Питање:
• Да ли је уговор којим је један супружник располагао заједничком имовином без сагласности другог супружника у целини ништав, или само у делу у коме је располагано уделом другог супружника?
Одговор:
Према члану 171. став 1. Породичног закона (“Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015 – даље: ПЗ), имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину.
Чланом 174. ПЗ прописано је да заједничком имовином супружници управљају и располажу заједнички и споразумно (став 1), сматра се да послове редовног управљања супружник увек предузима уз сагласност другог супружника (став 2), супружник не може располагати својим уделом у заједничкој имовини нити га може оптеретити правним послом међу живима (став 3).
Према члану 176. ПЗ сматра се да су супружници извршили деобу заједничке имовине ако су у јавни регистар права на непокретностима уписана оба супружника као сувласници на опредељеним уделима (став 1), сматра се да је упис извршен на име оба супружника и када је извршен на име само једног од њих, осим ако након уписа није закључен писмени споразум супружника о деоби заједничке имовине односно брачни уговор, или је о правима супружника на непокретности одлучивао суд (став 2).
Законом је дакле прописано, да заједничком имовином стеченом у току трајања брачне заједнице супружници управљају и располажу заједнички и споразумно, али дешава се да један супружник, особито у случају када је у јавном регистру непокретности укњижен као искључиви власник заједничке непокретности, или када се он води као искључиви власник заједничког возила, сам закључи уговор о продаји или неки други правни посао о располагању заједничком имовином.
Тада се поставља питање да ли се о томе споразумео са другим супружником. У редовним приликама, док траје брачна заједница, претпоставља се да је такво располагање предузето уз сагласност другог супружника, при чему сагласност може бити дата на изричит начин (не тражи се писмена сагласност, већ је довољна усмена сагласност), а може бити дата и прећутно. Међутим, други супружник може доказивати да није дао сагласност за такво располагање заједничком имовином, из разлога што је дошло до поремећаја супружинских односа и фактичког престанка брачне заједнице, или до развода брака, или што он из других разлога није ни знао за располагање заједничком имовином.
О томе се на јединствен начин изјаснила судска пракса:
“Претпоставља се да, када брачни друг који је укњижен у земљишним књигама као искључиви власник заједничке непокретности у току трајања брачне заједнице закључи уговор о продаји непокретности или неки други правни посао, да то чини уз изричиту или прећутну сагласност другог брачног друга, који пак може доказивати да такве сагласности није било” (Решење Врховног суда Србије, Рев. 870/90 од 26.12.1990. године).
“За пуноважност располагања заједничком имовином стеченом у брачној заједници од стране једног супружника довољна је и усмена сагласност другог супружника” (Решење Врховног суда Србије, Рев. број 944/94 од 30.3.1994. године).
“Постојање усмене сагласности једног супружника за располагања заједничком имовином од стране другог супружника процењује се према понашању супружника пре и након закључења уговора о располагању заједничком имовином” (Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 1864/2006 од 14.9.2006. године).
Располагање неподељеном заједничком имовином без сагласности другог супружника, супротно је садржини одредбе члана 174. ПЗ.
Међутим, судска пракса није јединствена по питању да ли је уговор којим је на тај начин располагано заједничком имовином у целини ништав, или само у делу у коме је супружник располагао и уделом другог супружника у заједничкој имовини. О томе говоре ове судске одлуке:
“Уговор о доживотном издржавању којим је један брачни друг располагао заједничком имовином без сагласности другог брачног друга, није ништав у делу у коме је брачни друг располагао својим уделом у заједничкој имовини” (Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 2251/2004 од 4.11.2004. године).
“Ништав је уговор којим је један брачни друг располагао неподељеном заједничком имовином стеченом у браку, без сагласности другог брачног друга” (Решење Окружног суда у Крагујевцу, Гж. 454/95 од 17.4.1995. године).
Уговор којим је један супружник, супротно одредби члана 174. ПЗ, располагао неподељеном заједничком имовином стеченом радом супружника у току трајања брачне заједнице, без сагласности другог супружника, представља апсолутно ништав правни посао у целини, у смислу члана 103. Закона о облигационим односима (“Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и “Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља), особито ако је прибавиоцу било познато, или му је према свим околностима могло бити познато, да ствар коју је прибавио представља заједничку имовину лица од којег ју је прибавио и његовог супружника и да други супружник није дао сагласност за предметно располагање.
Чини се, међутим, да у будућности ово питање неће бити од неког практичног значаја, јер у поступку потврђивања – солемнизације уговора о промету непокретности који за предмет има неподељену заједничку имовину супружника код јавног бележника, у сваком конкретном случају, морају бити испуњени сви законски услови за пуноважност таквог располагања.
Супружник коме је неовлашћеним располагањем од стране другог супружника повређено право на заједничкој имовини може поднети тужбу надлежном суду ради утврђења ништавости таквог располагања. Он може поднети и/или тужбу против супружника који је неовлашћено отуђио ствар која представља заједничку имовину, ради новчане исплате у висини његовог удела у стицању ствари.
Параграф
