Након извршене кривичне санкције, осуђено лице се не враћа у друштво као његов равноправан члан. У томе га, поред осуде друштва, спречавају и правне последице које са собом носи изречена пресуда.
Рехабилитација (брисање из казнене евиденције) је институт који управо има дејство да укине правне последице пресуде и да у односу на осуђено лице створи фикцију неосуђиваности.
Сва законодавства која познају овај институт, укључујући и наше, одређују услове и поступак за њено стицање.
Најважнији услови за стицање рехабилитације (брисање осуде из казнене евиденције) јесу услов протека одређеног времена након издржане казне и услов поправљања.
Рехабилитација се по нашем кривичном законодавству може доделити по сили закона, судским путем или актом милости.
У овом раду ћемо се упознати са самим појмом рехабилитације, његовим развојем у кривичном праву Србије, са посебним аналитичким освртом на позитивноправна решења.
Брисање осуде за правоснажно осуђеног у кривичном поступку значи да се, под законом прописаним условима, у одређеном тренутку то лице поново сматра неосуђиваним, његова осуда се брише из свих евиденција, и престају све правне последице те осуде.
Историјски развој Рехабилитације (Брисања из казнене евиденције)
До доношења Кривичног законика Југославије из 1929. у српском праву није постојао термин и институт рехабилитације.
Ипак, Законик о кривичном поступку из 1865. године садржао је одредбе у глави двадесет шестој која се звала „О повраћају права осудом због злочинства изгубљени“.
Члан 349 овог закона предвиђа да онај ко је по пресуди због злочина лишен права из одредбе чл. 18 Казненог законика, може тражити да му се та права поврате од оног првостепеног суда који је његово дело истраживао и судио; то може учинити по истеку пет година од када је казну издржао, или му је она путем милости опроштена.
Закон предвиђа да рок кушања почиње од дана када је казна издржана, осим ако некоме као споредна казна није додељен полицијски надзор, у том случају рок почиње престанком надзора.
Закон предвиђа услов протека извесног времена али у даљем тексту предвиђа и услов боравка тако што када подноси молбу, осуђени мора да приложи доказ да је тих пет година боравио у Србији од чега најмање једну годину у истом месту.
Доношењем Кривичног законика за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца из 1929. године први пут се у нашем праву уводи појам рехабилитације. Овом институту је посвећена глава XI која је носила назив „Повраћај права и поништај осуде (рехабилитација)“.
Законодавац у члану 90 овог закона као услове за повраћај часних права и поништај осуде предвиђа поред временског услова у трајању од три, односно пет година, и услове поправљања (како после извршења тако и за време трајања казне), као и услов гашења новчаних обавеза који се огледао у накнади штете проузроковане делом, уколико постоје могућности за то. Рехабилитацију је изрицао суд на захтев осуђеника.
Током Другог светског рата је фактички престао да важи Кривични законик, као и сви остали правни прописи али се рехабилитација могла постићи амнестијом или помиловањем.
Такође, била је могућа и судска рехабилитација применом правних правила из предратног законодавства на основу чл. 4 Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. и за време непријатељске окупације од 23. октобра 1946. године.
Кривични законик ФНРЈ из 1947. увео је у законодавну праксу да се рехабилитација може стећи и законским, и судским путем и системом милости, те од тада па све до данас Србију можемо сврстати у државе са више облика рехабилитације.
Овај институт је у поменутом периоду доживео велике промене. Законодавство од 1959. па све до 2005. определило се да осуђено лице доживотно задржава тај статус, чиме су желели да дају предност интересима друштва на уштрб права осуђеника.
Тренутно стање рехабилитације у Србији
Позитивноправно решење, односно садашња регулатива и приступ се опредељује за један одређени криминално – политички концепт који се код рехабилитације остварује пре свега кроз фикцију неосуђиваности.
Сматрам да се важећи КЗ определио за исправну концепцију, имајући у виду савремене тенденције криминалне политике и кривичног права, неправедно је да неко целог свог живота, и после издржане казне, трпи негативне последице своје осуђиваности.
Ову материју данас регулишу наш Кривични законик и Закон о кривичном поступку.
Кривични законик (“Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 и 108/2014 – даље: КЗ) познаје две врсте рехабилитације:
- Законску рехабилитацију;
- Судску рехабилитацију.
Правне последице и законске и судске рехабилитације су исте, с тим што је изричито прописано да се рехабилитацијом ни у ком случају не дира у права трећих лица која се на осуди заснивају (на пример право на накнаду штете).
Законска рехабилитација (Законско брисање из казнене евиденције)
Законска рехабилитација (брисање из казнене евиденције) је обавезна, наступа по сили закона, без икакве иницијативе осуђеног, а односи се само на лица која, пре осуде на коју се рехабилитација односи, нису била осуђивана, или се сматрају неосуђиваним.
Да би за ова осуђена лица рехабилитација наступила по сили закона, потребно је да протекне одређени временски рок од раније осуде, као и да у том периоду не учине ново кривично дело.
Рокови за брисање из казнене евиденције се разликују у зависности од тежине изречене санкције:
- годину дана од дана правноснажности пресуде (решења) уколико је лице оглашено кривим а ослобођено од казне, или му је изречена судска опомена,
- годину дана од дана истека рока проверавања ако је лицу изречена условна осуда,
- три године од дана кад је казна извршена, застарела или опроштена ако је лице осуђено на новчану казну, казну рада у јавном интересу, одузимање возачке дозволе или казну затвора до шест месеци,
- пет година од дана кад је казна извршена, застарела или опроштена, ако је лице осуђено на казну затвора преко шест месеци до једне године,
- десет година од дана кад је казна извршена, застарела или опроштена, ако је лице осуђено на казну затвора преко једне до три године.
У сваком случају, законска рехабилитација не може настати ако споредна казна још није извршена или ако још увек трају мере безбедности.
Судска рехабилитација
За разлику од законске, судска рехабилитација је факултативна, могућа само на иницијативу осуђеног лица, а до ње долази на основу одлуке суда који о тој молби одлучује.
КЗ прописује да се она може дати лицу које је осуђено на казну затвора преко три до пет година, ако у року од 10 година од дана кад је казна издржана, застарела или опроштена не учини ново дело.
Чак и када је истекао прописани рок, у ком осуђени није учинио ново кривично дело, суд није дужан да га рехабилитује.
Већ ће одлуку о томе донети по слободној оцени, ценећи пре свега да ли је осуђени својим владањем заслужио рехабилитацију, да ли је, према својим могућностима, надокнадио штету коју је проузроковао кривичним делом, као и природу и значај учињеног дела, те друге околности од значаја за давање рехабилитације.
Суд неће дозволити рехабилитацију уколико споредна казна није извршена, или још увек трају мере безбедности (што је мало вероватно имајући у виду рок од 10 година који се за овај вид рехабилитације тражи).
Такође, суд може рехабилитовати и лице које је више пута осуђено, ако су у погледу сваке осуде – сваког кривичног дела за које је лице осуђено, испуњени сви услови за законску, односно судску рехабилитацију. За одлучивање о рехабилитацији надлежан је виши суд.
Амнестија и помиловање
За разлику од законске и судске, рехабилитација додељена актом милости има две специфичности.
Прва је, што начелно није потребно да осуђеник испуни одређене услове да би наступила рехабилитација, а друга је што се лица могу рехабилитовати за осуде за које се путем законске или судске рехабилитације иначе не би могла.
То се пре свега односи на казне затвора у трајању од преко пет година. Акти милости којима се може постићи рехабилитација су амнестија и помиловање.
Оба ова института су утемељена у Уставу Републике Србије који предвиђа да је амнестија акт законодавног органа, а помиловање је у искључивој надлежности председника Републике Србије.
Милосрдним актом се може постићи и „делимична рехабилитација“, јер се њиме може, поред рехабилитације која подразумева и брисање осуде, „постићи и укидање свих или само неких њених правних последица“, без брисања осуде из казнене евиденције.
Амнестија се доноси у форми закона поименично неодређеном кругу лица. Регулисана је чланом 109. КЗ, у којем не стоје никаква ограничења у односу на врсту кривичних дела, односно на висину изречене казне.
Одређивање критеријума која лица ће бити обухваћена амнестијом је дискреционо право законодавца приликом доношења закона о амнестији.
Рехабилитација путем амнестије омогућена је Кривичним закоником који је ступио на снагу 2006. године, те се овако дата рехабилитација може односити и на:
- осуде које уопште по слову закона не подлежу рехабилитацији (када је изречена казна затвора у трајању дужем од пет година),
- лица чије се осуде уопште не могу рехабилитовати (када се ради о повратнику) и
- осуде пре истека одређених рокова (времена) које закон тражи за наступање њених дејстава.
Помиловање је такође акт милости чије давање није ограничено неким материјално – правним условима, а којим се између осталог може доделити и рехабилитација сходно члану 102. став 1 КЗ. За разлику од амнестије, помиловањем се рехабилитује поименично одређено лице.
Може га доделити само председник Републике Србије на молбу осуђеног лица, у поступку који је одрећен Законом о помиловању.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
