Сексуално узнемиравање на радном месту је посебан облик психичког и моралног злостављања, шиканирања и иживљавања и врста агресије према запосленима, која подлеже друштвеном санкционисању.
У модерним друштвима правна држава покушава да сузбије сваку могућу врсту агресије према запосленима, односно да санкционише морално злостављање, шиканирање, иживљавање и слично понашање на радном месту, које је нажалост неретка појава. Посебан облик психичког злостављања на радном месту јесте сексуално узнемиравање.
У многим земљама укључујући и Србију законски прописи који санкционишу сексуално узнемиравање на послу заправо су део прописа који штите запослене од мобинга, односно узнемиравања на послу, чији је један од облика сексуално узнемиравање.
Шта је сексуално узнемиравање према законима Србије?
Сексуално узнемиравање, у смислу:
Закона о раду јесте свако вербално, невербално или физичко понашање које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и запосленог у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење.
Закона о равноправности полова је свако узнемиравање, сексуално узнемиравање или сексуално уцењивање на раду или у вези са радом које чини запослени према другом запосленом сматра повредом радне обавезе која представља основ за отказ уговора о раду.
Закон о забрани дискриминације сексуално узнемиравање посматра као облик дискриминације по основу пола, те забрањује ускраћивање права или признавање погодности у односу на пол, забрањује насиље, експлоатацију, изражавање мржње, омаловажавање, уцењивање и узнемиравање с обзиром на пол, као и јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова.
Пошто се ова регулатива у пракси показала као недовољна, мобинг је регулисан посебним законом – Законом о спречавању злостављања на раду који се примењује од 04.09.2010. године. Овај закон дефинише појам злостављања, извршиоца злостављања; права,обавезе и одговорности послодавца и запослених у вези са злостављањем; интерни поступак заштите у случају мобинга; рокове застарелости; поступак за утврђивање одговорности запосленог; мере за спречавање злостављања до окончања поступка; заштиту учесника у поступку; судску заштиту кроз покретање поступка,садржину тужбе, терет доказивања, привремене мере.
Злостављање, у смислу Закона о спречавању злостављања на раду, јесте свако понашање према запосленомили групи запослених код послодавца које се понавља, а које за циљ има или представља повреду достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог и које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење, погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује или наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор о раду или други уговор. Злостављање је и подстицање или навођење других на описано понашање. Дакле, у питању су радње које, да би се сматрале мобингом треба да се понављају у дужем временском периоду.
Једини изузетак је сексуално узнемиравање, када се као услов не тражи понављање, односно континуитет у противправном понашању. Довољно је да је једном учињен овај тип злостављања да би се покренуо судски поступак и тражила накнада штете. Ово стога јер што се тиче самог одређења појма сексуалног узнемиравања, наведени закон се позива на цитирану дефиницију из Закона о раду. Одредбе Закона о спречавању злостављања на раду примењују на случајеве сексуалног узнемиравања у складу са дефиницијом из закона којим се уређује рад. Видели смо да се у дефиницији сексуалног узнемиравања из Закона о раду не захтева понављање радњи.
Ко је извршилац злостављања?
Извршиоцем злостављања сматра се послодавац са својством физичког лица или одговорно лице код послодавца са својством правног лица, запослени или група запослених код послодавца, који врши злостављање.
Заштиту од злостављања у складу са Законом о спречавању злостављања на раду могу да траже сва радно ангажована лица, без обзира на то да ли су у радном односу (на одређено или неодређено време), или су ангажовани по основу уговора о привременим и повременим пословима, уговора о делу, или су лица на допунском раду, на стручном оспособљавању и усавршавању код послодавца без заснивања радног односа, волонтери. Уопште, заштиту може да тражи свако лице које по било ком основу учествује у раду код послодавца.
Осим цитираног закона, постоји Правилник о правилима понашања послодаваца и запослених у вези са превенцијом и заштитом од злостављања на раду, који је донело Министарство рада и социјалне политике 2010. године. Као што и сам назив овог подзаконског акта сугерише, њиме се прописују правила понашања запослених и послодаваца у циљу превенције злостављања на раду и злоупотребе права на заштиту од злостављања. Осим одредби које имају за циљ да обезбеде здраву радну средину, овај пропис садржи и одредбе које описују понашања која би могла да укажу на злостављање или секуално узнемиравање.
Која понашања су недопустива?
Када говоримо о дефиницији из Закона о раду, можемо извући неколико основних елемената који конституишу појам сексуалног узнемиравања:
Најпре, акт сексуалног узнемиравања може бити учињен вербално, невербално и физички. Дакле законодавац у погледу начина чињења овог вида злостављања свесно даје широку дефиницију услед јасне намере да круг могућих радњи извршења обухвати сваку могућу недозвољену активност и тиме у свакој нежељеној ситуацији обезбеди заштиту жртви.
Вербално узнемиравање се чини непосредним или телефонским разговором, слањем смс-ова, мејлова. То може да буде слање нежељених или вулгарних комплимената, а може да буде и знатно агресивније, кроз увреде и омаловажавање. Постоји и посредан вид вербалног насиља с обзиром на пол, а то је ширење трачева, односно гласина о приватном животу.
Невербално насиље је оно које је на пола пута између вербалног и физичког, а подразумева непримерено понашање уперено против достојанства жртве насиља, али без непосредног физичког контакта. Ту спадају непријатни погледи, поступци, гестови, уздаси, покрети-све наравно ако вређају достојанство, а односе се на сексуални живот жртве, то јест имају сексуалну конотацију.
Наравно, и физичко понашање може да представља сексуално узнемиравање и оно се заправо најлакше препознаје. Свакоме је јасно да контакт уз примену физичке силе, контакт са интимним деловима тела и сличне евидентно недозвољене радње, представљају сексуално узнемиравање. Међутим, физичко понашање као сексуално узнемиравање може да има и много безазленији облик, али уз остале околности представљају злостављање. Чак и загрљаји, миловања, нежни контакти, могу код особе да изазову последицу страха, осећај понижења или угрожености, па да тиме представљају сексуално узнемиравање.
Ово стога што оваква понашања ако нису нежељена од друге стране, односно нису прихваћена, једнако угрожавају достојанство особе, баш као много евидентнији облици недозвољеног понашања. Ту долазимо до другог елемента дефиниције сексуалног узнемиравања, а то је да је реч о нежељеном понаашању, ма какво оно било-врло агресивно, физичко, или суптилно, али подмукло.
Мора бити реч о нежељеном понашању. Непристајање не мора увек да буде експлицитно, нарочито то није потребно код понашања које по свим стандардима не може да се оцени прихватљивим. С друге стране у неким ситуацијама захтева се изричито одбијање, односно да лице на које је усмерено одређено понашање недвосмислено искаже своје противљење или незадовољство, односно да га изричито одбије. Тада је довољно само једно одбијање и свака наредна радња ће бити сматрана непожељном. Свако даље инсистирање порукама, позивима, или на други начин, може створити нелагодност и бити сматрано сексуалним узнемиравањем, без обзира на чинењицу да је језик и начин комуникације пристојан.
Понекад се нежељеност понашања може утврдити и без изричитог одбијања – уколико запослени не одговара на поруке и електронску пошту сексуалног или експлицитног садржаја, не може се сматрати да је дао одобрење да се такво понашање настави. Дакле негативан став жртва може да искаже и индиректним путем, то јест нечињењем.
Последица нежељеног понашања јесте повреда достојанства која или изазива страх или ствара непријатељско, непријатно или понижавајуће окружење. Дакле повреда достојанства увек наступа извршењем било које од радњи сексуалног узнемиравања. Извршење непримерене радње може моментално да изазове осећај страха или да створи непријатељско, непријатно, увредљиво или понижавајуће окружење. Потпуно је небитно да ли је то био циљ оног који је радњу извршио, или није.
Најзад, последњи део дефиниције наглашава да мотив понашања мора да буде полне, то јест сексуалне природе, односно да има сексуалну конотацију.
Обавезе послодавца и запослених
Послодавац је дужан да, у циљу стварања услова неопходних за здраву и безбедну радну околину, организује рад на начин којим се спречава појава злостављања на раду и у вези са радом од стране послодавца, односно одговорног лица или запослених код послодавца. Послодавац је дужан да запосленог, пре ступања на рад, писменим путем обавести о забрани вршења злостављања и правима, обавезама и одговорностима запосленог и послодавца у вези са забраном злостављања.
Из ове обавезе послодавца да створи радно окружење у којем неће доћи до појаве злостављања проистиче и његова одговорност за накнаду штете жртви мобинга. Наиме, послодавац одговара за штету коју одговорно лице или запослени вршећи злостављање проузрокује другом запосленом код истог послодавца.
Са друге стране, запослени који врши злостављање, или злоупотреби право на заштиту од злостављања, одговоран је за непоштовање радне дисциплине, односно повреду радне дужности.
Шта кажу међународни документи?
Савет Европе, политичка организација готово свих европских држава (Србије такође) основан са циљем заштите и промовисања људских права, донео је 2011. године Конвенцију о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици. Овај акт међународног права бави се и проблемом сексуалног узнемиравања у друштву и дефинише га као вербално и физичко понашање сексуалне природе које за последицу има повреду достојанства особе, посебно када се ствара застрашујућа, непријатељска, деградирајућа, увредљива атмосфера. Ковенција наравно захтева од држава чланица да правно санкционишу такве облике насиља, што је код нас и учињено.
Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) највећа је светска међувладина организација која се бави питањима безбедности. У њен домен спадају и питања људских права. Ова организација спровела је истраживање сексуалног узнемиравања у Републици Србији, чији су аутори др Марија Бабовић и др Марио Рељановић, како би обухватила свако могуће понашање које се може подвести под овај неприхватљиви облик комуникације. Према том истраживању постоји низ појавних облика сексуалног узнемиравања. Најтежи су и они који су најевидентнији и ту спада нежељени контакт-дирање, пољупци, загрљаји. Не мора нужно да дође до контакта да би дошло до сексуалног узнемиравања јер се оно често чини вербалним путем-коментарима и шалама са сексуалном конотацијом који су за жене увредљиви.
Ера модерних комуникација донела је и нове начине злостављања, па се тако оно често чини вулгарним и увредљивим обраћањем на друштвеним мрежама или слањем нежељених експлицитних фотографија, мејлова или смс порука. Нису прихватљива ни агресивна и увредљива питања и коментари о приватном животу и физичком изгледу. Непристојно показивање жени или инсистирање да се мимо њене воље гледају порнографски садржаји такође представљају злостављање. Чак и дуго, непристојно посматрање са фиксирањем погледа на једну особу може створити осећај непријатности и може се тиме подвести под наведено понашање.
Уколико Вас занима текст на тему полног узнемиравања, уопштено, можете га прочитати овде.
