Pojam krivičnog dela
U krivičnom zakonodavstvu se manje pridaje značaj određivanju opšteg pojam krivičnog dela, tako da najveći broj zakondavstava ne daje zakonsku definiciju opšteg pojma, već odmah propisuje pojedina krivična dela sa njihovim elementima.
Međutim, postoje krivični zakonici koji određuju ovaj pojam, a to je slučaj i sa našim Krivičnim zakonikom.
Prema njemu krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. U skladu sa KZ nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom.
Opšti pojam krivičnog dela obuhvata četiri elementa:
- radnju,
- predviđenost u zakonu,
- protivpravnost i
- krivicu.
Delo čoveka kao opšti element u pojmu krivičnog dela se raščlanjuje na: radnju, posledicu i uzročnu vezu.
Takođe, objekt i subjekt krivičnog dela su elementi koji se ne unose u opšti pojam krivičnog dela ali su u bliskoj vezi sa nekim od obaveznih elemenata.
Određivanje pojma krivičnog dela predstavlja jedno od najvažnijih pitanja teorije krivičnog prava. Ono ima više teorijski, a manje zakonodavni i praktični značaj.
Sa teorijskog aspekta, određivanje pojma krivičnog dela ima višesrtuki pravni, društveni i kriminalno-politički značaj.
Pravni značaj je u tome što se na taj način postavlja opšti zakonski osnov za određivanje pojedinih krivičnih dela, tako što svako pojedino krivično delo treba da bude propisano u skladu sa ovim opštim pojmom.
Društveni značaj je u tome što se kroz opšti pojam krivičnog dela određuju uslovi kada se jedno ljudsko ponašanje smatra zabranjenim i kažnjivim i na taj način se postavlja granica između dozvoljenog i nedozvoljenog.
Kriminalno-politički značaj određivanja opšteg pojma krivičnog dela je u njegovom razgraničenju od ostalih oblika nedozvoljenih i kažnjivih ponašanja, kao što su privredni prestupi i prekršaji.
Praksa se ne bavi utvrđivanjem pojma krivičnog dela, već prihvata stavove teorije o tome i tumači zakonske definicije opšteg pojma krivičnog dela i pojedinih krivičnih dela.
Elementi pojma krivičnog dela
Kao što smo već pomenuli, četiri elementa koja obuhvata pojam krivičnog dela su: radnja, predviđenost u zakonu, protivpravnost i krivica.
Delo čoveka kao opšti element u pojmu krivičnog dela se raščlanjuje na: radnju, posledicu i uzročnu vezu. Takođe, objekt i subjekt krivičnog dela su elementi koji se ne unose u opšti pojam krivičnog dela ali su u bliskoj vezi sa nekim od obaveznih elemenata.
Odnos radnje i ostala tri elementa odražva se pre svega u tome što je samo ona supstantiv, dok su svi ostali elementi atributi, tj. određuju kakva radnja mora biti da bi predstavljala krivično delo.
Radnja krivičnog dela je u tom smislu noseći element, bez obzira što su svi elementi istog značaja i ranga, jer ukoliko nedostaje bilo koji od četiri elementa nema ni krivičnog dela.
Redosled pojedinih elemenata nije dat proizvoljno i on se ne može menjati, a da ne dođe do neprihvatljivih teorijskih i praktičnih posledica.
Prilikom rešavanja konkretnih slučajeva i primene krivičnog prava uvek se počinje sa radnjom, a završava sa krivicom.
Prema tome, četiri obavezna elementa u pojmu krivičnog dela istovremeno predstavljaju i četiri stepena, ili nivoa kroz koji se mora proći da bi se na kraju moglo konstatovati da je učinjeno krivično delo.
Prvo se utvrđuje da li neka radnja ispnjava uslove koji se zahtevaju za radnju krivičnog dela.
Na tom prvom nivou, po pravilu, samo manji deo radnji neće ispuniti minimalne uslove koji se postavljaju za radnju krivičnog dela.
Međutim, već na sledećem nivou ili stepenu, prilikom utvrđivanja da li su ispunjena bitna obeležja zakonskog opisa određenog krivičnog dela, dolazi do značajnog sužavanja kruga radnji putem kojih su ostvareni svi zakonski uslovi za postojanje određenog krivičnog dela.
Predviđenost u zakonu je element u opštem pojmu krivičnog dela koji izuzetno veliki broj ljudskih radnji koje bi potencijalno mogle biti radnja krivičnog dela svodi na jedan relativno ograničen krug radnji.
Sledeća se utvrđuje protivpravnost. Utvrđuje se, u stvari, nije li isključena protivpravnost nekog ponašanja koje ispunjava sva zakonska obeležja nekog krivičnog dela (npr. nije li lišavanje života nekog lica učinjeno u nužnoj odbrani i dr.).
Tek ukoliko ne postoji neki od osnova koji isključuje protivpravnost, može se konstatovati da je učinjeno krivično nepravo, da postoji krivično delo u nepotpunom, objektivnom smislu.
Najzad, za postojanje krivičnog dela, potrebno je utvrditi i krivicu učinioca. To je poslednji nivo na kome se donosi odluka i konačna ocena o tome da li je u konkretnom slučaju učinjeno krivično delo.
Tri prva (objektivna) elementa mogu postojati bez četvrtog, tj. krivice, ali nikako obrnuto, nema krivice ukoliko nisu ostvareni objektivni elementi.[1]
Radnja krivičnog dela
Prvi i najvažniji element svakog krivičnog dela je radnja. Ona predstavlja voljno ponašanje čoveka kojim se ostvaruje krivično delo.
Sa radnjom se ulazi u kažnjivu zonu, bilo preko kažnjivih pripremnih radnji ili kroz pokušaj, odnosno dovršeno krivično delo. Bez radnje nema krivičnog dela.
Radnja je opšti pojam za sve oblike učestvovanja u izvršenju krivičnog dela. Ona se može pojaviti u dva osnovna oblika – kao radnja izvršenja i kao radnja saučesništva.
Radnja izvršenja je uvek u zakonu na određeni način propisana kao činjenje ili nečinjenje čoveka kojim se vrši krivično delo. Radnja saučesništva se može manifestovati kao saizvršilaštvo, podstrekavanje i pomaganje.
Da bi krivično delo postojalo mora prvo postojati delo (radnja) čoveka koje ispunjava uslove koji se zahtevaju za radnju krivičnog dela.
To je zakonom određeno voljno ponašanje čoveka koje se manifestuje u spoljnom svetu. Ponašanje koje nije voljno ne može se smatrati radnjom u krivičnopravnom smislu.
U teoriji se ističe da radnja ima trostruku ulogu:
- osnovnog,
- povezujućeg i
- razgraničavajućeg elementa u opštem pojmu krivičnog dela.
Kao osnovni element ona je viši pojam koji obuhvata sve oblike ispoljavanja kažnjivog ponašanja i to: činjenje i nečinjenje, umišljajnu i nehatnu radnju, dovršenu i nedovršenu radnju itd.
Kao povezjući element ona predstavlja glavni oslonac u pojmu krivičnog dela, dok se ostali elementi javljaju kao atributi radnje, odnosno uslovi koje radnja mora da ispuni da bi predstavljala konkretno krivično delo.
Razgraničavajuća funkcija radnje ukazuje u kojim situacijama nema radnje krivičnog dela (izvršenje krivičnog dela pod uticajem neodoljive sile, u stanju gubitka svesti, u slučaju refleksnih pokreta).
U teoriji se pravi razlika između radnje činjenja i radnje nečinjenja.
Činjenje je voljni telesni pokret[2], a nečinjenje voljno propuštanje telesnog pokreta. Krivična dela nečinjenja se dele na prava krivična dela nečinjenja i neprava krivična dela nečinjenja.
Prava krivična dela nečinjenja mogu se izvršiti samo nečinjenjem i njihova radnja izvršenja je tako u zakonu i predviđena, tj. zakon propuštanje da se preduzme određeno činjenje predviđa kao krivično delo (čl. 15. st. 1. KZ).[3]
Neprava krivična dela nečinjenja su ona čija je radnja u zakonu predviđena kao rada činjenja, ali se izuzetno, pod određenim uslovima, mogu izvršiti i nečinjenjem (čl. 15. st. 2. KZ).
Tako npr. ubistvo se po pravilu vrši činjenjem, ali se isto tako može izvršiti i nečinjenjem u slučajevima nedavanja hrane detetu ili lekova bolesniku.
Za neprava krivična dela nečinjenja bitno je da je postojala dužnost na činjenje, jer samo propuštanje dužnog činjenja može biti krivično delo.
Dužnost na činjenje može da proizlazi iz više osnova:
- a) iz zakona (obaveza roditelja da izdržavaju svoju maloletnu decu);
- b) iz nekog pravnog posla – ugovora (npr. ugovora o doživotnom izdržavanju);
- v) iz nekog prethodnog činjenja kojim je stvorena obaveza na činjenje ili kojom je stvorena opasnost za drugo lice (npr. kada neko povede tuđe dete u šetnju, dužan je da se o njemu stara dok ga ne vrati, lekar koji je započeo hiruršku intervenciju dužan je da je završi, lice koje je iskopalo jamu za gašenje kreča ili kanal za vodu dužno je da je zatrpa ili obezbedi).
Radnja izvršenja može biti propisana alternativno i kumulativno.
U prvom slučaju za postojanje krivičnog dela potrebno je da je preduzeta samo jedna od više alternativno propisanih radnji (npr. za postojanje krivičnog dela zločina protiv čovečnosti čl. 371. KZ).
U drugom slučaju radnja izvršenja je propisana kumulativno pa je za postojanje radnje izvršenja potrebno da budu ostvarene sve propisane radnje izvršenja (npr. kod krivičnog dela nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi potrebno je da izvršilac prouzrokuje povredu nekog lica i da ga ostavi bez pomoći čl. 296. KZ).
Posledica
Posledica je proizvedena promena ili stanje u spoljnom svetu. Iako radnja krivičnog dela uvek prouzrokuje neku vrstu posledice, ta posledica nije u svim slučajevima neophodna za postojanje krivičnog dela.
Naime, postoje krivična dela kod kojih posledica nije element njihovog bića, pa je za postojanje krivičnog dela u konkretnom slučaju ne treba ni utvrđivati.
U tom slučaju, čim je dovršena radnja dovršeno je i krivično delo (npr. davanje lažnog iskaza). To su formalna ili delatnosna krivična dela.
Samo kod krivičnih dela kod kojih zakon izričito zahteva nastupanje određene posledice ona je neophodna za njegovo nastupanje (npr. ubistvo).
Ova krivična dela se nazivaju materijalna tj. posledična krivična dela.
Razlikovanje na krivična dela sa posledicom i na ona bez posledice značajno je za razgraničenje dovršenog krivičnog dela sa pokušajem, za utvrđivanje mesta i vremena izvršenja krivičnog dela kao i za rešavanje nekih drugih pitanja.
S obzirom na vrste posledice uobičajena je podela na krivična dela povrede i krivična dela ugrožavanja.
Posledica kriivčnog dela povreda se može manifestovati kao uništenje ili oštećenje pravom zaštićenog dobra.
Posledica krivičnog dela ugrožavanja sastoji se u izazivanju opasnosti za pravom zaštićeno dobro, u stvaranju mogućnosti da to dobro bude povređeno.
Ta opasnost može biti veća ili manja, pa se u tom smislu posledica ugrožavanja diferencira na: konkretnu i apstraktnu opasnost.
Prva postoji onda ako je neko dobro došlo u opasnost, ali do povrede nije došlo, a druga ako je samo nastala mogućnost da neko dobro dođe u opasnost, ali do toga nije došlo. Prema tome, apstraktna opasnost prethodi konkretnoj, a konkretna opasnost prethodi povredi.
Lice koje pogađa posledica predstavlja pasivni subjekt i on istovremeno može biti i objekt radnje, tj. lice na kome se preduzima radnja izvršenja.
Uzročnost
Uobičajeno je da se zahteva utvrđivanje postojanja nesumnjive uzročne veze između radnje i posledice da bi krivično delo postojalo. Međutim, to nije slučaj kod svih krivičnih dela.
Kod krivičnih dela koja u svom zakonskom opisu nemaju posledicu to pitanje se ne postavlja (npr. davanje lažnog iskaza). Kod onih krivičnih dela kod kojih je posledica sadržana u zakonskom opisu neophodno je izdvojiti i označiti uzrok posledice.
Iako se u teoriji pitanju uzročnosti posvećuje dosta pažnje, praksa ga, kad se pojavi, dosta uspešno rešava.
Pri njegovom rešavanju treba poći od toga da se u krivičnom pravu ne utvrđuje šta je sve uzrok posledice, već samo da li se ljudska radnja, odnosno radnja određnog učinioca, može smatrati uzrokom posledice.
Pri tome uzročnu vezu treba shvatiti kao objektivni odnos između ljudske radnje i posledice nezavisno od svesti o njoj onog ko čini radnju (neznanje da će prouzrokovati posledicu ne isključuje postojanje uzročnosti, mada može isključiti krivicu po osnovu neotklonjive stvarne zablude).
Takođe treba praviti razliku između neposrednih i posrednih uslova jer su ovi prvi (kad posledica nastane neposredno iz radnje) po pravilu uvek uzroci posledice, dok su posredni (koji omogućuju delovanje još nekog uslova) takođe uslovi ako su imali prestižniji značaj za nastupanje posledice.
(Tako npr. ako neko puca na drugoga pa ga samo povredi, ali ovaj ipak umre u bolnici jer se rana inficirala, pucanje bi bilo uzrok smrti ako je povreda bila takva da bi povređeni umro i da nije došlo do infekcije, ali nije uzrok ako rana nije bila smrtonosna već je infekcija bila od odlučujućeg značaja za nastupanje smrti).
Poseban problem predstavlja uzročnost kod krivičnih dela nečinjenja i to naročito nepravih krivičnih dela nečinjenja s obzirom da ona u svom biću uvek sadrže posledicu.
Za postojanje tih krivičnih dela potrebno je utvrditi povezanost između propuštanja određene radnje i nastupanja posledice krivičnog dela.
Kod ovih krivičnih dela prilikom utvrđivanja uzročnosti postavlja se pitanje šta bi bilo ako bi se preduzela radnja koju je neko lice bilo dužno da preduzme, pa ako se utvrdi da u tom slučaju posledica ne bi nastupila, smatra se da uzročnost postoji.
Potrebno je da povezanost između propuštanja i posledice krivičnog dela bude takva da je skoro izvesno da posledica ne bi nastupila da je radnja garanta preduzeta.[4]
Predviđenost u krivičnom zakonu
Da bi neka radnja bila krivično delo ona mora biti zakonom predviđena kao krivično delo tj. moraju biti ostvareni bitni elementi zakonskog opisa krivičnog dela.
Predviđenost u zakonu ima svoju formalnu i materijalnu stranu. Formalnu stranu, pored ostvarenosti bitnih elemenata bića krivičnog dela, čine i uslovi kažnjivosti, dok materijalnu stranu čini društvena opasnost.
Biće i elementi bića krivičnog dela
Termin biće krivičnog dela označava skup svih zakonskih ili posebnih elemenata određenog krivičnog dela.
Ono što razlikuje pojedina krivična dela, to su njihovi posebni elementi koji čine njihovo biće. Dakle, svako krivično delo ima svoje posebne elemente po kojima se razlikuju od drugih krivičnih dela.
Posebni elementi su uvek određeni zakonom i mogu obuhvatati različite objektivne i subjektivne okolnosti, što znači da obeležja bića krivičnog dela mogu biti objektivna i subjektivna.
U objektivna obeležja spadaju:
- radnja izvršenja,
- posledica,
- predmet radnje,
- sredstvo,
- način izvršenja,
- lično svojstvo,
- lični odnos ili lični status izvršioca,
- mesto i vreme izvršenja krivičnog dela.
Npr. davanje lažnog iskaza je radnja izvršenja kod istoimenog krivičnog dela, konkretna opasnost za život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima je posledica krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja, eksploziv, otrov i dr. je sredstvo kod krivičnog dela nezakonitog ribolova, službeno lice je lično svojstvo izvršioca kod većine krivičnih dela protiv službene dužnosti, itd.
Objektivna obeležja mogu biti deskriptivna kada se odnose na činjenice koje se mogu opaziti čulima i normativna kada njihov pojam zavisi od određenih pravnih normi ili proizlaze iz određenih vrednovanja.
Npr. „tuđa pokretna stvar“ kao objekt radnje izvršenja krivičnog dela krađe sadrži i jedno i drugo obeležje: „tuđa“ je normativno obeležje, a „pokretna stvar“ deskriptivno obeležje.[5]
U subjektivna obeležja spadaju, pre svega, umišljaj i nehat[6], a kod pojedinih krivičnih dela kao subjektivno obeležje pored umišljaja mogu se javiti i namera i pobuda.
Npr. kod krivičnih dela protiv imovine zahteva se namera pribavljanja protivpravne imovinske koristi, kod krivičnih dela protiv ustavnog uređenja potrebna je namera ugrožavanja ustavnog uređenja.
Može se reći da je odnos između opšteg pojma krivičnog dela i bića krivičnog dela odnos između opšteg i posebnog.
Drugim rečima, biće krivičnog dela predstavlja „most“ između opšteg i posebnog određenja i definisanja krivičnog dela, a samim tim i između opšteg i posebnog dela krivičnog prava.
Bez ostvarenosti svih elemenata bića krivičnog dela nema ni ostvarenosti opšteg elementa predviđenosti u zakonu, tj. nema krivičnog dela ukoliko se neko činjenično stanje ne može podvesti pod zakonski opis nekog krivičnog dela.
Dakle, biće krivičnog dela proizlazi iz zakonskog opisa nekog krivičnog dela.
Pojedina krivična dela pored svog osnovnog oblika mogu imati i teži (kvalifikovani) odnosno lakši (privilegovani) oblik.
Navedeni oblici propisuju se putem dopunskih elemenata bića krivičnog dela koji predstavljaju kvalifikatorne i privilegujuće okolnosti.
Propisujući kvalifikatorne okolnosti, zakonodavac propisuje teže oblike nekog krivičnog dela i za njega predviđa strožu kaznu, a propisivanjem privilegovanih okolnosti, propisuje se lakši oblik nekog krivičnog dela i za njega se propisuje blaža kazna.
Uslovi kažnjivosti
Zakonom se kod pojedinih krivičnih dela mogu predvideti određeni uslovi kažnjivosti koji ne spadaju u biće krivičnog dela ali čija je ostvarenost pored ostvarenosti bića krivičnog dela neophodna za postojanje samog krivičnog dela.
Postoje dve vrste uslova kažnjivosti. Prvi su objektivni uslovi kažnjivosti (objektivni uslov inkriminacije), a drugi su lični osnovi isključenja kazne.
Objektivni uslov inkriminacije predstavlja dodatni uslov koji mora biti ispunjen da bi krivično delo postojalo. On stoji van bića krivičnog dela i samim tim ne mora biti obuhvaćen krivicom učinioca krivičnog dela.
Tako npr. kod krivičnog dela učestvovanje u tuči, za njegovo postojanje, potrebno je da je nastupila smrt nekog lica ili da je neko lice teško telesno povređeno. Objektivni uslov inkriminacije ima ulogu da suzi kriminalnu zonu.
U našem primeru zakonodavac je procenio da je opasno samo ono učestvovanje u tuči koje je dovelo do smrti ili teške telesne povrede.
Ovde smrt i teška telesna povreda nisu posledica krivičnog dela i u odnosu na njih ne sme postojati ni umišljaj ni nehat jer bi se onda radilo o drugom krivičnom delu (krivično delo ubistva ili teške telesne povrede).
Lični osnovi isključenja kažnjivosti predstavljaju takođe dodatne uslove koji utiču na kažnjavanje. Naime, kod nekih krivičnih dela propisuje se da određena lica neće biti kažnjena iako su ostvareni svi elementi bića krivičnog dela.
Tako npr. kod krivičnog dela neprijavljivanje pripremanja krivičnog dela predviđeno je da se neće kazniti za ovo krivično delo bračni drug učinioca, lice sa kojim on živi u trajnoj vanbračnoj zajednici, srodnik po krvi u pravoj liniji, brat ili sestra i druga lica čija je kažnjivost kod ovog krivičnog dela izričito isključena.
Subjekt krivičnog dela
Za sva lica koja su učestvovala u izvršenju krivičnog dela upotrebljava se zajednički pojam – subjekt ili učinilac krivičnog dela.
S obzirom na svojstvo u kome učestvuje, subjekt se može pojaviti u izvršenju dela kao: izvršilac, saizvršilac, pomagač i podstrekač.
Dakle, možemo reći da je subjekt (učinilac) krivičnog dela čovek, tj. fizičko lice koje preduzima radnju izvršenja ili radnju saučesništva. Čovek se smatra subjektom krivičnog dela i kada se posluži životinjom, mehaničkom ili prirodnom silom.
Objekt krivičnog dela
Krivičnim zakonodavstvom štite se različite društvene i individualne vrednosti, a izvršenjem krivčnog dela povređuju se ili ugrožavaju različita dobra.
Ta dobra i vrednosti nazivaju se objektima krivičnog dela. U teoriji krivičnog prava vrši se razlikovanje objekta krivičnog dela na zaštitni objekt i na objekt radnje.
Zaštitni objekt može biti opšti i grupni. Pod opštim zaštitnim objektom se, u našoj teoriji, podrazumeva ono dobro, interes, vrednost ili društveni odnos protiv kojeg je krivično delo upravljeno.
Opšti zaštitni objekat čine osnovna dobra čoveka, odnosno njegova osnovna prava kao i ona društvena dobra koja su u funkciji postojanja i ostvarivanja osnovnih dobra čoveka.
Grupni zaštitni objekt su one vrednosti koje se neposredno štite određenom grupom krivičnih dela i on znači dalju razradu i konkretizaciju opšteg zaštitnog objekta.
Grupnim zaštitnim objektom se štite npr. život i telo čoveka, njegove slobode i prava, čast i ugled, zdravlje, imovina i dr. Prema grupnom zaštitnom objektu su krivična dela i grupisana u pojedine glave u krivičnim zakonicima.
Objektom radnje smatra se ono dobro prema kome se preduzima radnja krivičnog dela i na kome se, po pravilu, ostvaruje posledica dela. To može biti fizički predmet, ali može biti i fizičko i pravno lice.
Lice čije je dobro povređeno ili ugroženo naziva se pasivnim subjektom.
Društvena opasnost
Društvena opasnost predstavlja razlog zbog kojeg zakonodavac neko ponašanje predviđa kao krivično delo. Društveno opasno ponašanje je ono ponašanje koje povređuje ili ozbiljno ugrožava neko pravo čoveka, ili neko društveno dobro neophodno za ostvarivanje tog prava.
Utvrđivanju društvene opasnosti nekog ponašanja prethodi utvrđivanje zaštitnog objekta, utvrđivanje cilja, tj. onoga što se želi zaštititi.[7]
Protivpravnost
Predviđenost u krivičnom zakonu kao obavezan element svakog krivičnog dela gotovo uvek znači i njegovu protivpravnost.
Prema tome, protivpravnost postoji ukoliko su ostvarena obeležja bića krivičnog dela, tj. bitni elementi zakonskog opisa krivičnog dela.
S obzirom na to da se predviđenost u krivičnom zakonu i protivpravnost po pravilu podudaraju, postavlja se pitanje zašto je protivpravnost element u opštem pojmu krivičnog dela.
Odgovor na ovo pitanje treba tražiti u osnovama isključenja protivpravnosti, tj. u situacijama kada je jedno delo u krivičnom zakonu predviđeno kao krivično delo ali uprkos tome nije protivpravno.
Osnovi isključenja protivpravnosti propisani Krivičnim zakonikom su nužna odbrana, krajnja nužda i delo malog značaja.
Postojanje protivpravnosti se pretpostavlja, a samo ukoliko okolnosti ukazuju na neki osnov isključenja protivpravnosti, ona se mora utvrđivati.
Postoje i osnovi isključenja protivpravnosti koji nisu predviđeni Krivičnik zakonikom već proizlaze iz drugih propisa, odnosno iz stavova doktrine i sudske prakse.
To su npr. vršenje službene dužnosti, naređenje pretpostavljenog, pristanak povređenog, dozvoljeni rizik, pravo na disciplinsko kažnjavanje maloletne dece od strane roditelja, medicinski zahvat i td.[8]
Nužna odbrana (čl. 19. KZ)
Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani.
Nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad.
Krivično delo ne postoji jer je isključena protivpravnost odbrambene radnje u stanju nužne odbrane. Da bi primena ovog instituta krivičnog prava bila moguća, neophodno je da se ispune određeni uslovi u pogledu preduzetog napada, odnosno odbrane.
Uslovi napada su sledeći:
1) Napad predzima čoveka. Ukoliko povredu ili ugrožavanje pravnog dobra prouzrokuje životinja ili prirodna sila, učinilac se ne može pozvati na nužnu odbranu, ali se može primeniti odredba o krajnjoj nuždi.
2) Napad mora biti uperen na bilo koje pravom zaštićeno dobro (život, telesni integritet, slobodu, imovinu, čast itd.).
3) Napad mora biti protivpravan, tj. protivan pravnim propisima. To znači da se radnje preduzete u skladu sa pravnim propisima (npr. lišavanje slobode učinioca krivičnog dela od strane policijskih službenika) ne mogu smatrati protivpravnim napadom u smislu nužne odbrane. Treba naglasiti da se postupanje policije neće smatrati protivpravnim napadom samo pod uslovom da je preduzeto u skladu sa važećim zakonskim propisima. Kršenje ili nepoštovanje propisa od strane ovlašćenog lica organa unutrašnjih poslova podrazumeva kako preduzimanje radnji za koje uopšte nema zakonskog osnova, tako i prekoračenje ovlašćenja. Na primer, policajac upotrebljava silu da liši slobode lice koje je zatečeno u vreme izvršenja krivičnog dela, ali istovremeno čini tešku telesnu povredu učiniocu čije nanošenje nije bilo neophodno.
4) Napad mora biti istovremen, tj. odbrana mora biti preduzeta neposredno pre napada (napadnuti ne može čekati da napadač započne napad, jer bi u tom slučaju odbrana bila otežana ili nemoguća) ili za vreme dok napad traje (napad traje od momenta preduzimanja prve radnje koja se smatra napadom, sve do trenutka njegovog okončanja).
5)Napad mora biti stvaran. Ukoliko sud utvrdi da napad nije preduzet (učinilac je imao pogrešnu predstavu o postojanju napada) ili da nije ozbiljan, pozivanje na nužnu odbranu nije osnovano. U tom slučaju, primenjuju se pravila o stvarnoj zabludi, odnosno putativnoj (uobraženoj) nužnoj odbrani. Tipičan primer putativne nužne odbrane postoji ako lice A u nameri da uplaši drugog tobože napadne lice B, a ovaj misleći da je napad stvaran nanese telesnu povredu licu A.
Uslovi odbrane su sledeći:
1) Preduzetom odbrambenom radnjom su ostvarena obeležja bića nekog krivičnog dela. Naime, ukoliko je lice koje preduzima odbranu odbilo napad, a da nije ostvarilo obeležja bića krivičnog dela (npr. pomeranjem u stranu izbeglo je udarce napadača), pitanje primene nužne odbrane se ne postavlja.
2) Odbrana mora biti uperena protiv nekog napadačevog dobra. Ukoliko lice koje preduzima odbranu povredi ili ugrozi neko pravno dobro trećeg lica (npr. slučajnog prolaznika), može se pozvati na krajnju nuždu.
3) Odbrana mora biti neophodno potrebna za odbijanje napada. Neophodna potrebna je ona odbrambena radnja koja je sa jedne strane efikasna, tj. odbija napad, ali je istovremeno sa druge strane i najblaže odbrambeno sredstvo, najmanje štetno po interese napadača. Prema tome, nužnom odbranom treba zaštititi interese napadnutog jer je izložen protivpravnom napadu, ali istovremeno etički razlozi zahtevaju i brigu o pravnim dobrima napadača. Njegovo ponašanje koje je bez sumnje protivpravano, ne daje pravo napadnutom da bez ikakvih ograničenja preduzima odbranu. Svrha nužne odbrane nije kažnjavanje napadača, već adekvatna zaštita interesa napadnutog, pravnog poretka i napadača. Ne može se utvrditi da li je odbrambena radnja neophodno potrebna postavljanjem jednog opšteg pravila, koje bi predstavljalo rešenje za sve konkretne situacije nužne odbrane. Dakle, reč je o faktičkom pitanju na koje se može odgovoriti uzimanjem u obzir svih relevantnih okolnosti, i to: intenziteta napada i odbrane, lična svojstva napadača i napadnutog, odbrambena sredstava koja su na raspolaganju napadnutom, odnos vrednosti napadnutog pravnog dobra i dobra napadača itd.
Ukoliko nužna odbrana nije neophodno potrebna, a ispunjeni su svi ostali napred navedeni uslovi napada i odbrane, učinjeno je prekoračenje granica nužne odbrane. Lice koje prekorači granice nužne odbrane se ne može pozvati na primenu ovog instituta, jer kao što je već rečeno, nedostaje suštinski uslov za njegovu primenu. Proizlazi da je lice koje je preduzelo odbrambenu radnju ostvarilo krivično delo. Naravno, kao što iz teksta zakonika proizlazi, okolnost da je u konkretnom slučaju reč o prekoračenju nužne odbrane, nije bez ikakvog dejstva u pogledu kažnjivanja učinioca, jer mu sud kaznu može ublažiti. Ako je u konkretnom slučaju do prekoračenja nužne odbrane došlo usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, učinilac se može osloboditi od kazne. Ublažavanje kazne i oslobađanje od kazne su fakultativnog karaktera, što znači da sud može ali ne mora primeniti ove odredbu Krivičnog zakonika.
Krajnja nužda (čl. 20. KZ)
Krajnja nužda je kao i nužna odbrana osnov koji isključuje protivpravnost postupka učinioca, tj. isključuje postojanje krivičnog dela.
Krajnja nužda postoji kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.
Da bi primena ovog instituta krivičnog prava bila moguća, neophodno je da se ispune određeni uslovi u pogledu opasnosti i otklanjanja opasnosti.
Opasnost je stanje u kome je neko dobro ugroženo i prema okolnostima konkretnog slučaja postoji neposredna mogućnost da ono bude povređeno. Ona može biti izazvana kako ljudskom radnjom tako i od strane životinje ili od prirodnih sila.
Uslovi opasnosti su:
1) Opasnost može biti uperena na bilo koje pravom zaštićeno dobro,mogu se štititi kako svoja tako i tuđa dobra;
2) Opasnost mora biti neskrivljena, što znači da se na krajnju nuždu ne može pozvati lice koje je sa umišljajem ili iz nehata izazvalo opasnost.
3) Opasnost mora biti istovremena, tj. otklanjanje opasnosti mora biti preduzeto neposredno pre njenog nastupanja ili za vreme dok opasnost traje.
4) Opasnost mora biti stvarna. Ukoliko opasnost nije stvarna, ne može se primeniti ovaj osnov isključenja protivpravnosti, ali se učinilac može pozvati na odredbu Krivičnog zakonika koja reguliše stvarnu zabludu (tzv. putativna krajnja nužda).
Uslovi otklanjanja opasnosti su sledeći:
1) Opasnost se nije mogla otkloniti na drugi način, tj. jedini način da se otkloni opasnost od svog dobra ili dobra drugoga je ostvarenje obeležja bića krivičnog dela (na primer, ukoliko je bilo moguće otkloniti opasnost bekstvom sa lica mesta, nije moguća primena krajnje nužde);
2) Učinjeno zlo ne sme biti veće od zla koje je pretilo. Zlo koje je učinjeno prilikom otklanjanja opasnosti mora biti manje ili isto kao zlo koje je pretilo. Na primer, ne može se dozvoliti da učinilac liši drugo lice života, jer želi da otkloni opasnost za svoju imovinu, bez obzira na vrednost te imovine. Ukoliko se ipak učini veće zlo od zla koje je pretilo, postoji prekoračenje granica krajnje nužde.
Učiniocu koji je sam izazvao opasnost, ali iz nehata ili je prekoračio granice krajnje nužde, može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice krajnje nužde pod naročito olakšavajućim okolnostima može se i osloboditi od kazne.
Krajnja nužda neće postojati ako je učinilac bio dužan da se izlaže opasnosti koja je pretila.
Ova odredba se odnosi na pojedine profesije čije obavljanje podrazumeva određeni rizik (npr. policajci, vatrogasci, lekari), a njen smisao je da lica koja obavljaju ove profesije nemaju pravo da se pozovu na krajnju nuždu ukoliko se nađu u opasnosti za vreme vršenja profesionalne dužnosti.
Drugim rečima, ova lica imaju obavezu da žrtvuju sopstvena dobra da bi spasili tuđa, ali ova dužnost nije apsolutna.
Naime, nisu dužni da se izlažu opasnosti ukoliko je rizik za njihov život ili zdravlje veći od rizika koji su oni dužni da prihvate, u skladu sa svojim profesionalnim obavezama (na primer, nisu dužni da žrtvuju svoj život, ukoliko je izvesno da će smrt nastupiti).
Delo malog značaja (čl. 18. KZ)
Delo malog značaja je institut krivičog prava čija je svrha da se isključi postojanje krivičnog dela, iako je u konkretnom slučaju učinilac ostvario sve posebne elemente dela propisane zakonom, jer se radi o beznačajnom delu za koje gonjenje i kažnjavanje nije svrsishodno.
Za primenu ovog instituta potrebno je da su kumulativno ispunjena i sledeća tri uslova:
- da je stepen krivice učinioca nizak;
- da su štetne posledice odsutne ili neznatne;
- da opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije.
Ovde je potrebno naglasiti da stepen krivice učinioca može biti nizak i kod umišljajnih krivičnih dela (npr. delo je ostvareno sa eventualnim umišljajem), a ne samo kod nehatnih.
Kod krivičnih dela kod kojih je posledica prouzrokovana, ona mora biti neznatna.
Sa druge strane, posledica je odsutna kod krivičnih dela koja nemaju posledicu (tzv. delatnosna krivična dela) i kod pokušaja krivičnog dela.
Na kraju, treći uslov koji mora biti ispunjen podrazumeva da opšta svha krivičnih sankcija, a to je suzbijanje krivičnih dela ne zahteva izricanje krivične sankcije.
Drugim rečima, nije neophodno izricanjem krivične sankcije uticati na učinioca i potencijalne učinioce u cilju sprečavanja vršenja krivičnih dela.
Da bi se sprečilo da sudovi primenjuju ovaj institut i u pogledu teških krivičnih dela, zakonodavac propisao da se odredbe ovog člana mogu primeniti samo na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna.
Krivica kao element krivičnog dela
Krivica je obavezni element krivičnog dela. Da bi neka radnja bila krivično delo neophodno je da se ona može učiniocu pripisati u krivicu.
Iz svega napred navedenog proističe da je krivično odgovoran onaj učinilac koji je izvršio radnju koja je u zakonu predviđena kao krivično delo, koja je protivpravna i koja je skrivljena.
Krivica je uslov za izricanje kazni i mera upozorenja učiniocu krivičnog dela (čl 2. KZ), dok se sa druge strane, pojedine krivične sankcije (npr. obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi) mogu se izreći i licu koje nije skrivilo delo.
Stepen krivice se uzima u obzir pri odmeravanju kazni kao otežavajuća ili olakšavajuća okolnost (čl. 54. st. 1. KZ).
Krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno (čl. 22. st. 1. KZ).
Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko to zakon izričito predviđa (čl. 22. st. 2 KZ). Prema tome, elementi krivice su:
- 1) uračunljivost;
- 2) umišljaj ili nehat i
- 3) svest o protivpravnosti dela.
Oblici (stepeni) krivice su umišljaj i nehat. Umišljaj je teži stepen krivice i on je po pravilu uslov za ostvarenje krivičnih dela. Suprotno tome, za postojanje pojedinih krivičnih dela dovoljan je i nehat kao blaži oblik krivice (kazna za nehatna dela je blaža).
Umišljaj može biti direktni i eventualni (čl. 25. KZ). Krivično delo je učinjeno sa direktnim umišljajem kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo (želeo) njegovo izvršenje.
Na primer, učinilac nišani u pravcu oštećenog koji se nalazi u neposrednoj blizini i ispaljuje veliki broj hitaca u vitalne delove tela, lišavajući ga na taj način života.
Ukoliko je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao, oblik krivice je eventualni umišljaj. Na primer, lice je svesno da preticanjem drugog vozila u nepreglednoj krivini može dovesti u opasnost vozača i putnike u tom vozilu, pa ipak vrši preticanje.
Nehat može biti svesni i nesvesni. Svesni nehat postoji ukoliko je učinilac bio svestan da može učiniti delo (elemenat svesti je isti kao kod eventualnog umišljaja), ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći da spreči (član 26. KZ).
Kod ovog oblika krivice učinilac olako drži da zbog okolnosti konkretnog slučaja posledica neće nastupiti (na primer, u ranim jutarnjim satima pretiče u nepreglednoj krivini, uveren da iz suprotnog smera neće naići vozilo, jer u to doba dana na tom putu u saobraćaju učestvuje veoma mali broj vozila) ili olako drži da će je on moći sprečiti (u pomenutom primeru učinilac je uveren da će s obzirom na širinu kolovoza i vozačko iskustvo uspeti da izbegne saobraćajnu nezgodu, ukoliko vozilo iz suprotnog smera ipak naiđe).
Prema tome, važno je naglasiti da olako držanje kod svesnog nehata mora biti zasnovano na konkretnim okolnostima (širina kolovoza, niska frekfencija saobraćaja), što znači da ukoliko se učinilac u konkretnom slučaju pouzdao u sreću ili neke neodređene okolnosti treba uzeti da je oblik krivice eventualni umišljaj.
Razgraničenje eventualnog umišljaja i svesnog nehata je jedan od najtežih problema krivičnog prava. Nema opšteg pravila na osnovu koga je moguće utvrditi pristajanje na posledicu odnosno olako držanje učinioca, već to čine sudovi uzimajući u obzir sve relevantne okolnosti konkretne krivične stvari.
Nesvesni nehat postoji ukoliko učinilac nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je prema okolnostima i ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
Dužnost predviđanja posledice postoji ukoliko bi prosečan pripadnik određene društevene grupe u okolnostima konkretnog slučaja bio svestan mogućnosti prouzrokovanja posledice.
Sa druge strane, nesvesni nehat podrazumeva i ispunjenje subjektivnog elementa, tj. da je učinilac s obzirom na lična svojstva (uzrast, životno i profesionalno iskustvo, psihofizičke osobine itd.) mogao da bude svestan mogućnosti prouzrokovanja posledice krivičnog dela.
Ukoliko neko lice ostvari posebne elemente dela slučajno (nije bio dužan i nije mogao da predvidi nastupanje zabranjene posledice), njegovo delo se ne može kvalifikovati kao krivično delo jer nije skrivljeno, tj. nije učinjeno sa umišljajem ili nehatom.
Osnovi isključenja krivice
Neuračunljivost (čl. 23. i 24. KZ)
Neuračunljivost je osnov koji isključuje krivicu, odnosno krivično delo.
Uračunljivost učinioca se u krivičnom postupku pretpostavlja, dok se neuračunljivost utvrđuje uz pomoć veštaka, ukoliko postoji sumnja u njeno postojanje.
Neuračunljiv je učinilac koji usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima.
Dakle za postojanje neuračunljivosti potrebno je ostvarenje kako biološkog (bolest, privremena duševna poremećenost, zaostali duševni razvoj, druge teže duševne poremećenosti), tako i psihološkog (nemogućnost shvatanja značaja svog dela, nemogućnost upravljanja svojim postupcima) osnova.
U duševna oboljenja se u psihijatriji svrstavaju psihoze, epilepsija, paranoja, šizofrenija itd.
Privremena duševna poremećenost postoji kod psihofizički zdravih lica, usled spoljašnjih ili unutrašnjih faktora (glad, žeđ, afektno stanje, konzumiranje alkohola ili droga).
Zaostali duševni razvoj odlikuje nesklad između uzrasta lica i stepena psihičkog razvoja tj. inteligencije.
Zakonodavac biološkim osnovom neuračunljivosti smatra i druge teže duševne poremećenosti, koje se ne mogu svrstati u tri prethodno navedena biološka osnova (npr. psihopatije).
Nemogućnost shvatanja značaja svoga dela predstavlja nesposobnost za rasuđivanje, a nemogućnost upravljanja svojim postupcima predstavlja nesposobnost za odlučivanje.
I biološki i psihološki uslovi postavljeni su alternativno, što znači da je za neuračunljivost dovoljno da bude ostvaren jedan od četiri navedena biološka osnova i jedan od dva psihološka osnova.
Neuračunljivost se utvrđuje u odnosu na vreme kada je delo učinjeno. Neuračunljivost koja nastane posle izvršenog dela nije od značaja za utvrđivanje neuračunljivosti kao osnova koji isključuje krivicu, ali može imati značaj za krivični postupak (u smislu njegove obustave).
Ukoliko je usled nekog od bioloških osnova neuračunljivosti sposobnost učinioca da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima bitno smanjena, krivica učinioca nije isključena, ali se može blaže kazniti.
Prema tome, bitno smanjena uračunljivost je osnov za ublažavanje kazne. Bitno smanjenu uračunljivost treba razlikovati od obično smanjene uračunljivosti, koja u krivičnom pravu ima značaj olakšavajuće okolnosti koju sud uzima u obzir prilikom odmeravanja kazne.
Izuzetak od pravila da nije skrivljeno delo lica koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije moglo da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima je skrivljena neuračunljivost (actiones liberae in causa).
Krivica učinioca krivičnog dela koji se upotrebom alkohola, droga ili na drugi način doveo u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima, utvrđuje se prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje.
Učiniocu koji se sam doveo u stanje bitno smanjene uračunljivosti kazna se ne može ublažiti.[9]
Stvarna zabluda (čl. 28. KZ)
Stvarna zabluda je osnov koji isključuje krivicu učinioca, odnosno krivično delo. Postoje dve vrste stvarne zablude:
- zabluda o obeležjima bića krivičnog dela i
- zabluda o razlozima isključenja protivpravnosti.
Stvarna zabluda o obeležjima bića krivičnog dela podrazumeva da kod učinioca ne postoji svest o stvarnim okolnostima koje su posebni elementi krivičnog dela (npr. zabluda o radnji izvršenja, posledici, uzročnom odnosu, načinu izvršenja, sredstvima izvršenja, mestu ili vremenu izvršenja, itd.).
Na primer, učinilac može biti u zabludi u pogledu uzrasta oštećenog, jer je kod pojedinih krivičnih dela uzrast obeležje bića (npr. krivično delo obljuba sa detetom).
Stvarna zabluda o okolnostima koje isključuju protivpravnost postoji onda kada je učinilac u zabludi u pogledu neke stvarne okolnosti čije bi postojanje, uz druge uslove, vodilo isključenju postojanja krivičnog dela.
Tipičan primer je putativna nužna odbrana kod koje učinilac pogrešno drži da postoji napad kao uslov za primenu ovog instituta.
Dejstvo stvarne zablude zavisi od toga da li je u konkretnom slučaju reč o otklonjivoj ili neotklonjivoj zabludi.
Stvarna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje bića krivičnog dela ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo dozvoljenim.
Neotklonjiva stvarna zabluda isključuje umišljaj i nehat učinioca, što znači da delo učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi nije skrivljeno, tj. nije krivično delo.
Otklonjiva stvarna zabluda je po svojoj prirodi nehatna, tj. podrazumeva da je učinilac bio dužan i mogao da bude svestan stvarnih okolnosti, zbog čega otklonjiva zabluda isključuje samo postojanje umišljaja. A
ko je učinilac bio u stvarnoj zabludi usled nehata, postojaće krivično delo učinjeno iz nehata kad zakon takvo krivično delo predviđa.
Pravna zabluda (čl. 29. KZ)
Razlog postojanja odredbe o pravnoj zabludi treba tražiti u nespornoj činjenici da se od građana ne može očekivati da poznaju sve odredbe krivičnog zakonodavstva.
Lice koje se nalazi u pravnoj zabludi nema svest o pravnoj zabranjenosti učinjenog dela.
Na primer, učinilac ne zna da je radnja koju preduzima u zakonu propisana kao krivično delo ili zna za normu ali je pogrešno tumači (direktna pravna zabluda).
Međutim, pravna zabluda postoji i ukoliko je učinilac u zabludi u pogledu nekog osnova koji isključuje protivpravnost (učinilac ne zna da je delo koje čini protivpravno – indirektna pravna zabluda).
Na primer, pogrešno smatra da nešto predstavlja osnov koji isključuje protivpravnost (pogrešno smatra da je dozvoljena nužna odbrana na nužnu odbranu).
Kod stvarne zablude u pogledu okolnosti koje isključuju protivpravnost, zabluda se odnosi na neku stvarnu okolnost koja bi da postoji isključila postojanje krivičnog dela (na primer, učinilac ne zna da napad kao uslov za primenu nužne odbrane nije preduzet).
Suprotno tome, kod pravne zablude u pogledu osnova koji isključuju protivpravnost učinilac je svestan svih stvarnih okolnosti, ali ne zna značaj tih okolnosti u krivičnom pravu.
Ovde je potrebno naglasiti da i u slučaju direktne i u slučaju indirektne pravne zablude postoji pogrešna predstava učinioca o pravnoj zabranjenosti dela.
Pravna zabluda je osnov koji isključuje krivicu, odnosno postojanje krivičnog dela ukoliko je neotklonjiva. Krivica je isključena jer kod učinioca nema svesti o protivpravnosti dela.
Pravna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. Učiniocu koji nije znao da čini zabranjeno delo, ali je bio dužan i mogao da zna, kazna se može ublažiti.
Prema tome, otklonjiva zabluda je fakultativan osnov za ublažavanje kazne.
Sila i pretnja (čl. 21. KZ)
Ukoliko neko lice ostvari obeležja bića krivičnog dela pod uticajem sile, pravna kvalifikacija njegovog dela zavisi od toga da li je u konkretnom slučaju sila bila neodoljiva (apsolutna) ili odoljiva (kompulsivna).
Naime, ako je upotrebljena sila neodoljiva, tj. lice prema kome je upotrebljena joj se nije moglo suprotstaviti, isključeno je postojanje krivičnog dela, jer neodoljiva sila isključuje mogućnost preduzimanja voljne radnje, a samo se voljna radnja smatra radnjom u krivičnopravnom smislu (na primer, lice A gurne lice B koje u padu povredi lice C).
Prema tome, apsolutna sila je osnov koji isključuje postojanje krivičnog dela. Kao izvršilac (posredni) krivičnog dela smatraće se lice koje je primenilo neodoljivu silu.
Ako je krivično delo učinjeno pod dejstvom sile koja nije neodoljiva (kompulsivna sila) ili pretnje, učiniocu se kazna može ublažiti.
Dakle, pretnja kao i kompulsivna sila predtavljaju fakultativni osnov za ublažavanje kazne.
U slučaju upotrebe odoljive sile prinuđeno lice nije lišeno mogućnosti donošenja i realizovanja odluke, kao što je to slučaj kod neodoljive sile, ali je odluka ipak doneta pod uticajem upotrebljene sile.
Drugim rečima, radnja preduzeta pod uticajem odoljive sile je voljna radnja, ali je istovremeno nesporno da volja učinioca nije u potpunosti slobodna.
Pretnja je stavljanje u izgled nekog zla licu koje se prinuđuje da učini krivično delo. Zlo koje se stavlja u izgled mora biti ozbiljno i moguće sa stanovišta lica kome se preti.
Na primer, pretnja pištoljem igračkom se kvalifikuje kao stavljanje u izgled ozbiljnog i mogućeg zla, jer lice kome se preti ne zna da nije upotrebljeno pravo oružje.
Ostvarenje pretnje mora u većoj ili manjoj meri zavisiti od lica koje preti, jer se u suprotnom može govoriti o upozorenju.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com
[1] Ibid., str. 86, 87.
[2] Po pravilu radnju čine ne samo jedan već niz telesnih pokreta. Telesni pokret predstavlja kontrakciju (grčenje i opružanje) mišića.
[3] Npr. krivična dela: neprijavljivanje pripremanja krivičnog dela (čl. 331. KZ) i neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca (čl. 332. KZ).
[4] Z. Stojanović, Krivično pravo – opšti deo, Pravna knjiga, Beograd 2009, XVI izmenjeno izdanje str. 102, 103.
[5] Ibid., str. 105, 106.
[6] Nehatna kriivčna dela, po pravilu, nemaju svoje samostalno biće. Njihov zakonski opis polazi od zakonskog opisa umišljajnih krivičnih dela, s tim što se kao subjektivni element umesto umišljaja predviđa nehat. Nehat se kao subjektivno obeležje izričito unosi posebnom normom kod svakog krivičnog dela kod kojeg zakonodavac predviđa nehatni oblik. Umišljaj se, pošto predstavlja pravilo, propisuje oštom normom. Ibid., str. 107.
[7] Z. Stojanović, Krivično pravo – opšti deo, Pravna knjiga, Beograd 2009, XVI izmenjeno izdanje str. 120.
[8] Više o osnovima isključenja protivpravnosti koji nisu predviđeni Krivičnik zakonikom videti u:
Z. Stojanović, Krivično pravo – opšti deo, Pravna knjiga, Beograd 2009, XVI izmenjeno izdanje str. 133. do 137.
[9] Više o skrivljenoj neuračunljivosti (actiones liberae in causa) videti u:
Z. Stojanović, Krivično pravo – opšti deo, Pravna knjiga, Beograd 2009, XVI izmenjeno izdanje str. 171. do 174.