Pitanje:
• Da li je ugovor kojim je jedan supružnik raspolagao zajedničkom imovinom bez saglasnosti drugog supružnika u celini ništav, ili samo u delu u kome je raspolagano udelom drugog supružnika?
Odgovor:
Prema članu 171. stav 1. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015 – dalje: PZ), imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu.
Članom 174. PZ propisano je da zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno (stav 1), smatra se da poslove redovnog upravljanja supružnik uvek preduzima uz saglasnost drugog supružnika (stav 2), supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima (stav 3).
Prema članu 176. PZ smatra se da su supružnici izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na nepokretnostima upisana oba supružnika kao suvlasnici na opredeljenim udelima (stav 1), smatra se da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud (stav 2).
Zakonom je dakle propisano, da zajedničkom imovinom stečenom u toku trajanja bračne zajednice supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno, ali dešava se da jedan supružnik, osobito u slučaju kada je u javnom registru nepokretnosti uknjižen kao isključivi vlasnik zajedničke nepokretnosti, ili kada se on vodi kao isključivi vlasnik zajedničkog vozila, sam zaključi ugovor o prodaji ili neki drugi pravni posao o raspolaganju zajedničkom imovinom.
Tada se postavlja pitanje da li se o tome sporazumeo sa drugim supružnikom. U redovnim prilikama, dok traje bračna zajednica, pretpostavlja se da je takvo raspolaganje preduzeto uz saglasnost drugog supružnika, pri čemu saglasnost može biti data na izričit način (ne traži se pismena saglasnost, već je dovoljna usmena saglasnost), a može biti data i prećutno. Međutim, drugi supružnik može dokazivati da nije dao saglasnost za takvo raspolaganje zajedničkom imovinom, iz razloga što je došlo do poremećaja supružinskih odnosa i faktičkog prestanka bračne zajednice, ili do razvoda braka, ili što on iz drugih razloga nije ni znao za raspolaganje zajedničkom imovinom.
O tome se na jedinstven način izjasnila sudska praksa:
„Pretpostavlja se da, kada bračni drug koji je uknjižen u zemljišnim knjigama kao isključivi vlasnik zajedničke nepokretnosti u toku trajanja bračne zajednice zaključi ugovor o prodaji nepokretnosti ili neki drugi pravni posao, da to čini uz izričitu ili prećutnu saglasnost drugog bračnog druga, koji pak može dokazivati da takve saglasnosti nije bilo“ (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 870/90 od 26.12.1990. godine).
„Za punovažnost raspolaganja zajedničkom imovinom stečenom u bračnoj zajednici od strane jednog supružnika dovoljna je i usmena saglasnost drugog supružnika“ (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. broj 944/94 od 30.3.1994. godine).
„Postojanje usmene saglasnosti jednog supružnika za raspolaganja zajedničkom imovinom od strane drugog supružnika procenjuje se prema ponašanju supružnika pre i nakon zaključenja ugovora o raspolaganju zajedničkom imovinom“ (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1864/2006 od 14.9.2006. godine).
Raspolaganje nepodeljenom zajedničkom imovinom bez saglasnosti drugog supružnika, suprotno je sadržini odredbe člana 174. PZ.
Međutim, sudska praksa nije jedinstvena po pitanju da li je ugovor kojim je na taj način raspolagano zajedničkom imovinom u celini ništav, ili samo u delu u kome je supružnik raspolagao i udelom drugog supružnika u zajedničkoj imovini. O tome govore ove sudske odluke:
„Ugovor o doživotnom izdržavanju kojim je jedan bračni drug raspolagao zajedničkom imovinom bez saglasnosti drugog bračnog druga, nije ništav u delu u kome je bračni drug raspolagao svojim udelom u zajedničkoj imovini“ (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2251/2004 od 4.11.2004. godine).
„Ništav je ugovor kojim je jedan bračni drug raspolagao nepodeljenom zajedničkom imovinom stečenom u braku, bez saglasnosti drugog bračnog druga“ (Rešenje Okružnog suda u Kragujevcu, Gž. 454/95 od 17.4.1995. godine).
Ugovor kojim je jedan supružnik, suprotno odredbi člana 174. PZ, raspolagao nepodeljenom zajedničkom imovinom stečenom radom supružnika u toku trajanja bračne zajednice, bez saglasnosti drugog supružnika, predstavlja apsolutno ništav pravni posao u celini, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja), osobito ako je pribaviocu bilo poznato, ili mu je prema svim okolnostima moglo biti poznato, da stvar koju je pribavio predstavlja zajedničku imovinu lica od kojeg ju je pribavio i njegovog supružnika i da drugi supružnik nije dao saglasnost za predmetno raspolaganje.
Čini se, međutim, da u budućnosti ovo pitanje neće biti od nekog praktičnog značaja, jer u postupku potvrđivanja – solemnizacije ugovora o prometu nepokretnosti koji za predmet ima nepodeljenu zajedničku imovinu supružnika kod javnog beležnika, u svakom konkretnom slučaju, moraju biti ispunjeni svi zakonski uslovi za punovažnost takvog raspolaganja.
Supružnik kome je neovlašćenim raspolaganjem od strane drugog supružnika povređeno pravo na zajedničkoj imovini može podneti tužbu nadležnom sudu radi utvrđenja ništavosti takvog raspolaganja. On može podneti i/ili tužbu protiv supružnika koji je neovlašćeno otuđio stvar koja predstavlja zajedničku imovinu, radi novčane isplate u visini njegovog udela u sticanju stvari.
Paragraf