Pre svega, da ispravimo grešku u široko korišćenom nazivu „predbračni ugovor”. Nasuprot kolokvijalnom jeziku, Porodični zakon Republike Srbije ovaj ugovor naziva bračni ugovor.
Prefiks „pred” asocira na stanje pre samog stupanja u brak. Na ovaj način podstiče razmišljanje potencijalnih ugovarača da, ako vrednost posebne imovne budućih supružnika nije značajna, potreba za bračnim ugovorom ni ne postoji.
Međutim, ovo shvatanje je u potpunosti pogrešno, jer posebna imovina koju supružnici imaju pre ulaska u zajednicu, zauvek zadržava režim posebne imovine i nikada nije predmet podele bračne sutekovine. S druge strane, bračni ugovor reguliše odnos supružnika prema imovini koja će tek nastati, tokom zajednice.
Bračni ugovor ne mora biti zaključen pre stupanja u zajednicu, već se to može učiniti i kasnije. Tada predstavlja vrstu sporazuma o deobi zajedničke imovine, kojim supružnici određuju svoje suvlasničke delove u imovini koja se do tog momenta smatrala zajedničkom.
Institut bračnog ugovora u naš pravni sistem uveden je Porodičnim zakonom Republike Srbije koji je stupio na snagu 2005. godine, te je tako detaljno reguslisan odredbama člana 188, u kojima se navodi:
“Supružnici odnosno budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti ugovorom (bračni ugovor).”
Šta je to što bi trebalo da znate o bračnom ugovoru
Porodični zakon je 2005. godine u naše zakonodavstvo uveo institut bračnog ugovora. Prema članu 188 (1) Porodičnog zakona, supružnici, odnosno budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti ugovorom (bračni ugovor). Dakle, zakon predviđa dve mogućnosti. Prva mogućnost se odnosi na buduće supružnike. Pre nego što stupe u brak, oni mogu ugovorom urediti svoje imovinske odnose na imovini koju unose u brak, ali i na imovini koju će tek steći. Ukoliko se bračni ugovor zaključi pre braka, on ima odložno dejstvo, odnosno stupa na snagu danom zaključenja braka. Druga mogućnost se odnosi na supružnike koji su već u braku. Oni mogu regulisati svoje imovinske odnose u toku trajanja braka, na imovini koju imaju (posebnoj i zajedničkoj), kao i na imovini koju će tek steći.
Dakle, činjenica postojanja braka ne predstavlja smetnju za zaključenje bračnog ugovora. Partneri se u bilo kom trenutku pre ili u toku trajanja braka mogu odlučiti da regulišu svoje imovinskopravne odnose. Isto tako, već zaključen bračni ugovor nije nužno i konačan i ne predstavlja smetnju da se zaključi novi ugovor, prilagođen novim okolnostima.
Bračni ugovori se zaključuju u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Ukoliko se ugovor odnosi na nepokretnosti, činjenica postojanja bračnog ugovora upisuje se u javni registar prava na nepokretnosti.
Ono što je bitno napomenuti je da postojanje bračnog ugovora isključuje zakonski režim zajedničke imovine. To konkretno znači da se u slučaju razvoda na podelu imovine isključivo primenjuje bračni ugovor, odnosno imovina se deli na način na koji su se supružnici ranije sporazumeli. To umnogome olakšava postupak razvoda, ali i omogućava partnerima da sami odrede kako će raspolagati imovinom dok su u braku.
Bračni ugovor je popis celokupne imovine supružnika, kako posebne, tako i zajedničke. Sve ono što se unese u brak i sve ono što će tek biti stečeno, može biti regulisano bračnim ugovorom. Mogućnosti koje bračni ugovor pruža supružnicima, nisu nužno vezane samo za raspolaganje imovinom ukoliko dođe do raspada braka, već se slobodno može ugovarati pravna sudbina imovine i u toku trajanja braka.
U zavisnosti od datih okolnosti i potreba bračnih partnera, jedna od mogućnosti je ugovoriti režim posebne imovine na celokupnoj imovini i potpuno isključiti režim zajedničke imovine (odnosno svako samostalno i slobodno raspolaže svojom imovinom). Moguće je ugovoriti režim posebne imovine samo na delu imovine, a na ostalom delu zasnovati režim zajedničke imovine, u većem obimu nego što to zakon predviđa (npr. ugovoriti da je samo imovina stečena nasledstvom potpada pod režim posebne imovine, dok je ostala imovina zajednička, uključujući i onu koju su supružnici uneli u brak). Takođe, moguće je i potpuno isključiti režim posebne imovine i ugovoriti režim zajedničke imovine na celokupnoj imovini.
Bračni ugovor zaključuju supružnici ili budući supružnici. Takođe, bračni ugovor mogu zaključiti i vanbračni partneri, s tom razlikom što ukoliko ne stupe u brak, ugovor neće imati pravno dejstvo.
Bračni ugovor je pravni institut koji se preporučuje svakom paru kada stupa u bračne odnose, bez izuzetka. Međutim, najčešće ih koriste parovi od koji je jedan supružnik imućniji i želi da zaštiti svoje interese u braku, ali i u slučaju razvoda. Na taj način se smanjuju troškovi, postupak se znatno skraćuje i izbegava se mučna procedura zadiranja suda i trećih lica u intimne odnose partnera i porodice. Upravo to je i cilj ovog ugovora, da se izbegnu neprijatnosti do kojih neminovno dolazi usled raspada braka. Takođe, izuzetno je koristan u slučajevima kada supružnici imaju brakove iza sebe, te je bračni ugovor najbolji način na koji mogu da se zaštiti interesi dece iz prethodnih brakova.
Da sumiramo.
Šta reguliše (pred)bračni ugovor?
Bračni ugovor omogućava budućim ili postojećim supružnicima da urede imovinska pitanja u braku ili vanbračnoj zajednici. Zaključenjem ovog ugovora imovina koju supružnici imaju u braku neće automatski biti posmatrana kao bračna tekovina koja se deli na ravne časti – biće podeljena na postojeću (u trenutku zaključenja braka, koja pripada svakome od supružnika lično) i buduću.
Bračni ugovor može biti potpisan pre sklapanja braka (ukoliko do sklapanja braka ne dođe ugovor će se smatrati ništavim jer nije primenjiv), ali može biti napravljen i nakon sklapanja braka. Kao što smo spomenuli, podjednako je pravosnažan u formalnim brakovima i vanbračnim zajednicama, jer su ova dva oblika ličnih odnosa pred zakonom izjednačeni.
Institut bračnog ugovora omogućava budućim i aktuelnim bračnim drugovima da ugovore režim odvojenosti imovine, i da urede svoje odnose u skladu sa načelom slobode ugovaranja, bez do tada postojećih formalnih ograničenja. Ali bitno je istaći da se postojanjem bračnog ugovora ne nastoji narušiti sklad emotivnh odnosa budućih ili aktuelnih supružnika, već se nastoji osigurati da ne dođe do nesklada i dugih, iscrpljujućih sudskih postupaka.
Dakle, (pred)bračni ugovor će definisati koja imovina se u slučaju razvoda ni pod kojim uslovima neće deliti, ali može uticati na više od toga: može promeniti zakonsku pretpostavku i precizirati da se imovina koju supružnici steknu sopstvenim radom u braku u slučaju razvoda neće deliti.
Šta ne može biti regulisano (pred)bračnim ugovorom?
U Republici Srbiji se predbračnim ugovorom regulišu uglavnom imovinsko-pravna pitanja, iako se ugovor može odnositi i na odredbe koje se tiču regulisanja svakodnevnog zajedničkog života.
U praksi je to retkost, iako ponekad predbračni ugovori imaju stavku koja reguliše potencijalno neverstvo jednog (ili oba) bračnog partnera i finansijsku naknadu u slučaju razvoda usled neverstva.
Ono što bračni ugovor ne reguliše je sadržaj koji nije u skladu sa propisima, društvenim poretkom i običajima. Tako predbračni ugovor neće regulisati promenu fizičkog izgleda tokom trajanja braka ili broj intimnih odnosa koje su supružnici obavezni da imaju u datom vremenskom intervalu. Ukoliko predbračni ugovor sadrži ovakve stavke, smatraće se ništavim.
Koja je obavezna zakonska forma (pred)bračnog ugovora?
Bračni ugovor je dvostrano obavezan ugovor, dakle jednako obavezuje oba potpisnika ugovora i njime se isključuje režim zajedničke imovine.
Odredbama člana 188. st. 2. Porodičnog zakona propisano je da se bračni ugovor zaključuje u obliku javnobeležnički potvrđene solemnizovane isprave. A prilikom potvrđivanja ugovora od strane javnog beležnika kao organa overe isti je obavezan da pouči potpisnike ugovora da se njime isključuje režim zajedničke imovine.
Daljim zakonskim odredbama je propisano da ukoliko su ugovorom obuhvaćene nepokretnosti, zabeležba postojanja bračnog ugovora se upisuje u registar nepokretnosti.
Kako bi (pred)bračni ugovor bio punovažan neophodno je da budu ispunjeni određeni uslovi: da oba lica koja ga zaključuju imaju punu poslovnu sposobnost, slobodnu nameru da zaključe ugovor i da je zakonska forma ugovora ispunjena.
Ko može da zaključi (pred)bračni ugovor?
Što se tiče sposobnosti za zaključenje bračnog ugovora primenjuju se odredbe člana 196. Porodičnog zakona Republike Srbije. Zakonodavac je predvideo da bračni ugovor mogu zaključiti budući ili pak aktuelni bračni supružnici. Prema tome nema sumnje da bračni ugovor mogu zaključiti i vanbračni partneri i na taj način regulisati svoje imovinske odnose.
Ko ne može da zaključi (pred)bračni ugovor?
Bračni odnosno predbračni ugovor ne mogu da zaključe lica kod kojih postoje bračne smetnje koje propisuje Porodični zakon Republike Srbije. Na primer: lica koja su već u drugom braku, lica koja su nesposobna za rasuđivanje, lica koja su u krvnom, adoptivnom ili tazbinskom srodstvu, lica istog pola (istopolne vanbračne zajednice), staratelj i štićenik, maloletna lica i lica koja potpisuju predbračni ugovor pod prisilom (odnosno koja za to nemaju slobodnu volju).
Zaključak
Iako bračni ugovor postoji u našem zakonu već sedamnaest godina ipak mogu da konstatujem da ovaj institut jednostavno nije zaživeo, jer veoma mali broj (budućih) supružnika sklapa ovu vrstu ugovora – svega desetak godišnje u Beogradu. Ja mogu da razumem otpor koji postoji prema ovoj vrsti ugovora koji treba da se sklopi u momentu kada ljubav cveta. Najčešća i prirodna reakcija na predlog jednog supružnika da se sklopi ovaj ugovor je odgovor drugog supružnika „ti nemaš poverenja u mene“. Ali, ovde nije reč o poverenju već o prevenciji sukoba nakon razvoda i o tome da bračni ugovor drži emocije i prisebnost pod kontrolom. Iako svi parovi veruju da će živeti srećno i zadovoljno do kraja života, realnost je da se svaki četvrti brak u Srbiji razvede, a da parnice oko podele imovine mogu da traju i po dvadeset godina.
Iako nije ni malo popularan (još manje romantičan), bračni ugovor ne treba doživljavati kao pretnju po vezu, već kao zaštitu i osiguranje. Kada stavimo po strani ljubav i emocije, brak je formalnopravno samo jedan dvostrano-obavezujući ugovor, i kao i sve lične odnose, najbolji je kada ga sami uredimo po sopstvenoj volji.
Bračni ugovor je uveden u naš pravni sistem kako bi regulisao imovinskopravne odnose i na taj način sprečio da dođe do nelagodnih sudskih sporova prilikom mogućih nepredvidljivih i neprijatnih životnih mimoilaženja bračnih partnera. Cilj bračnog ugovora nije odraz nepoverenja, neblagodarnosti ili pak oročenja ljubavi već opreza i životnog iskustva praćenog zrelošću.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com