Један од темељних захтева савременог кривичног поступка је поштено суђење (fair trial) а то подразумева да докази морају задовољити два критери- јума:да информациона садржина доказа буде веродостојна и да доказ настане у правно прописаним оквирима. Ако други од ових услова не буде испуњен, доказ ће бити противправан и активирају се механизми процесних санкција. Биће одстрањен из поступка као недопуштен и поред евентуалне значајне информационе садржине, неће постати доказ у кривичном поступку.
„ТЕОРИЈА ПЛОДОВА ОТРОВНОГ ДРВЕТА“
( «The Fruit of Poisonous Tree Doctrine»)
Амерички Врховни суд је у предмету Weeks још 1914 г. усвојио правила екслузије ,али је остало отворено питање да ли се она односе само на непосредно недозвољене доказе или и на доказе који су прибављени на основу недозвољених доказа („посредни докази“). Врховни суд даје одго- вор на ово питање 1920.г. усвајајући у суштини „теорију плода отровног дрвета“ иако она није добила одмах тај назив. Коначно је 1939. г. у случају Nardone добила назив „теорија плода отровног дрвета“. Амерички Врховни суд је „Теорију плода отровног дрвета“ формулисао на следећи начин:“Ако је дрво отровно ,биће његов плод отрован, и биће отровано и лице које поједе плод“. Овим се искључује посредно коришћење недозвољених доказа тзв. „посредни докази“. Значи, забрањује да у кривичном поступку буде коришћен доказ који је проистекао из забрањеног доказа (иако је овај сам по себи законит). Класичан пример је да се од окривљеног изнуди исказ у коме описује место где је закопао леш жртве, па се леш тако пронађе. Према правилу «exclusionary rule» у првом кораку као непо- средна заштита од недозвољених доказа, изнуђен исказ је неупотребљив. То је „отровно дрво“. „Теорија плода отровног дрвета“, је други степен заштите.Ако је отровно „дрво“, отрован је и „плод“. Незаконито је и пре тресање на месту означеном у недозвољеном исказу и пронађен леш не може бити corpus delicti. Као крајњи резултат „теорије плода отровног дрвета“ леш се не може користити као доказ, мора бити искључен. Ова доктрина је теоретски беспрекорно решење и одговара свим стандардима правне државе и заштите људских права у кривичном поступку. Међутим, поред позитивних, она има и крупне негативне аспекте. Превише је крута, строга и неселективна30 што може довести до неприхватљивих, чак и апсурдних решења у пракси.То добро илуструје горњи пример. Про- нађени леш би требало поново закопати и сматрати да не постоји! А ако других доказа нема-очигледно кривог окривљеног треба ослободити оптужбе.Такво решење је неприхватљиво са аспекта заштите друштва од криминалитета и у супротности је са елементарним осећајем правде код људи. Због своје крутости, строгости и неселективности „теорија плода отровног дрвета“ је у суштини једна екстремна теорија у свом основном облику. Прихватљива је само уз бројне изузетке које ублажавају њене крупне недостатке. У том циљу,америчка теорија и пракса је конструисала и примењује бројне изузетке. Ми ћемо се бавити четири односно пет изузетка, када се „теорија плода отровног дрвета“ не примењује иако су услови њене примене испуњени. То су теорије „независног извора“, „неизбежног откривања“ и „ослабљене везе“, „добре вере“ а у суштини ту спада и теорија „сребрног послужавника“.
Одредбом члана 16, став 1 ЗКП прописано је да се судске одлуке не могу заснивати на доказима који су непосредно или посредно, сами по себи или начину прибављања „у супротности са законом“, а не само на доказима који су „законом изричито забрањени“. Овакво законско решење је у складу са тзв. „начелом плода отровног дрвета“, према којем је законитост доказа компромитована ако је приликом његовог прибављања или извођења коришћен незаконит доказ или ако тај доказ никад не би ни био прибављен да му није претходило прибављање незаконитог доказа. На овај начин проблем коришћења незаконитих доказа је само декларативно решен, с обзиром да је изостала суштинска разрада тзв. „начела плода отровног дрвета“ кроз остале законске одредбе.
Поменута законска формулација пружа основ за тврдњу да се судске одлуке не могу заснивати на доказима који су „посредно прибављени“ – проистекли из незаконитих радњи и који морају бити доведени у исту раван и делити исту процесну судбину. Међутим, коришћење незаконитог доказа није више прописано као апсолутно битна повреда кривичног поступка. Ово је сада релативно битна повреда кривичног поступка јер подразумева да неће резултирати укидањем пресуде ако је према процени другосте- пеног суда очигледно да би и без тог незаконитог доказа била донета иста пресуда. Овакво законско решење у потпуности девалвира „начело плода отровног дрвета“ које је прокламовано у члану 16 ЗКП. Дакле, кључни проблем је што ово начело није разрађено кроз цео закон, тако да уопште није експлицитно прописана забрана да се незаконити докази користе приликом извођења доказа, нити процесна судбина доказа приликом чијег извођења су коришћени незаконити докази нити процесна судбина дока- за до којих никада не би ни дошло да им није претходио неки незаконити доказ.
Бранилац мора конзистентно инсистирати на „начелу плода отровног дрвета“ које је прописано у члану 16 ЗКП како би се онемогућило коришћење незаконитих дока- за приликом извођења других доказа у поступку и идентификациони докази при чијем извођењу су коришћени незаконити докази и докази до којих се никад не би дошло да им није претходило коришћење незаконитог доказа.5 Како ЗКП допушта само жалбу против решења којим се предлог за издвајање незаконитог доказа усваја, али не и против решења којим се предлог одбија, јасно је да недостаје делотворан процесни механизам за благовремено раздвајање законитих и незаконитих доказа како би се онемогућила контаминација доказа током поступка.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
