Право да буде поучен о правима одмах – у моменту лишења слободе
Окривљени има право да буде поучен да није дужан ништа да изјави, да све што изјави може бити коришћено као доказ, као и да има право да буде саслушан у прису- ству браниоца кога сам изабере. За разлику од ранијег ЗКП који је прописивао да се окривљени мора поучити о овим правима у моменту хапшења (члан 5, став 1, тачка 1), важећи ЗКП прописује да се поучава тек непосредно пре првог саслушања (члан 68, став 2 и члан 69, став 1, тачка 1), што оставља огроман временски вакуум у којем окривљени може давати полицији разне информације и помагати им на сопствену штету, а да претходно није поучен о својим правима. У моменту хапшења постоји само обавеза упознавања ухапшеног са разлозима хапшења и ништа више од тога. Члан 29 Устава прописује да се лицу лишеном слободе без одлуке суда одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ, ако не може да је плати. Ако Устав прописује да се лицу лишеном слободе поука о правима мора саопштити „одмах“ – у моменту лишења слободе, онда би бранилац морао инси- стирати на овој уставној одредби са аргументацијом да је без утицаја одредба закона која прописује да се поука саопштава ухапшеном у неком каснијем моменту.
Право да буде обавештен о доказима који су против њега прикупљени
Члан 33, став 1 Устава прописује да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме буде обавештен о природи и разлозима оптужбе за коју се терети, као и о доказима при- купљеним против њега. Овде није реч о праву окривљеног да изврши увид у садржину прикупљених доказа, већ о његовом праву да буде обавештен о њиховом посто- јању у начелу – што је предуслов за конципирање било какве одбране. Да би могао користити своје право из члана 68, став 1, тачка 10 – да се изјасни о доказима који га терете, окривљени мора знати о којим доказима је реч. Овако се од њега очекује да изнесе одбрану без претходних сазнања о томе на којим доказима се заснивају основи сумње. Ако Устав прописује да окривљени има право да буде обавештен и о „природи и разлозима оптужбе“ и о „доказима који су против њега прикупљени“ онда би бранилац морао инсистирати на овој уставној одредби са аргументацијом да није дозвољено законом прописати да окривљени има право само да буде обавештен о „природи и разлозима оптужбе“, јер да би се изјаснио о доказима на којима се засни- вају основи сумње он мора знати о којим доказима је реч.
Право на сазнање о вођењу истраге и на доставу тужилачке наредбе
ЗКП прописује да је податак да ли се против неког лица води истрага доступан само суду, тужиоцу и полицији. Поред тога, право је тужиоца да самостално одреди редослед предузимања доказних радњи у истрази. Он је обавезан само да донесе наредбу о спровођењу истраге у року од 30 дана од дана када је обавештен о првој доказној радњи коју је полиција предузела, али није обавезан да ту наредбу одмах достави окривљеном и браниоцу. ЗКП допушта и вођење истраге против непознатог учиниоца, што оставља могућност тужиоцу да читаву истрагу води без учешћа окрив- љеног и браниоца уколико представи да је до податка којим је идентифи учини- оца дошао на крају истраге. Одбрана сазнаје за истрагу тек када тужилац одлучи да окривљеном и његовом браниоцу достави наредбу о спровођењу истраге, што мора учинити тек када испланира да предузме прву радњу којој они имају право да прису- ствују.9 Међутим, тужилац без присуства одбране може саслушати осетљивог сведока (члан 300, став 2) или било којег сведока ако прибави одобрење судије за претходни поступак или ако истрагу покрене против Н. Н. учиниоца па га накнадно идентифи (члан 300, став 6), што му пружа могућност да осмисли стратегију у редоследу преду- зимања доказних радњи како би истрагу што дуже водио без икаквог учешћа одбране.
Овакво законско решење није сагласно са захтевима који за законе произлазе из владавине права, посебно са захтевима правне сигурности у вези са правом на правично суђење. Наредба о спровођењу истраге се доноси и истрага спроводи а да особа против које се води о томе нема никаквих сазнања, нити је упозната са својим правима. Окривљени који не зна да се против њега спроводи истрага не може оства- рити право на сазнање о основама сумње, право на разгледање списа, те право на предлагање спровођења доказних радњи. Одредбом овакве садржине крши се право окривљеног на приступ суду и право на разуман рок. Због тога није уставноправно прихватљиво одлагање доставе наредбе о спровођењу истраге.
Саслушање окривљеног и испитивање сведока
У члану 86 ЗКП прописано је да ће се окривљеном омогућити да се у неоме- таном излагању изјасни о свим околностима које га терете и да изнесе све чињенице које му служе за одбрану, као и да му се питања постављају тек кад заврши с дава- њем исказа. Одредбом члана 98 ЗКП прописано је да се сведок најпре позива да изнесе све што му је о предмету познато, као и да му се питања постављају тек када сведок заврши с давањем исказа.
Имајући у виду наведене одредбе бранилац треба да, приликом предузимања доказне радње у истрази од стране тужиоца као органа поступка, реагује сваки пут када тужилац почне да поставља питања у низу покушавајући да „води“ испитивање у одређеном правцу. Разлог за приговор било би правило испитивања према којем се и окривљеном и сведоку увек мора пружити прилика да изнесе исказ у неометаном излагању, а тек када заврши могуће му је постављати питања. Ово је важно због тога што је у пракси чест случај да се ово правило крши, што резултира исказима чија је садржина унапред детерминисана начином на који је тужилац као орган поступка водио испитивање. Коначно, у таквом случају бранилац бива лишен могућих информација које би сазнао да је било могуће неометано излагање.
Код начина постављања питања важи основно правило да морају бити јасна, одређена и разумљива, и допунско правило да су забрањена питања која садрже обману, питања која се заснивају на претпоставци да је окривљени признао нешто што није признао и питања која представљају навођење на одговор. То значи да бранилац мора реаговати приговором сваки пут када приликом саслушања орган поступка постави неко питање које је сугестивно јер наводи на одговор или је капциозно јер полази као да је лице изјавило нешто што није изјавило. Једини изузетак представља унакрсно испитивање сведока или вештака које је допуштено само на главном претресу, док у односу на окривљеног није допуштено ни на главном претресу.
Ангажовање стручног саветника одбране
Одредбама чланова 125 и 126 ЗКП прописано је да, када орган поступка одреди вештачење, странка може пуномоћјем овластити за стручног саветника лице које располаже стручним знањем из области у којој је одређено вештачење. Стручни саветник има право да буде обавештен о дану, часу и месту вештачења и да му при- суствује, да у току вештачења прегледа списе и предмет вештачења и предлаже вештаку предузимање одређених радњи, да даје примедбе на налаз и мишљење вештака и да на главном претресу поставља питања вештаку и да буде испитан о предмету вешта- чења. Бранилац би у сваком случају када се у поступку одређује вештачење требало да размотри могућност ангажовања стручног саветника јер не располаже потребним знањем и искуством за делотворно оспоравање налаза и мишљења са позиције струке из које је вештачење одређено. Самим тим, треба бити свестан чињенице да у многим предметима вештачења тежишно утичу на исход судских поступака, тако да је крајње нереално очекивати да је бранилац правничке струке објективно у капацитету да без ичије помоћи ефективно доведе у сумњу налаз из области судске медицине, форензике, економске струке, машинске струке и других области.
Право на суђење у разумном року
Право на суђење у разумном року се мора посматрати као саставни део права на правично суђење. Ово право врло често се поистовећује са јавним интересом грађана и државе да кривични поступак буде што ефикасније. Међутим, реч је о праву грађанина коме се суди, а не о обавези државе која суди да ефикасно заштити грађане од криминалитета. Право на суђење у разумном року представља индивидуално право грађанина и треба га увек сагледавати из перспективе интереса појединца и у контексту остварења права на правично суђење, чији је саставни део. Начела правичности и ефикасности кривичног поступка су по природи ствари у значајној мери супротстављена.
Након увођења тужилачке истраге и адверсијалног концепта главног претреса, у стручној јавности се чују захтеви за увођење начела материјалне истине на главни претрес са образложењем да главни претрес није довољно ефикасно. Увођење матери- јалне истине на главни претрес би суштински пореметило равнотежу између ефикасности и правичности поступка – која се успоставља у односу на кривични поступак као целину, а не у односу на сваку његову фазу понаособ. Исто тако, и право на суђење у разумном року треба сагледавати у односу на поступак као целину, а не само у односу на главни претрес. У условима тужилачке истраге која је тајна и која може трајати нео- граничено дуго, ово право је у већој мери компромитовано нормативним решењима која уређују истрагу, него нормативним решењима која уређују главни претрес.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
