Теоретичари природног права тврде да су правна и морална нормативност уско повезане. Отприлике, чињенице о томе шта бисмо законски требало да радимо – које законске дужности и дозволе имају особе – делимично се заснивају на чињеницама о томе шта бисмо морално требало да радимо.
Теорија природног права суочава се са мноштвом изазова. Једна класа изазова је метаетичка. Теоретичар природног права треба да објасни шта су моралне чињенице, основи на основу којих они имају садржај који имају и како изводимо из прописа о моралним чињеницама врсту ситнозрнастих практичних дилема које се намец́у по закону. Критичари теорије природног права са великом сумњом гледају на морални домен (уп. Августин 1832, Келсен 1960). То је и дијалектичка позадина позива на демистификацију морала.
Друга класа изазова је метаправна. Теорија природног права у историји је била повезана са правним импликацијама за које се сматра да су контраинтуитивне. Изгледа да законски захтеви могу бити радикално неправедни: особе немају увек моралне дужности да се повинују закону, потпуно непознавање моралних чињеница заједнице спречило би такве чињенице у одређивању садржаја њених закона. Ипак, чини се да теорија природног закона, класично конципирана, подразумева супротно: неправедни закони нису закони (Тома Аквински); особе имају чврсту моралну дужност да поштују закон (Финис 2011); морални принципи могу створити локално применљиво право без обзира на то да ли су релевантни принципи транспарентни за субјекте закона (уп. Дворкин 1986). Теоретичар природног закона треба да објасни зашто је уобичајена правна интуиција радикално заваравајуц́а или да покаже да импликације теорије нису ни приближно толико ревизионе.
У својој књизи Џонатан Кров преузима оба скупа изазова током развоја новог облика теорије природног закона. У првој половини обрац́а се метаетичком изазову. У поглављима 1 и 2 речено нам је да се моралне чињенице састоје од чињеница о томе шта је добро и чињеница о томе како треба да поступамо у односу на добро. Нешто је у основи добро ако и зато што су људи карактеристично расположени да то следе и просуде да је добро. Крове изводи специфичне дужности и обавезе из овог општег приказа доброте и исправног деловања. С обзиром на идеалне услове маштовитог бављења основним добрима, сами бисмо се бавили низом добара, истовремено не ометајуц́и туђу потрагу за добрима (поглавље 3). Препознали бисмо неопходност доприноса друштвеном поретку који ефикасно координира наше појединачне напоре да промовишемо процват човека (поглавље 4). А идеалан друштвени поредак приуштио би држави минималну улогу у обезбеђивању основног скупа ограничења на појединачно деловање, истовремено одлажуц́и породицама, локалитетима и децентрализованим тржишним структурама да успостави норме за субјекте, јер је ова позната шема друштвене организације и вероватно ц́е генерално промовисати процват човека (поглавља 5 и 6).
Друга половина књиге одговара на метазаконски изазов. Кров инсистира на томе да суштинска веза између правних и моралних чињеница не представља опасност за правни разум. Након проласка кроз различите формулације и тезе о основном природном закону, Кров се слаже са следећим: морални (и рационални) недостаци норме или правила чине је правно мањкавом, а у неким случајевима и потпуно правно неваљаном (поглавље 7). Филозофски задатак је објаснити зашто се морална мањкавост правила на тај начин односи на његову законитост. Црове објашњава да је (а) закон артефакт и (б) да природа артефактних врста има функцију која одређује стандард доброте за такве случајеве.
Поглавље 8 развија општу теорију артефаката, према којој се нешто рачуна као артефакт само ако је колективно прихвац́ено као такво, док је конститутивно способно да испуни услове успеха дефинисане њиховом функцијом. Поглавље 9 примењује теорију на право. Кажу нам да закон као артефакт има суштинску функцију генерисања друштвеног прихватања. Сходно томе, неправда или ирационалност закона чине га мањкавним, „поквареним“ артефактом, подривањем његове ефикасности у стварању робусног осец́аја обавезе код особа. Правила која су толико радикално неправедна или ирационална да конститутивно нису у стању да привуку социјалну усклађеност можда уопште нец́е бити закони. Али такви радикални неуспеси вероватно ц́е бити ретки. Следе разне општеразумске импликације. Будући да се ништа не рачуна као пример артефактне врсте, а да није опште препознато као такво, слободно лебдец́а у потпуности игнорисана морално добра правила не могу бити закон. Такође не постоји општа морална дужност да се поштује закон, јер има превише моралних (а тиме и правно) неисправних закона који остају способни да обављају законску функцију (поглавље 10). На крају, поглавља 11 и 12 истражују импликације на судије задужене за утврђивање закона. Изводец́и правни садржај из писаних текстова, судије би требало да максимизују вероватноц́у да артикулисани закон ефикасно служи функцији закона: социјална усклађеност, што значи коришћење уобичајеног контекстуалног значења писаних текстова, а не занемаривање моралне разумности изведених правила.
Кров детаљно развија ове идеје док корисно доводи теорију природног права у контакт са важним питањима у метаетици, нормативној етици и правној теорији. То је амбициозан пројекат и књига је добро написана. Непожељна последица ширине пројекта је, међутим, то што Црове није у стању да се адекватно бави читавим низом познатих приговора које би могао поднети против својих ставова о спорним питањима из моралне и правне филозофије. Ипак, Цровеови инстинкти на основним питањима су привлачни; а привлачност целокупног пакета обавеза представља аргумент за то, чак и ако је ђаво у детаљима. У наставку ц́у понудити неке циљане коментаре о кључним аспектима Кровове метаетике и његове теорије законитости.
Природа добра и права
У поглављима 1 до 3, Црове има за циљ да пружи „натуралистички приказ вредности“ (стр. 34). Оцењивачке чињенице заснивају се на нашим „нормативним склоностима“, дефинисаним као основни нагони и склоности ка проналажењу драгоцених циљева који су узрочно зависни од наше биолошке природе и друштвеног контекста у којем се налазимо. Чињеница да је задовољство добро, на пример, делимично се заснива на чињеници да су људи карактеристични по томе да траже задовољство због себе и оцењују да је добро у најразличитијим друштвеним и историјским контекстима.
Док се Кров ослања на приземни идиом, природне чињенице се понекад приказују као да имају пуки епистемски значај: „Није да су основна добра вредна за људе јер су људи расположени да их вреднују, вец́ чињеница да су људи расположени да цене робу пружа доказе о својој вредности за људе “(стр. 33). Чини се да је епистемичка веза преслаба да би подржала Кровов циљ да пружи „теорију објашњења“ основних добара, ону која „подразумева да је нормативност на неки начин природна“ (стр. 34). Ако наше добро расположење није да вреднујемо задовољство, задовољство је добро, метафизичко питање остаје без одговора: у основи онога што је задовољство? Сама епистемичка веза вапи за дубљим објашњењем: на основу чега наши нагони и оцењивачка расположења представљају доказ за оцењивачку истину? Генерално, сматрао сам да је веза између оцењивања и природног недовољна. Штавише, темељна демистификација морала укључивала би приказ природе самих наших оцењивачких судова и оцењивачких концепата на које се ослањају, што Кров узима здраво за готово.
Изводец́и принципе исправног деловања из чињеница о доброти, Кров се придружује дугачком низу моралних филозофа које привлаче различити облици идеализације као пут ка практичном увиду (нпр. Вилијамс 1979, Смит 1994, Марковиц 2014). Према Крову, чињенице о томе како се човек треба понашати заснивају се на томе како би се понашали у идеалним условима потпуног маштовитог упознавања са основним добрима. „Потпуно маштовито упознавање са основним добром подразумевало би превазилажење … баријера за замишљање пуноц́е или ускрац́ивања вредности у различитим контекстима“ (стр. 25). Процес идеализације укључује размишљање о крајњим циљевима које људи имају намеру да вреднују, узимајуц́и у обзир улогу ових добара у нечијим практичним разматрањима, екстраполирајуц́и та разматрања у низ других контекста и разматрајуц́и шта би то значило. . .
Моралне одреднице законитости
Према Крову, оно што обједињује природноправне погледе („и разликује их од правног позитивизма“) је идеја да рационални или морални недостатак правила чини их или неисправним или правно неваљаним (стр. 138). „Лоше израђен, неправедан или неразуман стандард биц́е правно неисправан, док неразумљив или дубоко одвратан стандард можда уопште нец́е бити закон“ (стр. 181). Кров објашњава да се нешто рачуна као закон „само ако (1) га друштвена група колективно прихвати као закон са одговарајуц́им концептом права који укључује његову функцију (услов прихватања) … и (2) ако је конститутивно способан да врши своје функције (услов успеха) “(стр. 180). Разговор о функцијама може бити нејасан, али претпостављам да Кров овде мисли на сврху која је уграђена у наш концепт закона.
Концептуалне интуиције о артефактној природи и основној функцији закона подложне су изазовима, али што је забрињавајуц́е: Кровова природноправна теза не следе из његових тврдњи о функцији закона. Неразумни закони могу бити изузетно ефикасни у стварању осец́аја обавезе у неразумној заједници. Чини се да Кров у овом тренутку препознаје ово: „Способност стандарда који се генерално сматра обавезујуц́им зависиц́е, међутим, и од садржаја стандарда и од природе дотичне заједнице (нагласак је мој)“ (стр. 176) . Али он се не бави подразумеваним сукобом са теоријом природног закона. Ако то да ли се морални недостаци правила рачунају као правни недостаци зависи од природе заједнице чија је владавина, основна природноправна теза изгледа нетачно: морални недостаци правила нису нужно правни недостаци.
У ствари, ако је Кров у праву у вези са функцијом закона, моралне заслуге правила могу представљати правне недостатке. Претпоставимо да се моралност покаже врло захтевном: у условима идеалног маштовитог бављења основним добрима, највец́и део својих напора посветили бисмо ублажавању патње најгорих. Можда је врло мало доброц́удних биц́а способно да се понаша као што би то учинило наше идеално ја. Али тада би усаглашеност правила са правим захтевима морала, захтевајуц́и крајњу самопожртвованост, онемогуц́ила његово привлачење друштвене сагласности. Изгледа донекле да би моралне заслуге правила могле да га учине правно неисправним. Ако концепт закона пружа стандард за оцену доброте закона, могло би се очекивати да је компатибилност закона са моралом суштински добра ствар. Није, како Црове каже. Као одговор на то може се закомпликовати приказ функције закона, али по цену још спорнијих претпоставки о нашем правном концепту.
Без обзира на ове и друге празнине у аргументима, књига даје важан допринос у развоју метаетичких основа за теорију природног права и показује како морална својства правила могу допринети њиховој законитости, а да нису пресудна.
Референце:
Atiq, E. Forthcoming. “There Are No Easy Counterexamples to Legal Anti-Positivism.” Journal of Ethics & Social Philosophy.
Aquinas, Thomas. The Summa theologiæ of St. Thomas Aquinas. Second and Revised Edition. Translated by Fathers of the English Dominican Province. 1920.
Austin, J. 1832. The Province of Jurisprudence Determined. Cambridge University Press 1995.
Dworkin, R. 1986. Law’s Empire. Harvard University Press.
Finnis, J. 2011. “Law’s Authority and Social Theory’s Predicament.” In Philosophy of Law: Collected Essays Volume IV. Oxford University Press.
Johnston, M. 2001. “The Authority of Affect.” Philosophy & Phenomenological Research 63(1):181-214
Kelsen, H. 1960. Pure Theory of Law. (2nd ed.) University of California Press
Korsgaard, C. 2019. Fellow Creatures: Our Obligations to the Other Animals. Oxford University Press
Markovits, J. 2015. Moral Reason. Oxford University Press.
Smith, M. 1994. The Moral Problem. Wiley-Blackwell.
Williams, B. 1979. “Internal and External Reasons.” In Ross Harrison (ed.), Rational Action. Cambridge University Press. pp. 101-113.
