне расе над другом или пропагира расну мржњу или подстиче на расну дискриминацију,

казниће се затвором од три месеца до три године.

(4) Ко шири или на други начин учини јавно доступним текстове, слике или свако друго представљање идеја или теорија које заговарају или подстрекавају мржњу, дискриминацију или насиље, против било којег лица или групе лица, заснованих на раси, боји коже, верској припадности, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству,

казниће се затвором од три месеца до три године.

(5) Ко јавно прети да ће, против лица или групе лице због припадности одређеној раси, боји коже, вери, националности, етничком пореклу или због неког другог личног својства, извршити кривично дело за које је запрећена казна затвора већа од четири године затвора,

казниће се затвором од три месеца до три године.

Грађанскоправна заштита од дискриминације

Свако има право на судску заштиту. Право на заштиту има сваки човек, и свака организација која је изложена дискриминацији. Услов за заштиту није ни да је дискриминисани домаћи држављанин, ни било какво друго његово својство (пребивалиште или седиште у Србији, право гласа у Србији, плаћање пореза у Србији, обављање пословне делатности у Србији, године живота, пословна способност).

Заштита се тражи од суда. Суд, кад утврди да су испуњени законски услови за заштиту, дужан је да дискриминисаном пружи заштиту. Заштита се прво тражи од вишег суда, који је стварно надлежан за суђење у споровима за заштиту од дискриминације. Ако дискриминисани сматра да је виши суд неоправдано ускратио заштиту, жалбу подноси апелационом суду на чијем подручју се налази виши суд који је донео првостепену пресуду. Апелациони суд пресудом потврђује пресуду првостепеног суда или је преиначује, а решењем одбацује жалбу на пресуду или укида пресуду вишег суда и предмет враћа вишем суду да га поновно расправи и пресуди. Ревизија је изузетно дозвољена против другостепене пресуде, кад је по оцени апелационог суда о допуштености ревизије, потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права. О ревизији одлучује Врховни касациони суд.

Заштита се тражи путем тужбе. Дискриминисани путем тужбе тражи заштиту од вишег суда. Кад је дискриминисан човек, он сам бира да ли ће тужбу поднети оном вишем суду где се налази његово пребивалиште или пак оном вишем суду где је пребивалиште појединца који је извршио повреду, односно седиште организације која је извршила повреду. Дискриминисана организација бира да ли ће тужбу поднети вишем суду где се налази њено седиште или пак вишем суду где је пребивалиште појединца који је извршио повреду, односно седиште организације која је извршила повреду.

Заштиту може да тражи дискриминисани и нека друга лица. Заштиту од дискриминације ужива дискриминисани. Али, заштиту дискриминисаног не мора да тражи он сам. Тужбу могу да поднесу и Повереник за заштиту равноправности, и организација која се бави заштитом људских права или заштитом права групе лица којој припада повређени (на пример, удружење односно невладина организација чији програм обухвата заштиту људских права односно права одређених група лица, рецимо, Рома, хомосексуалаца, особа са инвалидитетом), као и добровољни испитивач дискриминације.

Ако је у конкретном случају дискриминисан само одређени човек, односно само одређена организација, тада организација која би да поднесе тужбу за заштиту дискриминисаног мора претходно да од њега добије пристанак за подношење тужбе. И то писани пристанак, дакле, својеручно потписан.

Дискриминисани има право на сваку потребну судску заштиту. Дискриминисани, односно друго лице које може да тражи заштиту дискриминисаног, бира врсту заштите коју тражи од суда. На располагању је више тужби поводом дискриминације. Осим коначне заштите која се тражи путем тужбе, може да се тражи и привремена заштита која се пружа привременом мером и пре него што је спор окончан, па и пре него што је тужба поднета. Осим заштите која би се састојала у томе да се спречи да се оствари дискриминација од које прети опасност (превентивна заштита), а која се тражи тужбом за пропуштање, постоји и заштита од већ остварене дискриминације (реактивна заштита) која се тражи путем тужбе за уклањање, тужбе за утврђивање, и тужбе за накнаду штете. Постоје и облици додатне зашитите – изрицање судског пенала и објављивање пресуде.

Тужба за спречавање дискриминације. Ова тужба се подноси кад хоће да се спречи, предупреди дискриминација. Заштита може да се тражи све док постоји опасност да ће се дискриминаторска радња извршити, наставити да врши или поновити. Ако се тужба подноси да би се спречило да дискриминатор изврши радњу која тек предстоји а којом би наступила дискриминација, тада се тражи да суд дискриминатору забрани, на пример, да постави најављени натпис којим људе дискриминише због неког личног својства (забрањен приступ Ромима), или, на пример, да дискриминатору забрани да спроведе конкурс за запошљавање који је дискриминаторан (примерице, који садржи услов да кандидат није хомосексуалне оријентације). Ако се тужба подноси да би се спречило да дискриминатор настави да врши радњу дискриминације коју већ врши и која још траје, у том случају се тражи да суд дискриминатору забрани, рецимо, да настави да објављује дискриминаторски конкурс који данима излази у дневном листу, да настави да спречава муштерије да купују у продавници коју држи албанска породица. Ако се тужба за пропуштање подноси да би се спречило да дискриминатор понови већ завршену радњу дискриминације, онда се тражи да суд дискриминатору забрани, примера ради, да убудуће поново одбије пружање лекарске услуге особи са инвалидитетом, да убудуће поново Ромима ускрати приступ дискотеци.

Тужба за уклањање стања дискриминације. Ако је дискриминатор радњом коју је већ извршио створио стање дискриминације које још увек траје, дискриминисани може, све док стање дискриминације траје, да тражи да дискриминатор изврши једну другу и другачију радњу од оне већ извршене, којом ће одстранити изазвано стање које и даље траје. Рецимо, да уклони налепљене огласе којима позива на бојкот одређеног продавца због његове националне припадности, да уклони архитектонску препреку којом се онемогућује приступ лицима са инвалидитетом, да из услова конкурса уклони дискриминаторску клаузулу. Док се тужбом за пропуштање тражи да се дискиминатор уздржи од вршења (од изршења, настављања, или понављања) неке радње, овом тужбом се увек тражи да дискриминисани баш изврши једну нову радњу која је у стању да одстрани произведено стање дискриминације. Стање дискриминације није уклоњено самим тим што је дискриминатору (по тужби за пропуштање) забрањено да настави или понови дискриминаторску радњу. На пример, забрана да убудуће објављује конкурс са дискриминаторском клаузулом, није исто што и наредба да опозове такав конкурс, забрана да убудуће ускраћује приступ Ромима, није исто што и наредба да уклони постављени напис са забраном приступа.

Тужба за утврђивање да постоји дискриминација. Нарочито онда кад дискриминатор сматра да има право да врши дискриминаторску радњу или да ствара или одржава стање дискриминације, дискриминисани може да тражи да суд утврди да га је дискриминатор недопуштено дискриминисао, тј. да је повредио његово право да не буде дискриминисан. Примерице, може да захтева да суд утврди да је недопуштено њему као Рому ускратио приступ услузи, да је недопуштено поставио верску припадност као услов за запошљавање, да није допуштено да бојкотује због верске припадности. Ако је дискриминација извршена општим актом организације (нпр. статутом, правилником), заштита се не тражи овом тужбом у парничном поступку, него се тражи испитивање уставности општег акта од стране Уставног суда.

Тужба за накнаду штете због дискриминације. Сама дискриминација не представља још штету, нити је за постојање дискриминације неопходно да наступи штета, нити да је дискриминатор крив. Али ако штета постоји, као и ако постоји кривица дискриминатора, право је дискриминисаног да му дискриминатор надокнади сву претрпљену штету, како материјалну (имовинску), тако и нематеријалну (неимовинску). Дискриминисани трпи материјалну штету ако се због радње дискриминатора смањи број или вредност имовинских (тј. у новцу изразивих) права дискриминисаног (тзв. стварна штета), или се не повећа број или вредност таквих права (тзв. измакла добит). На пример, због дискриминаторне радње бојкотовања коме је био изложен, смањио му се промет робе или му није му испоручена роба, због чега је морао да је набавља по вишој цени на другој страни, или због чега је одговарао за штету својим повериоцима пошто није могао да је набави на другој страни; због дискриминаторне радње није стекао зараду јер није добио запослење; због дискриминаторне радње морао је ангажовати адвоката и имати трошкове да би остварио своје право на слободу од дискриминације; због дискриминаторне радње ускраћивања лекарске помоћи теже се разболео, што му је проузроковало даље трошкове; због дискриминаторне радње имао је трошкове пресељења. Нематеријална штета се састоји у душевним боловима које трпи, физичким боловима или страху, а који су изазвани актом дискриминације. Дискриминисани може да тражи извињење, повлачење дискриминаторне изјаве, одређени износ новца.

Комбинација више тужбених захтева. Тужбом за утврђивање да је дискриминација недопуштена односно да тужени нема право да врши радњу због које је тужен или да одржава стање које је радњом произвео, дискриминисани ће се послужити онда кад из било ког разлога није заинтересован да тражи друге врсте заштите другим тужбама. Али, кад му није довољно да суд само утврди недопуштеност дискриминације, поднеће неку од осталих тужби (за пропуштање, за уклањање, за накнаду штете). Ни са једном од тих тужби не може да комбинује тужбу за утврђивање. Ако се поднесе било која од тих других тужби, суд ће, наиме, тако и тако морати претходно да утврди недопуштеност дискриминације, јер једино ако је дискриминација недопуштена сме туженом да забрани вршење радње, да му нареди неку радњу, односно да му нареди да накнади штету дискриминисаном. Захтеви тужби за пропуштање, за уклањање и за накнаду штете могу да се обједине у једној тужби (на пример, да се тражи да дискриминатор уклони архитектонску препреку особама са инвалидитетом, да му се забрани да је убудуће поставља, и да надокнади штету проузроковану архитектонском препреком). Дискриминисани бира да ли ће у тужби истаћи све те захтеве или само неке, и које.

Захтев за издавање привремене мере. Кад постоји вероватноћа да дискриминисани има право да тражи да се дискриминатор уздржи од дискриминаторске радње, да дискриминатор уклони стање створено дискриминаторском радњом или да му дискриминатор надокнади штету проузроковану дискриминаторском радњом, ако је уједно вероватно да би касније остварење његовог права било осујећено или знатно отежано – тада дискриминисани може од суда да тражи да суд дискриминатору привремено забрани да изврши, настави или понови дискриминаторну радњу, привремено му нареди да изврши радњу ради уклањања стања дискриминације, или му привремено нареди одређено понашање ради обезбеђења захтева дискриминисаног на накнаду штете. Захтев за издавање привремене мере дискриминисани може суду поднети заједно са подношењем тужбе, као и пошто је већ поднео тужбу, али не и пре њеног подношења. Привремена мера коју суд изда важи најдуже док се не донесе правноснажна пресуда. Пошто она није трајна забрана односно наредба, дискриминисани остварује потпуно потребу за заштитом тек ако суд и правноснажно истоветно пресуди. Ако дискриминатор не поступи по пресуди, дискриминисани може да тражи од извршног суда принудно извршење. Али, и после правноснажности пресуде, све док извршење не буде спроведено, може да захтеваа привремену меру, рецимо, да се дискриминатору забрани да отуђи имовину, да не би отуђењем осујетио, отежао или угрозио остварење права дискриминисаног за накнаду штете. Привремену меру суд ће одредити и кад се учини вероватним да је она потребна да би се спречила употреба силе која води дискриминацији или која представља дискриминацију или да се спречи настанак ненакнадиве штете од дискриминаторне радње.

Захтев за изрицање судског пенала дискриминатору. Кад постоје показатељи да дискриминатор неће бити вољан да поступи по пресуди или по привременој мери због дискриминације, дакле, да неће поштовати забрану да изврши дискриминаторску радњу односно наредбу да уклони стање дискриминације, тада дискриминисани може у тужби за пропуштање односно уклањање односно у предлогу за привремену меру за пропуштање односно уклањање, да захтева и то да суд дискриминатору запрети да ће дискриминисаном имати да плати одређени, примерен износ новца, ако не поступи по пресуди односно привременој мери. Тај износ није накнада штете, и плаћа се независно од тога да ли је радњом дискриминације проузроковао и штету. Дискриминисани може да захтева да суд судски пенал изрекне било пресудом, било већ раније, привременом мером, било по доношењу правноснажне пресуде, све док не затражи њено принудно извршење. Судским пеналом повећава се ефикасност заштите пошто се стављањем у изглед плаћања новчане своте дискриминатор излаже додатном притиску да изврши главну обавезу (да се уздржи од вршења дискриминаторске радње, односно да уклони стање дискриминације), да не би морао да изврши и додатну.

Захтев за објављивање пресуде против дискриминатора. Ако је дискриминација извршена у јавности (путем новина телевизије, радија, билборда, на митингу, на стадиону и др.), дискриминисани може да тражи од суда да дискриминатору наложи да о свом трошку, у целини или делимично, објави пресуду која је због дискриминације донета против њега по тужби за пропуштање, по тужби за утврђење, уклањање, или за накнаду штете.

Доказивање на суду. Коју год врсту тужбе да поднесе, на дискриминисаном (или другом овлашћеном тужиоцу) је да на суду докаже да је тужени извршио радњу због које је тужен. У ту сврху може да предложи и да се саслуша тзв. добровољни испитивач дискриминације. Добровољни испитивач дискриминације је свако лице које се лично и непосредно укључило у неку ситуацију, не би ли тако на лицу места проверило да ли се у тој ситуацији крши забрана дискриминације (на пример, Ром или онај који с њим пође у дискотеку за коју се тврди да не прима Роме, особа са инвалидитетом или онај ко с њом оде код зубара који је на гласу да не жели да због дужег потребног времена пружа услугу особама са одређеним инвалидитетом).

Коју год врсту тужбе да је поднео, ако дискриминисани учини вероватним да је због његовог личног својства на његову штету начињена разлика у односу на друге особе, тада се претпоставља да је истовремено прекршено начело једнакости односно једнаких права и обавеза, па је тада на дискриминатору да докаже да ипак том дискриминаторском радњом није повређено начело једнакости односно једнаких права и обавеза.

Коју год тужбу да је поднео, дискриминисани никад не мора да докаже да има правни интерес за заштиту, нити да наведе зашто тражи заштиту.

Ако је суд утврдио да је извршена радња непосредне дискриминације или је то међу странкама неспорно, тужени се не може ослободити од одговорности доказивањем да није крив.

Уколико тужилац учини вероватним да је тужени извршио акт дискриминације, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза сноси тужени.

Свака странка може користити податке матичних евиденција и административних регистара ради доказивања чињеница у погледу којих сноси терет доказивања.

Само је за тужбу за накадну штете важно да је дискриминатор крив и да је дискриминисани претрпео штету због дискриминације. Али ни у том случају дискриминисани не доказује кривицу дискриминатора. Наиме, за сваког дискриминатора за кога се докаже да је својом дискриминаторском радњом проузроковао штету, закон сматра и да је крив, па је на њему да докаже да није. Али, дискриминатор не може да доказује да није крив ако је штету проузроковао радњом непосредне дискриминације (јер закон тад необориво узима да постоји дискриминација). Кад тражи накнаду штете, дискриминисани доказује да је претрпео штету и у чему се она састоји, да је тужени извршио дискриминаторску радњу, као и да му је штета проузрокована том дискриминаторском радњом, а што значи да штета какву је он претрпео и уобичајено наступа кад се изврши таква дискриминаторска радња.

По тужби за пропуштање дискриминаторске радње суд ће пружити заштиту само ако у време подношења тужбе постоји опипљива и озбиљна опасност да ће се дискриминаторска радња извршити, наставити или поновити. Да ли је опасност таква, суд просуђује у сваком поједином случају, с обзиром на конкретне околности. Рецимо, ако се докаже да је тужени већ вршио такву дискриминаторску радњу, или ако је она већ започета и траје, сматраће се да постоји опасност од понављања односно од настављања, па тужени мора да докаже конкретне чињенице да би се узело да више нема опасности од дискриминисања.

Кад тражи да суд изда привремену меру, предлагач мора да учини вероватним основаност свог захтева, као и опасност да би без привремене мере касније остварење његовог захтева било осујећено или знатно отежано. То не мора ако противнику не прети знатнија штета од издавања привремене мере. Кад тражи издавање привремене мере поводом захтева за накнаду штете, дискриминисани мора учинити вероватним и то да касније, тј. у извршном поступку који би покренуо, ако се сада не изда привремена мера неће моћи да наплати накнаду штете зато што постоји конкретна опасност да ће дискриминатор у међувремену отуђити имовину која би у извршном поступку служила намирењу његовог права на накнаду штете, да ће умањити њену вредности, да ће имовину оптеретити правима трећих која онемогућавају извршење, или да ће имовину скрити, и сл.

Да би суд изрекао судски пенал дискриминатору, дискриминисани мора да учини вероватним да дискриминатор неће поступити по пресуди односно привременој мери. Да ли постоји таква опасност, суд ће просудити у сваком поједином случају, с обзиром на конкретне околности. Узеће у обзир, нарочито, да ли на то упућује досадашње понашање дискриминатора.

Закључак

У нашем контексту, у нашој земљи је расна дискриминација нажалост присутна у свим областима друштвеног живота. Ситуацију отежава чињеница да тај проблем није довољно препознат у друштву –ако је говор мржње наша свакодневица – ми имамо антидикриминационо законодавство, али приступ правди жртвама дискриминације је у Србији тежак, што због високих трошкова парница, поступака који дуго трају, недостатка обучених адвоката на тему дискриминације итд.

Не постоји адекватна превенција и углавном расно мотивисано насиље и други облици расне дискриминације прођу некажњено. а такође није ретко ни да медији непрофесионалним извештавањем доприносе дискриминацији маргинализованих група. Пре свега мислим на подстицање стереотипа према Ромима.

Неопходно је да пре свега држава, органи власти, – буду предводници у сузбијању и кажњавању расне дискриминације.

Мислим да је промена начина размишљања и развијање културе људских права, насупрот предрасудама и стереотипима, предуслов успешне борбе против дискриминације и у данашњим друштвеним околностима.

Према истраживању Поверенице за заштиту равноправности о односу грађана и грађанки п рема дискриминацији у Србији из новембра 2019. године, 51% испитаника и испитаница сматра да су Роми и Ромкиње дискриминисани у Србији док 36% испитаних сматрају да Роми воле да краду, 19% не би волели да су им Роми комшије, 11% да су им сарадници на послу, 17% не би волело да им је особа ромске националности васпитач деци, док 15% има нешто против дружења са припадницима и припадницама ове мањине. Само на основу тих података видимо да је присутан висок степен нетолеранције код дела већинског становништва према мањинама, које су традиционално жртве расне дискриминације.

Што се тиче солидарности, када причамо о Ромимама, мислим да смо као друштво озбиљно заказали, посебно када је у питању криза образовања. Не постојање системског решења за укључивање Рома у образовни систем посебно се показало као проблематично када се због пандемије прешло на онлајн наставу – већина ромске деце не може да прати онлајн наставу јер немају техничке могућности. Тренутно им се ускраћује право на образовање, а о томе се готово и не прича у јавности.

У Републици Србији постоји велики број закона који садрже антидискриминационе одредбе. Међутим, ти закони садрже одредбе о забрани дискриминације који су великим делом међусобно неусклађене и недовољно повезане

Стратегија превенције и заштите од дискриминације за период од 2013. до 2018. године40 (Стратегија), је била прва таква стратегија која је усвојена као усаглашен систем мера, услова и инструмената јавне политике које је Република Србија требало да спроведе ради спречавања односно смањења свих облика и посебних случајева дискриминације, а посебно према одређеним лицима односно групама лица с обзиром на њихово лично својство.

Међутим, ситуација у области заштите од дискриминације је забрињавајућа када се има у виду да су мере предвиђене претходном Стратегијом и пратећим Акционим планом у великој мери оцењене као неиспуњене.

И поред оваквих оцена Република Србија више од две године од истека Стратегије превенције и заштите од дискриминације није усвојила нову стратегију која ће се бавити овим питањем. Ово значи да држава већ дужи временски период нема усаглашен систем мера, услова и инструмената јавне политике које би требало да спроводи ради спречавања односно смањења свих облика и посебних случајева дискриминације.

Законска регулатива није довољно ефикасна, теме толеранције, поштовања и разумевања различитости би требало да буду много заступљеније у нашем образовању. Имамо још пуно посла, али оно што свако може да уради је да почне од себе – немојте да окрећете главу, реагујте у случајевима расне или било које друге врсте дискриминације, пријавите Поверенику за заштиту равноправности и ширите толеранцију.

Текст о полном узнемиравању на радном месту можете прочитати овде.