Споразум о Признању Прекршаја

Прекршаји представљају блаже повреде јавног поретка у областима саобраћаја, јавног реда и мира, пореза, финансија, царина, радних односа, заштите на раду, информација од јавног значаја, екологије и другим областима.

Прекршајни поступак се покреће захтевом за покретање прекршајног поступка који подносе овлашћени предлагачи – органи управе, овлашћени инспектори, јавни тужилац, органи и организације које врше јавна овлашћења, као и оштећени.

У прекршајном поступку као прекршајне санкције изричу:

1. казне,
2. казнени поени,
3. опомена,
4. заштитне мере и
5. васпитне мере.

Закон о прекршајима („Сл. гласник РС“, бр. 65/13, 13/16, 98/16, 91/19 и 91/19 – ЗОП) предвидео је правнички институт „споразум о признању прекршаја“ који је детаљно регулисан.

Споразум о признању прекршаја је у потпуности заживео у судској пракси.

Закључивање и садржина споразума

Споразум о признању прекршаја се закључује на предлог подносиоца захтева (што је ређи случај) или на предлог окривљеног или браниоца.

Законске одредбе указују на то да се предлог може дати усмено или у писменом облику, па је могуће „преговарање“, што указује на то да би хипотетички окривљени могао и више пута да се обрати подносиоцу са предлогом споразума уколико прибави нови доказ или укаже на неку околност која није била позната пре предлагања споразума.

Споразум се може закључити само до доношења првостепене пресуде.

У том смислу, већ у судском позиву се указује на могућност закључења споразума, а у сваком случају оправдано би било указивање на могућност закључивања споразума, уз поштовање претпоставке невиности окривљеног и на адекватан начин.

Окривљени и бранилац могу у сваком моменту поднети предлог за закључење споразума о признању прекршаја ( до доношења првостепене пресуде) након којег подносилац захтева има обавезу да се на предлог изјасни и приступи преговорима о врсти и висини казне, односно другим прекршајним санкцијама.

Споразум о признању прекршаја садржи:

• опис прекршаја који се окривљеном ставља на терет
• признање окривљеног да је учинио прекршај из тачке 1. овог става
• споразум о врсти и висини казне, односно о другим прекршајним санкцијама
• изјаву овлашћеног подносиоца о одустајању од прекршајног гоњења за прекршаје који нису обухваћени споразумом о признању
• споразум о трошковима прекршајног поступка или о одузимању имовинске користи прибављене прекршајем
• изјаву о одрицању странака и браниоца од права на жалбу против одлуке суда донесене на основу прихватања споразума о признању
• потпис странака и браниоца

Споразум о признању прекршаја се не може склопити за прекршајне за које се издаје прекршајни налог.

Одмеравање казне у споразуму о признању прекршаја

Овлашћена службена лица полиције често тврде да не могу изрећи новчану казну нижу од одређене, а која је често тек мало умањена новчана казна од најмање прописане за конкретан прекршај ( нпр. за прекршај за који је прописана казна 120.000 до 150.000 динара нуде споразум на 100.000 динара ) што није тачно!

У споразуму о признању овлашћени подносилац захтева и окривљени се могу сагласити о изрицању окривљеном казне која не може бити испод законског минимума прописаног чланом 39. став 1. Закона о прекршајима.

Овим чланом Закона одређен је општи распон новчаних казни које се могу прописати посебним законима ( као што је Закон о безбедности саобраћаја на путевима ), и он износи:

1. од 5.000 до 150.000 динара за физичко лице или одговорно лице
2. од 50.000 до 2.000.000 динара за правно лице
3. од 10.000 до 500.000 динара за предузетника

Дакле, да резимирамо – у поступку признања прекршаја увек можете преговарати и захтевати новчану казну мању од прописане за конкретан прекршај, и мању од оне коју полиција предложи.

Ипак, треба имати у виду да ће суд донети решење којим одбија споразум о признању, ако казна, односно друга санкција утврђена у споразуму очигедно не одговара тежини прекршаја који је окривљени признао.

Забрана управљања моторним возилом и казнени поени у споразуму о признању прекршаја

Као што је горе наведено – окривљени и подносилац захтева за покретање прекршајног поступка се споразумевају о врсти и висини казне, односно другим прекршајним санкцијама. Прекршајне санкције су:

• казне
• казнени поени
• опомена
• заштитне мере
• васпитне мере

Дакле, у преговорима се може договорити колико ће трајати заштитна мера забране управљања моторним возилом, или да ли ће уопште бити изречена.

Са друге стране, уколико суд сматра неизрицање заштитне мере или њено трајање очигледно несразмерним тежини учињеног прекршаја, такав споразум ће одбити.

Ипак, овлашћена службена лица полиције, често ( увек ) наводе како се у споразуму морају изрећи све санкције предвиђене за одређени прекршај.

Они овакве наводе износе у складу са неформалним упутством Министарства унутрашњих послова што Вас као окривљеног не обавезује.

Одлучивање о споразуму

Суд ће пресудом усвојити споразум ако на основу споразума утврди да је:

• 1) окривљени свесно и добровољно признао прекршај,
• 2) да споразум садржи све законом прописане елементе,
• 3) да је окривљени потпуно свестан свих последица споразума, а да посебно разуме да се одриче права на суђење и права на жалбу и
• 4) да споразумом нису повређена права оштећеног.

Уколико није испуњен неки од ових услова суд ће одбити споразум.

Суд ће одбацити споразум поднет након доношења првостепене пресуде решењем против којег жалба није дозвољена.

Признање окривљеног дато у споразуму које од суда није прихваћено не може бити доказ у поступку.

Када одлука о неприхватању споразума постане правоснажна сви списи у вези са оваквим признањем издвајају се у посебан спис који се уништава пред судом уз службену белешку, па ће се поступак наставити по поднетом захтеву.

Када суд донесе пресуду којом усваја споразум окривљеног оглашава одговорним и изриче му прекршајну санкцију из споразума.

Овде се указује на једну изузетно значајну одредбу ЗОП која овлашћује подносиоца захтева да се споразуме са окривљеним да му се заштитна мера изрекне у мањем обиму или да му се уопште не изрекне.

Познавање ове одредбе је изузетно важно за окривљеног.

Најчешће ова одредба има примену код саобраћајних прекршаја.

Најчешће се ради о прекршајима где је изрицање заштитне мере законом прописано као обавезно, често у минималном трајању од три месеца, па до једне године, а све поред новчане или евентуално затворске казне.

Примери таквих прекршаја су прекорачење брзине кретања возила, вожња у алкохолисаном стању, пролазак кроз жуто и црвено светло итд.

У току прекршајног поступка суд цени све околности од значаја за одређивање врсте и висине казне, односно санкције, али ниједним правним механизмом и ако нађе да постоје било какве олакшавајуће околности не може да својом одлуком умањи обавезну минималну прописану заштитну меру (јер се сходно ЗОП само казна било новчана или затворска могу ублажити, а не и заштитна мера као прекршајна санкција).

У том смислу, произилази да и када су испуњени законски услови за изрицање опомене, такође се не може умањити минимална законом предвиђена заштитна мера.

Из наведеног разлога окривљени има путем споразума изразито веће могућности да утиче на трајање заштитне мере, јер је законодавац ту могућност дао подносиоцу захтева, а суду ускратио.

Пракса показује да суд, на основу могућности да кроз целовит поступак дође до свих олакшавајућих околности, знатно чешће ублажава висину новчане казне испод прописаног посебног минимума, док подносиоци захтева ту могућност немају.

Мишљења смо да постојање овлашћења подносиоца да склопи споразум о заштитној мери у мањем обиму или да се иста не изрекне, без да то овлашћење има суд, правно није логично, јер суд изводи доказе и има целовиту слику прекршаја, а нема овлашћења која има подносилац захтева.

За наведено аргумент не може бити то што суд доноси пресуду о прихватању споразума, па мислимо да ову недоследност треба отклонити.

И на крају, закључимо да је споразум о признању прекршаја изузетно користан институт, јер убрзава поступак, смањује трошкове и омогућава нијансирање одговорности за прекршаје.

Очигледно је да окривљени може само да има користи од информисања код подносиоца захтева о могућем споразуму и да уколико сматра да је предлог неадекватан правду потражи у судском поступку.

Уместо закључка

Закључивањем споразума обезбеђујете минималну новчану казну, а у највећем броју случајева, избећи ћете изрицање заштитне мере забране управљања возилом, за прекршаје за које је прописана у трајању од минимум тридесет дана.

За прекршаје где је заштитна мера прописана у дужем трајању, у споразуму ће бити скраћено њено трајање. Значи – сачуваћете возачку дозволу!

Кад су саобраћајни прекршаји у питању, саобраћајна полиција је унапредила откривање и доказивање прекршаја, па је споразум начин да прођете боље него да негирате прекршај.

Споразумом се одричете права на даље суђење, односно извођење доказа, јер сте прекршај признали, а и права на жалбу на пресуду која се доноси на основу споразума, а тиме значајно смањујете трошкове.

Дакле, ако сте учинили прекршај и желите да избегнете веће трошкове поступка, након што примите позив са примерком захтева за покретање прекршајног поступка, јавите се подносиоцу захтева ради закључења споразума. За собраћајне прекршаје то је Управа саобраћајне полиције.

Адвокат Зоран Ј. Минић