Pravo da bude poučen o pravima odmah – u momentu lišenja slobode
Okrivljeni ima pravo da bude poučen da nije dužan ništa da izjavi, da sve što izjavi može biti korišćeno kao dokaz, kao i da ima pravo da bude saslušan u prisu- stvu branioca koga sam izabere. Za razliku od ranijeg ZKP koji je propisivao da se okrivljeni mora poučiti o ovim pravima u momentu hapšenja (član 5, stav 1, tačka 1), važeći ZKP propisuje da se poučava tek neposredno pre prvog saslušanja (član 68, stav 2 i član 69, stav 1, tačka 1), što ostavlja ogroman vremenski vakuum u kojem okrivljeni može davati policiji razne informacije i pomagati im na sopstvenu štetu, a da prethodno nije poučen o svojim pravima. U momentu hapšenja postoji samo obaveza upoznavanja uhapšenog sa razlozima hapšenja i ništa više od toga. Član 29 Ustava propisuje da se licu lišenom slobode bez odluke suda odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć, ako ne može da je plati. Ako Ustav propisuje da se licu lišenom slobode pouka o pravima mora saopštiti „odmah“ – u momentu lišenja slobode, onda bi branilac morao insi- stirati na ovoj ustavnoj odredbi sa argumentacijom da je bez uticaja odredba zakona koja propisuje da se pouka saopštava uhapšenom u nekom kasnijem momentu.
Pravo da bude obavešten o dokazima koji su protiv njega prikupljeni
Član 33, stav 1 Ustava propisuje da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o prirodi i razlozima optužbe za koju se tereti, kao i o dokazima pri- kupljenim protiv njega. Ovde nije reč o pravu okrivljenog da izvrši uvid u sadržinu prikupljenih dokaza, već o njegovom pravu da bude obavešten o njihovom posto- janju u načelu – što je preduslov za koncipiranje bilo kakve odbrane. Da bi mogao koristiti svoje pravo iz člana 68, stav 1, tačka 10 – da se izjasni o dokazima koji ga terete, okrivljeni mora znati o kojim dokazima je reč. Ovako se od njega očekuje da iznese odbranu bez prethodnih saznanja o tome na kojim dokazima se zasnivaju osnovi sumnje. Ako Ustav propisuje da okrivljeni ima pravo da bude obavešten i o „prirodi i razlozima optužbe“ i o „dokazima koji su protiv njega prikupljeni“ onda bi branilac morao insistirati na ovoj ustavnoj odredbi sa argumentacijom da nije dozvoljeno zakonom propisati da okrivljeni ima pravo samo da bude obavešten o „prirodi i razlozima optužbe“, jer da bi se izjasnio o dokazima na kojima se zasni- vaju osnovi sumnje on mora znati o kojim dokazima je reč.
Pravo na saznanje o vođenju istrage i na dostavu tužilačke naredbe
ZKP propisuje da je podatak da li se protiv nekog lica vodi istraga dostupan samo sudu, tužiocu i policiji. Pored toga, pravo je tužioca da samostalno odredi redosled preduzimanja dokaznih radnji u istrazi. On je obavezan samo da donese naredbu o sprovođenju istrage u roku od 30 dana od dana kada je obavešten o prvoj dokaznoj radnji koju je policija preduzela, ali nije obavezan da tu naredbu odmah dostavi okrivljenom i braniocu. ZKP dopušta i vođenje istrage protiv nepoznatog učinioca, što ostavlja mogućnost tužiocu da čitavu istragu vodi bez učešća okriv- ljenog i branioca ukoliko predstavi da je do podatka kojim je identifi učini- oca došao na kraju istrage. Odbrana saznaje za istragu tek kada tužilac odluči da okrivljenom i njegovom braniocu dostavi naredbu o sprovođenju istrage, što mora učiniti tek kada isplanira da preduzme prvu radnju kojoj oni imaju pravo da prisu- stvuju.9 Međutim, tužilac bez prisustva odbrane može saslušati osetljivog svedoka (član 300, stav 2) ili bilo kojeg svedoka ako pribavi odobrenje sudije za prethodni postupak ili ako istragu pokrene protiv N. N. učinioca pa ga naknadno identifi (član 300, stav 6), što mu pruža mogućnost da osmisli strategiju u redosledu predu- zimanja dokaznih radnji kako bi istragu što duže vodio bez ikakvog učešća odbrane.
Ovakvo zakonsko rešenje nije saglasno sa zahtevima koji za zakone proizlaze iz vladavine prava, posebno sa zahtevima pravne sigurnosti u vezi sa pravom na pravično suđenje. Naredba o sprovođenju istrage se donosi i istraga sprovodi a da osoba protiv koje se vodi o tome nema nikakvih saznanja, niti je upoznata sa svojim pravima. Okrivljeni koji ne zna da se protiv njega sprovodi istraga ne može ostva- riti pravo na saznanje o osnovama sumnje, pravo na razgledanje spisa, te pravo na predlaganje sprovođenja dokaznih radnji. Odredbom ovakve sadržine krši se pravo okrivljenog na pristup sudu i pravo na razuman rok. Zbog toga nije ustavnopravno prihvatljivo odlaganje dostave naredbe o sprovođenju istrage.
Saslušanje okrivljenog i ispitivanje svedoka
U članu 86 ZKP propisano je da će se okrivljenom omogućiti da se u neome- tanom izlaganju izjasni o svim okolnostima koje ga terete i da iznese sve činjenice koje mu služe za odbranu, kao i da mu se pitanja postavljaju tek kad završi s dava- njem iskaza. Odredbom člana 98 ZKP propisano je da se svedok najpre poziva da iznese sve što mu je o predmetu poznato, kao i da mu se pitanja postavljaju tek kada svedok završi s davanjem iskaza.
Imajući u vidu navedene odredbe branilac treba da, prilikom preduzimanja dokazne radnje u istrazi od strane tužioca kao organa postupka, reaguje svaki put kada tužilac počne da postavlja pitanja u nizu pokušavajući da „vodi“ ispitivanje u određenom pravcu. Razlog za prigovor bilo bi pravilo ispitivanja prema kojem se i okrivljenom i svedoku uvek mora pružiti prilika da iznese iskaz u neometanom izlaganju, a tek kada završi moguće mu je postavljati pitanja. Ovo je važno zbog toga što je u praksi čest slučaj da se ovo pravilo krši, što rezultira iskazima čija je sadržina unapred determinisana načinom na koji je tužilac kao organ postupka vodio ispitivanje. Konačno, u takvom slučaju branilac biva lišen mogućih informacija koje bi saznao da je bilo moguće neometano izlaganje.
Kod načina postavljanja pitanja važi osnovno pravilo da moraju biti jasna, određena i razumljiva, i dopunsko pravilo da su zabranjena pitanja koja sadrže obmanu, pitanja koja se zasnivaju na pretpostavci da je okrivljeni priznao nešto što nije priznao i pitanja koja predstavljaju navođenje na odgovor. To znači da branilac mora reagovati prigovorom svaki put kada prilikom saslušanja organ postupka postavi neko pitanje koje je sugestivno jer navodi na odgovor ili je kapciozno jer polazi kao da je lice izjavilo nešto što nije izjavilo. Jedini izuzetak predstavlja unakrsno ispitivanje svedoka ili veštaka koje je dopušteno samo na glavnom pretresu, dok u odnosu na okrivljenog nije dopušteno ni na glavnom pretresu.
Angažovanje stručnog savetnika odbrane
Odredbama članova 125 i 126 ZKP propisano je da, kada organ postupka odredi veštačenje, stranka može punomoćjem ovlastiti za stručnog savetnika lice koje raspolaže stručnim znanjem iz oblasti u kojoj je određeno veštačenje. Stručni savetnik ima pravo da bude obavešten o danu, času i mestu veštačenja i da mu pri- sustvuje, da u toku veštačenja pregleda spise i predmet veštačenja i predlaže veštaku preduzimanje određenih radnji, da daje primedbe na nalaz i mišljenje veštaka i da na glavnom pretresu postavlja pitanja veštaku i da bude ispitan o predmetu vešta- čenja. Branilac bi u svakom slučaju kada se u postupku određuje veštačenje trebalo da razmotri mogućnost angažovanja stručnog savetnika jer ne raspolaže potrebnim znanjem i iskustvom za delotvorno osporavanje nalaza i mišljenja sa pozicije struke iz koje je veštačenje određeno. Samim tim, treba biti svestan činjenice da u mnogim predmetima veštačenja težišno utiču na ishod sudskih postupaka, tako da je krajnje nerealno očekivati da je branilac pravničke struke objektivno u kapacitetu da bez ičije pomoći efektivno dovede u sumnju nalaz iz oblasti sudske medicine, forenzike, ekonomske struke, mašinske struke i drugih oblasti.
Pravo na suđenje u razumnom roku
Pravo na suđenje u razumnom roku se mora posmatrati kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovo pravo vrlo često se poistovećuje sa javnim interesom građana i države da krivični postupak bude što efikasnije. Međutim, reč je o pravu građanina kome se sudi, a ne o obavezi države koja sudi da efikasno zaštiti građane od kriminaliteta. Pravo na suđenje u razumnom roku predstavlja individualno pravo građanina i treba ga uvek sagledavati iz perspektive interesa pojedinca i u kontekstu ostvarenja prava na pravično suđenje, čiji je sastavni deo. Načela pravičnosti i efikasnosti krivičnog postupka su po prirodi stvari u značajnoj meri suprotstavljena.
Nakon uvođenja tužilačke istrage i adversijalnog koncepta glavnog pretresa, u stručnoj javnosti se čuju zahtevi za uvođenje načela materijalne istine na glavni pretres sa obrazloženjem da glavni pretres nije dovoljno efikasno. Uvođenje materi- jalne istine na glavni pretres bi suštinski poremetilo ravnotežu između efikasnosti i pravičnosti postupka – koja se uspostavlja u odnosu na krivični postupak kao celinu, a ne u odnosu na svaku njegovu fazu ponaosob. Isto tako, i pravo na suđenje u razumnom roku treba sagledavati u odnosu na postupak kao celinu, a ne samo u odnosu na glavni pretres. U uslovima tužilačke istrage koja je tajna i koja može trajati neo- graničeno dugo, ovo pravo je u većoj meri kompromitovano normativnim rešenjima koja uređuju istragu, nego normativnim rešenjima koja uređuju glavni pretres.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com