Akušersko nasilje u Srbiji donedavno je bilo tabu tema pa čak i problem koji je za veliki deo javnosti bio nepoznanica.
Izveštaj „Tretman žena u ginekološko-akušerskim ustanovama“ dodatno rasvetljuje ovaj važan društveni problem i otkriva stravična iskustva 200 žena na porođaju.
Izveštaj su sastavile koleginice, advokatice Marina Mijatović, Jelena Stanković i Ivana Soković Krsmanović i u tom izveštaju se navodi da su slučajevi tih žena potvrda je je akušersko nasilje sistemski problem, kao i da praksa pokazuje da su žrtve zlostavljanja ne samo žene odnosno porodilje već i bebe.
“Nijedna žena koja boravi u ginekološko-akušerskoj ustanovi ne može biti samo broj ili dijagnoza, ona je ljudsko biće koje mora imati human medicinski tretman , bez zlostavljanja i uz poštovanje ličnosti”.
Tim rečima počinje izveštaj o tretmanu žena u ginekološko-akušerskim ustanovama advokatkinja Marine Mijatović, Jelene Stanković i Ivane Soković Krsmanović.
U Republici Srbiji žene su doživljavale 16 vrsta nasilja tokom različitih medicinskih tretmana u ginekološko-akušerskim ustanovama.
Žene su doživljavale medicinske tretmane kao nasilje (Kristelerov zahvat, epiziotomija i slično) kada su oni izvršeni bez pristanka pacijentkinje, uz njeno protivljenje, pritom izazivajući veliku patnju i bol, kao i uzrokujući ozbiljne negativne posledice po zdravlje i život.
Najviše prijava akušerskog nasilja bilo je za četiri zdravstvene ustanove:
- Ginekološko akušerska klinika „Narodni front“;
- Univerzitetski klinički centar Vojvodine, Klinika za ginekologiju i akušerstvo „Betanija“;
- Univerzitetski klinički centar Niš, Klinika za ginekologiju i akušerstvo;
- Univerzitetski klinički centar Srbije, Klinika za ginekologiju i akušerstvo „Višegradska“.
Prijave za akušersko nasilje se odnose na postupanje lekara i medicinskih sestara/tehničara.
Prema prijavama za akušersko nasilje, lekari su bili izvršioci nasilja u najvećem broju slučajeva, osim u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije, na Klinici za ginekologiju i akušerstvo „Višegradska“, gde je broj ujednačen.
Verbalno nasilje
Izveštaj je pokazao da žene na porođaju najčešće doživljavaju verbalno akušersko nasilje:
- vređanje,
- psovanje,
- ponižavanje,
- urlanje,
- nazivanje pacijentkinja pogrdnim imenima.
Na osnovi izveštaja može se zaključiti da su žene u sukobu sa zdravstvenim radnicima, odnosno da postoji strah kod žene kada treba da uđu u zdravstvenu ustanovu od maltertiranja jer ih tretiraju kao objekat – umesto da, na primer, porođaj bude lep događaj bez traume.
Kod žena se razvio osećaj da kad ulaze u zdravstvenu ustanovu kao da se spremaju za borbu sa nekim ko bi trebalo da im pomogne da očuvaju svoj i bebin život i zdravlje.
Pacijentkinje se negativnom i osuđujućom komunikacijom stavljaju u podređeni položaj.
Kao da im se takvom verbalnom komunikacijom stavlja do znanja da one zavise od zdravstvene ustanove i da one možda neće kasnije dobiti uslugu ako se ponovo obrate zdarsvtvenim radnicima u toj ustanovi, kao i da mogu da dožive gore iskustvo.
Zloupotreba prava na pristanak na medicinske zahvate
Ženama je povređeno pravo na informisani pristanak na medicinske procedure – to je bio sledeći veliki problem koji su koleginice uočile dok su čitale o iskustvima žena.
Naime, žene su dobijale papir na kojem je bila saglasnost koju je trebalo da potpišu da pristaju na sve intervencije i sve medicinske usluge koje mogu biti pružene u zdravstvenoj ustanovi.
Međutim, kada one traže pojašnjenja, uglavnom dobiju odgovor da ako ne potpišu saglasnost neće moći da se porode u toj ustanovi ili da mogu da izaberu neku drugu ustanovu za porođaj.
Jako je diskutabilno u kojem se trenutku od žena traži saglasnost.
Postoje primeri kada su žene potpisale blanko papir i ušle u porođajnu salu, a ne znaju šta je sve obuhvaćeno tom saglasnošću.
Neke su saglasnost potpisivale u trenutku velikih bolova prilikom porođaja, a tada žena nije u mogućnosti da racionalno odluči, kao i da razume šta potpisuje.
Tortura prilikom medicinskih zahvata
U velikom broju slučajeva akušerskog nasilja zdravstveni radnici preduzimaju medicinske mere protiv volje pacijentkinje, kao što su:
- Kristelerov zahvat,
- primena vakuuma,
- epiziotomija,
- uključivanje indukcije,
- nasilno probijanje vodenjaka i klistiranje.
Postoje brojni primeri da da se primenjuju metode koje negativno utiču na zdravlje žena. Na primer, izvođenje Kristlerovog zahvata dovodi do teških posledica kao što je pucanje rebara, ili kada se carski rez ne uradi u pravom trenutku.
Često vakuum ostavlja više štetnih posledica nego što ima koristi prilikom porođaja. Kod mnogih žena došlo je do rupture materice, ali i hematoma na glavama bebe i slično.
Takođe, epiziotomija ne bi smela da predstavlja uobičajenu metodu jer se njom narušava zdravlje žene. Istraživanja su pokazala da epiziotomija predstavlja nasilnu metodu, a da su mnogo manje posledice kada do pucanja krvnih sudova i mišića dođe spontano.
Dok je u Srbiji epiziotomija rutina, mnoge evropske zemlje su usvojile preporuke Svetske zdravstvene organizacije da se vrši samo kada za to postoje određene indikacije.
Takođe, postoji istraživanje lekara iz Bolonje koji su posmatrali žene koje su se prvi put porađale – 134 porodilje kod kojih je primenjen Kristelerov zahvat i 128 žena kod kojih nije primenjen.
Rezultati pokazuju da čak 28,4% žena kod kojih je primenjen Kristelerov zahvat ima posledice u vidu rupture mišića, u odnosu na 14,1% žena kod kojih nije primenjen ovaj zahvat, navodi se u izveštaju.
Na ovom mestu je važno istaći da kod svih medicinskih zahvata, zakonska regulativa je takva da, ako vam lekar nešto predloži, vi morate da imate punu informaciju da biste doneli odluku.
Pacijentkinja može da kaže da ne želi određeni medicinski zahvat. Međutim, takva komunikacija ne postoji, a pacijentkinje uglavnom ne dobijaju informacije na osnovu kojih bi odlučile o tretmanu.
Akušersko nasilje – Fizičke povrede, ponižavanje i nasilje
Pacijentkinje se tokom porođaja vežu kaiševima u slučaju da se žale na bolan porođaj, a nakon porođaja bivaju izložene ušivanju bez anestezije (argument – „da budu kao nove za muža“, „da se muž raduje“, „da bude mužu lepa“ i slično).
Medicinski tretmani se primenjuju tako da se pacijentkinje izlažu dodatnoj patnji i bolu, a ne preduzima se nijedna mera koja bi dovela do olakšanja patnje i bola.
Kod pobačaja je uočeno da su pacijentkinje ostavljene same, bez nadzora zdravstvenog radnika, odnosno prinuđene su da pobace u krevetu pred drugim trudnicama/porodiljama ili u kupatilu, tako što izbace plod u wc šolju ili lopatu.
Pacijentkinjama se preporučuje da ne uzimaju hranu i vodu „za njihovo dobro“, a često im se potpuno zabranjuje uzimanje hrane i vode. Mnoge pacijentkinje su gladovale i bile su žedne za sve vreme porođaja, iako je porođaj trajao duže od 12 časova, navodi se u izveštaju.
Zaključak
Jasno je da je akušersko nasilje u Srbiji sistemski problem, koji postoji u gotovo svakoj ginekološkoj-akušerskoj klinici u zemlji.
Jedan od značajnijih problema je što nam se zdravstveni sistem predstavlja kao potpuno dostupan, a praksa pokazuje sasvim drugačije.
Opšte je poznata činjenica da većina žena vodi trudnoću privatno, van sistema za koji postoji zdravstveno osiguranje, ali da se veći broj njih porađa u javnim zdravstvenim ustanovama. To su odlike loše strukture zdravstvenog sistema što duplo košta pacijente.
U zdravstvenom sistemu je uočljiva velika korupcija što dovodi do opšteg nezadovoljstva pacijenata i zaposlenih u zdravstvenom sektoru.
U izveštaju se od nadležnih tela zahteva: da se uradi nadzor, da se utvrde tačke koje su problematične i da se hitno napravi plan kako da se srede porodilišta – kao i da se vidi tačno koji su to zajednički problemi ustanova.
Pacijentkinja mora da zna da svaka zdravstvena ustanova ima interni akt koji predviđa kako se komunicira s pacijentima. Svaki zdravstveni radnik mora s poštovanjem da se ponaša prema pacijentkinji, ne sme da ulazi u rasprave, ne sme da povisi ton.
Ukoliko doživite akušersko nasilje, preporuka je da se pravovremeno reaguje, da žena čim se to desi odmah sve prijavi nadležnim institucijama, jer je onda lakše dokazivati.
Obratite se savetniku za prava pacijenata,i pisanim putem inspekciji zdravlja, da imate traga. Za sve usmeno treba imati svedoke. A kad se ide kod savetnika za prava pacijenata, treba da znaju svi da to nisu pravnici ustanove.
Neznanje pacijenata o svojim pravima se zloupotrebljava da bi im se uskratila mogućnost zaštite. Pacijenti nemaju svest o tome da pravnik ustanove ne može da štiti i prava zaposlenih i prava pacijenata. On štiti zaposlene u slučaju spora.
Prisustvo člana porodice na porođaju može da da neki rezultat, ali ne sme da bude rešenje da morate da imate stražara pored sebe.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com