Кућни затвор и судска мера забране напуштања стана – као кућни притвор, два су различита правна института, који се често мешају и поистовећују у јавности.
Притвор је мера обезбеђења присуства окривљеног. Затвор је казна на коју се, након окончања кривичног поступка, осуђује лице за које суд утврди да је извршило кривично дело. Време проведено у притвору се учиниоцу кривичног дела урачунава у казну затвора, уколико на ову казну буде осуђено. То значи да, уколико је осумњичени током трајања поступка био у притвору три месеца па је у том истом поступку правноснажно осуђен на казну затвора у трајању од 4 месеца он ће издржавати казну затвора само још 1 месец.
Постоје још неке разлике између притвора и затвора. Притвор је регулисан Закоником о кривичном поступку јер се најчешће одређује и продужава током трајања кривичног поступка. Затвор је као једна од кривичних санкција на коју се може осудити учинилац кривичног дела регулисан Кривичним закоником. Трајање казне затвора се унапред зна и оно је наведено у правноснажној судској пресуди. За разлику од затвора осумњичени не зна унапред колико ће притвор трајати.
Кућни притвор
Кућни притвор је мера за обезбеђење присуства окривљеног током трајања поступка, коју суд изриче решењем, током поступка.
Мера забране напуштања стана, односно кућни притвор, регулисана одредбама Законика о кривичном поступку.
Основна обавеза окривљеног и предуслов успешног вођења кривичног поступка је присуство окривљеног и доступност правосудним органима током целог његовог трајања. Ради обезбеђења његовог присуства Законик о кривичном поступку предвиђа разне мере, које су хијерархијски распоређене.
Основно правило за примењивање свих мера о обезбеђењу присуства окривљеног је поштовање обавезе органа поступка да према окривљеном не примењује тежу меру ако се иста сврха може постићи и блажом мером.
Забрана напуштања стана или, познатија у јавности као кућни притвор је новина у нашем кривичнопроцесном систему. Садржински, ова мера се односи на забрану окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одређивање услова под којим ће боравити у стану, а нарочито забрану окривљеном да користи телефонски прикључак, интернет или да прима друга лица у стан. Ова мера уведена је у наше право као алтернатива притвору, која је најтежа мера које се може изрећи током поступка, те предвиђањем њене алтернативе побољшава се положај окривљеног и омогућава хуманији начин постизања главног циља наведених мера – обезбеђивања присуства окривљеног до окончања кривичног поступка.
Кућни притвор се примењује у случајевима када постоје околности које указују да би окривљени могао побећи или у случајевима у којима би се и иначе могла применити мера одређивања притвора. Притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако:
1. се крије, или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства,
2. постоје особите околности које указују да ће и кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано или учинити кривично дело којим прети,
3. је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко 10 година, односно казна затвора преко 5 година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од 5 година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Уколико постоји неки од услова за изрицање мере одређивања забране напуштања стана, суд може донети решење којим се забрањује окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан.
Изузетно, окривљени може и без одобрења напустити свој стан ако је то неопходно ради:
– хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице с којим живи у стану, односно
– избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима.
Окривљени је дужан да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налази без одлагања обавести Повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција.
О одређивању ове мере одлучује судија за претходни поступак, на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице, по службеној дужности, одлучује веће.
Окривљени ће се у решењу о изрицању мере забране напуштања стана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречену забрану.
Кршење изречене мере не доводи обавезно до поновног одређивања притвора, већ постоји само могућност да суд блажу меру замени тежом. Тада је суд дужан да приликом поновног одређивања притвора према окривљеном јасно наведе и ваљане разлоге због којих сматра да је описаним поступањем окривљени угрозио несметано вођење кривичног поступка, те да се сврха притвора не може остварити другом мером.
Кућни притвор може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе.
Суд је дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано.
Против решења којим се одређује, продужава или укида мера забране напуштања стана жалбу могу изјавити:
– јавни тужилац,
– окривљени и његов бранилац,
а жалба не задржава извршење решења.
Праћење извршења мере забране напуштања стана у надлежности је Повереничке службе, односно Повереника, и у погледу њеног извршења постоје сличности са институтом кућног затвора.
Тако, суд је у својој одлуци дужан да назначи да ли се мера кућног притвора извршава са или без електронског надзора и одлуку о примени мере одмах доставља Повереничкој служби.
Ако суд донесе одлуку да се мера кућног притвора извршава уз примену електронског надзора, опрема за електронски надзор активира се одмах после достављања одлуке о примени мере Повереничкој служби.
Приликом контроле спровођења мере Повереник сарађује са полицијом или другим државним органима.
О кршењу ограничења које је суд окривљеном одредио Повереник без одлагања обавештава суд, полицију и Повереничку службу. Повереник обавештава суд и о другим околностима од значаја за примену електронског надзора.
Кућни притвор је својеврсна погодност окривљеног лица на које се још увек односи претпоставка невиности, али је по процени суда неопходна мера како би окривљени био присутан током трајања кривичног поступка.
Институт је створен у циљу смањења преоптерећености смештајних капацитета у заводима за извршење кривичних санкција.
Притвор и радни однос
О стављању окривљеног у притвор, суд ће у року од три дана од доношења одлуке обавестити по службеној дужности орган или послодавца код кога је окривљени запослен. Према закону о раду запослени коме је одређен притвор удаљује се са рада од првог дана притвора, док притвор траје. Ако је против запосленог започето кривично гоњење због кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом, удаљење може да траје до правноснажног окончања тог кривичног поступка.
За време привременог удаљења запосленог са рада запосленом припада накнада зараде у висини једне четвртине, а ако издржава породицу у висини једне трећине основне зараде. Накнада зараде за време привременог удаљења са рада исплаћује се на терет органа који је одредио притвор.
Кућни затвор
Казна затвора није једина кривична санкција у правосудном систему Републике Србије. Постоје још три вида кривичних санкција, а то су новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе. Порменуте три казне са собом повлаче и меру упозорења, а то је условна осуда са заштитним надзором, уз једну хибридну меру, а то је квазисанкција – поравнање починиоца кривичног дела и оштећеног лица.
Уколико се процени да ће се применом једне од поменуте три санкције утицати на добро владање и непонављање кривичног дела, општеприхваћен став је да казну затвора треба избећи.
Казна кућног затвора је алтернативна кривична санкција, јер је бенефитарна на много начина: поред растерећења казнено поправне установе и уштеде у буџету, овај вид казне који се прописује за лакша кривична дела, подстиче ресоцијализацију оптужених лица.
Члан 45. Кривичног законика предвиђа казну Кућног затвора, која је регулисана на следећи начин:
(3) Ако учиниоцу кривичног дела изрекне казну затвора до једне године, суд може истовремено одредити да ће се она извршити тако што ће је осуђени издржавати у просторијама у којима станује уколико се с обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот, његово држање после учињеног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учинио може очекивати да ће се и на тај начин остварити сврха кажњавања.
(4) Осуђени којем је одређено извршење казне затвора на начин предвиђен у ставу 3. овог члана не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом који уређује извршење кривичних санкција. Уколико осуђени једном у трајању преко шест часова или два пута у трајању до шест часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у заводу за извршење казне затвора.
(5) Осуђеном за кривично дело против брака и породице који живи са оштећеним у истом породичном домаћинству не може се одредити извршење казне затвора на начин прописан у ставу 3. овог члана.
Казна кућног затвора се у нашем кривичном законодавству спроводи од 2009. године, уз строго поштовање цитираних законских одредби.
Кућни затвор није посебна врста казне, већ представља модалитет казне затвора. Иако Закон предвиђа само једну врсту казне лишења слободе – затворску казну, суштински овај модалитет представља сасвим другачију казну будући да се мења скоро сваки аспект њеног спровођења.
Овакво одслужење казне суд одређује пресудом и то тако што изриче казну затвора, па истовремено одреди да ће се извршење казне спровести у просторијама у којима осуђени станује.
Том приликом суд ће испитати да ли за то постоје технички услови. Одслужење казне у кућним условима спроводи се у контролисаним условима па је потребно пружити доказе о постојању прикључка електричне енергије, телефонског прикључка, доказ о измиреним дуговањима за ове комуналне услуге, као и приложити сагласност власника непокретности у којима ће се казна спроводити.
Кућни затвор и одлазак на посао
Током издржавања алтернативне казне кућног затвора одлуком директора Управе осуђено лице може напустити просторије у којима станује у одређеним случајевима, од којих је један одлазак на посао, али ако и само ако кривично дело за које је осуђен није у вези са радом.
Како би осуђено лице добило дозволу за одлазак на посао неопходно је да се писменим путем обрати директору Управе, у форми Молбе. Молба се подноси преко Повереника који је доставља Повереничкој служби, скупа са својим мишљењем о основаности молбе. Уколико Молба наиђе на одобрење, са истом ће бити упознати суд и надлежна полицијска управа у месту становања оптуженог.
Директор Управе може опозвати одлуку о дозволи за напуштање просторија у циљу одласка на посао, ако не постоје околности због којих би осуђено лице излазило (рецимо фирма се затворила, у току је колективни годишњи одмор или је лице добило отказ), ако се утврди да су подаци изнети у молби неистинити или ако осуђено лице злоупотребљава дозволу за напуштање просторија у којима издржава казну кућног затвора.
Када осуђени може напустити стан?
– због пружања нужне медицинске помоћи осуђеном или члану његовог породичног домаћинства, ако је за пружање медицинске помоћи неопходно напуштање просторија;
– ради одласка на посао ако кривично дело за које је осуђен није у вези са радом;
– ради похађања наставе током редовног школовања;
– због одазивања на позив државног органа;
– због одласка на полагање испита;
– због тешке, акутне или хроничне болести, ради одласка на редовне здравствене прегледе или стационираног лечења;
– због свог венчања или венчања крвног сродника до другог степена сродства;
– због смрти блиског сродника;
– због обавезе старања према члановима уже породице предвиђене законом, у случају да ту обавезу не може да обавља друго лице;
– због сезонских пољопривредних радова ако се осуђени бави пољопривредом као сталном делатношћу;
– због других нарочито оправданих разлога за које осуђени може поднети образложену молбу.
Закључак
Кућни затвор има низ погодности. Њиме се избегавају негативни ефекти затварања људи и то како у физичком смислу – због недостатка кретања, ваздуха, светлости, опасности од заразних болести, сексуалног злостављања па и већег процента смртности, тако и у психолошком и друштвеном погледу.
У психолошком смислу издржавање казне у затворима често доводи до губитка самопоуздања, емоционалне напетости, монотоније, деградације интелектуалне сфере личности. Прекид везе са спољашњим светом, а нарочито са породицом, често проузрокује тежак шок и емоционалну окамењеност, доводећи до слабљења вере у будућност и ствара страх од живота на слободи. Психозе, депресије, повлачење у себе готово да су редовна стања која се на овај начин избегавају.
Кућни затвор је позитиван и у друштвеном погледу, па тако и у односу на саму породицу осуђеника. Овакав начин издржавања казне многе је спасио од развода брака. Статистички подаци говоре да се 70% бракова разведе приликом одласка на издржавање казне у затвор. Погодност су за породицу и у економском смислу јер осуђеник може да настави, под одређеним условима, са радом па и издржавањем породице, а и мањи су проблеми деце због реакције средине која одлазак у затвор третира као „љагу за цео живот“.
Осуђени у кућном затвору може да настави да ради, да се школује, да обавља пољопривредне радове, да се лечи. Одлуком директора управе он може из свих ових, а и неких других разлога напуштати просторије у којима станује. Поред тога има и право на шетњу 2 сата дневно у периоду од 13 до 17 часова.
Осуђеници су свесни свих ових погодности због чега се само мање од 10% не придржава прописаних забрана и буде упућено да остатак казне издржи у затвору. Ретки су случајеви поврата, а трошкови издржавања казне су вишеструко смањени. Један осуђеник у затвору државу дневно кошта 15 до 20 евра што на годишњем нивоу износи око 7.300 евра. Будући да један уређај за електронски надзор просечно кошта око 3.000 евра и може се користити у више наврата, јасно је колике су уштеде за све нас као пореске обвезнике. Овакав вид издржавања казне одвраћа осуђене од поновног вршења кривичних дела, али и вишеструко растерећује правосуђе, јер се поступци чешће окончавају закључивањем споразума о признању кривице, те се избегавају високи трошкови суђења.
Уколико Вас интересује текст о условној осуди, можете га прочитати овде.
