Недостојност за наслеђивање је установа наследног права чијим наступањем одређено лице по сили закона (ex lege) губи право на наслеђивање. За разлику од неспособности за наслеђивање овде се губитак могућности за наслеђивање везује за кривицу лица. Недостојност делује без обзира на основ позивања на наслеђе (лице не добија ништа ни по закону ни по тестаменту). Различита национална права предвиђају различите разлоге за недостојност.
Недостојност за наслеђивање у праву Србије
Закон о наслеђивању Републике Србије је недостојност за наслеђивање регулисао на следећи начин:
Не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања (недостојан је):
1) онај ко је умишљајно усмртио оставиоца, или је то покушао;
2) онај ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове завештање или неку његову одредбу, или га је у томе спречио;
3) онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га је фалсификовао;
4) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, или му је ускратио нужну помоћ;
Суд на недостојност пази по службеној дужности.
Закон о наслеђивању Србије (ЗОН) предвиђа следеће таксативно побројане случајеве недостојности:
1. Онај ко умишљајно лиши живота оставиоца или дело изврши у покушају (недостојни су такође и помогачи и подстрекачи). Убиство из нехата није разлог недостојности.
2. Онај ко принудом, претњом или преваром наведе декујуса да сачини или опозове завештање или неку одредбу или га у томе спречи
3. Онај ко у намери спречавања оставиочеве последње воље уништи или сакрије његово завештање, или га фалсификује.
4. Онај ко се теже огреши о неку законску обавезу према оставиоцу или му ускрати нужну помоћ (на пример недавање издржавања)
5. Војни обвезник који је напустио земљу да би избегао дужност њене одбране, а до момента смрти осавиоца се не врати у земљу.
Оставилац може у форми тестамента опростити недостојност, изузев војном обвезнику.
Наиме, одредбом чл.5. Закона регулисан је престанак недостојности тако што је прописано да:
Оставилац може опростити недостојност.
Опроштај мора бити учињен у облику потребном за завештање.
Одребом чл.6. Закона регулисан је положај потомака недостојног. Према тој одредби:
Недостојност не смета потомцима недостојног и они наслеђују као да је недостојан умро пре оставиоца.
На недостојност суд пази ex officio (по службеној дужности), а недостојно лице се сматра као да и није доживело делацију, па се на наслеђе позивају потомци оставиоца примењујући право представљања (ius representationis) у случају тестаменталног наслеђивања, док се код законског наслеђивања позива супститут (законски наследни).
Недостојан наследник не може ништа наследити на основу закона или тестамента, нити примити било какву корист као легатар.
Према цитираним одредбама, недостојан је онај ко је умишљајно усмртио оставиоца, или је то покушао. Дакле, не постоји недостојност уколико је дело учињено из хехата, у нужној одбрани или крајњој нужди.
Такође, недостојан је и онај ко принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове завештање или неку његову одредбу, или га је у томе спречио.
Принуда је забрањена сила која се према оставиоцу-тестарору непосредно примењује или ставља у изглед са циљем да се тестатор онемогући да слобоно изрази воју вољу. Принуда може бити физичка принуда или психичка принуда-претња.
Недостојан је и онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га је фалсификовао. Ове радње имају за последицу недостојност само ако су учињени у намери да се онемогући сазнање за садржај тестамента и спречи остварење последње воље оставиоца.
Недостојан је и онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, или му је ускратио нужну помоћ. “Теже огрешење” је правни стандард који треба да се конкретизује у сваком поједином случају. Нужна је она помоћ која је оставиоцу неопходна да би му се спасао живот, ако се она може пружити тако да наследник или треће лице не дође у исту опасност.
Недостојност за наслеђивање по основу тестамента
У пракси је приметан одређен број тужби које за предмет имају потраживање утврђења да је тестаментарни наследник недостојан за наслеђивање.
Приликом одлучивања у овој врсти поступака потребно је утврдити да ли су испуњени услови из чл. 4. став 1. тачка 4. Закона о наслеђивању, којим је прописано да не може да наследи на основу закона или завештања, нити да стекне какву корист из завештања (недостојан је) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца или му је ускратио нужну помоћ.
У смислу наведене одредбе, да би наследник био проглашен недостојним за наслеђивање због тога што се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, потребно је да су испуњена два услова.
Први је дужност наследника да издржава оставиоца по закону, а други да се наследник теже огрешио о ту законску обавезу. Први услов је испуњен ако наследник спада у круг лица која су по Породичном закону дужна да издржавају оставиоца.
Што се тиче другог услова, тј. теже огрешење о законску обавезу издржавања, суд треба да је утврди у сваком конкретном случају према околностима. За оцену тежег огрешења треба сагледати околности у којима су се налазили и оставилац и наследник, те на основу тога закључити какве је све потребе имао оставилац. У сваком случају треба утврдити да ли је наследник неоправдано грубо пропуштао да извршава најзначајније чинидбе које произлазе из законске обавезе издржавања.
Када је у питању недостојност за наслеђивање због ускраћивања нужне помоћи, потребно је да је оставилац био у животној опасности и да му наследник није пружио нужну помоћ иако је био упознат са ситуацијом у којој се оставилац налазио и могао да му пружи помоћ без угрожавања свог живота и живота трећих лица. Околности које су угрожавале живот оставиоца морају бити такве да се јасно види да је оставиоцу претила смрт или наступање тешких последица по његово здравље, при чему није од значаја како је оставилац доспео у такве околности. Дакле, нужно је утврдити да ли је наследник био упознат са ситуацијом у којој се налази оставилац, те да ли је наследник био у могућности да пружи помоћ оставиоцу без озбиљне опасности по свој живот и здравље и без опасности по живот и здравље трећих лица. Ове чињенице морају да се цене на основу склопа свих конкретних околности, при чему морају да се анализирају и све објективне околности.
С тим у вези, према одредби чл. 61. став 1. Закона о наслеђивању РС из 1995. године, и сам завешталац може да искључи из наслеђа нужног наследника који се, повредом неке законске или моралне обавезе, теже огрешио о њега (ако се увредљиво и грубо односи према завештаоцу, ако је умишљајно учинио кривично дело према завештаоцу, његовом детету, усвојенику, брачном другу или родитељу, ако се одао нераду или непоштеном животу), а ставом 2. истог члана прописано је да искључење може бити потпуно или делимично. С тим у вези, постојање тежег огрешења о оставиоца суд процењује узимајући у обзир све субјективне и објективне околности датог случаја, а посебно имајући у виду општеприхваћена схватања о моралним вредностима у друштву. Само тежи облик повреде законске или моралне обавезе води пуноважном искључењу, а то су случајеви нпр. ако је родитељ занемарио негу и васпитање детета или се одао непоштеном животу, ако је дете на груб или увредљив начин ускратило поштовање родитељу, или ако дете није бринуло о свом родитељу, није га посећивало нити га обишло на самртничкој постељи. Институт искључења права на нужни део (еxхередитио нота цауса) и његова примена спадају у домен завештаочеве слободе завештања.
Судска пракса
Да би наследник био недостојан за наслеђивање због тежег огрешења о законску обавезу издржавања оставиоца, неопходно је да буду испуњена два услова: 1) да је наследник по закону дужан да издржава оставиоца и 2) да се наследник теже огрешио о ту законску обавезу
Из образложења:
Побијаном пресудом одбијен је тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да се утврди да је тужена недостојна за наслеђивање иза пок. М.К:, бившег из Н.С., који је преминуо дана 27.02.2011. године, те да иста нема право на наслеђе иза пок. М.К., ни по основу закона, ни по основу завештања, па је обавезан тужилац да туженој исплати трошкове поступка у износу од 201.900,00, са законском затезном каматом од дана пресуђења, па до исплате, све у року од 15 дана, под претњом принудног извршења.
Одредбом чл. 4. Закона о наслеђивању, којим су побројани разлози због којих се неко лице сматра недостојним за наслеђивање, прописано је да не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања (недостојан је):1) онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; 2) онај ко је принудом , претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове завештање, или неку његову одредбу, или га је у томе спречио; 3) онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га фалсификовао; 4) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, или му ускратио нужну помоћ, те да суд на недостојност пази по службеној дужности.
Позивајући се на цитирану одредбу чл. 4. став 1 тачка 4 Закона о наслеђивању, тужилац у жалби указује да је првостепени суд погрешно нашао да на страни тужене не постоје разлози, услед којих би се она сматрала недостојном за наслеђивање, сматрајући да се тужена огрешила о законску обавезу издржавања пок. М.К. те да је истом ускратила нужну помоћ.
Међутим, да би наследник био недостојан за наслеђивање, због тежег огрешења о законску обавезу издржавања оставиоца, неопходно је да буду испуњена два услова:1) да је наследник по закону био дужан да издржава оставиоца и 2) да се наследник теже огрешио о ту законску обавезу. Питање законске обавезе детета на издржавање родитеља, уређено је одредбом чл. 156. Породичног закона , који у ставу 1. прописује да родитељ, који је неспособан за рад , а нема довољно средстава за издржавање, има право на издржавање од пунолетног детета или другог крвног сродника у правој нисходној линији, односно од малолетног детета, које стиче зараду или има приходе од имовине, сразмерно његовим могућностима. Из наведене одредбе произилази да је предуслов за настанак обавезе издржавања родитеља, од стране пунолетног детета кумулативно постојање два елемента на страни родитеља, а то су: да је родитељ неспособан за рад и да нема довољно средстава за живот. Међутим , у конкретном случају , првостепени суд утврђује да је пок. М.К. имао пензију, нешто уштеђевине, као и да је добијао аренду од земље, коју је имао, а то сагласно потврђују у својим исказима и тужилац и тужена. Сходно томе, на страни тужене није се могла конституисати законска обавеза издржавања оца, већ је евентуално њена обавеза издржавања могла бити само моралног карактера, будући да је пок. М.К. имао довољно .средстава за издржавање.
У погледу другог разлога за недостојност за наслеђивање, који је прописан одредбом чл. 4. став 1 тачка 4 Закона о наслеђивању, који се односи на ускраћивање нужне помоћи, потребно је да буду испуњени следећи услови – да је оставилац био у животној опасности и да му наследник није пружио помоћ, иако је био упознат са ситуацијом, у којој се оставилац налазио и могао је да му пружи помоћ, без угрожавања свог живота и живота трећег лица. У конкретном случају , имајући у виду утврђено чињенично стање, из кога произилази да се здравствено стање пок. М.К. од 2009. године, стално погоршавало , да је исти оперисан у новембру 2009. године и у марту 2010. године, те да је преминуо у фебруару 2011. године, очигледно је да је исти био у животној опасности. У погледу дужности пружања нужне помоћи, тужена је свакако била упозната са ситуацијом у којој се пок. М.К. налазио. Али, питање могућности неког лица да пружи нужну помоћ, се мора ценити у сваком конкретном случају , у зависности од објективних околности случаја, те психофизичких могућности наследника,, а нарочито његовог субјективног доживљаја целе ситуације. Правилан је закључак првостепеног суда да је тужена, у границама својих могућности, водила бригу о покојном оцу, будући да је она мајка двоје деце, запослена, сменски ради, те да су објективне околности биле такве да је пок, М.К. живео са ванбрачном супругом, да је био покретан до пар недеља пред смрт, услед чега му наведена помоћ од стране тужене није ни била нужна.
На основу напред наведеног , Апелациони суд је применом одредбе чл.387. став1 тачка 2 ЗПП-а у вези чл. 390 ЗПП-а одбио изјављену жалбу и потврдио првостепену пресуду.
(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл. број ГЖ-3777/14 од 07.05.2015. године , којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. број П-1148/12 од 28.05.2014. године)
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
