Vršnjačko nasilje, pojavni oblici vršnjačkog nasilja i postupak prijave

Polovina učenika starosti od 13 do 15 godina širom sveta – oko 150 miliona – prijavljuje da su doživeli vršnjačko nasilje u školi i oko nje, prema novom izveštaju koji je objavio UNICEF.

Vršnjačko nasilje – mereno brojem dece koja su prijavila da su bila maltretirana u poslednjih mesec dana ili su bila uključena u fizičku tuču u poslednjih godinu dana – svakodnevan je deo obrazovanja mladih ljudi širom sveta. svet. To utiče na učenje i dobrobit učenika i u bogatim i siromašnim zemljama.

Obrazovanje je ključ za izgradnju mirnih društava, a ipak, za milione dece širom sveta, sama škola nije bezbedna. Svakog dana učenici se suočavaju sa višestrukim opasnostima, uključujući tuče, pritisak da se pridruže bandama, maltretiranje – kako lično tako i na mreži. Govorimo o nasilnčkom ponašanju, seksualnom uznemiravanju, pa čak i oružanom nasilju. Kratkoročno to utiče na njihovo učenje, a dugoročno može dovesti do depresije, anksioznosti, pa čak i samoubistva. Nasilje je nezaboravna lekcija koju nijedno dete ne treba da nauči.

Izveštaj UNICEF-a opisuje različite načine na koje se učenici suočavaju sa nasiljem u učionici i oko nje. Prema najnovijim dostupnim podacima UNICEF-a:

1. Globalno, nešto više od 1 od 3 učenika starosti 13-15 godina doživljava maltretiranje, a otprilike isti procenat je uključen u fizičke tuče.

2. 3 od 10 učenika u 39 industrijalizovanih zemalja priznaju da su maltretirali vršnjake.

 Skoro 720 miliona dece školskog uzrasta živi u zemljama u kojima telesno kažnjavanje u školi nije u potpunosti zabranjeno.

Dok su devojčice i dečaci podjednako izloženi riziku od maltretiranja, veća je verovatnoća da će devojčice postati žrtve psihičkih oblika maltretiranja, a dečaci su u većoj opasnosti od fizičkog nasilja i pretnji.

U izveštaju se navodi da nasilje koje uključuje oružje u školama, kao što su noževi i drugo oružje, nastavlja da oduzima živote. Takođe se kaže da u sve digitalizovanijem svetu, nasilnici šire nasilne, štetne i ponižavajuće sadržaje pritiskom na taster.

Da bi se zaustavilo nasilje u školama, UNICEF i partneri pozivaju na hitnu akciju u sledećim oblastima:

1. Sprovođenje politika i zakona za zaštitu učenika od nasilja u školama.

2. Jačanje mera prevencije i reagovanja u školama.

3. Pozivanje zajednica i pojedinaca da se pridruže učenicima dok govore o nasilju i rade na promeni kulture učionica i zajednica.

4. Pravljenje efikasnijeg i ciljanog ulaganja u dokazana rešenja koja pomažu učenicima i školama da ostanu bezbedni.

5. Prikupljanje boljih, raščlanjenih podataka o nasilju nad decom u školama i oko njih.

Šta je vršnjačko nasilje?

Kada govorimo o vršnjačkom nasilju moramo da pravimo razliku između ponašanja koje ima elemente agresije i ponašanja koje se može definisati kao nasilje. Ponašanje koje ima elemente agresije, a ne spada u vršnjačko nasilje, je situaciono, ne ponavlja se i nema za cilj da drugome nanese štetu. Vršnjačko nasilje je svako ponašanje koje ispunjava nekoliko elemenata:

– to je čin koji ima za cilj da se nekome nanese šteta;

– ponavlja se tokom nekog vremenskog perioda:

– odnos snaga između izvršioca nasilja i žrtve je neravnopravan (žrtva je slabija) i to je glavna karakteristika nasilja.

Vršnjačko nasilje može da bude školsko, odnosno može se dešavati u kontekstu škole, a može da bude i van okvira škole.

Posledice vršnjačkog nasilja mogu biti fizičke, psihičke i emotivne, a često se javljaju i udruženo. Fizičke posledice je najlakše detektovati, dok psihičke i emotivne posledice dugo vremena mogu da prolaze neopaženo. Od velikog je značaja naučiti decu da prepoznaju kada su izložena nasilju i da pravovremeno potraže pomoć roditelja i nastavničkog osoblja.

Vršnjačko nasilje je jedan od gorućih problema kojem se pridaje sve više značaja, kako u medijima, tako i među roditeljima i školskim osobljem.

Vrste vršnjačkog nasilja

Kada spomenemo vršnjačko nasilje prva asocijacija je fizički obračun između dece istog ili sličnog uzrasta, međutim, postoji više vrsta vršnjačkog nasilja:

Fizičko nasilje – tuča, šamar, guranje, zavrtanje ruke, rušenje na pod ili zemlju.

Verbalno nasilje – uvrede, psovke, izjave koje za cilj imaju ponižavanje „žrtve“.

Socijalno nasilje – izopštavanje deteta iz društva, ignorisanje, širenje dezinformacija kako bi ostala deca prestala da se druže s „žrtvom“.

Psihološko nasilje – pretnje, zastrašivanje.

Digitalno nasilje – sve učestaliji oblik nasilja, koji podrazumeva korišćenje društvenih mreža i aplikacija u svrhu ponižavanja deteta koje je žrtva nasilja. U digitalno nasilje spada kreiranje lažnih naloga na društvenim mrežama, snimanje i objavljivanje videa, slika itd.

Seksualno nasilje – javlja se uglavnom u pubertetskom uzrastu, a podrazumeva dodirivanje intimnih delova tela, neprimerene i vulgarne komentare.

Dete nasilnik

Nasilje je posledica, a šta je uzrok? Deca koja se nasilno ponašaju često dolaze iz disfunkcionalnih porodica. Mogu biti agresivna, mogu imati probleme sa profesorima, ocenama, drugarima iz odeljenja. Takvo dete će tražiti učenika slabijeg od sebe, nad kojim će biti fizički dominantan, na taj način dokazujući ostalima svoju vrednost. Deca nasilnici u osnovi vape za prihvatanjem.

Na našem podneblju postoji viševekovna praksa fizičkog i psihičkog kažnjavanja dece, koja opstaje i danas. Deca obrazac nasilnog ponašanja uče među bliskim osobama, a prenose ga i na ostale sfere života. Jednom kada je nasilje prepoznato i treba da bude sankcionisano, roditelji ponovo pribegavaju kažnjavanju deteta nasilnika, praveći tako začarani krug.

Treba imati na umu da je i nasilno dete ipak samo dete i da mu je potrebno pružiti pažnju i podršku i naučiti ga da postoje drugačiji, nenasilni modeli ponašanja i komunikacije.

Dete žrtva

Dete koje je žrtva vršnjačkog nasilja uglavnom je tiho, mirno i povučeno, ili se po nekim karakteristikama razlikuje od svojih vršnjaka. Može da bude jako uspešno u školi („štreber“) ili pak neuspešno, krupne građe, da ima „smešno“ prezime, da je nespretno i slično.

Dete žrtva je po pravilu zastrašeno i ne želi da prijavi svoj problem starijima. Razlozi su nedostatak poverenja, strah da će nasilje biti još gore ako se odrasli umešaju, strah da će kazna za „cinkarenje“ biti još strašnija. Praksa je pokazala da je nasilje poprimilo zaista još ozbiljnije oblike nakon neadekvatne intervencije roditelja ili nastavničkog osoblja.

Dete žrtva ne prijavljuje nasilje, čime se ovaj neželjeni oblik ponašanja prolongira. Što je izoloženost nasilju duža, posledice kod žrtve mogu biti ozbiljnije. Deca koja su izložena nasilju postaju zabrinuta, uplašena, depresivna, razvijaju socijalne fobije, a svedoci smo da posledice mogu da budu fatalne.

Kako se boriti protiv vršnjačkog nasilja

U borbi protiv vršnjačkog nasilja država, škola, roditelji i stručnjaci moraju da se bore zajedno. Bilo da je dete počinilac ili žrtva nasilja, potrebno je izvršiti korekciju ponašanja, a u taj proces moraju biti uključeni psiholozi ili pedagozi, profesori i roditelji.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Vlade Republike Srbije saopštilo je da je obaveza roditelja da poštuju procedure prijave sumnje na nasilje, što podrazumeva da se prvo obrate obrazovnoj ustanovi.

To znači da se prvo obrate odeljenskom starešini ili timu za zaštitu učenika od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i/ili direktoru škole, u zavisnosti od konkretne situacije.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja posebnu pažnju posvećuje obezbeđivanju podsticajnog i sigurnog okruženja za celoviti razvoj učenika.

Osim toga, ustanovljene su i precizne procedure zaštite učenika od svih oblika nasilja koje sve ustanove obrazovanja i vaspitanja imaju obavezu da sprovode.

Kako bi se obezbedila pravovremena i sveobuhvatna zaštita učenika neophodno je da zaposleni, ali i roditelji učenika, poštuju procedure i svojim postupanjem doprinose razvijanju nenasilnog ponašanja.

U situacijama prvog nivoa vršnjačkog nasilja aktivnosti preduzima odeljenski starešina u saradnji sa roditeljima učenika i odeljenskom zajednicom, dok se u slučaju drugog nivoa uključuje tim za zaštitu učenika od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.

Kada je reč o slučajevima trećeg nivoa vršnjačkog nasilja obavezno je i uključivanje spoljašnje zaštitne mreže (centar za socijalni rad, zdravstvo i policija).

Procenu nivoa nasilja obavlja tim za zaštitu učenika od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, na osnovu definisanih kriterijuma.

Roditelji imaju obavezu da, na poziv škole učestvuju u pojačanom vaspitnom radu, kao i da sarađuju sa školom u toku sprovođenja vaspitno-disciplinskog postupka.

Za sve učesnike – učenike koji vrše nasilje, trpe nasilje ili posmatraju nasilje izrađuje se operativni plan zaštite u čiju su realizaciju u obavezi da se uključe i roditelji.

Saradnja roditelja i škole je neophodna i kada je u pitanju realizacija aktivnosti društveno-korisnog rada koji omogućuje učenicima da razvijaju prosocijalne oblike ponašanja.

Od načina i kvaliteta saradnje porodice i škole zavisi i efekat aktivnosti pojačanog vaspitnog i društveno-korisnog rada, a koji se uzima u obzir prilikom izricanja vaspitnih i vaspitno-disciplinskih mera prema učenicima.

Ukoliko roditelji ne sarađuju sa školom ili ispoljavaju neprimereno i nasilno ponašanje, škola je u obavezi da obavesti i uključi druge institucije (centar za socijalni rad i/ili policiju), kao i da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka ili krivičnu prijavu radi utvrđivanja odgovornosti roditelja.

Evaluacije različitih preventivnih programa i praksi su potvrdile ključnu ulogu roditelja u prevenciji i stoga je neophodno da oni učestvuju u aktivnostima koje je škola predvidela Godišnjim planom zaštite od nasilja, kao i preventivnim aktivnostima na nivou odeljenja i razreda.

Ministarstvo apeluje na roditelje učenika da poštuju propisane procedure, o kojima se detaljnije uvek mogu informisati u ustanovama.

Imajući u vidu najbolji interes deteta, sve institucije, ali i roditelji, u obavezi su da vode računa o zaštiti podataka o maloletnim licima.

Odredbama Pravilnika o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje (“Sl. glasnik RS”, br. 46/2019), definisana su:

Prava, obaveze i odgovornosti svih u ustanovi u prevenciji nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja

Radi prevencije nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja ustanova je dužna da upozna sve zaposlene, decu, učenike i roditelje sa njihovim pravima, obavezama i odgovornostima, propisanim zakonom, Pravilnikom o protokolu i drugim podzakonskim i opštim aktima.

Zaposleni svojim kvalitetnim radom (vaspitno-obrazovnim, obrazovno-vaspitnim, vaspitnim, stručnim i drugim radom) i primenom različitih metoda, oblika rada i aktivnosti obezbeđuju podsticajnu i bezbednu sredinu.

U ustanovi odeljenjski starešina, vaspitač, nastavnik i stručni saradnik izborom odgovarajućih sadržaja i načina rada doprinose sticanju kvalitetnih znanja i veština i formiranju vrednosnih stavova za uzajamno razumevanje, uvažavanje različitosti, konstruktivno prevazilaženje sukoba i dr.

Odeljenjski starešina, vaspitač, nastavnik i stručni saradnik je dužan da obezbedi zaštitu deteta i učenika od proizvoljnog ili nezakonitog mešanja u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku, kao i zaštitu od nezakonitih napada na njegovu čast i ugled.

Zaposleni ne sme svojim ponašanjem da izazove ili doprinese nasilju, zlostavljanju i zanemarivanju (na primer: nepoštovanje ličnosti i prava deteta i učenika, nedoslednost u postupanju, neobjektivno ocenjivanje i dr.).

Učenici, kao odgovorni učesnici u obrazovanju i vaspitanju, radi prevencije nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, obavezni su da: uvažavaju i poštuju ličnost drugih – dece, učenika, zaposlenih, roditelja i trećih lica; poštuju pravila ustanove i sve one akte kojima se uređuju njihova prava, obaveze i odgovornosti; aktivno učestvuju u radu odeljenjske zajednice; kao članovi učeničkog parlamenta i školskog odbora, posebno doprinose i učestvuju u preventivnim aktivnostima; svojim ponašanjem ne izazivaju, doprinose ili učestvuju u nasilju i zlostavljanju.

Roditelj je dužan da, u najboljem interesu deteta i učenika: sarađuje sa ustanovom; učestvuje u preventivnim merama i aktivnostima; uvažava i poštuje ličnost svog deteta, druge dece i učenika, zaposlenih i drugih roditelja.

Roditelj ne sme svojim ponašanjem u ustanovi da izazove ili doprinese pojavi nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.

Prevencija nasilja je ipak najbolji lek

Potrebno je preduzeti sve potrebne preventivne mere da mogućnost vršnjačkog nasilja svede na minimum.

Potrebno je staviti akcenat podjednako na bezbednost učenika, kao i na njihovo obrazovanje. Uvođenje kamera, zatim i školskog obezbeđenja koje je uvek prisutno i koje se brine o bezbednosti i međusobnom odnosu učenika u svakom trenutku su dobri koraci.

Nastavničko osoblje trebalo bi da bude prisutno u adekvatnom broju. Profesori, koordinatori nastave, školski pedagog i psiholog trebalo bi da budu u međusobnoj saradnji. Analiziraju ponašanje učenika svakodnevno i mogu pravovremeno da odreaguju ako zapaze bilo kakve neželjene promene. Važna je saradnja nastavničkog osoblja sa roditeljima i redovno obaveštavanje roditelja o školskim uspesima i ponašanju učenika.

Advokat Zoran J. Minić

lawofficeminic@gmail.com

Related Posts

Leave a Reply