Brisanje osude iz kaznene evidencije i Prestanak posledica osude – Rehabilitacija

Nakon izvršene krivične sankcije, osuđeno lice se ne vraća u društvo kao njegov ravnopravan član. U tome ga, pored osude društva, sprečavaju i pravne posledice koje sa sobom nosi izrečena presuda.

Rehabilitacija (brisanje iz kaznene evidencije) je institut koji upravo ima dejstvo da ukine pravne posledice presude i da u odnosu na osuđeno lice stvori fikciju neosuđivanosti.

Sva zakonodavstva koja poznaju ovaj institut, uključujući i naše, određuju uslove i postupak za njeno sticanje.

Najvažniji uslovi za sticanje rehabilitacije (brisanje osude iz kaznene evidencije) jesu uslov proteka određenog vremena nakon izdržane kazne i uslov popravljanja.

Rehabilitacija se po našem krivičnom zakonodavstvu može dodeliti po sili zakona, sudskim putem ili aktom milosti.

U ovom radu ćemo se upoznati sa samim pojmom rehabilitacije, njegovim razvojem u krivičnom pravu Srbije, sa posebnim analitičkim osvrtom na pozitivnopravna rešenja.

Brisanje osude za pravosnažno osuđenog u krivičnom postupku znači da se, pod zakonom propisanim uslovima, u određenom trenutku to lice ponovo smatra neosuđivanim, njegova osuda se briše iz svih evidencija, i prestaju sve pravne posledice te osude.

Istorijski razvoj Rehabilitacije (Brisanja iz kaznene evidencije)

Do donošenja Krivičnog zakonika Jugoslavije iz 1929. u srpskom pravu nije postojao termin i institut rehabilitacije.

Ipak, Zakonik o krivičnom postupku iz 1865. godine sadržao je odredbe u glavi dvadeset šestoj koja se zvala „O povraćaju prava osudom zbog zločinstva izgubljeni“.

Član 349 ovog zakona predviđa da onaj ko je po presudi zbog zločina lišen prava iz odredbe čl. 18 Kaznenog zakonika, može tražiti da mu se ta prava povrate od onog prvostepenog suda koji je njegovo delo istraživao i sudio; to može učiniti po isteku pet godina od kada je kaznu izdržao, ili mu je ona putem milosti oproštena.

Zakon predviđa da rok kušanja počinje od dana kada je kazna izdržana, osim ako nekome kao sporedna kazna nije dodeljen policijski nadzor, u tom slučaju rok počinje prestankom nadzora.

Zakon predviđa uslov proteka izvesnog vremena ali u daljem tekstu predviđa i uslov boravka tako što kada podnosi molbu, osuđeni mora da priloži dokaz da je tih pet godina boravio u Srbiji od čega najmanje jednu godinu u istom mestu.

Donošenjem Krivičnog zakonika za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1929. godine prvi put se u našem pravu uvodi pojam rehabilitacije. Ovom institutu je posvećena glava XI koja je nosila naziv „Povraćaj prava i poništaj osude (rehabilitacija)“.

Zakonodavac u članu 90 ovog zakona kao uslove za povraćaj časnih prava i poništaj osude predviđa pored vremenskog uslova u trajanju od tri, odnosno pet godina, i uslove popravljanja (kako posle izvršenja tako i za vreme trajanja kazne), kao i uslov gašenja novčanih obaveza koji se ogledao u naknadi štete prouzrokovane delom, ukoliko postoje mogućnosti za to. Rehabilitaciju je izricao sud na zahtev osuđenika.

Tokom Drugog svetskog rata je faktički prestao da važi Krivični zakonik, kao i svi ostali pravni propisi ali se rehabilitacija mogla postići amnestijom ili pomilovanjem.

Takođe, bila je moguća i sudska rehabilitacija primenom pravnih pravila iz predratnog zakonodavstva na osnovu čl. 4 Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. i za vreme neprijateljske okupacije od 23. oktobra 1946. godine.

Krivični zakonik FNRJ iz 1947. uveo je u zakonodavnu praksu da se rehabilitacija može steći i zakonskim, i sudskim putem i sistemom milosti, te od tada pa sve do danas Srbiju možemo svrstati u države sa više oblika rehabilitacije.

Ovaj institut je u pomenutom periodu doživeo velike promene. Zakonodavstvo od 1959. pa sve do 2005. opredelilo se da osuđeno lice doživotno zadržava taj status, čime su želeli da daju prednost interesima društva na uštrb prava osuđenika.

Trenutno stanje rehabilitacije u Srbiji

Pozitivnopravno rešenje, odnosno sadašnja regulativa i pristup se opredeljuje za jedan određeni kriminalno – politički koncept koji se kod rehabilitacije ostvaruje pre svega kroz fikciju neosuđivanosti.

Smatram da se važeći KZ opredelio za ispravnu koncepciju, imajući u vidu savremene tendencije kriminalne politike i krivičnog prava, nepravedno je da neko celog svog života, i posle izdržane kazne, trpi negativne posledice svoje osuđivanosti.

Ovu materiju danas regulišu naš Krivični zakonik i Zakon o krivičnom postupku.

Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014 – dalje: KZ) poznaje dve vrste rehabilitacije:

1. Zakonsku rehabilitaciju;
2. Sudsku rehabilitaciju.

Pravne posledice i zakonske i sudske rehabilitacije su iste, s tim što je izričito propisano da se rehabilitacijom ni u kom slučaju ne dira u prava trećih lica koja se na osudi zasnivaju (na primer pravo na naknadu štete).

Zakonska rehabilitacija (Zakonsko brisanje iz kaznene evidencije)

Zakonska rehabilitacija (brisanje iz kaznene evidencije) je obavezna, nastupa po sili zakona, bez ikakve inicijative osuđenog, a odnosi se samo na lica koja, pre osude na koju se rehabilitacija odnosi, nisu bila osuđivana, ili se smatraju neosuđivanim.

Da bi za ova osuđena lica rehabilitacija nastupila po sili zakona, potrebno je da protekne određeni vremenski rok od ranije osude, kao i da u tom periodu ne učine novo krivično delo.

Rokovi za brisanje iz kaznene evidencije se razlikuju u zavisnosti od težine izrečene sankcije:

1. godinu dana od dana pravnosnažnosti presude (rešenja) ukoliko je lice oglašeno krivim a oslobođeno od kazne, ili mu je izrečena sudska opomena,
2. godinu dana od dana isteka roka proveravanja ako je licu izrečena uslovna osuda,
3. tri godine od dana kad je kazna izvršena, zastarela ili oproštena ako je lice osuđeno na novčanu kaznu, kaznu rada u javnom interesu, oduzimanje vozačke dozvole ili kaznu zatvora do šest meseci,
4. pet godina od dana kad je kazna izvršena, zastarela ili oproštena, ako je lice osuđeno na kaznu zatvora preko šest meseci do jedne godine,
5. deset godina od dana kad je kazna izvršena, zastarela ili oproštena, ako je lice osuđeno na kaznu zatvora preko jedne do tri godine.

U svakom slučaju, zakonska rehabilitacija ne može nastati ako sporedna kazna još nije izvršena ili ako još uvek traju mere bezbednosti.

Sudska rehabilitacija

Za razliku od zakonske, sudska rehabilitacija je fakultativna, moguća samo na inicijativu osuđenog lica, a do nje dolazi na osnovu odluke suda koji o toj molbi odlučuje.

KZ propisuje da se ona može dati licu koje je osuđeno na kaznu zatvora preko tri do pet godina, ako u roku od 10 godina od dana kad je kazna izdržana, zastarela ili oproštena ne učini novo delo.

Čak i kada je istekao propisani rok, u kom osuđeni nije učinio novo krivično delo, sud nije dužan da ga rehabilituje.

Već će odluku o tome doneti po slobodnoj oceni, ceneći pre svega da li je osuđeni svojim vladanjem zaslužio rehabilitaciju, da li je, prema svojim mogućnostima, nadoknadio štetu koju je prouzrokovao krivičnim delom, kao i prirodu i značaj učinjenog dela, te druge okolnosti od značaja za davanje rehabilitacije.

Sud neće dozvoliti rehabilitaciju ukoliko sporedna kazna nije izvršena, ili još uvek traju mere bezbednosti (što je malo verovatno imajući u vidu rok od 10 godina koji se za ovaj vid rehabilitacije traži).

Takođe, sud može rehabilitovati i lice koje je više puta osuđeno, ako su u pogledu svake osude – svakog krivičnog dela za koje je lice osuđeno, ispunjeni svi uslovi za zakonsku, odnosno sudsku rehabilitaciju. Za odlučivanje o rehabilitaciji nadležan je viši sud.

Amnestija i pomilovanje

Za razliku od zakonske i sudske, rehabilitacija dodeljena aktom milosti ima dve specifičnosti.

Prva je, što načelno nije potrebno da osuđenik ispuni određene uslove da bi nastupila rehabilitacija, a druga je što se lica mogu rehabilitovati za osude za koje se putem zakonske ili sudske rehabilitacije inače ne bi mogla.

To se pre svega odnosi na kazne zatvora u trajanju od preko pet godina. Akti milosti kojima se može postići rehabilitacija su amnestija i pomilovanje.

Oba ova instituta su utemeljena u Ustavu Republike Srbije koji predviđa da je amnestija akt zakonodavnog organa, a pomilovanje je u isključivoj nadležnosti predsednika Republike Srbije.

Milosrdnim aktom se može postići i „delimična rehabilitacija“, jer se njime može, pored rehabilitacije koja podrazumeva i brisanje osude, „postići i ukidanje svih ili samo nekih njenih pravnih posledica“, bez brisanja osude iz kaznene evidencije.

Amnestija se donosi u formi zakona poimenično neodređenom krugu lica. Regulisana je članom 109. KZ, u kojem ne stoje nikakva ograničenja u odnosu na vrstu krivičnih dela, odnosno na visinu izrečene kazne.

Određivanje kriterijuma koja lica će biti obuhvaćena amnestijom je diskreciono pravo zakonodavca prilikom donošenja zakona o amnestiji.

Rehabilitacija putem amnestije omogućena je Krivičnim zakonikom koji je stupio na snagu 2006. godine, te se ovako data rehabilitacija može odnositi i na:

• osude koje uopšte po slovu zakona ne podležu rehabilitaciji (kada je izrečena kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina),
• lica čije se osude uopšte ne mogu rehabilitovati (kada se radi o povratniku) i
• osude pre isteka određenih rokova (vremena) koje zakon traži za nastupanje njenih dejstava.

Pomilovanje je takođe akt milosti čije davanje nije ograničeno nekim materijalno – pravnim uslovima, a kojim se između ostalog može dodeliti i rehabilitacija shodno članu 102. stav 1 KZ. Za razliku od amnestije, pomilovanjem se rehabilituje poimenično određeno lice.

Može ga dodeliti samo predsednik Republike Srbije na molbu osuđenog lica, u postupku koji je odrećen Zakonom o pomilovanju.

Advokat Zoran J. Minić

lawofficeminic@gmail.com