Nedostojnost za nasleđivanje je ustanova naslednog prava čijim nastupanjem određeno lice po sili zakona (ex lege) gubi pravo na nasleđivanje. Za razliku od nesposobnosti za nasleđivanje ovde se gubitak mogućnosti za nasleđivanje vezuje za krivicu lica. Nedostojnost deluje bez obzira na osnov pozivanja na nasleđe (lice ne dobija ništa ni po zakonu ni po testamentu). Različita nacionalna prava predviđaju različite razloge za nedostojnost.
Nedostojnost za nasleđivanje u pravu Srbije
Zakon o nasleđivanju Republike Srbije je nedostojnost za nasleđivanje regulisao na sledeći način:
Ne može naslediti na osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je):
1) onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao;
2) onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio;
3) onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao;
4) onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć;
Sud na nedostojnost pazi po službenoj dužnosti.
Zakon o nasleđivanju Srbije (ZON) predviđa sledeće taksativno pobrojane slučajeve nedostojnosti:
1. Onaj ko umišljajno liši života ostavioca ili delo izvrši u pokušaju (nedostojni su takođe i pomogači i podstrekači). Ubistvo iz nehata nije razlog nedostojnosti.
2. Onaj ko prinudom, pretnjom ili prevarom navede dekujusa da sačini ili opozove zaveštanje ili neku odredbu ili ga u tome spreči
3. Onaj ko u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništi ili sakrije njegovo zaveštanje, ili ga falsifikuje.
4. Onaj ko se teže ogreši o neku zakonsku obavezu prema ostaviocu ili mu uskrati nužnu pomoć (na primer nedavanje izdržavanja)
5. Vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, a do momenta smrti osavioca se ne vrati u zemlju.
Ostavilac može u formi testamenta oprostiti nedostojnost, izuzev vojnom obvezniku.
Naime, odredbom čl.5. Zakona regulisan je prestanak nedostojnosti tako što je propisano da:
Ostavilac može oprostiti nedostojnost.
Oproštaj mora biti učinjen u obliku potrebnom za zaveštanje.
Odrebom čl.6. Zakona regulisan je položaj potomaka nedostojnog. Prema toj odredbi:
Nedostojnost ne smeta potomcima nedostojnog i oni nasleđuju kao da je nedostojan umro pre ostavioca.
Na nedostojnost sud pazi ex officio (po službenoj dužnosti), a nedostojno lice se smatra kao da i nije doživelo delaciju, pa se na nasleđe pozivaju potomci ostavioca primenjujući pravo predstavljanja (ius representationis) u slučaju testamentalnog nasleđivanja, dok se kod zakonskog nasleđivanja poziva supstitut (zakonski nasledni).
Nedostojan naslednik ne može ništa naslediti na osnovu zakona ili testamenta, niti primiti bilo kakvu korist kao legatar.
Prema citiranim odredbama, nedostojan je onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao. Dakle, ne postoji nedostojnost ukoliko je delo učinjeno iz hehata, u nužnoj odbrani ili krajnjoj nuždi.
Takođe, nedostojan je i onaj ko prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio.
Prinuda je zabranjena sila koja se prema ostaviocu-testaroru neposredno primenjuje ili stavlja u izgled sa ciljem da se testator onemogući da slobono izrazi voju volju. Prinuda može biti fizička prinuda ili psihička prinuda-pretnja.
Nedostojan je i onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao. Ove radnje imaju za posledicu nedostojnost samo ako su učinjeni u nameri da se onemogući saznanje za sadržaj testamenta i spreči ostvarenje poslednje volje ostavioca.
Nedostojan je i onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć. “Teže ogrešenje” je pravni standard koji treba da se konkretizuje u svakom pojedinom slučaju. Nužna je ona pomoć koja je ostaviocu neophodna da bi mu se spasao život, ako se ona može pružiti tako da naslednik ili treće lice ne dođe u istu opasnost.
Nedostojnost za nasleđivanje po osnovu testamenta
U praksi je primetan određen broj tužbi koje za predmet imaju potraživanje utvrđenja da je testamentarni naslednik nedostojan za nasleđivanje.
Prilikom odlučivanja u ovoj vrsti postupaka potrebno je utvrditi da li su ispunjeni uslovi iz čl. 4. stav 1. tačka 4. Zakona o nasleđivanju, kojim je propisano da ne može da nasledi na osnovu zakona ili zaveštanja, niti da stekne kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je) onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca ili mu je uskratio nužnu pomoć.
U smislu navedene odredbe, da bi naslednik bio proglašen nedostojnim za nasleđivanje zbog toga što se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, potrebno je da su ispunjena dva uslova.
Prvi je dužnost naslednika da izdržava ostavioca po zakonu, a drugi da se naslednik teže ogrešio o tu zakonsku obavezu. Prvi uslov je ispunjen ako naslednik spada u krug lica koja su po Porodičnom zakonu dužna da izdržavaju ostavioca.
Što se tiče drugog uslova, tj. teže ogrešenje o zakonsku obavezu izdržavanja, sud treba da je utvrdi u svakom konkretnom slučaju prema okolnostima. Za ocenu težeg ogrešenja treba sagledati okolnosti u kojima su se nalazili i ostavilac i naslednik, te na osnovu toga zaključiti kakve je sve potrebe imao ostavilac. U svakom slučaju treba utvrditi da li je naslednik neopravdano grubo propuštao da izvršava najznačajnije činidbe koje proizlaze iz zakonske obaveze izdržavanja.
Kada je u pitanju nedostojnost za nasleđivanje zbog uskraćivanja nužne pomoći, potrebno je da je ostavilac bio u životnoj opasnosti i da mu naslednik nije pružio nužnu pomoć iako je bio upoznat sa situacijom u kojoj se ostavilac nalazio i mogao da mu pruži pomoć bez ugrožavanja svog života i života trećih lica. Okolnosti koje su ugrožavale život ostavioca moraju biti takve da se jasno vidi da je ostaviocu pretila smrt ili nastupanje teških posledica po njegovo zdravlje, pri čemu nije od značaja kako je ostavilac dospeo u takve okolnosti. Dakle, nužno je utvrditi da li je naslednik bio upoznat sa situacijom u kojoj se nalazi ostavilac, te da li je naslednik bio u mogućnosti da pruži pomoć ostaviocu bez ozbiljne opasnosti po svoj život i zdravlje i bez opasnosti po život i zdravlje trećih lica. Ove činjenice moraju da se cene na osnovu sklopa svih konkretnih okolnosti, pri čemu moraju da se analiziraju i sve objektivne okolnosti.
S tim u vezi, prema odredbi čl. 61. stav 1. Zakona o nasleđivanju RS iz 1995. godine, i sam zaveštalac može da isključi iz nasleđa nužnog naslednika koji se, povredom neke zakonske ili moralne obaveze, teže ogrešio o njega (ako se uvredljivo i grubo odnosi prema zaveštaocu, ako je umišljajno učinio krivično delo prema zaveštaocu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, ako se odao neradu ili nepoštenom životu), a stavom 2. istog člana propisano je da isključenje može biti potpuno ili delimično. S tim u vezi, postojanje težeg ogrešenja o ostavioca sud procenjuje uzimajući u obzir sve subjektivne i objektivne okolnosti datog slučaja, a posebno imajući u vidu opšteprihvaćena shvatanja o moralnim vrednostima u društvu. Samo teži oblik povrede zakonske ili moralne obaveze vodi punovažnom isključenju, a to su slučajevi npr. ako je roditelj zanemario negu i vaspitanje deteta ili se odao nepoštenom životu, ako je dete na grub ili uvredljiv način uskratilo poštovanje roditelju, ili ako dete nije brinulo o svom roditelju, nije ga posećivalo niti ga obišlo na samrtničkoj postelji. Institut isključenja prava na nužni deo (exhereditio nota causa) i njegova primena spadaju u domen zaveštaočeve slobode zaveštanja.
Sudska praksa
Da bi naslednik bio nedostojan za nasleđivanje zbog težeg ogrešenja o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, neophodno je da budu ispunjena dva uslova: 1) da je naslednik po zakonu dužan da izdržava ostavioca i 2) da se naslednik teže ogrešio o tu zakonsku obavezu
Iz obrazloženja:
Pobijanom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se utvrdi da je tužena nedostojna za nasleđivanje iza pok. M.K:, bivšeg iz N.S., koji je preminuo dana 27.02.2011. godine, te da ista nema pravo na nasleđe iza pok. M.K., ni po osnovu zakona, ni po osnovu zaveštanja, pa je obavezan tužilac da tuženoj isplati troškove postupka u iznosu od 201.900,00, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, pa do isplate, sve u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Odredbom čl. 4. Zakona o nasleđivanju, kojim su pobrojani razlozi zbog kojih se neko lice smatra nedostojnim za nasleđivanje, propisano je da ne može naslediti na osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je):1) onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca ili je to pokušao; 2) onaj ko je prinudom , pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje, ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio; 3) onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga falsifikovao; 4) onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu uskratio nužnu pomoć, te da sud na nedostojnost pazi po službenoj dužnosti.
Pozivajući se na citiranu odredbu čl. 4. stav 1 tačka 4 Zakona o nasleđivanju, tužilac u žalbi ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno našao da na strani tužene ne postoje razlozi, usled kojih bi se ona smatrala nedostojnom za nasleđivanje, smatrajući da se tužena ogrešila o zakonsku obavezu izdržavanja pok. M.K. te da je istom uskratila nužnu pomoć.
Međutim, da bi naslednik bio nedostojan za nasleđivanje, zbog težeg ogrešenja o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, neophodno je da budu ispunjena dva uslova:1) da je naslednik po zakonu bio dužan da izdržava ostavioca i 2) da se naslednik teže ogrešio o tu zakonsku obavezu. Pitanje zakonske obaveze deteta na izdržavanje roditelja, uređeno je odredbom čl. 156. Porodičnog zakona , koji u stavu 1. propisuje da roditelj, koji je nesposoban za rad , a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta ili drugog krvnog srodnika u pravoj nishodnoj liniji, odnosno od maloletnog deteta, koje stiče zaradu ili ima prihode od imovine, srazmerno njegovim mogućnostima. Iz navedene odredbe proizilazi da je preduslov za nastanak obaveze izdržavanja roditelja, od strane punoletnog deteta kumulativno postojanje dva elementa na strani roditelja, a to su: da je roditelj nesposoban za rad i da nema dovoljno sredstava za život. Međutim , u konkretnom slučaju , prvostepeni sud utvrđuje da je pok. M.K. imao penziju, nešto ušteđevine, kao i da je dobijao arendu od zemlje, koju je imao, a to saglasno potvrđuju u svojim iskazima i tužilac i tužena. Shodno tome, na strani tužene nije se mogla konstituisati zakonska obaveza izdržavanja oca, već je eventualno njena obaveza izdržavanja mogla biti samo moralnog karaktera, budući da je pok. M.K. imao dovoljno .sredstava za izdržavanje.
U pogledu drugog razloga za nedostojnost za nasleđivanje, koji je propisan odredbom čl. 4. stav 1 tačka 4 Zakona o nasleđivanju, koji se odnosi na uskraćivanje nužne pomoći, potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi – da je ostavilac bio u životnoj opasnosti i da mu naslednik nije pružio pomoć, iako je bio upoznat sa situacijom, u kojoj se ostavilac nalazio i mogao je da mu pruži pomoć, bez ugrožavanja svog života i života trećeg lica. U konkretnom slučaju , imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, iz koga proizilazi da se zdravstveno stanje pok. M.K. od 2009. godine, stalno pogoršavalo , da je isti operisan u novembru 2009. godine i u martu 2010. godine, te da je preminuo u februaru 2011. godine, očigledno je da je isti bio u životnoj opasnosti. U pogledu dužnosti pružanja nužne pomoći, tužena je svakako bila upoznata sa situacijom u kojoj se pok. M.K. nalazio. Ali, pitanje mogućnosti nekog lica da pruži nužnu pomoć, se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju , u zavisnosti od objektivnih okolnosti slučaja, te psihofizičkih mogućnosti naslednika,, a naročito njegovog subjektivnog doživljaja cele situacije. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužena, u granicama svojih mogućnosti, vodila brigu o pokojnom ocu, budući da je ona majka dvoje dece, zaposlena, smenski radi, te da su objektivne okolnosti bile takve da je pok, M.K. živeo sa vanbračnom suprugom, da je bio pokretan do par nedelja pred smrt, usled čega mu navedena pomoć od strane tužene nije ni bila nužna.
Na osnovu napred navedenog , Apelacioni sud je primenom odredbe čl.387. stav1 tačka 2 ZPP-a u vezi čl. 390 ZPP-a odbio izjavljenu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.
(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, posl. broj GŽ-3777/14 od 07.05.2015. godine , kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu posl. broj P-1148/12 od 28.05.2014. godine)
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com