Половина ученика старости од 13 до 15 година широм света – око 150 милиона – пријављује да су доживели вршњачко насиље у школи и око ње, према новом извештају који је објавио УНИЦЕФ.
Вршњачко насиље – мерено бројем деце која су пријавила да су била малтретирана у последњих месец дана или су била укључена у физичку тучу у последњих годину дана – свакодневан је део образовања младих људи широм света. свет. То утиче на учење и добробит ученика и у богатим и сиромашним земљама.
Образовање је кључ за изградњу мирних друштава, а ипак, за милионе деце широм света, сама школа није безбедна. Сваког дана ученици се суочавају са вишеструким опасностима, укључујући туче, притисак да се придруже бандама, малтретирање – како лично тако и на мрежи. Говоримо о насилнчком понашању, сексуалном узнемиравању, па чак и оружаном насиљу. Краткорочно то утиче на њихово учење, а дугорочно може довести до депресије, анксиозности, па чак и самоубиства. Насиље је незаборавна лекција коју ниједно дете не треба да научи.
Извештај УНИЦЕФ-а описује различите начине на које се ученици суочавају са насиљем у учионици и око ње. Према најновијим доступним подацима УНИЦЕФ-а:
1. Глобално, нешто више од 1 од 3 ученика старости 13-15 година доживљава малтретирање, а отприлике исти проценат је укључен у физичке туче.
2. 3 од 10 ученика у 39 индустријализованих земаља признају да су малтретирали вршњаке.
Скоро 720 милиона деце школског узраста живи у земљама у којима телесно кажњавање у школи није у потпуности забрањено.
Док су девојчице и дечаци подједнако изложени ризику од малтретирања, већа је вероватноћа да ће девојчице постати жртве психичких облика малтретирања, а дечаци су у већој опасности од физичког насиља и претњи.
У извештају се наводи да насиље које укључује оружје у школама, као што су ножеви и друго оружје, наставља да одузима животе. Такође се каже да у све дигитализованијем свету, насилници шире насилне, штетне и понижавајуће садржаје притиском на тастер.
Да би се зауставило насиље у школама, УНИЦЕФ и партнери позивају на хитну акцију у следећим областима:
1. Спровођење политика и закона за заштиту ученика од насиља у школама.
2. Јачање мера превенције и реаговања у школама.
3. Позивање заједница и појединаца да се придруже ученицима док говоре о насиљу и раде на промени културе учионица и заједница.
4. Прављење ефикаснијег и циљаног улагања у доказана решења која помажу ученицима и школама да остану безбедни.
5. Прикупљање бољих, рашчлањених података о насиљу над децом у школама и око њих.
Шта је вршњачко насиље?
Када говоримо о вршњачком насиљу морамо да правимо разлику између понашања које има елементе агресије и понашања које се може дефинисати као насиље. Понашање које има елементе агресије, а не спада у вршњачко насиље, је ситуационо, не понавља се и нема за циљ да другоме нанесе штету. Вршњачко насиље је свако понашање које испуњава неколико елемената:
– то је чин који има за циљ да се некоме нанесе штета;
– понавља се током неког временског периода:
– однос снага између извршиоца насиља и жртве је неравноправан (жртва је слабија) и то је главна карактеристика насиља.
Вршњачко насиље може да буде школско, односно може се дешавати у контексту школе, а може да буде и ван оквира школе.
Последице вршњачког насиља могу бити физичке, психичке и емотивне, а често се јављају и удружено. Физичке последице је најлакше детектовати, док психичке и емотивне последице дуго времена могу да пролазе неопажено. Од великог је значаја научити децу да препознају када су изложена насиљу и да правовремено потраже помоћ родитеља и наставничког особља.
Вршњачко насиље је један од горућих проблема којем се придаје све више значаја, како у медијима, тако и међу родитељима и школским особљем.
Врсте вршњачког насиља
Када споменемо вршњачко насиље прва асоцијација је физички обрачун између деце истог или сличног узраста, међутим, постоји више врста вршњачког насиља:
Физичко насиље – туча, шамар, гурање, завртање руке, рушење на под или земљу.
Вербално насиље – увреде, псовке, изјаве које за циљ имају понижавање „жртве“.
Социјално насиље – изопштавање детета из друштва, игнорисање, ширење дезинформација како би остала деца престала да се друже с „жртвом“.
Психолошко насиље – претње, застрашивање.
Дигитално насиље – све учесталији облик насиља, који подразумева коришћење друштвених мрежа и апликација у сврху понижавања детета које је жртва насиља. У дигитално насиље спада креирање лажних налога на друштвеним мрежама, снимање и објављивање видеа, слика итд.
Сексуално насиље – јавља се углавном у пубертетском узрасту, а подразумева додиривање интимних делова тела, непримерене и вулгарне коментаре.
Дете насилник
Насиље је последица, а шта је узрок? Деца која се насилно понашају често долазе из дисфункционалних породица. Могу бити агресивна, могу имати проблеме са професорима, оценама, другарима из одељења. Такво дете ће тражити ученика слабијег од себе, над којим ће бити физички доминантан, на тај начин доказујући осталима своју вредност. Деца насилници у основи вапе за прихватањем.
На нашем поднебљу постоји вишевековна пракса физичког и психичког кажњавања деце, која опстаје и данас. Деца образац насилног понашања уче међу блиским особама, а преносе га и на остале сфере живота. Једном када је насиље препознато и треба да буде санкционисано, родитељи поново прибегавају кажњавању детета насилника, правећи тако зачарани круг.
Треба имати на уму да је и насилно дете ипак само дете и да му је потребно пружити пажњу и подршку и научити га да постоје другачији, ненасилни модели понашања и комуникације.
Дете жртва
Дете које је жртва вршњачког насиља углавном је тихо, мирно и повучено, или се по неким карактеристикама разликује од својих вршњака. Може да буде јако успешно у школи („штребер“) или пак неуспешно, крупне грађе, да има „смешно“ презиме, да је неспретно и слично.
Дете жртва је по правилу застрашено и не жели да пријави свој проблем старијима. Разлози су недостатак поверења, страх да ће насиље бити још горе ако се одрасли умешају, страх да ће казна за „цинкарење“ бити још страшнија. Пракса је показала да је насиље попримило заиста још озбиљније облике након неадекватне интервенције родитеља или наставничког особља.
Дете жртва не пријављује насиље, чиме се овај нежељени облик понашања пролонгира. Што је изоложеност насиљу дужа, последице код жртве могу бити озбиљније. Деца која су изложена насиљу постају забринута, уплашена, депресивна, развијају социјалне фобије, а сведоци смо да последице могу да буду фаталне.
Како се борити против вршњачког насиља
У борби против вршњачког насиља држава, школа, родитељи и стручњаци морају да се боре заједно. Било да је дете починилац или жртва насиља, потребно је извршити корекцију понашања, а у тај процес морају бити укључени психолози или педагози, професори и родитељи.
Министарство просвете, науке и технолошког развоја Владе Републике Србије саопштило је да је обавеза родитеља да поштују процедуре пријаве сумње на насиље, што подразумева да се прво обрате образовној установи.
То значи да се прво обрате одељенском старешини или тиму за заштиту ученика од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања и/или директору школе, у зависности од конкретне ситуације.
Министарство просвете, науке и технолошког развоја посебну пажњу посвећује обезбеђивању подстицајног и сигурног окружења за целовити развој ученика.
Осим тога, установљене су и прецизне процедуре заштите ученика од свих облика насиља које све установе образовања и васпитања имају обавезу да спроводе.
Како би се обезбедила правовремена и свеобухватна заштита ученика неопходно је да запослени, али и родитељи ученика, поштују процедуре и својим поступањем доприносе развијању ненасилног понашања.
У ситуацијама првог нивоа вршњачког насиља активности предузима одељенски старешина у сарадњи са родитељима ученика и одељенском заједницом, док се у случају другог нивоа укључује тим за заштиту ученика од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања.
Када је реч о случајевима трећег нивоа вршњачког насиља обавезно је и укључивање спољашње заштитне мреже (центар за социјални рад, здравство и полиција).
Процену нивоа насиља обавља тим за заштиту ученика од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања, на основу дефинисаних критеријума.
Родитељи имају обавезу да, на позив школе учествују у појачаном васпитном раду, као и да сарађују са школом у току спровођења васпитно-дисциплинског поступка.
За све учеснике – ученике који врше насиље, трпе насиље или посматрају насиље израђује се оперативни план заштите у чију су реализацију у обавези да се укључе и родитељи.
Сарадња родитеља и школе је неопходна и када је у питању реализација активности друштвено-корисног рада који омогућује ученицима да развијају просоцијалне облике понашања.
Од начина и квалитета сарадње породице и школе зависи и ефекат активности појачаног васпитног и друштвено-корисног рада, а који се узима у обзир приликом изрицања васпитних и васпитно-дисциплинских мера према ученицима.
Уколико родитељи не сарађују са школом или испољавају непримерено и насилно понашање, школа је у обавези да обавести и укључи друге институције (центар за социјални рад и/или полицију), као и да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка или кривичну пријаву ради утврђивања одговорности родитеља.
Евалуације различитих превентивних програма и пракси су потврдиле кључну улогу родитеља у превенцији и стога је неопходно да они учествују у активностима које је школа предвидела Годишњим планом заштите од насиља, као и превентивним активностима на нивоу одељења и разреда.
Министарство апелује на родитеље ученика да поштују прописане процедуре, о којима се детаљније увек могу информисати у установама.
Имајући у виду најбољи интерес детета, све институције, али и родитељи, у обавези су да воде рачуна о заштити података о малолетним лицима.
Одредбама Правилника о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање (“Сл. гласник РС”, бр. 46/2019), дефинисана су:
Права, обавезе и одговорности свих у установи у превенцији насиља, злостављања и занемаривања
Ради превенције насиља, злостављања и занемаривања установа је дужна да упозна све запослене, децу, ученике и родитеље са њиховим правима, обавезама и одговорностима, прописаним законом, Правилником о протоколу и другим подзаконским и општим актима.
Запослени својим квалитетним радом (васпитно-образовним, образовно-васпитним, васпитним, стручним и другим радом) и применом различитих метода, облика рада и активности обезбеђују подстицајну и безбедну средину.
У установи одељењски старешина, васпитач, наставник и стручни сарадник избором одговарајућих садржаја и начина рада доприносе стицању квалитетних знања и вештина и формирању вредносних ставова за узајамно разумевање, уважавање различитости, конструктивно превазилажење сукоба и др.
Одељењски старешина, васпитач, наставник и стручни сарадник је дужан да обезбеди заштиту детета и ученика од произвољног или незаконитог мешања у његову приватност, породицу, дом или преписку, као и заштиту од незаконитих напада на његову част и углед.
Запослени не сме својим понашањем да изазове или допринесе насиљу, злостављању и занемаривању (на пример: непоштовање личности и права детета и ученика, недоследност у поступању, необјективно оцењивање и др.).
Ученици, као одговорни учесници у образовању и васпитању, ради превенције насиља, злостављања и занемаривања, обавезни су да: уважавају и поштују личност других – деце, ученика, запослених, родитеља и трећих лица; поштују правила установе и све оне акте којима се уређују њихова права, обавезе и одговорности; активно учествују у раду одељењске заједнице; као чланови ученичког парламента и школског одбора, посебно доприносе и учествују у превентивним активностима; својим понашањем не изазивају, доприносе или учествују у насиљу и злостављању.
Родитељ је дужан да, у најбољем интересу детета и ученика: сарађује са установом; учествује у превентивним мерама и активностима; уважава и поштује личност свог детета, друге деце и ученика, запослених и других родитеља.
Родитељ не сме својим понашањем у установи да изазове или допринесе појави насиља, злостављања и занемаривања.
Превенција насиља је ипак најбољи лек
Потребно је предузети све потребне превентивне мере да могућност вршњачког насиља сведе на минимум.
Потребно је ставити акценат подједнако на безбедност ученика, као и на њихово образовање. Увођење камера, затим и школског обезбеђења које је увек присутно и које се брине о безбедности и међусобном односу ученика у сваком тренутку су добри кораци.
Наставничко особље требало би да буде присутно у адекватном броју. Професори, координатори наставе, школски педагог и психолог требало би да буду у међусобној сарадњи. Анализирају понашање ученика свакодневно и могу правовремено да одреагују ако запазе било какве нежељене промене. Важна је сарадња наставничког особља са родитељима и редовно обавештавање родитеља о школским успесима и понашању ученика.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
