Ратни злочин, у међународном праву, пресатавља озбиљно кршење закона и обичаја ратовања како је то дефинисано међународним обичајним правом и међународним уговорима.
Дефиниција и концептуални развој
Појам ратни злочин тешко је прецизно дефинисати и његова употреба је непрестано еволуирала, посебно од краја Првог светског рата. Први систематски покушај да се дефинише широк спектар ратних злочина биле су Упутства за армију Сједињених Држава на терену – позната и као „Лиеберов законик“ по главном аутору Францису Лиеберу – који је издао амерички председник Абрахам Линцолн током америчког грађанског рата и дистрибуирао га војном особљу Уније 1863. На пример, Лиеберов законик сматрао је да је „озбиљно кршење ратног закона присиљавање непријатељских субјеката на службу победничке владе“ и забрањивање „безобзирног насиља почињеног над особама у нападнутој земљи“, укључујуц́и силовање, сакац́ење и убиства. За сва ова дела била је предвиђена смртна казна. У новије време дефиниције ратних злочина кодификоване су у међународним статутима, попут оних који су створили Међународни кривични суд и трибунале за ратне злочине у Југославији и Руанди, за употребу у међународним судовима за ратне злочине. За разлику од ранијих дефиниција, модерне дефиниције су шире и криминализују одређена понашања цивила као и војног особља.
Одмах након Првог светског рата, победничке савезничке силе сазвале су посебну Комисију за одговорност аутора рата и за извршење казни. Извештај комисије је препоручио да се суђења за ратне злочине воде пред националним судовима победника и, према потреби, пред међу-савезничким судом. Савезници су припремили почетну листу са око 900 осумњичених ратних злочинаца и списак предали Немачкој. Иако су шефови држава традиционално уживали имунитет од кривичног гоњења, главни циљ комисије био је немачки цар (кајзер) Вилијам ИИ, којег је вец́ина савезника (мада не и САД) желела да сматра одговорним за бројна кршења ратних закона. Вилијам се, међутим, склонио у Холандију, која је одбила да га изручи, и никада му није суђено. Вец́ина преосталих осумњичених за ратне злочине са списка слично је успела да избегне кривично гоњење, јер је Немачка оклевала да их преда савезницима. Уместо тога, постигнут је компромис којим су савезници дозволили да се малом броју осумњичених суди у Немачкој пред Врховним судом у Лајпцигу. Ова кривична гоњења резултирала су са неколико осуђујуц́их пресуда, а вец́ина казни се кретала од неколико месеци до четири године затвора.
Суђење Нирнбергу и Токију
Следец́и велики покушај гоњења ратних злочинаца догодио се у Европи и Азији након Другог светског рата. Током читавог рата савезници су наводили злочине које је починио нацистички режим Адолфа Хитлера и објављивали су своју намеру да казне оне који су криви за ратне злочине. Уследила је Московска декларација из 1943. године, коју су издале Сједињене Државе, Велика Британија и Совјетски Савез, а затим и Потсдамска декларација из 1945. године, коју су потписале Сједињене Државе, Велика Британија и Кина (а касније се придружио и Совјетски Савез). Обе су имачле за циљ кажњавање ратних злочина које су починиле немачка, односно јапанска влада.
По завршетку рата, представници Сједињених Држава, Уједињеног Краљевства, Совјетског Савеза и привремене владе Француске потписали су Лондонски споразум који је предвиђао да међународни војни суд суди главним ратним злочинцима Осовине, без обзира на локацију где се ратни злочин извршио. Овај споразум подржало је 19 других влада и укључивао је Нирнбершку повељу, која је успоставила Нирнбершки суд и категоризовала кривична дела из своје надлежности. Повеља је навела три категорије злочина: (1) злочини против мира, који су укључивали припрему и покретање агресорског рата, (2) ратни злочини (или „конвенционални ратни злочини“), који су укључивали убиства, злостављање и депортацију и (3) злочини против човечности, који су укључивали политички, расни и верски прогон цивила. Ова последња категорија обухватала је оно што се обично назива геноцидом.
Израз геноцид сковао је амерички правни научник, пољског порекла, Рафаел Лемкин, а први пут се појавио у штампи у раду Осовинска владавина у окупираној Европи: Закони окупације, Анализа владе, Предлози за обештец́ење (1944). Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида, коју је усвојила Генерална скупштина Уједињених нација 1948. године, дефинисала је геноцид као убиство или наношење тешке физичке или менталне повреде припадницима националне, етничке, расне или верске групе са намером да доведе до уништавања групе, у целини или делимично. Конвенција је геноцид учинила међународним злочином који се може процесуирати на суду било које земље. Будуц́и да су суђењу у Нирнбергу претходила конвенција, нацистички ратни злочинци нису процесуирани због геноцида.
Међународни војни суд у Нирнбергу у Немачкој судио је 22 нацистичких вођа, укључујуц́и једног Мартина Борманна, коме је суђено у одсуству. Суђење је вођено на четири језика и трајало је скоро 11 месеци. Сви оптужени, осим тројице, осуђени су; 12 је осуђено на смрт. Преостали оптужени добили су дуге затворске казне које су издржавали у затвору Спандау у западном Берлину. Накнадна суђења одржана су под покровитељством Закона бр. 10 Савета за контролу, који је коришц́ен за процесуирање оптужених нацистичких ратних злочинаца чији су се злочини догодили на одређеним локацијама.
Јапанским оптуженицима за ратне злочине судио је Међународни војни суд за Далеки исток, који је установљен повељом коју је издао амерички генерал војске Доуглас МацАртхур. Такозвана Токијска повеља пратила је Нирнбершку повељу. Суђења су вођена на енглеском и јапанском и трајала су скоро две године. Од 25 оптужених Јапанаца (сви су осуђени), 7 је осуђено на вешање, 16 је доживотно затворено, а 2 на ниже казне. Осим оних који су рано умрли природном смрц́у у затвору, нико од затворених јапанских ратних злочинаца није одслужио доживотну казну. Уместо тога, до 1958. године преостали затвореници су или помиловани или условно отпуштени.
Критичари су суђења за ратне злочине од самог почетка одбацивали само као „правду победника“, јер су процесуирани само појединци из поражених земаља и зато што су оптужени за дела која наводно нису била кривична када су почињена. У прилог суђењима, трибунал у Нирнбергу је цитирао Келлогг-Бриандов пакт (1928), који је формално забранио рат и покретање рата учинио злочином због којег би појединци могли бити кривично гоњени.
Развој после Другог светског рата
Женевске конвенције
Након суђења у Нирнбергу и Токију, бројни међународни уговори и конвенције покушали су да направе свеобухватну дефиницију ратних злочина. Четири одвојене женевске конвенције, усвојене 1949. године, омогућиле су кривичо гоњење за одређена дела која су почињена кршењем ратних закона. Конвенције су предвиђале заштиту рањених, болесних и бродоломаца војног особља, ратних заробљеника и цивила. Као и конвенција о геноциду, и женевске конвенције прецизирале су да суђења морају да уређују поједине владе. 1977. године усвојена су два протокола за појашњење и допуну Женевских конвенција. Препознајуц́и да су многи сукоби били унутрашњег, а не међународног обима, други протокол пружа вец́у заштиту герилским борцима у грађанским ратовима или ратовима у случајевима самоопредељења.
Трибунали за ратне злочине у Руанди и Југославији
Скоро 50 година је прошло између суђења у Нирнбергу и Токију и следец́ег формалног међународног гоњења за ратне злочине. У мају 1993. године, у покушају да спрече даља дела етничког чишц́ења у сукобу између држава бивше Југославије и да се врати мир и безбедност у регион Балкана, Савет безбедности Уједињених нација основао је Међународни кривични суд за суђење лицима одговорним за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године, познат као Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКТЈ). У новембру 1994. УН су одговориле на оптужбе за геноцид у Руанди стварањем Међународног кривичног трибунала за Руанду (МКТР), формално познатог као Међународни кривични суд за кривично гоњење особа одговорних за геноцид и друга озбиљна кршења међународног хуманитарног права почињена на територији Руанде и одговорних грађана Руанде за геноцид и друга таква кршења почињена на територији суседних држава између 1. јануара и 31. децембра 1994.
И МКТЈ и МКТР су били међународног састава, а ни један трибунал није заседао у земљи у којој се догодио сукоб; МКТЈ се налазио у Хагу, а МТКР у Аруши, Танзанија. Трибунали су имали готово идентичне статуте и заједничко апелационо вец́е. Иако су трибунали за Нирнберг и Токио били овлашц́ени да изрекну смртну казну, МКТР и МКТЈ могли су изрец́и само казне затвора. Међутим, није успостављен централизовани међународни затворски систем за смештај лица осуђених за ратне злочине пред судовима.
Статути МКТЈ и МКТР широко су дефинисали ратне злочине. МКТЈ је добио надлежност над четири категорије злочина: (1) тешка кршења Женевских конвенција, (2) кршења закона и обичаја ратовања, (3) геноцида и (4) злочина против човечности. Препознајуц́и да злочини против човечности не укључују нужно „везу са оружаним сукобом“ и узимајуц́и у обзир законодавство које је посебно донела влада Руанде, статут МКТР-а ограничио је надлежност трибунала на лидере Руанде, док би оптуженима нижег нивоа требало да се суди пред домац́им судовима. На оба трибунала силовање, убиство, мучење, депортација и ропство били су предмет кривичног гоњења. Трибунали су стога били међу првим међународним телима која су сексуално насиље формално препознала као ратни злочин.
Попут статута трибунала у Нирнбергу и Токију, ни у статутима МКТЈ-а и МКТР-а службени положај појединца, укључујуц́и његов положај шефа државе, није сматран довољном основом за избегавање кривичне одговорности. Сходно томе, МКТЈ је 1999. године оптужио Слободана Милошевиц́а, српског (1989–97) и југословенског (1997–2000) председника, за ратне злочине, а 2001. године је ухапшен и изручен Хагу. Исто тако, војни и цивилни лидери који су знали или су требали знати да њихови подређени чине ратне злочине били су предмет кривичног гоњења у складу са доктрином командовања или одговорности надређених. Коначно, појединци који су починили ратне злочине на основу владиних или војних наређења нису тиме ослобођени кривичне одговорности, иако би постојање наредбе могло да се користи као олакшавајуц́и фактор. Стога су правила усвојена за суђења у Нирнбергу и Токију наставила да утичу на касније напоре да се осумњичени ратни злочинци изведу пред лице правде.
Најновији трендови
Године 1993. белгијско законодавно тело донело је контроверзни закон којим је својим судовима било дозвољено да суде било којем појединцу оптуженом за ратни злочин било где у свету. Закон који је резултирао дуготрајним затворским казнама за две монахиње из Руанде проглашене кривим за геноцид и судским жалбама против многих светских лидера (укључујуц́и израелског премијера Ариела Схарона, кубанског председника Фидела Цастра и палестинског лидера Иасира Арафата). Следец́е године белгијска влада је закон укинула и заменила законом којим се захтева да или жртва ратног злочина или оптужени буде белгијски држављанин или становник. 1998. године у Риму је око 150 земаља покушало да успостави стални међународни кривични суд; преговори су на крају резултирали усвајањем актуелног статута од стране 120 земаља да Међународни кривични суд (ИЦЦ) буде стално смештен у Хагу. Статут је МКС-у дао надлежност за злочине агресије, геноцид, злочине против човечности и ратне злочине. Суд је настао 1. јула 2002, а до 2016. године статут је ратификовало око 120 земаља; три сталне чланице Савета безбедности УН (Кина, Русија и Сједињене Државе), међутим, још га нису одобриле.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
