Mere bezbednosti su sredstvo za zaštitu društva od kriminaliteta, koje imaju svoju posebnu svrhu, koja se sastoji u popravci i lečenju učinioca krivičnog dela. One mogu biti određene samo zakonom. Mogu se izreći samo od strane suda i to na osnovu postupka određenog u zakonu, a njihov pravni osnov sadržan je u opasnom stanju pojedinih učinilaca krivičnih dela.
Krivični zakonik Republike Srbije (u daljem tekstu: KZ) u svom sistemu mera bezbednosti poznaje i dve mere koje se odnose na lečenje zavisnika od psihoaktivnih supstanci – obavezno lečenje narkomana (čl.83 KZ) i obavezno lečenje alkoholičara (čl. 84 KZ).
Obavezno lečenje alkoholičara
U skladu sa savremenim shvatanjima krivičnopravne nauke i rešenjima prisutnim u komparativnom krivičnom zakonodavstvu i KZ Republike Srbije poklanja se posebna pažnja merama bezbenosti kao posebnim i nadasve specifičnim krivičnim sankcijama. Jedne su od četiri vrste krivičnih sankcija predviđenih u ovom zakonskom tekstu. Među jedanaest mera bezbednosti, četiri su medicinskog karaktera i po nizu osobenosti različite, ne samo u odnosu na druge krivične sankcije, već i druge mere bezbednosti. Jedna od medicinskih mera bezbednosti je obavezno lečenje alkoholičara.
Funkcija njenog normiranja je otklanjanje stanja ili uslova koji mogu biti od uticaja da učinilac ubuduće ne vrši krivična dela usled zavisnosti od upotrebe alkohola što posebno dolazi do izražaja kod krivičnih dela nasilja koja su sve prisutnija u ukupnoj masi kriminaliteta.
Učiniocu koji je učinio krivično delo usled zavisnosti od upotrebe alkohola i kod kojeg postoji ozbiljna opasnost da će usled ove zavisnosti i dalje da vrši krivična dela, sud će izreći obavezno lečenje.
Dakle, mera bezbednosti iz 84 KZ može se izreći ukoliko su ispunjena sledeća tri uslova:
1) učinilac mora biti zavisnik od alkohola;
2) mora postojati veza između učinjenog krivičnog dela i učiniočeve zavisnosti;
3) mora postojati „ozbiljna opasnost“ da će učinilac usled svoje zavisnosti i dalje činiti krivična dela.
Mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara je suplementarnog karaktera, ne može se izreći samostalno. Prema čl. 84 st. 4. KZ izriče se ukoliko je učiniocu izrečena kazna, uslovna osuda, sudska opomena ili je učinilac oslobođen kazne. U zavisnosti uz koju je krivičnu sankciju mera obaveznog lečenja alkoholičara izrečena zavisi i njen način izvršenja.
Ukoliko je izrečena uz kaznu zatvora prema čl. 84 st. 2 KZ mera se izvršava u Zavodu za izvršenje kazne, odnosno odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi ili drugoj specijalizovanoj ustanovi. U slučaju da se izvršilac, bez opravdanih razloga, ne podvrgne lečenju na slobodi ili lečenje samovoljno napusti, sud određuje da se mera prinudno izvrši u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi ili drugoj specijalizovanoj ustanovi.
Ako je izrečena uz uslovnu osudu, u ovom slučaju predstavlja osnov za njeno opozivanje u smislu člana 69. KZ, jer se to može smatrati neispunjenjem obaveza koje su nametnute uz uslovnu osudu.
Ukoliko je izrečena uz novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu ili je oslobođena kazne, ne može trajati duže od dve godine.
Postupak
Prema čl. 205 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija upućivanje lica na izvršenje mere obaveznog lečenja alkoholičara vrši nadležni sud koji je izrekao meru u prvom stepenu i o tome obaveštava ustanovu u koju se lice kome je mera izrečena upućuje. Ukoliko se lice ne javi ustanovi na lečenje ili samovoljno napusti započeto lečenje, ustanova će odmah o tome obavestiti nadležni sud koji naređuje njegovo dovođenje, odnosno izdavanje poternice. Ustanova u kojoj se izvršava mera obaveznog lečenja alkoholičara najmanje jednom u šest meseci obaveštava nadležni sud o njenom izvršavanju, kao i o završetku lečenja. Posle izvršene mere obaveznog lečenja alkoholičara osuđeni se upućuje na izvršenje ostatka kazne zatvora, jer se vreme provedeno u ustanovi za lečenje uračunava u izrečenu kaznu zatvora.
Analiza sudkse prakse
Razmatrajući dostupnu sudsku praksu stiče se utisak da sudovi u potpunosti ne razumeju problematiku koja se veže za meru bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara. Takav utisak proizilazi iz sledećeg: neki sudovi ne nalaze za shodno ni da „utvrde“ da li je učinilac zavisnik od alkohola, tako da se, s tim u vezi, postavlja pitanje da li oni zaista razumeju odnose na relaciji čovek – psihoaktivna supstanca; dalje, sudovi često pribegavaju tome da utvrđivanje uslova za izricanje predmetnih mera bezbednosti prevaljuju na veštake, čime se od veštaka stvaraju stvarni presuditelji, dok se uloga suda svela na nekritičko prihvatanje njihovih nalaza i mišljenja.
Dalje, u nekim slučajevima nije jasno šta se sa izrečenim merama bezbednosti iz čl. 84 KZ želi postići, kao na primer kada su u pitanju lica kod kojih se razvila psihička zavisnost, s obzirom da je kod njih prisutan neki primarni duševni poremećaj, tako da se otklanjanjem zavisnosti ujedno ne otklanja i pravi uzrok devijantnog ponašanja – primarni poremećaj. Ova problematika naročito dolazi do izražaja onda kada je uračunljivost učinioca kod koga se razvila psihička zavisnost tempore criminis bila bitno smanjena. Po mom mišljenju, pre bi trebalo izreći neku od psihijatrijskih mera bezbednosti iz čl. 81 i 82 KZ, naravno pod uslovima koji važe za njihovo izricanje.
Međutim, ne treba zaboraviti da su mere bezbednosti po svojoj konstrukciji veoma „zahtevne“ krivične sankcije, s obzirom da se temelje na prognozi budućeg ponašanja. Takav koncept ovih, ali i nekih drugih mera bezbednosti utire put intuitivnom, proizvoljnom, pa donekle i arbitrernom postupanju sudova, što ukazuju i razmatrani primeri iz sudske prakse.
Zaključak
Analizom normativnog i praktičnog aspekta mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara, uočena su dva ključna rezultata. Prvi je da je u KZ RS na sasvim odgovarajući način normirana problematika ove mere bezbednosti, da su posmatrano sa aspekta norme stvorene sve normativne pretpostavke za postizanje cilja njenog normiranja. Međutim, sasvim drugačija situacija je u njenoj praktičnoj primeni. Više je problema koji se pojavljuju u praksi primene ove mere – njenog izvršenja. Pored problema koje smo istakli u analizi sudske prakse, treba naglasiti i sledeće: izbegavanje osuđenog da se javi na izvršenje izrečene mere obaveznog lečenja alkoholičara ili samovoljno napuštanje lečenja i nedovoljan stepen saradnje saradnika – kopacijenata na lečenju lica upućenih na lečenje u Institut za mentalno zdravlje u Beogradu, a jedan od razloga za to je vrsta počinjenog krivičnog dela. Od ukupnog broja ispitanika njih (63,3%) su izvršili krivično delo nasilja u porodici iz čl.194. KZ RS.
Tekst o meri bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi možete pročitati ovde.