Титулари људских права су грађани, а обавеза државе је да се права и слободе утврђена Уставом и законима не крше већ поштују. Људска и мањинска права и слободе темељна су вредност на којој се, поред владавине права и социјалне правде, начела грађанске демократије и припадности европским принципима и вредностима, заснива Република Србија.
То начелно опредељење Устава потврђује се многим нормативним и практичним мерама које Република Србија предузима ради унапредјења остваривања и заштите људских и мањинских слобода и права. Једна од њих је и установљење институције омбудсмана са јасно израженом функцијом заштите и унапређења људских и мањинских и слобода и права.
Како заштити људска права пред органима управе?
У великој мери остваривање људских права и слобода зависи од рада органа извршне власти – органа управе.
Због своје специфичности, остваривање права и слобода грађана пред органима управе је уређено бројним законима. Важно је имати на уму три основне гаранције у вези са остваривањем и ограничавањем људских права и слобода пред органима управе.
Прво, људска права и слободе се могу ограничавати само Уставом и законом (члан 20. Устава Србије). То значи да прописивање услова за остваривање неког људског права или слободе, односно прописивање основа за њихово ограничење није дозвољено подзаконским актима, тј. актима извршне власти (уредбама, правилницима, наредбама, упутствима, инструкцијама, мишљењима итд). Стварност је, ипак, мало другачија. У нашој пракси је чест случај да службеници у органима управе тврде да се морају придржавати неког правилника, наредбе или чак депеше која им је достављена „одозго“, заборављајући да се пре тога морају придржавати Устава и закона, који су акти јаче правне снаге. Ова укорењена навика једног броја запослених у администрацији резултирала је тиме да су у неким подзаконским актима дословно преписане и све законске одредбе релевантне за неко питање, не би ли поступајући службеник имао „све на једном месту“. Од овога је опаснија – и за грађане нелагоднија – ситуација у којој је у текст подзаконског акта (или још горе – интерног акта органа управе) уденут још неки нови услов за остваривање одређеног људског права или слободе, односно нови основ за његово ограничавање.
Друго, органи управе су, исто као и судови, дужни да одредбе о људским правима и слободама тумаче у складу са важећим међународним стандардима људских права и праксом међународних тела која надзиру њихово спровођење (члан 18. Устава Србије). Овде такође треба додати и праксу Уставног суда чије су одлуке општеобавезујуће. Мећутим, велики број службеника нема ни представу о овим дужностима, а они који је имају неретко немају подршку надређених ни знање како да их испуне. Држава би требало да се стара о томе да службеници који воде поступке за остваривање или ограничавање права и слобода грађана имају континуирану обукуо начину примене важећих стандарда људских права у свом раду. Такав систем обука чини се да не постоји, или макар код нас не даје задовољавајуће резултате.
Треће, законитост рада органа управе подлеже спољашњој контроли. Након што искористи право на жалбу, као и у случају када жалба није законом дозвољена, грађанин који сматра да му је незаконито ускраћено остваривање неког права или слободе, односно да му је незаконито ограничено неко право или слобода пред органом управе, може поднети тужбу Управном суду против таквог („коначног“) акта и водити тзв. управни спор, ако закон не обезбеђује други вид судске заштите.
Поступак пред Заштитником грађана
Сем поступка пред Управним судом, грађанима на располагању стоји и један бесплатан и неформалан механизам заштите њихових права и слобода пред органима управе. Реч је о Заштитнику грађана, коме грађани могу подносити притужбе уколико сматрају да им је незаконитим или неправилним радом органа управе повређено неко право (било актом, чињењем или нечињењем), у року од једне године од извршене повреде права, односно од последњег (не)поступања органа управе у вези са повредом права грађана. Заштитник грађана је овлашћен да контролише органе управе и упућује им препоруке о томе како да отклоне учињене повреде права грађана, не би ли заштитио грађане од вођења дугих и скупих судских поступака због пропуста у раду органа управе.
Поступак пред Уставним судом
Последњи национални ниво заштите људских права и слобода ускраћених пред органима управе пружа Уставни суд, решавањем по уставним жалбама грађана које они могу поднети након што искористе сва расположива правна средства (у која се притужба Заштитнику грађана не рачуна). Уколико су незадовољни одлуком Уставног суда, грађани се за заштиту људских права и слобода зајемчених Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и протоколима уз њу могу обратити Европском суду за људска права у Стразбуру, или неким од комитета (нпр. Комитету против тортуре УН).
Како до Европског суда за људска права у Стразбуру?
Европски суд за Људска права је судска инстанца са седиштем у Стразбуру, којој се могу обратити сви грађани земаља чланица Савета Европе као потписница Европске Конвенције о људским правима, који сматрају да су им повређена права прописана овом Конвенцијом. Суд је организован тако да свака од чланица Савета Европе које су ратификовале наведену конвенцију даје по једног судију, тако да је број судија једнак броју земаља чланица Савета Европе.
Конвенцију су, уз Протоколе који регулишу истоветну материју, ратификовале све државе чланице СЕ, укључујући и Републику Србију.
Услови прихватљивости
Темељ целог система заштите Конвенције представља право на појединачну представку. Услови прихватљивости појединачне представке регулисани су чланом 35 Конвенције. Пре свега, представка ће бити проглашена прихватљивом само ако су већ исцрпљени сви унутрашњи правни лекови, које Европски суд за људска права сматра делотворним. Како заштита Конвенције пред Судом почива на начелу супсидијаритета, примарна заштита слова Конвенције остварује се пред органима држава потписница, због чега се надлежност Европског суда за људска права успоставља тек по исцрпљивању свих унутрашњих правних лекова. У решењу усвојеном у правном систему РС које је у складу и са релевантним препорукама Венецијанске Комисије, Уставна жалба је предвидјена за заштиту слова Конвенције у последњој инстанци. Медјутим, Европски суд за људска права задржава право да у складу са чл 35.1 Конвенције дискреционо одлучује о делотворности/неделотворности свих правних лекова који се користе за заштиту Конвенције.
Представка се мора односити на кршења права која су се десила након што је Конвенција ступила на правну снагу, дакле после ратификације Конвенције од стране државе потписнице. Република Србија је Конвенцију ратификовала 23.децембра 2003. године. Представке које се односе на кршење права које је наступило пре овог периода суд ће прихватити само уколико спорно кршење права и даље производи последице које су у супротности са обавезама које је држава преузела ратификацијом Конвенције.
Суд неће поступати по анонимној представци, или по представци која је у суштини истоветна са представком коју је већ разматрао. (Чл. 35.2.) Такодје, свака представка коју суд сматра неспојивом са одредбама Конвенције или Протокола, или која је очигледно неоснована или представља злоупотребу права на представку биће одбачена. (чл 35.3.) Суду се можете обратити само против држава које су ратификовале Конвенцију и Протоколе. Да би суд представку узео у разматрање, подносилац представке мора лично бити погодјен кршењем Конвенције. Важан процесни услов за прихватљивост представке јесте и обавезност истицања повреде Конвенције пред домаћим поступајућим органом.
Повреда поступка пред домаћим судовима од стране подносиоца представке аутоматски га дисквалификује у погледу заштите његових права пред овим судом. Ако нисте у потпуности исцрпели сва правна средства пред домаћим судовима ( нпр.нисте уложили Уставну жалбу, а ЕСЉП је у конкретном случају сматра делотворним правним средством ) ваша представка ће бити одбачена, сем ако докажете да постоје оправдани разлози зашто то нисте учинили. У пракси, на формулару захтева ће вам под бројем 18. бити постављено питање да ли постоји или је постојало правно средство које нисте искористили и ако постоји, из ког разлога то нисте учинили. Иако теоретски постоји могућност да ваша аргуметација у погледу разлога неулагања правног средства, буде уважена од стране Суда овакви захтеви рутински се одбацују.
Уколико разматрани процесни услови не буду испуњени, суд ће представку једноставно одбацити. Стога је нужно уверити се у њихову испуњеност пре него што се обратите Европском суду за Људска права.
Рок
Представка мора бити упућена у року од 6 месеци након што је у правној ствари одлучено од стране највишег суда или државног органа. Ако пресуда у предмету није објављена јавно овај рок почиње тећи од датума када је спорна судска одлука домаћег суда достављена подносиоцу представке или његовом правном заступнику. Уколико странка у поступку накнадно сазна за нове чињенице, које предочавају кршење њених права у поступку пред домаћим судом, рок се рачуна од тренутка сазнања за кршења ваших права гарантованих Конвенцијом.
Ток поступка пред ЕСЉП
Поступак пред ЕЉСП је бесплатан,а службени језици суда су Француски и Енглески на којима се одвија и највећи део праксе. Једини трошкови које сноси подносилац су трошкови састављања поднеска које плаћа адвокату, уколико га има, и трошкови преписке са судом. Представка се може поднети на било ком од званичних језика суда. Председник већа може изузетно, одлучити да се поступак одвија на службеном језику на коме је поднета представка.
Подносиоци представке могу бити појединци, групе појединаца, невладине организације и правна лица. Такодје, подносилац представке може бити и држава-потписница Конвенције. Предмет представке може бити само држава или државе потписнице конвенције. Суд неће разматрати представке упућене против физичких лица или приватних институција.
Представка се подноси на званичном формулару, или у слободној форми при чему и овај начин подношења представке захтева накнадну попуну званичног формулара представке, који подносиоцу шаље секретаријат суда, уз услов да исти буде попуњен у року од шест месеци.
Садржина представке
Ваша представка треба да садржи :
- кратак опис чињеничног стања на које се повреда права из Конвенције односи;
- под наведено чињенично стање подведене, повреде права гарантованих Конвенцијом;
- ток поступка пред домаћим државним органима укључујући:
- таксативно набрајање одлука наведених органа,
- датуме њиховог доношења,
- прилагање копија наведених одлука;
- набрајање свих правних лекова које сте искористили пред домаћим органима;
- ваш потпис и потпис вашег правног заступника ако га имате.
Представка Европском суду за Људска Права упућује се поштом, на адресу:
The Registrar
European Court of Human Rights
Council of Europe
F-67075 STRASBOURGH CEDEX
По пријему представке од стране суда подносилац ће од стране секретаријата бити обавештен о пријему и броју предмета. Секретаријат је помоћни орган суда, са првенствено организационом улогом али и са великим утицајем на праксу, посебно у иницијалним фазама поступка. Стога у комуникацији са овим органом суда ваља показати посебну ажурност. Непоступањем у складу са дописима секретаријата у погледу достављања информација, исправки и сл. а у одредјеном року од достављања дописа којим се наведени податци траже, сматраће се да је подносилац одустао од даљег поступања пред ЕЉСП.
Поступак пред судом можете започети и лично, без правног заступника или адвоката, међутим у одређеној фази поступка, од момента када ваша представка буде прослеђена влади државе чланице на одговор, од стране суда ћете бити позвани да ангажујете правног заступника. Ваш правни заступник може бити адвокат, који поседује овлашћење да обавља адвокатску праксу у било којој од држава потписница Конванције те има боравиште у једној ових држава, али и друго лице коме је одобрење за заступање у предмету дао председник поступајућег већа.
Образац захтева потписујете ви или ваш правни заступник, уколико га имате. Уколико имате заступника или адвоката, уз вашу представку суду морате доставити и пуномоћје којим га овлашћујете да вас заступа у поступку пред судом у датом предмету. Уколико се суду легитимишете као законски заступник правног лица, морате доставити доказе вашег статуса.
Поступак се одвија писмено, а о току поступка подносиоци су обавештавани од стране секретаријата, путем дописа преко поште на његову адресу, односно на адресу његовог правног заступника. Суд изузетно може одлучити и да одступи од иначе уобичајене праксе јавности поступка, те вам одобрити анонимност, уколико му се обратите са таквим захтевом и уколико нађе да за то постоје оправдани разлози.
Поступак би се могао поделити у неколико фаза. У почетној фази поступка по пријему представке, суд прво решава о њеној прихватљивости, у смислу повреда Конвенције на које се позивате у вашем захтеву. Уколико представка буде проглашена прихватљивом, подносилац представке бива од стране суда упућен на пријатељско поравнање са заступником државе на чије се кршења Конвенције обратио Суду. Медјутим, у поступку изградјеном у судској пракси, суд може решити да истовремено одлучи о прихватљивости представке и у меритуму спора. И у том случају мора постојати формална одлука о прихватљивости представке. Последње реформе процесног карактера у раду суда које је донео Протокол 14, допринеле су знатном убрзању ове фазе поступка, ефикаснијим распоредом ресурса суда.
На основу закљученог пријатељског поравнања предмет ће бити брисан са листе предмета суда. Уколико овај процес не доведе до резултата суд ће решити представку улажењем у меритум. Одлуке у меритуму доносе се у већима. Од ступања на снагу Протокола 14 трочлани судијски одбор може, поред одлучивања о прихватљивости представке, одлучивати и у меритуму уколико се ради о такозваним “репетитивним случајевима” у којима постоји добро установљена пракса суда.
У случају да се утврди повреда Конвенције, а право државе уговорнице омогућава само делимичну одштету, подносилац представке има право на правично задовољење ( јуст сатисфацтион ). У начелу, суд се труди да правично задовољење обухвата првенствено нематеријалну штету због повреда Конвенције.
Обавезност и извршење пресуда
Пресуде Европског суда за људска права су обавезујуће за државе потписнице Конвенције. Пресудом може бити досуђена новчана надокнада за штету која је нанета од стране утужене државе потписнице Конвенције. Такодје, може се захтевати читав низ појединачних мера, које могу подразумевати конкретне чинидбе државе потписнице у смислу нпр. поновног отварања поступка у предмету у коме су наведене повреде Конвенције почињене, али и општих мера у којима се на мање или више изричит начин констатују системски недостатци у правном систему тужене државе чланице и тражи њихово отклањање, променама у законодавству утужене државе или у судској или управној пракси.
Одлукама Европског суда за људска права се не могу преиначити, укидати или мењати пресуде домаћих судова, нити се могу вршити непосредне измене у законодавству држава чланица. Извршење пресуде је формално у надлежности Комитета министара Савета Европе па ставови изложени у пресудама, често имају карактер препорука које могу бити инструмент за политичку иницијативу према наведеној држави потписници. Ово је механизам у настајању, а одлуке судске праксе могу утицати на промене у законодавствима земаља чланица, што се више пута показало и у пракси. Неспровођење одлуке Европског суда за људска права може у крајној линији довести до суспензије чланства у Савету Европе државе која се о пресуду оглушила, па чак и до искључења из чланства.
Све пресуде Европског Суда за Људска Права доступне су јавности. Уколико у поступку пред Европским судом за људска права суд не утврди да је дошло до кршења Конвенције, подносилац представке не сноси никакве трошкове.
Уместо закључка – стање у Србији
Србија је држава која је у блиској историји имала неколико ратова, који су праћени тешким и масовним кршењем људских права.
Нажалост, жртве ових ратова још увек нису добиле нити накнаду, нити сатисфакцију – од породица убијених и несталих, до породица које су изгубиле своју имовину и право на дом, што је основа за наставак достојанственог живота.
Током епидемије корона вируса у Србији дошло до ограничења људских права, негде с разлогом, а негде без – противно идеји људских права. Током ванредног стања долазило је до кршења људских права.
Даље су забележена и кршења људских права приликом принудних извршења и исељења људи из станова где држава не пружа никакву врсту алтернативног смештаја.
У првој деценији после пада режима Слободана Милошевића Србија усвојила све неопходне инструменте који обезбеђују поштовање људских права.
Треба имати у виду да се у друштву као што смо ми и нама сличнима, људска права перципирају као неки западни, империјални притисак који се врло тешко овде прихвата.
Највећи проблем по питању људских права у Србији види на пољу слободе медија, права мањина, односу према прошлости и ратним злочинима и генерално недостатку владавине права.
Текст о разликовању права и слобода можете прочитати овде.
