Пре свега, да исправимо грешку у широко коришћеном називу „предбрачни уговор”. Насупрот колоквијалном језику, Породични закон Републике Србије овај уговор назива брачни уговор.
Префикс „пред” асоцира на стање пре самог ступања у брак. На овај начин подстиче размишљање потенцијалних уговарача да, ако вредност посебне имовне будућих супружника није значајна, потреба за брачним уговором ни не постоји.
Међутим, ово схватање је у потпуности погрешно, јер посебна имовина коју супружници имају пре уласка у заједницу, заувек задржава режим посебне имовине и никада није предмет поделе брачне сутековине. С друге стране, брачни уговор регулише однос супружника према имовини која ће тек настати, током заједнице.
Брачни уговор не мора бити закључен пре ступања у заједницу, већ се то може учинити и касније. Тада представља врсту споразума о деоби заједничке имовине, којим супружници одређују своје сувласничке делове у имовини која се до тог момента сматрала заједничком.
Институт брачног уговора у наш правни систем уведен је Породичним законом Републике Србије који је ступио на снагу 2005. године, те је тако детаљно регуслисан одредбама члана 188, у којима се наводи:
“Супружници односно будући супружници могу своје имовинске односе на постојећој или будућој имовини уредити уговором (брачни уговор).”
Шта је то што би требало да знате о брачном уговору
Породични закон је 2005. године у наше законодавство увео институт брачног уговора. Према члану 188 (1) Породичног закона, супружници, односно будући супружници могу своје имовинске односе на постојећој или будућој имовини уредити уговором (брачни уговор). Дакле, закон предвиђа две могућности. Прва могућност се односи на будуће супружнике. Пре него што ступе у брак, они могу уговором уредити своје имовинске односе на имовини коју уносе у брак, али и на имовини коју ће тек стећи. Уколико се брачни уговор закључи пре брака, он има одложно дејство, односно ступа на снагу даном закључења брака. Друга могућност се односи на супружнике који су већ у браку. Они могу регулисати своје имовинске односе у току трајања брака, на имовини коју имају (посебној и заједничкој), као и на имовини коју ће тек стећи.
Дакле, чињеница постојања брака не представља сметњу за закључење брачног уговора. Партнери се у било ком тренутку пре или у току трајања брака могу одлучити да регулишу своје имовинскоправне односе. Исто тако, већ закључен брачни уговор није нужно и коначан и не представља сметњу да се закључи нови уговор, прилагођен новим околностима.
Брачни уговори се закључују у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. Уколико се уговор односи на непокретности, чињеница постојања брачног уговора уписује се у јавни регистар права на непокретности.
Оно што је битно напоменути је да постојање брачног уговора искључује законски режим заједничке имовине. То конкретно значи да се у случају развода на поделу имовине искључиво примењује брачни уговор, односно имовина се дели на начин на који су се супружници раније споразумели. То умногоме олакшава поступак развода, али и омогућава партнерима да сами одреде како ће располагати имовином док су у браку.
Брачни уговор је попис целокупне имовине супружника, како посебне, тако и заједничке. Све оно што се унесе у брак и све оно што ће тек бити стечено, може бити регулисано брачним уговором. Могућности које брачни уговор пружа супружницима, нису нужно везане само за располагање имовином уколико дође до распада брака, већ се слободно може уговарати правна судбина имовине и у току трајања брака.
У зависности од датих околности и потреба брачних партнера, једна од могућности је уговорити режим посебне имовине на целокупној имовини и потпуно искључити режим заједничке имовине (односно свако самостално и слободно располаже својом имовином). Могуће је уговорити режим посебне имовине само на делу имовине, а на осталом делу засновати режим заједничке имовине, у већем обиму него што то закон предвиђа (нпр. уговорити да је само имовина стечена наследством потпада под режим посебне имовине, док је остала имовина заједничка, укључујући и ону коју су супружници унели у брак). Такође, могуће је и потпуно искључити режим посебне имовине и уговорити режим заједничке имовине на целокупној имовини.
Брачни уговор закључују супружници или будући супружници. Такође, брачни уговор могу закључити и ванбрачни партнери, с том разликом што уколико не ступе у брак, уговор неће имати правно дејство.
Брачни уговор је правни институт који се препоручује сваком пару када ступа у брачне односе, без изузетка. Међутим, најчешће их користе парови од који је један супружник имућнији и жели да заштити своје интересе у браку, али и у случају развода. На тај начин се смањују трошкови, поступак се знатно скраћује и избегава се мучна процедура задирања суда и трећих лица у интимне односе партнера и породице. Управо то је и циљ овог уговора, да се избегну непријатности до којих неминовно долази услед распада брака. Такође, изузетно је користан у случајевима када супружници имају бракове иза себе, те је брачни уговор најбољи начин на који могу да се заштити интереси деце из претходних бракова.
Да сумирамо.
Шта регулише (пред)брачни уговор?
Брачни уговор омогућава будућим или постојећим супружницима да уреде имовинска питања у браку или ванбрачној заједници. Закључењем овог уговора имовина коју супружници имају у браку неће аутоматски бити посматрана као брачна тековина која се дели на равне части – биће подељена на постојећу (у тренутку закључења брака, која припада свакоме од супружника лично) и будућу.
Брачни уговор може бити потписан пре склапања брака (уколико до склапања брака не дође уговор ће се сматрати ништавим јер није примењив), али може бити направљен и након склапања брака. Као што смо споменули, подједнако је правоснажан у формалним браковима и ванбрачним заједницама, јер су ова два облика личних односа пред законом изједначени.
Институт брачног уговора омогућава будућим и актуелним брачним друговима да уговоре режим одвојености имовине, и да уреде своје односе у складу са начелом слободе уговарања, без до тада постојећих формалних ограничења. Али битно је истаћи да се постојањем брачног уговора не настоји нарушити склад емотивнх односа будућих или актуелних супружника, већ се настоји осигурати да не дође до несклада и дугих, исцрпљујућих судских поступака.
Дакле, (пред)брачни уговор ће дефинисати која имовина се у случају развода ни под којим условима неће делити, али може утицати на више од тога: може променити законску претпоставку и прецизирати да се имовина коју супружници стекну сопственим радом у браку у случају развода неће делити.
Шта не може бити регулисано (пред)брачним уговором?
У Републици Србији се предбрачним уговором регулишу углавном имовинско-правна питања, иако се уговор може односити и на одредбе које се тичу регулисања свакодневног заједничког живота.
У пракси је то реткост, иако понекад предбрачни уговори имају ставку која регулише потенцијално неверство једног (или оба) брачног партнера и финансијску накнаду у случају развода услед неверства.
Оно што брачни уговор не регулише је садржај који није у складу са прописима, друштвеним поретком и обичајима. Тако предбрачни уговор неће регулисати промену физичког изгледа током трајања брака или број интимних односа које су супружници обавезни да имају у датом временском интервалу. Уколико предбрачни уговор садржи овакве ставке, сматраће се ништавим.
Која је обавезна законска форма (пред)брачног уговора?
Брачни уговор је двострано обавезан уговор, дакле једнако обавезује оба потписника уговора и њиме се искључује режим заједничке имовине.
Одредбама члана 188. ст. 2. Породичног закона прописано је да се брачни уговор закључује у облику јавнобележнички потврђене солемнизоване исправе. А приликом потврђивања уговора од стране јавног бележника као органа овере исти је обавезан да поучи потписнике уговора да се њиме искључује режим заједничке имовине.
Даљим законским одредбама је прописано да уколико су уговором обухваћене непокретности, забележба постојања брачног уговора се уписује у регистар непокретности.
Како би (пред)брачни уговор био пуноважан неопходно је да буду испуњени одређени услови: да оба лица која га закључују имају пуну пословну способност, слободну намеру да закључе уговор и да је законска форма уговора испуњена.
Ко може да закључи (пред)брачни уговор?
Што се тиче способности за закључење брачног уговора примењују се одредбе члана 196. Породичног закона Републике Србије. Законодавац је предвидео да брачни уговор могу закључити будући или пак актуелни брачни супружници. Према томе нема сумње да брачни уговор могу закључити и ванбрачни партнери и на тај начин регулисати своје имовинске односе.
Ко не може да закључи (пред)брачни уговор?
Брачни односно предбрачни уговор не могу да закључе лица код којих постоје брачне сметње које прописује Породични закон Републике Србије. На пример: лица која су већ у другом браку, лица која су неспособна за расуђивање, лица која су у крвном, адоптивном или тазбинском сродству, лица истог пола (истополне ванбрачне заједнице), старатељ и штићеник, малолетна лица и лица која потписују предбрачни уговор под присилом (односно која за то немају слободну вољу).
Закључак
Иако брачни уговор постоји у нашем закону већ седамнаест година ипак могу да констатујем да овај институт једноставно није заживео, јер веома мали број (будућих) супружника склапа ову врсту уговора – свега десетак годишње у Београду. Ја могу да разумем отпор који постоји према овој врсти уговора који треба да се склопи у моменту када љубав цвета. Најчешћа и природна реакција на предлог једног супружника да се склопи овај уговор је одговор другог супружника “ти немаш поверења у мене”. Али, овде није реч о поверењу већ о превенцији сукоба након развода и о томе да брачни уговор држи емоције и присебност под контролом. Иако сви парови верују да ће живети срећно и задовољно до краја живота, реалност је да се сваки четврти брак у Србији разведе, а да парнице око поделе имовине могу да трају и по двадесет година.
Иако није ни мало популаран (још мање романтичан), брачни уговор не треба доживљавати као претњу по везу, већ као заштиту и осигурање. Када ставимо по страни љубав и емоције, брак је формалноправно само један двострано-обавезујући уговор, и као и све личне односе, најбољи је када га сами уредимо по сопственој вољи.
Брачни уговор је уведен у наш правни систем како би регулисао имовинскоправне односе и на тај начин спречио да дође до нелагодних судских спорова приликом могућих непредвидљивих и непријатних животних мимоилажења брачних партнера. Циљ брачног уговора није одраз неповерења, неблагодарности или пак орочења љубави већ опреза и животног искуства праћеног зрелошћу.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com
