Акушерско насиље у Србији донедавно је било табу тема па чак и проблем који је за велики део јавности био непознаница.
Извештај “Третман жена у гинеколошко-акушерским установама” додатно расветљује овај важан друштвени проблем и открива стравична искуства 200 жена на порођају.
Извештај су саставиле колегинице, адвокатице Марина Мијатовић, Јелена Станковић и Ивана Соковић Крсмановић и у том извештају се наводи да су случајеви тих жена потврда је је акушерско насиље системски проблем, као и да пракса показује да су жртве злостављања не само жене односно породиље већ и бебе.
“Ниједна жена која борави у гинеколошко-акушерској установи не може бити само број или дијагноза, она је људско биће које мора имати хуман медицински третман , без злостављања и уз поштовање личности”.
Тим речима почиње извештај о третману жена у гинеколошко-акушерским установама адвокаткиња Марине Мијатовић, Јелене Станковић и Иване Соковић Крсмановић.
У Републици Србији жене су доживљавале 16 врста насиља током различитих медицинских третмана у гинеколошко-акушерским установама.
Жене су доживљавале медицинске третмане као насиље (Кристелеров захват, епизиотомија и слично) када су они извршени без пристанка пацијенткиње, уз њено противљење, притом изазивајући велику патњу и бол, као и узрокујући озбиљне негативне последице по здравље и живот.
Највише пријава акушерског насиља било је за четири здравствене установе:
- Гинеколошко акушерска клиника „Народни фронт“;
- Универзитетски клинички центар Војводине, Клиника за гинекологију и акушерство „Бетанија“;
- Универзитетски клинички центар Ниш, Клиника за гинекологију и акушерство;
- Универзитетски клинички центар Србије, Клиника за гинекологију и акушерство „Вишеградска“.
Пријаве за акушерско насиље се односе на поступање лекара и медицинских сестара/техничара.
Према пријавама за акушерско насиље, лекари су били извршиоци насиља у највећем броју случајева, осим у Универзитетском клиничком центру Србије, на Клиници за гинекологију и акушерство „Вишеградска“, где је број уједначен.
Вербално насиље
Извештај је показао да жене на порођају најчешће доживљавају вербално акушерско насиље:
- вређање,
- псовање,
- понижавање,
- урлање,
- називање пацијенткиња погрдним именима.
На основи извештаја може се закључити да су жене у сукобу са здравственим радницима, односно да постоји страх код жене када треба да уђу у здравствену установу од малтертирања јер их третирају као објекат – уместо да, на пример, порођај буде леп догађај без трауме.
Код жена се развио осећај да кад улазе у здравствену установу као да се спремају за борбу са неким ко би требало да им помогне да очувају свој и бебин живот и здравље.
Пацијенткиње се негативном и осуђујућом комуникацијом стављају у подређени положај.
Као да им се таквом вербалном комуникацијом ставља до знања да оне зависе од здравствене установе и да оне можда неће касније добити услугу ако се поново обрате здарсвтвеним радницима у тој установи, као и да могу да доживе горе искуство.
Злоупотреба права на пристанак на медицинске захвате
Женама је повређено право на информисани пристанак на медицинске процедуре – то је био следећи велики проблем који су колегинице уочиле док су читале о искуствима жена.
Наиме, жене су добијале папир на којем је била сагласност коју је требало да потпишу да пристају на све интервенције и све медицинске услуге које могу бити пружене у здравственој установи.
Међутим, када оне траже појашњења, углавном добију одговор да ако не потпишу сагласност неће моћи да се породе у тој установи или да могу да изаберу неку другу установу за порођај.
Јако је дискутабилно у којем се тренутку од жена тражи сагласност.
Постоје примери када су жене потписале бланко папир и ушле у порођајну салу, а не знају шта је све обухваћено том сагласношћу.
Неке су сагласност потписивале у тренутку великих болова приликом порођаја, а тада жена није у могућности да рационално одлучи, као и да разуме шта потписује.
Тортура приликом медицинских захвата
У великом броју случајева акушерског насиља здравствени радници предузимају медицинске мере против воље пацијенткиње, као што су:
- Кристелеров захват,
- примена вакуума,
- епизиотомија,
- укључивање индукције,
- насилно пробијање водењака и клистирање.
Постоје бројни примери да да се примењују методе које негативно утичу на здравље жена. На пример, извођење Кристлеровог захвата доводи до тешких последица као што је пуцање ребара, или када се царски рез не уради у правом тренутку.
Често вакуум оставља више штетних последица него што има користи приликом порођаја. Код многих жена дошло је до руптуре материце, али и хематома на главама бебе и слично.
Такође, епизиотомија не би смела да представља уобичајену методу јер се њом нарушава здравље жене. Истраживања су показала да епизиотомија представља насилну методу, а да су много мање последице када до пуцања крвних судова и мишића дође спонтано.
Док је у Србији епизиотомија рутина, многе европске земље су усвојиле препоруке Светске здравствене организације да се врши само када за то постоје одређене индикације.
Такође, постоји истраживање лекара из Болоње који су посматрали жене које су се први пут порађале – 134 породиље код којих је примењен Кристелеров захват и 128 жена код којих није примењен.
Резултати показују да чак 28,4% жена код којих је примењен Кристелеров захват има последице у виду руптуре мишића, у односу на 14,1% жена код којих није примењен овај захват, наводи се у извештају.
На овом месту је важно истаћи да код свих медицинских захвата, законска регулатива је таква да, ако вам лекар нешто предложи, ви морате да имате пуну информацију да бисте донели одлуку.
Пацијенткиња може да каже да не жели одређени медицински захват. Међутим, таква комуникација не постоји, а пацијенткиње углавном не добијају информације на основу којих би одлучиле о третману.
Акушерско насиље – Физичке повреде, понижавање и насиље
Пацијенткиње се током порођаја вежу каишевима у случају да се жале на болан порођај, а након порођаја бивају изложене ушивању без анестезије (аргумент – „да буду као нове за мужа“, „да се муж радује“, „да буде мужу лепа“ и слично).
Медицински третмани се примењују тако да се пацијенткиње излажу додатној патњи и болу, а не предузима се ниједна мера која би довела до олакшања патње и бола.
Код побачаја је уочено да су пацијенткиње остављене саме, без надзора здравственог радника, односно принуђене су да побаце у кревету пред другим трудницама/породиљама или у купатилу, тако што избаце плод у wц шољу или лопату.
Пацијенткињама се препоручује да не узимају храну и воду „за њихово добро“, а често им се потпуно забрањује узимање хране и воде. Многе пацијенткиње су гладовале и биле су жедне за све време порођаја, иако је порођај трајао дуже од 12 часова, наводи се у извештају.
Закључак
Јасно је да је акушерско насиље у Србији системски проблем, који постоји у готово свакој гинеколошкој-акушерској клиници у земљи.
Један од значајнијих проблема је што нам се здравствени систем представља као потпуно доступан, а пракса показује сасвим другачије.
Опште је позната чињеница да већина жена води трудноћу приватно, ван система за који постоји здравствено осигурање, али да се већи број њих порађа у јавним здравственим установама. То су одлике лоше структуре здравственог система што дупло кошта пацијенте.
У здравственом систему је уочљива велика корупција што доводи до општег незадовољства пацијената и запослених у здравственом сектору.
У извештају се од надлежних тела захтева: да се уради надзор, да се утврде тачке које су проблематичне и да се хитно направи план како да се среде породилишта – као и да се види тачно који су то заједнички проблеми установа.
Пацијенткиња мора да зна да свака здравствена установа има интерни акт који предвиђа како се комуницира с пацијентима. Сваки здравствени радник мора с поштовањем да се понаша према пацијенткињи, не сме да улази у расправе, не сме да повиси тон.
Уколико доживите акушерско насиље, препорука је да се правовремено реагује, да жена чим се то деси одмах све пријави надлежним институцијама, јер је онда лакше доказивати.
Обратите се саветнику за права пацијената,и писаним путем инспекцији здравља, да имате трага. За све усмено треба имати сведоке. А кад се иде код саветника за права пацијената, треба да знају сви да то нису правници установе.
Незнање пацијената о својим правима се злоупотребљава да би им се ускратила могућност заштите. Пацијенти немају свест о томе да правник установе не може да штити и права запослених и права пацијената. Он штити запослене у случају спора.
Присуство члана породице на порођају може да да неки резултат, али не сме да буде решење да морате да имате стражара поред себе.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
