Катарина Стевановић и Тијана Душеј Ристев
„Нисам пријавила, јер нисам разумела”.
„Нисам знала да секс када молим да престане, јер ме боли, није нормалан”.
„Нисам знала да и неког кога волиш може бити насилник”.
За само два дана, више од 15.000 објава на друштвеној мрежи Твитер написале су жене и девојке из Србије и региона, које су претрпеле неки вид насиља и силовање.
Писале су и о разлозима и страховима због којих нису пријавиле насилнике истог тренутка.
Хештег #нисампријавила је експлодирао преко ноћи на Твитеру, а потом се појавио и у мушком облику #нисампријавио.
Овакве кампање или акције су одличне, јер се многе жене у сопственим искуствима осећају усамљено, односно мисле да их само оне преживљавају, да их нико неће разумети, каже за ББЦ на српском Ивана Перић психолошкиња и координаторка СОС женског центра из Новог Сада.
„Када видите да се о неком случају говори као о насиљу, да треба пријавити, да насилници не смеју проћи некажњено – то може деловати оснажујуће и дати резултате”, додаје она.
До тренутка објаве текста, Министарство унутрашњих послова није одговорило на питања ББЦ-ја о томе колико је случајева сексуалног злостављања пријављено у последњих пет година, као и да ли су извршили унутрашњу контролу поводом тврдњи да су неке жене које су пријављивале насиље трпеле ниподаштавање.
Током 2020. године, поднето је укупно 411 пријава за кривична дела против полне слободе, односно за неку врсту сексуалног насиља, подаци су Републичког завода за статистику.
Од тога је одбачено укупно 117 кривичних пријава, објављено је у ибилтену о пунолетним учиниоцима кривичних дела.
Од 411 пријава, 44 су поднете због силовања, од којих је 19 одбачено.
Због обљубе над немоћним лицем поднето је 14 пријава, а две су одбачене, док је због обљубе детета подента 21 пријава, а једна је одбачена.
Седам пријава, од којих су две одбачене, поднето је због обљубе злоупотребом положаја.
У 114 случајева пријаве поднете због недозвољених полних радњи, од којих је 26 одбачено.
Због полног узмемиравања поднето је 166 пријава због полног узнемиравања, а одбачено је 53.
За подвођење и омогућавање вршења полног односа поднета је једна пријава, која је и одбачена, а за посредовање у вршењу проституције поднето је 14 пријава, од којих је 11 одбачено.
Шта је #нисампријавила и како је све почело?
Нина Стојаковић, политиколошкиња и чланица опозиционе странке Покрет слободних грађана, на Твитеру је писала о искуству њене рођене сестре која је покушала да пријави насилника, али у полицији није добила заштиту.
У низу њених твитова, појавило се и питање „Што њена сестра насилника није пријавила раније”, па отуд и хештег који стоји уз сваку објављену трауматичну исповест на друштвеним мрежама.
Стојаковић је написала и да је „искуство научило да институције у Србији раде само искључиво под притиском јавности”, као и да више неће причати на „ову тему, јер је рекла све што јесте и како јесте”.
Два дана по Нининој објави на Твитеру, из Првог основног тужилаштва у Београду упућен је налог полицији за прикупљање потребних података како би се утврдило чињенично стање, пренео је портал Нова.рс
Из полиције су претходно изјавили да Нинина сестра није поднела пријаву против насилника.
Исповести жена прошириле су се и на Фејсбук и Инстаграм, а убрзо се појавио се и хештег #нисампријавио, јер су и мушкарци почели да објављују нежељена искуства из млађих или дечачких дана.
Зашто си ћутала, зашто ниси отишла, зашто ниси пријавила
Стид, преиспитивање да ли је у питању насиље или није, да ли је одговорна за оно што јој се догодило осећала је и Лана Авакумовић из Београда, која је такође писала о ономе што је преживела.
Авакумовић каже за ББЦ на српском да акција #нисампријавила показује како можемо да будемо ту за друге, да саслушамо, не сумњамо, оснажимо и пригрлимо.
„Да градимо друштво у којем ћемо се осетити довољно подржано да пријавимо насиље”, додаје.
Сматра да је проблем насиља над женама дубоко укорењен и да је ово тек почетак.
„И даље се боримо за елементарне услове било каквог реаговања, пре свега веровање да се насиље десило и да ће починилац сносити последице”, каже она.
Биљана Степанов, директорка Центра за подршку женама из Кикинде, каже да велики број жена не пријављују насиље због реакција из надлежних институција, што потврђује и твит који је био инцијална каписла.
„Жртви не верују, а мушкарци полицајци који разговарају с њима обично немају трунку емпатије и суштински не разумеју проблем”, каже Степанов за ББЦ на српском.
Када се говори о сексуалном насиљу, приче из праксе су још горе, додаје она.
У Центар долазе и жртве сексуалног насиља на територији Војводине, како би с неким разговарале о томе да су „давних дана претрпеле силовање”.
„Долази велики број малолетних девојчица од 14 до 17 година, а најчешћи облик насиља је инцест”, додаје Степанов.
Греy лине
Шта је сексуално узнемиравање
У Србији, сексуално узнемиравање је кривично дело.
Закон га назива полно узнемиравање, а дефинисано је као „било који вид вербалног, невербалног или физичког понашања” које вређа достојанство у сфери полног живота и чини да се особа осећа понижено, увређено и уплашено, наводи се у Кривичном законику.
Греy лине
Шта је са онима који немају Твитер
Биљана Степанов, директорка Центра за подршку женама Кикинда каже да велика већина жена, поготово жртава насиља из централне и јужне Србије, из руралних делова, не користи Твитер.
„Неке од њих имају Фејсбук, али немају Твитер”, каже Степанов.
Пита се где су остале, односно где су разна сведочења која се могу прочитати и на Фејсбуку, Јутјубу, Инстаграму?
„Жртава је увек доста, само се ми сада као друштво освешћујемо да их има”, додаје.
Како пријавити сексуално насиље
Процедура је таква да полиција преузме позив и онда је у обавези да обавести тужилаштво.
На терен излази полиција и тужилац, објашњава Зоран Минић, адвокат који се бави тематиком сексуалног насиља.
Жртва треба да пријави да је над њом извршено кривично дело, а онда би тужилаштво одмах требало да узме исказ од жртве у року од 48 сати, ако је то могуће, каже он за ББЦ на српском.
Потом се жртва упућује даље у зависности од сексуалног деликта.
Ако се ради о силовању, иде на здравствени преглед.
У случају када жртва одмах пријави дело, одмах се узима исказ, односно у року од 48 сати.
„Може да се деси да жртва потисне сећања због шока и онда се саслушавају сведоци ако их има”, каже Минић.
Први и најважнији сведок је сама жртва и ту настаје проблем – јер ће силоватељ тврдити да је невин док се не докаже супротно.
„Није се десило у пракси да је извршилац признао одмах такво дело”, каже адвокат.
Напомиње да је важно моментално пружити психолошку помоћ жртви.
Зашто је проблем ако се насиље и силовање не пријави одмах
Жене се често боје да одмах пријаве насилника.
То су потврдили и твитови, али и Минићева пракса.
„Када се пријављује после неколико година, у старту нема медицинских доказа и једини доказ је сведочење жртве”, додаје Минић.
Греy лине
Шта кажу званични подаци?
Према подацима РЗС, током 2020. подигнуто је 249 оптужница за кривично дело против полне слободе и донето је 210 осуђујућих пресуда.
Овде није реч само о оптужницама за дела почињена током 2020, већ и током ранијих година.
За дела почињена 2018. и ранијих године спровдено је 140 поступака и донето 111 осуђујућих одлука.
За дела извршена 2019, донето је 75 пресуда, а 70 је било осуђујућих, док је за дела извршена 2020. спроводено 34 поступка и донето 29 осуђујућих пресуда.
Греy лине
Силоватеље после затвора систем не прати
Иако у свету постоји процедура за оне који су због силовања провели одређено време у затвору и након изађу на слободу, у Србији је један од главних проблема управо то – што се никакве мере не изричу по истеку затворске казне.
„Нема праћења”, каже Вања Мацановић, правница Аутономног женског центра за ББЦ на српском.
Као пример наводи случај „Малчанског берберина”, за којег је део јавности тврдио да би могао да понови силовање, али да полиција није имала законски основ да га прати.
Нинослав Јовановић, познатији као „Малчански берберин” на издржавању је доживотне робије због отмице и силовања дванаестогодишње девојчице у околини Ниша крајем 2019. године.
Доживотна казна затвора изречена му је почетком 2021. године и било је то прво изрицање овакве казне од када је уведена 1. децембра 2019.
Јовановић је раније провео 22 године у затвору због силовања жене и девојчице (1995), отмицу две и силовање једне девојчице (2005) и опскурних порука женама на Фејсбук профилу (2018).
Мацановић каже да треба би требало да постоји регистар и за силоватеље, као што по Маријином закону постоји када су у питању малолетници.
„Стално мањка заштите, у току поступка је нема довољно, па жртва одустаје”, каже Мацановић.
Наводи да у Србији жртва може да добије статус посебно осетљивог сведока, али да се та пракса иако прописана законом, ретко примењује.
Жене се тешко одлучују на да пријаве насилника, јер се велики број кривичних пријава одбија, јер за њих нема довољно доказа.
„Жртве морају да знају шта су докази, жртва мора да зна да их прикупља и чува. Доказ није само медицинска документација”, каже Мацановић.
Код психичког насиља, уцена, контрола, докази су скриншотване поруке, као и сведоци.
„Жртве треба да бележе одређено понашање.
„Ми говоримо жртвама да воде дневник.
„Некада то није насиље, ја то називам ситне пакости, а када то траје неки период, прераста у психичко насиље”, рекла је правница Аутономног женског центра.
„Јавиле су ми се девојке са сличним проблемом”
Анђела Николић каже да је проблем насиља над женама дубоко укорењен у српском друштву.
И она је писала о проблему са којим се суочила.
Пошто је објавила твит, многе девојке су јој писале да су имале слична искуства, али их је страх било да их јавно објаве.
„Тешко и тужно, али од нечега се мора кренути”, каже Николић за ББЦ на српском.
„То се може десити свакој од нас”
Испод коментара у коме је писало да су насилници обично „мафијаши, репери, хулигани и наркомани”, Јована Матић је писала о ономе што је преживела.
О силовању и насиљу тешко је и говорити и слушати, али треба бити свестан да се „све ове грозне приче дешавају”.
„То се може десити свакој од нас”, каже Матић за ББЦ на српском.
Додаје да насилник није само онај који вреба из мрачне улице, већ то може бити у „неко ко има топле и драге очи” док насиље не наступи.
Док је читала поруке које стоје у хештег, а верује и да су и многи други исто помислили, знала је да није испуњена главна жеља, а то је да „ниједна девојчица не треба да доживи бол коју су проживеле оне које су поделила сопствена искуства”.
Матић би волела да верује да ће се ствари на овом плану померити с мртве тачке, али се не би усудила да каже да је сигурна у то, посебно када се сети догађаја које су пратиле приче неких других храбрих жена које су иступиле и проговориле о преживљеном насиљу претходних година.
Греy лине
Ако приметите или трпите насиље – пријавите га и потражите помоћ на бесплатни број 0800-100-007.
За подручје Војводине – СОС телефон је 0800-10-10-10, сваког радног дана од 10 до 20 часова.
