ЛИЧНА СЛОБОДА И ДИКТАТИ ДРУШТВА

Друштво нам омогућава да уредимо своје перцепције и омогуц́ава нам да схватимо свет у целини. Наше најосновније процесе рационализације, комуникације и интеракције обликује друштво. Аристотел је тврдио да, као политичка животиња, човек не може да постоји без друштва, да ц́е без њега престати да буде човек.  Међутим, чак и са друштвом толико дубоко везаним за то ко смо као људи, слободу препознајемо као одмак од ове везе.

Слобода за вец́ину нас значи независност од деловања масовног друштва и притисака које оно врши. Слобода је стање свести о сопственом месту у свету, преузимању одговорности за њега и одлучивању за себе како најбоље поступити: тежња ка аутентичности. Ова способност аутентичног понашања може бити доступна различитим људима у различитим степенима. Међутим, опште је прихвац́ено да као људи сви имамо одређену способност да делујемо аутентично. Ако је ово тачно, разумљиво је да слобода постоји на више од једног нивоа и да се може доживети у различитим степенима. У сваком случају, прихватамо да је слобода стварна. Друштво нам је, дакле, пружило само сет алата; друштво није суштина људског постојања само по себи. Можемо, а често и желимо да живимо без његовог утицаја.

Када прихватимо да су људи више него зависни делови џиновског социолошког тела, постављају се неопходна и важна питања. Ако толико наше свести детерминише друштво у целини, где и како постоји слобода? Где почиње лична слобода? Како је слобода повезана са слободном вољом? Морамо препознати и одговорити на ова питања у свом животу пре него што можемо да тврдимо да смо слободни; ако не можемо себи да објаснимо где се лична слобода простире, онда не можемо бити сигурни да она уопште постоји.

Пре него што наставимо даље, морамо направити разлику између „слободе“ и „слободне воље“. Слобода је, у сврху овог чланка, дефинисана, описана и испитана као стање свести, стање ума.

Термин „слободна воља“ је шири концепт који се бави везама које се јављају у повезивању свести са акцијом. На крају, „слобода“ игра улогу у утицају на акцију кроз вршење „слободне воље“. Међутим, овај чланак нец́е садржати опсежну анализу „слободне воље“.

Слободна воља је свесно предузимање одлуке, али слобода је стање ума које покрец́е акције слободне воље. За сада се наша референца на слободу односи само на стање свесне свести.

Диктат људског друштва сеже само до саме људске свести. Овиме се поставља неопходно питање: где се ови диктати завршавају? Или, другим речима, колико заправо досежу? Процес социјализације започиње рођењем. Почињемо да учимо породичне структуре, учимо да препознајемо знакове и обрасце. На крају научимо да предвиђамо одређене појаве. Ако се наша очекивања не потврде, почињемо да се питамо зашто, а ако смо сналажљиви, покушавамо да пронађемо одговоре зашто је то случај. Када достигнемо ову фазу, почели смо да стичемо оно што је познато као здрав разум. У једном тренутку почињемо да развијамо и речник, који постаје саставни део наших способности за сложено резоновање. У то време,  у раном детињству вец́ смо били изложени несагледивом броју спољних утицаја и лекција из друштва и света уопште. Ове лекције и утицаји су почели да обликују ко смо и ко ц́емо постати.

Док се развијамо као појединци, такође несвесно развијамо личне локације у оквиру друштва. У својој књизи Позив на социологију, Петер Л. Бергер описује динамику „локације“ особе као оне која се види потпуно окружену утицајима друштва, која је присутна на нивоима од породица до локалних заједница до масовног друштва .

            „Ако се још једном вратимо на слику појединца који се налази у средишту низа концентричних кругова, од којих сваки представља систем друштвене контроле, можемо мало боље схватити да положај у друштву значи лоцирање себе у односу на многе силе ограничења и приморавања“.

Иронично, исти систем који је одговоран за мноштво сила које раде на томе да нас „спутавају и приморавају“ дао нам је и алате који су нам потребни да те снаге одбацимо или ублажимо њихове последице на нас. Када се окренемо саморефлексији и почнемо да схватамо где је друштво утицало и наставља да утиче на наш живот, почињемо да знамо где се његова надлежност завршава. Диктати друштва у људској свести завршавају се тамо где смо у стању да рефлектујемо своје унутрашње ја и препознамо диктате онога што јесу: спољни утицаји.

Ова свест о себи коју можемо развити као појединци у ослобађању је виртуелна ничија земља. То је простор који постоји између слепог ирационалног приклањања невидљивим силама и истинске слободе. Препознати утицаје које друштво има на појединца значи и препознати део себе који је ван његовог непосредног досега. Када појединац то учини, постао је свестан локације свог ја, али то није исто као да је заправо стекао слободу.

У ствари, слобода није трајно стање свести. Уопште га не стиче, особа  му већ приступа која зна његово место. Нјегова локација нас занима у овом тренутку; будуц́и да смо утврдили где се диктати друштва завршавају, можемо прец́и на следец́е неопходно питање: одакле почиње лична слобода

Лична слобода започиње препознавањем прац́еним свесним чином повлачења. Појединац прво препозна контролу коју друштво има над њим. Затим се повлачи из ових контрола кроз процес одвајања – појединац који пролази кроз тај процес можда ц́е и даље пролазити кроз покрете свакодневног живота који се приказују било ком посматрачу као да му никада није дошло никакво откриц́е или спознање, али се повлачи као питање потребе и избора; свестан је шта ради и зашто то ради. На тему одвојености Петер Бергер је написао:

            „Особа која се повуче са друштвене сцене у религиозни, интелектуални, уметнички домен сопственог прављења, и даље, наравно, у ово самонаметнуто изгнанство уноси језик, идентитет и залиху знања које је у почетку постигла рукама друштва“.

Тачно је да не можемо изненада неким чином воље заборавити ствари које смо током живота научили, али слобода од нас то не захтева. Ниво невезаности који Бергер описује је суров, али је неопходан корак на путу ка слободи.

Слобода настаје када се неко више не слаже да слепо учествује у свести коју му је друштво прописало. У свом непатвореном облику, слобода је способност свесне психе да сама одлучи како ц́е обрадити информације које добија од друштва и животног искуства. Стицање приступа самосвести и слободи попут овога је велико достигнуц́е за свако људско биц́е. Вец́ина нас нема ни времена ни могуц́ности да активно гаји осец́ај слободе у себи. Због тога је важно препознати да је слобода доступна и достижна у различитом степену.

За вец́ину нас слобода укључује непријатнију одлуку него што смо вероватно спремни да признамо. Видимо да је друштво успело да изгради изузетно корисне системе и заштитне штитове. Можемо одлучити да је неко камење боље оставити на камењу, а сваки степен слободе који смо стекли последично постаје средство за бављење релативно свакодневним пословима; не проводи свако време ко је приступио малој количини слободе истражујуц́и мрачне и удаљене крајеве света који постоји на месту изван уобичајене дефиниције, вец́ се ослања на свој осец́ај слободе само да би се повремено опустио.

Чини се парадоксалним да нешто што је вршило толику контролу над нашим животима и на толико начина дефинисало аспекте нашег живота може бити бачено (барем донекле) са тако релативном лакоц́ом. Оно што је још невероватније од чињенице да је слобода донекле лако доступно стање свести је опште занемаривање човечанства због њене вредности. Чињеница да толико људи изгледа спремније да крене безумним путем до потпуно неизбежног краја, а да не искуси слободу у њеним најистинитијим облицима, разочарава.

Оно што смо утврдили је да се диктати друштва у људској свести протежу само дотле док се не могу препознати; када смо у стању да разумемо скривене силе које утичу на нас, открили смо нови тип самосвести. Након откриц́а, уколико су услови одговарајуц́и, појединац започиње процес приступања слободи. Слобода не негира социјалну интеракцију, друштвену свест или социјалну зависност. То само претпоставља врсту изоштрене свести, знање о чињеници да смо ми производи свог чланства у друштву у готово потпуном смислу, знање да можемо активно тежити ка слободи и да прихватамо одговорност за себе и за сопствене животне изборе.

Адвокат Зоран Ј. Минић

lawofficeminic@gmail.com

Related Posts

Leave a Reply

Recent Articles

uverenje o nekaznjavanju
Уверење о Некажњавању – Све што је потребно да знате
February 26, 2024
Како против дискриминације?
February 23, 2024
Отказни рок када запослени даје отказ
February 21, 2024

Области Права