С обзиром да се све чешће срећемо са ДНК вештачењем, поготово у кривичним поступцима, неопходно је да сви ми, који на било који начин учествујемо у тим поступцима имамо одређено предзнање о свему што претходи овом сложеном вештачењу.
Ово посебно с разлога што тужилаштво и судови придају превелики значај овом вештачењу као доказу у кривичном поступку. Да би смо разумели природу овог вештачења морамо имати нека сазнања о томе шта истом претходи односно како се уопште долази до самог вештачења.
ДНК вештачењу претходи ДНК анализа која се врши на основу биолошких трагова који су пронађени на лицу места извршења одређеног кривичног дела, лицима и предметима, односно локацијама који се доводе у везу са тим кривичним делом.
Дакле, пре читања и тумачења самог вештачења потребно је да имамо неке информације о томе шта су биолошки трагови, како се деле, како се исти изузимају са лица места или предмета који се доводе у у везу са извршењем кривичног дела, како се исти фиксирају, пакују и транспортују до лабораторија у којима се обављају вештачења. Такође, важно је да знамо шта је ДНК, које су претпоставке за ДНК анализу, колика је доказна снага ове методе идентификације у односу на друге методе идентификације, колика је примена ове врсте анализе, законску регулативу везану за ову врсту вештачења, колики је значај ДНК регистра односно ДНК базе података.
ДНК анализа врши се на основу прикупљених биолошких трагова односно узорака. За примену биолошких метода испитивања у процесу трасолошке идентификације подобни су само трагови биолошке природе који чине:
а) трагови људског порекла – крв, излучевина – сперма и пљувачка, длака, кожа, мишићи и кости;
б) трагови животињског порекла – крв, ткива, длаке, перје, отисци ногу, зуба, крљушт рибе и сл.;
ц) трагови биљног порекла – делови биљке, комади стабла и грана, лишће, трава, семе, полен и сл.
У судским поступцима најчешће се срећемо са биолошким траговима људског порекла.
Прикупљање биолошких трагова који се користе за ДНК анализу врше криминалистички техничари. Службена лица која спроводе увиђај морају бити опремљена адекватном заштитном опремом (заштитна одела, капе, рукавице, маске) и морају користити стерилне инструменте и посуде. Биолошки трагови се узимају у количини која је довољна за вештачење које ће се одмах вршити, као и за потребе евентуалног додатног, каснијег вештачења.
Врло често због лоше спроведеног увиђаја и неадекватне опреме долази до контаминације и деградације ових трагова. У савршеним условима, који код нас на жалост не постоје, важно је извршити обезбеђења лица места, трагова и предмета. Поред тога, потребно је да службена лица која врше увиђај буду обучена за то и да поштују одређене процедуре и стандарде приликом обраде лица места. Затим, важно је да се сва лица која поступају у току увиђаја уздрже од јела, пића, пушења, кијања, кашљања и томе слично. Све то често није случај, па због тога велики број узорака изузетих са лица места није употребљив односно није подобан за ДНК анализу.
Често се дешава да од извршења кривичног дела до доласка увиђајне екипе прође извесно време и да за то време на лицу места дође до промена услед дејства природних сила или услед утицаја људи. Услед различитих околности и услова, трагови биолошког порекла могу променити форму, квалитет, изглед и компакност, па се због тога одмах по проналажењу описују скицом односно документују фотографијом, фиксирају и конзервирају и што је могуће пре достављају на вештачење. Ови трагови морају бити употребљиви да би се на основу њих извршило вештачење које опет мора бити прихваћено као доказ у поступку.
БИОЛОШКИ ТРАГОВИ ЉУДСКОГ ПОРЕКЛА – ЗНАЧАЈ И ПРИКУПЉАЊЕ
Ови трагови се могу наћи на разним местима и предметима пронађеним на лицу места или места где се врши увиђај, затим на одећи, обући, како извршиоца кривичног дела, тако и жртве односно оштећеног. За ДНК вештачење су довољне минималне количине употребљивих узорака.
У трагове људског порекла убрајају се трагови папиларних линија, стопала, затим зуби, крви, длака и сл.
Трагови крви
Крв је траг који је чест пратилац бројних кривичних дела. Такође, траг крви је и значајан носилац информација о извршиоцу, жртви, као и о ономе што се догађало током извршења кривичног дела. Често се трагови крви због малих количина тешко уочавају на месту догађаја или се налазе на тамним или шареним површинама. Ствар отежава и то да се на месту догађаја могу наћи и трагови других материја које наликују на људску крв. (трагови воћних сокова, боја и сл.)
Оно што додатно компликује проблем откривања и даљег фиксирања трагова крви је чињеница да на лицу места, неретко долази до мешања крви различитих актера догађаја (жртве, нападача…).
Приликом поступања са траговима крви, треба имати на уму да се само правилним руковањем, паковањем и чувањем пронађених трагова биолошког материјала остварују предуслови за спровођење ДНК анализе.
Трагови пљувачке
Ови трагови се могу фиксирати у одбаченим опушцима цигарета, жвакама, четкицама за зубе, ковертама, маскама, чашама, флашама, у трагу угриза и сл. Овде је потребна мања количина него када је крв у питању.
Узорци длака
Када су у питању узорци длака, посебно треба водити рачуна да се не оштете корени длака. Поред длака које саме отпадну, могу настати и трагови у виду насилно ишчупаних, прекинутих или исечених длака. Код великог броја кривичних дела долази до борбе између извршиоца и жртве. Такви трагови длака, поред информација о оставиоцу трага носе и информације о самом догађају.
Остале трагове попут сперме, измета, урина, гноја или избљувка срећемо у пракси много ређе. Сперма, рецимо има свој значај приликом доказивања кривичних дела против полне слободе, најчешће код кривичног дела силовања.
ЗНАЧАЈ ПРАВИЛНОГ ВРШЕЊА УВИЂАЈА И РАДА НА ЛИЦУ МЕСТА ЗА ВЕШТАЧЕЊЕ БИОЛОШКИХ ТРАГОВА.
Дакле, добро спроведен увиђај представља основ за даљи кривични поступак.
Основна одлика свих материјалних трагова је та што они настају и егзистирају по законима природних наука. Природни закони су неподмитљиви, трагови настају увек када се за то стекну одређени услови и увек на исти начин, те онај који познаје природне законе може добити поуздане информације о догађају или објекту од кога потиче. Такве информације су толико објективне да су изван сваке сумње и веродостојније су од сваког другог доказа.
Иако лице места обрађују само криминалистички техничари, данас постоји становиште да би то требало заједно са њима да раде специјалисти судске медицине који су најстручнији. Осим што би могли да правилно усмеравају криминалистичке техничаре они знају и значај најситнијих трагова биолошког порекла. Ово посебно са разлога што биолошки трагови који се користе за ДНК анализе су трагови који имају толико могућности за грешку у процесу од њиховог проналажења па до доласка у судницу у виду доказа (ланац притежања).
Биолошки трагови и ДНК анализа
Биолошким траговима бави се форензичка генетика – Форензика у најширем смислу подразумева примену знања и технологија из различитих наука у решавању правних питања. Посебно популарна област форензике је форензичка генетика. Форензичка генетика врши серолошке и ДНК анализе физиолошких течности и ткива, с циљем идентификације и индивидуализације јединки, животиња или микроорганизама.
Откриће које је донело нове могућности полицији и правосуђу у решавању кривичних дела је почетак примене дезоксирибонуклеинске киселине средином 80 – тих година. Идентификација лица на основу ДНК представља највећи допринос форензичких наука 20 века у развоју савремених начина откривања и доказивања кривичних дела. Значај проналаска дупле ДНК спирале, а затим и њене примене је један од 10 највећих проналазака у људској историји.
Најважнија грана модерне форензичке генетике је анализа молекула ДНК. ДНК анализа се користи у форензичкој науци да повеже осумњичене са узорцима крви, косе, пљувачке или семене течности пронађене на месту злочина или на предметима који се доводе у везу са учињеним кривичним делом. Користи се при утврђивању невиности претходно осуђене особе, као и у различитим ситуацијама где је потребна идентификација људских остатака, утврђивање очинства и томе слично.
ДНК је молекул од два ланца, облика двоструке спирале. Ова структура ДНК је физичка основа за наслеђивање: ДНК репликацијом генетска информација се дуплира поделом ланаца и коришћењем сваког ланца за синтезу новог партнерског ланца.
МОЛЕКУЛ ДНК је изузетно погодан за анализу у форензичке сврхе из следећих разлога:
Јединствен је за сваку особу (са изузетком једнојајчаних близанаца)
Немогуће је у потпуности избећи остављање ДНК материјала за собом (он се налази свуда: у корену власи, епителним ћелијама, телесним течностима..).
Постојан је, па се стога може анализирати и много времена након деопоновања на одређеним предметима.
Веома мала количина ДНК је довољна за добијање ДНК профила.
ИДЕНТИФИКАЦИЈА НА ОСНОВУ ДНК
Свако живо биће поседује ДНК секвенце које су јединствене за врсту којој припада. Идентификација појединаца унутар људске врсте се заснива на анализи делова ДНК молекула који се највише разликују између појединаца. Резултат анализе јесте идентификациони ДНК профил који је јединствен за сваку особу.
МИТОХОНДРИЈАЛНА ДНК
Митохондрије су ћелијске органеле које обезбеђују енергију за функционисање ћелија. За разлику од нуклеарне (једарне) ДНК, која је комбинација наследног материјала родитеља, митохондријална ДНК, попут Y хромозома, наслеђује се само од једног родитеља, у овом случају од мајке. Ово је веома важно у форензици, јер анализа остатака нестале особе, где познати родитељи са мајчине стране могу да обезбеде референтне узорке за директно упоређивање са узорцима добијених сакупљених остатака тј. испитивањем митохондријалне ДНК. Међутим, митохондријална ДНК анализа је ограничена у поређењу са анализом једарне ДНК у толико што не може да разликује две особе у блиском сродству (ако је сродство преко женске линије).
Секвенцирање мт ДНК се користи често приликом идентификације посмртних остатака из групних гробница. Тако је потврђено да се чувена породица Романов налази у гробници у близини Екатеринебурга. Митохондријална ДНК је много трајнија од једра ћелије и може се користити за идентификацију вештачења на основу људских остатака старих и по неколико хиљада година.
АНАЛИЗА Y ХРОМОЗОМА – Y хромозом је врста полног хромозома карактеристичног за мушки пол. Мушкарци садрже један Y хромозом, док га жене немају. Анализа овог хромозома се у пракси најчешће примењује код кривичних дела силовања, у случајевима где није могуће применити деференцијалну анализу, где је број семених ћелија мали, где је учинилац дела због вазектомије оставио само епителне, али не и семене челије и тд.
СПОРНИ ТРАГОВИ
Биолошки трагови се достављају ради ДНК анализе. На основу чињенице да ли је познато коме припада биолошки траг, траг се означава као спорни или као неспорни. Неспоран траг је биолошки материјал особе чији нам је идентитет познат. То практично значи да ДНК профил везујемо за одређену особу и он представља идентификациону карактеристику те особе. Спорни трагови су сви остали биолошки трагови који су изузети са лица места. Нјиховом анализом се утврђују форензички ДНК профили. ДНК вештачење је компаративна метода, што значи да се заснива на поређењу ДНК профила. Када се утврди ДНК профил спорног трага онда се он пореди са ДНК профилима неспорних трагова.
ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА ДНК ВЕШТАЧЕЊЕ / ДНК ВЕШТАЧЕЊЕ
Да би биолошки трагови прикупљени на лицу места имали доказни значај, потребно их је анализирати. Након анализе изолованог ДНК из биолошког узорка врши се упоређивање ДНК профила и биостатистичка обрада резултата. Затим вештак пише свој налаз и мишљење који се потом интерпретира на суду.
ДОКАЗНА СНАГА ДНК ВЕШТАЧЕЊА У ОДНОСУ НА ДРУГЕ МЕТОДЕ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ
Када говоримо о идентификацији лица користе се у пракси различите методе како би се утврдила личност непознатог учиниоца кривичног дела, идентитет леша итд. Међу најчешћим су: крвне групе које су коришћене као прво генетичко средство за распознавање појединаца и може се извршити за само неколико минута, али на жалост овај тест није довољно поуздан јер највећи део популације припада 0 групи.
Још једна од метода које се користе је и дактилоскопија као научно техничка криминалистичка метода која се бави изучавањем, регистрацијом, класификацијом и упоређивањем цртежа папиларних линија на кожи прстију, дланова и табана у циљу идентификације лица. Не постоје две идентичне конфигурације – шаре отисака прстију, али врло често се налазе отисци који су врло слични код различитих особа. Дактилоскопски доказ је најјачи кад се докаже да је траг прста настао управо и само за време извршења кривичног дела. Данас се дактилоскопско вештачење врши у циљу одређивања да ли два отиска потичу од исте особе и то путем система аутоматске идентификације по отисцима папиларних линија (АФИС). Тај систем је саставни део размене података у оквиру међународне полицијске сарадње. Ова врста вештачења има предност у односу на ДНК вештачење само кад су у питању једнојајчани близанци јер у том случају на основу ДНК вештачења није могуће утврдити ко је од њих оставио траг.
Сви ови подаци говоре у прилог значају ДНК вештачења у односу на друге методе идентификације и то како у актуелним, тако и у старим, нерешеним поступцима.
ПРИМЕНА ДНК ВЕШТАЧЕЊА ПОСЛЕ ПРАВНОСНАЖНОСТИ ПРЕСУДЕ „ПРОЈЕКАТ НЕВИНОСТИ“ ТХЕ ИННОЦЕНЦЕ ПРОЈЕЦТ
Оснивачи овог пројекта 1992 године били су Бери Шек (Баррy Сцхецк) и Питер Нојфелд (Петер Неуфелд), професори права на „Бењамин Цардозо Сцхоол оф Лаw“ у НY. Захваљујући овом пројекту преко 200 погрешно осуђених затвореника је ослобођено. Због оваквог успеха исти пројекти установљени су и у другим земљама при правним факултетима.
Ови тестови који се раде након правноснажности пресуде не искључују обавезно кривицу осуђеног лица, већ суд мора да цени њихов значај у односу на све остале доказе. Многи сматрају да је довољно да се њихов ДНК не налази на лицу места како би били ослобођени.
Дакле, ДНК вештачење нашло је своју примену, почев од 1992. године у поновном отварању појединих старих нерешених предмета из 70 – тих година у неким државама САД и њиховим националним ДНК базама података. У великом броју оваквих случајева доказана је невиност осуђених лица али нису пронађени стварни кривци. Неки од њих су провели и по 15 и више година у затвору, пре него што су ослобођени захваљујући ДНК вештачењу.
ВЕШТАЧЕЊЕ КАО ДОКАЗНО СРЕДСТВО
Вештачење се одређује наредбом у писаној форми и то одређује орган који води поступак. У наредби ће се навести у погледу којих чињеница се обавља вештачење и коме се поверава. Ова наредба доставља се странкама у поступку. Јавни тужилац је овлашћен да спроводи претходну истрагу и да издавањем обавезујућих налога или непосредним руковођењем усмерава радње полиције у претходној истрази. Уз објективне показатеље из досадашње судске праксе код појединих група кривичних дела се најчешће појављује потреба за одређивањем ДНК вештачења. У том смислу је неопходно да јавни тужиоци имају одређена сазнања из ове области, али и о значају и проблемима са којима се досадашња судска пракса суочавала у примени биолошких трагова путем методе ДНК отиска.
ДНК вештачења врше државне установе које имају ДНК лабораторије. Сложена вештачења врше установе или органи који одређују једног или више стручњака који ће извршити вештачење.
Полиција води одређене евиденције личних и других података међу којима је и евиденција лица над којима је спроведена ДНК анализа (која се не може обавити без ДНК вештачења), а који се подаци чувају трајно. Међутим, оваква евиденција је далеко од праве базе ДНК профила која код нас још увек, на жалост није успостављена.
Актуелни законик о кривичном поступку предвиђа и стручног саветника.
СТРУЧНИ САВЕТНИК – члан 125. ЗКП – а
Стручни саветник је лице које располаже стручним знањем из области у којој је одређено вештачење. Странка може изабрати и пуномоћјем овластити стручног саветника када орган поступка одреди вештачење. Не би имало много смисла да стручног светника ангажује она странка по чијем је предлогу наређено вештачење и одређен вештак коме је вештачење поверено, иако би према ставу 2. члана 125. и то долазило у обзир. Јавни тужилац је до подизања оптужнице орган поступка, па стручног светника може да има само после подизања оптужнице, али мало је вероватно да ће га и тада ангажовати.
Окривљени и оштећени као тужилац имају право да органу поступка поднесу захтев за постављање стручног саветника.
Права и дужности стручног саветника – члан 126.
Стручни саветник има право да буде обавештен о дану, часу и месту вештачења и да присуствује вештачењу којем имају право да присуствују окривљени и његов бранилац, да у току вештачења прегледа списе и предмет вештачења и предлаже вештаку предузимање одређених радњи, да даје примедбе на налаз и мишљење вештака, да на главном претресу поставља питања вештаку и да буде испитан о предмету вештачења. Разлика између вештака и стручног саветника је у томе што стручни саветник органима поступка не подноси налаз и мишљење, већ само указује на недостаке у налазу и мишљењу вештака кога је одредио суд. Стручни саветник се испитује о предмету вештачења и тада има прилику да изложи свој налаз и своје мишљење, али његов исказ ни тада нема процесну форму налаза и мишљења вештака. Тај исказ има доказну снагу и судија се у образложењу пресуде на њега може позвати.
ВРСТЕ ВЕШТАЧЕЊА
1. Актуелни ЗКП: посебне врсте вештачења
а. Вештачење телесних повреда
б. Вештачење леша
ц. Психијатрисјко вештачење
– Вештачење телесних повреда /чл. 127. ЗКП – а)
Осим дужности вештака да тачно опише повреде, он мора обратити пажњу и на пронађени биолошки материјал, што је новина у Законику.
– Вештачење леша – у случају сумње да је смрт проузрокована кривичним делом
Постоје бројни разлози због којих се одређује есхумација леша у циљу прегледа и обдукције од стране вештака судско медицинске струке, између осталог и због узимања узорка ткива за идентификацију и узимања узорка са леша ради форензичко – токсиколошке анализе.
У пракси се после есхумације најчешће одређује обдукција ради отклањање сумње на насилну смрт и за потребе узимања узорка за ДНК анализу у поступцима утврђивања очинства раније преминулих особа.
Закоником о кривичном поступку унета је новина којом је предвиђено да ће обдукцију вршити лекари, по правилу судско – медицинске струке. Ово је изузетно значајна новина у складу са међународним документима.
Још једна новина у Законику везана за ово вештачење што је осим осталих обавеза вештака које се тичу утврђивања других чињница као што је тачно време и узрок смрти односи се на нађени биолошки материјал, трагове и сумњиве материје, који вештак мора да опише и сачува за биолошко вештачење, ако оно буде одређено.
Телесни преглед осумњиченог или окривљеног односно другог лица односно увиђај лица
ЗКП је предвиђа да уколико не би наступила штета по здравље окривљеног или другог лица од њих се могу узети и узорци ради анализе. Најчешће се у пракси узима брис букалне слузнице (брис из усне дупље) ради ДНК вештачења.
Телесни преглед других лица може се обавити са њиховим пристанком, али и без пристанка уколико се мора утврдити да ли се на њиховом телу налази одређени траг или последица кривичног дела. Под другим лицима, у пракси се углавном мисли на оштећене.
По актуелном ЗКП – у предвиђено је одредбама чл. 142. (узимање узорака за форензичко – генетичку анализу) када јавни тужилац или суд може наредити узимање ових узорака.
Затим Законик каже на крају овог члана да вођење евиденције о узетим узорцима, њихово чување и уништавање се уређује актом из чл. 279 овог Законика. Члан 279. – Начин вођења казнене евиденције уређује Влада.
ФОРМИРАЊЕ И КОРИШЋЕЊЕ ДНК БАЗЕ ПОДАТАКА
Националне ДНК базе података служе као средство за успешно разрешење кривичних дела, али и за успешну међународну сарадњу у овој области.
Велика Британија најдуже користи ДНК и има законом регулисану ДНК базу података. Ова база садржи две врсте података: узорке са лица места и узорке осумњичених, односно осуђених лица. Ова база представља највећу форензичку базу података на свету.
САД имају прву законом регулисану посебну ДНК базу. На савезном нивоу ова проблематика регулисана је законом из 1994 године. ФБИ је 1998 године званично пустио у рад ЦОДИС – федералну базу података са 50 база података појединих држава, а у САД је 1999 године уведен и Национални ДНК индекс систем (Натионал ДНА Индеx Сyстем НДИС) који повезује све нивое борбе против криминала, федералне, државне и локалне. Ова база састоји се из 4 дела: базе података осуђених лица, базе података биолошких трагова са лица места, базе ДНК профила лица који су најближи сродници несталих и базе неидентификованих људских остатака.
Многе европске државе имају озбиљне базе ДНК. Међу њима су Холандија, Аустрија, Немачка, Швајцарска, Белгија.
ЗНАЧАЈ ДНК БАЗЕ ПОДАТАКА НА ПЛАНУ МЕЂУНАРОДНЕ И МЕЂУДРЖАВНЕ САРАДЊЕ
Имајући у виду да међународни тероризам и организовани криминал не познају границе и да су у све већој експанзији, државе су организовале међународну сарадњу. Са повећањем коришћења ДНК вештачења све више држава кроз националне базе података складишти, управља и пореди ДНК профиле.
ПРУМСКИ СПОРАЗУМ – Прум конвенција је уговор који је потписан 27.5.2005 године од стране Аустрије, Белгије, Француске, Немачке, Луксембурга, Холандије и Шпаније у граду Прум у Немачкој. Конвенција је касније усвојена од стране свих држава потписница Шенгенског споразума. Основни елементи конвенције се односе на појачање прекограничне сарадње, посебно у борби против тероризма. Овај акт значајно место поклања ДНК профилима из база података и могућности њихове размене.
СЛУЖБЕНА БАЗА ПОДАТАКА КОД НАС И ЊЕН ЗНАЧАЈ
Наша земља усвојила је 26.03.2018. године Закон о националном ДНК регистру, који води министарство унутрашњих послова преко форензичке службе. Предвиђено је да ће база података бити успостављена у року од 2 године од дана доношења овог закона. На жалост, овај закон изузетне важности написан је у 11 чланова и то врло нестручно и неписмено.
Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности поднео је Уставном суду Србије Предлог за оцену уставности Закона о националном ДНК регистру, а такође је предложио Уставном суду да у складу са својим овлашћењима, укаже Народној скупштини на потребу доношења новог закона о ДНК регистру или потребу измена и допуна постојећег закона.
Предлог за оцену уставности заснива се на чињеници да је, упркос одредби члана 42. Устава, као и ранијем израженом ставу Уставног суда да се обрада података уређује искључиво законом, законодавац прописао да се ближи услови за размену и преношење података из ДНК регистра уређују подзаконским актом Владе.
Посебно је указано на нека питања. Та питања се односе на услове под којим се врши упис и брисање података у ДНК регистру, рокове чувања свих података у ДНК регистру, услове под којима се врши обрада података у ДНК регистру, а посебно услове под којима се врши упис и брисање података из регистра о малолетним лицима и жртвама извршења кривичног дела, размену података из ДНК регистра са другим државама и међународним организацијама која се може одвијати само на основу закона, тј. ратификованих међународних споразума.
Основна мањкавост овог закона је што ће се регистар налазити у полицији, а не постоји никаква мера или решење којим би се спровео цивилни надзор у вези са поступањима са том базом података. То је најинтимнија база коју полиција може да има у вези са нечијом приватношћу. Постоје земље у којима је ДНК регистар у рукама полиције, али надзор над њим обавља цивилни сектор, односно стручни органи у којима седе биолози и правници. Они врше константан надзор и доносе правила по којима ће полиција да поступа. Нашој полицији је потпуно неприхватљиво да биолози сачињавају правилник о биолошким траговима, по којем ће она да поступа. У уређеним земљама полиција управо од биолога тражи да таква правила формулише. Додатна мањкавост актуелног закона јесте то што ће се много људи наћи у ДНК регистру, а да притом не постоји механизам њиховог уклањања из те базе.
Овај закон оставља могућност да се брисање из регистра дефинише накнадно, полицијским правилником. А полиција чак одбија да поступи по судским захтевима, уколико нису у складу са њиховим правилницима. Полиција није прихватила ниједно становиште струке током израде предлога овог закона.
У Закону је предвиђено да су све ДНК лабораторије на територији Србије у обавези да доставе МУП-у све ДНК профиле којима располажу, а који су добијени за потребе кривичног поступка. Не прави се никаква разлика између ДНК профила особа које су само осумњичене за извршење кривичног дела, а поступак против њих није вођен или су правноснажно ослобођени, и оних који су осуђени за извршење кривичних дела. Нити се узима у обзир врста и тежина извршеног кривичног дела. Поставља се питање шта је уопште сврха таквог неселективног достављања огромног броја података. Злоупотребе података никад није могуће искључити, чак ни у системима који су много прецизније и квалитетније уређени од овог.
Србија би требало да има овај регистар. Међутим, битно је како би регистар требало да изгледа. Требало би да следи стандарде који су практично глобално прихваћени, а који уважавајући потребе сузбијања криминала, максимално воде рачуна и о гаранцијама људских права. Сам текст закона није у складу са нашим Уставом, са препорукама Савета Европе, али ни са ставовима израженим у одлукама Европског суда за људска права.
Европски суд за људска права у одлукама старим и по десет година, утврдио да је задржавање отисака прстију, ћелијских узорака и ДНК профила, без прављења разлика да ли је лице само осумњичено или осуђено, нешто што не успоставља праведан однос између јавног и приватног интереса, да доводи до неоправданог мешања у приватан живот и да представља повреду Европске конвенције.
Значај постојања овакве базе је вишеструк. Установљавањем озбиљног регистра ДНК података, осим у расветљавању кривичних дела, имао би и велику улогу у проналажењу несталих особа за време сукоба у бившој Југославији. Такође, таква база података омогућила би бољу размену ДНК профила на међународном нивоу у циљу сузбијања криминала.
Иако је у судовима широм Србије велики број кривичних поступака решен управо захваљујући ДНК вештачењу, наша земља још увек нема установљен регистар. Чак 20.000 узорака костију из масовних гробница у Батајници, БиХ и на Космету је идентификовано је у лабораторијама у Београду, Тузли, Сарајеву и Бања Луци.
ДНК ВЕШТАЧЕЊЕ И ЗАШТИТА ЉУДСКИХ ПРАВА
Коришћење ДНК базе података изискује успостављање баланса између правне сигурности и заштите људских права. Све базе података сачињене су из 2 дела: базе података ДНК профила добијених из трагова – неидентификовани ДНК профили и базе података лица чији се ДНК профили упоређују са неидентификованим траговима – база података познатих донатора.
У различитим државама ДНК базе података познатих донатора се одређују различито: негде се чувају ДНК профили ухапшених лица, негде само осуђених, а у неким само ДНК профили лица осуђених за одређена кривична дела или на одређене казне затвора.
Иако полиција и правосуђе инсистирају на што ширем кругу лица чији се ДНК профили налазе у базама података, с друге стране бројне организације за заштиту људских права се залажу управо за супротно односно за што ужи круг.
У једном периоду групе бораца за људска права оштро су критиковали примену ДНК анализе и стварање база ДНК профила. Наиме, невладине организације за борбу људских права добиле су дозволу од Европског суда за људска права да подносе научне доказе о природи приватности генетског материјала и информација садржаних у ДНК. Они су наглашавали да природа ДНК узорка, који укључује мноштво веома личних података који се односе на јединствен идентитет појединаца, медицинске податке, информације о сродницима, не допушта њихово узимање и складиштење.
Из свега наведеног може се закључити да технологија ДНК анализе омогућава спровођење правде на начин који је до скоро био незамислив, уз велику добробит за друштво, али и да постоји огроман потенцијал за злоупотребу.
ЛАЖНИ ДНК
Вредност ДНК доказа је уздрмана када су узети за пример случајеви у којима су извршиоци кривичних дела на место догађаја почели да подмећу лажни генетски материјал. Осим на лице места, стављали су га чак и у своје тело. Познат је случај Др. Шнинберга који је силовао једну од својих пацијенткиња још 1992. године, а која је била под јаким седативима, те се ничег није сећала. Међутим, у њеном доњем вешу је пронађена његова сперма. Доктор је добровољно тестиран 3 пута и никада није успостављена веза између ДНК секвенци његове спреме пронађене на њеном доњем вешу и ДНК секвенци доктора. На крају се испоставило да је он хирушки себи уградио гумени јастучић напуњен туђом крвљу и антикоагулантима у своју руку.
Примена ДНК вештачења у Србији
ДНК вештачење први пут се помиње у Законику о изменама и допунама о кривичном поступку (2004) и то у одредбама које се односе на преглед и обдукцију леша – тако што ће се, када је то потребно, применити индетификационе и научне методе, између осталог и „анализа ДНК узорака и поређење добијеног ДНК профила са ДНК профилом несталог или другог лица, крвних сродника лица за које се претпоставља да би могао бити идентификован“ (чл. 136 ст 4 овог законика).
Примена ДНК вештачење у кривичним и сличним поступцима
Последњих година, ДНК вештачење је нашло своју пуну примену у поступцима идентификовања појединих лица као учинилаца одређених кривичних дела. Такође, ДНК вештачење врло је важно и код утврђивања идентитета настрадалих односно несталих лица. На основу ДНК вештачења урађена је и идентификација лешева радника РТС погинулих за време бомбардовања 1990. године. У случају убиства Ивана Стамболића, који је идентификован након што је нестао 2006 године, убијен и закопан. На основу ДНК анализе идентификован је и један од чланова земунског клана, Милан Јуришић чије су кости пронађене у реци Манзанарес у Шпанији.
Први случај у Србији у коме је захваљујући ДНК вештачењу окривљени ослобођен је случај Рапајић Велибора из Суботице који је био оптужен за силовање и убиство студенткиње у Суботици. У току преткривичног поступка у Окружном суду у Суботици, где је вођен овај поступак донете су наредбе за вештачење односно ДНК анализу сперматозоида пронађених у вагини покојне студенткиње, као и ДНК анализа пљувачке једног лица, затим ДНК анализа крви осумњиченог Рапајића ради утврђивања крвне групе.
Истражни судија је током поступка променио наредбе и исте доставио на вештачење Заводу за судску медицину у Новом Саду уместо одговарајућој установи у
Мађарској. Како налази добијени из Новог Сада и Мађарске нису били усаглашени, покушано је њихово усаглашавање током главног претреса али је то било безуспешно. Са тих разлога, Биолошки факултет у Београду урадио је „супер вештачење“ које је било у потпуној сагласности са вештачењем из Мађарске.
Захваљујући интерној бази података Центра за примену и развој ПЦР Биолошког факултета који је радио друго вештачење, такође везано за кривично дело силовања, након неколико година од случаја Рапајић, пронађен је и прави извршилац из овог предмета. Оптужени Рапајић је ослобођен и добио је накнаду штете од државе због неоснованог лишења слободе односно притвора у коме је провео 376 дана.
УСТАНОВЕ КОЈЕ ВРШЕ ДНК ВЕШТАЧЕЊЕ ДНК ЛАБОРАТОРИЈЕ
У Србији се ДНК вештачење обавља у Институту за судску медицину у Београду, Центру за судску медицину, токсикологију и молекуларну генетику Клиничког центра Војводине у Новом Саду, Национално криминалистичко техничком центру МУП РС и Институту безбедности.
ПРОБЛЕМИ У ВЕЗИ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ РЕЗУЛТАТА ДНК ВЕШТАЧЕЊА
Што се самог налаза тиче најчешће се у пресудама суштински не излази из оквира самог налаза, нити се шире обазлаже значај овог вештачења, већ се само резултати уклапају у образложење пресуде. Најчешће ДНК вештачење, као једна од радњи доказивања која се изводи у разним фазама поступка, доводи у позитивну или негативну везу лица чији се неспорни биолошки материјал анализира и биолошких трагова за које се претпоставља да их је то лице оставило у одређеном месту, односно предмету месту извршења кривичног дела, месту где је наступила последица и евентуално пронађена жртва кривичног дела.
Посебан проблем на који треба указати је стручни профил установе – вештака ДНК анализе, јер постоји могућност компромитовања ове врсте анализе у судској пракси применом неодговарајућих процедура од стране судских вештака неодговарајући профила.
Што се тиче проблема интерпретације добијених резилтата изузетно је значајно ко податке добијене вештачењем биолошких трагова интерпретира пред судом. Да ли је особа за то квалификована – молекуларни биолог генетичар или лекар. Лекар то не може да уради, а нарочито да пред судом на главном претресу објашњава одређена правила појединих грана.
Посебно је важно рећи да вештак не даје одговор на питање онако како му га поставе судија или тужилац. Индекс веродостојности, који суду презентује вештак, говори колико пута је већа вероватноћа да се добије управо такво подударање ДНК профила биолошког трага и ДНК профила осумњиченог, ако је осумњичени заиста оставио тај траг, од вероватноће да такав исти ДНК профил има нека друга непозната особа, насумично одабрана из популације.
Важно је да суд разуме шта је тачно вештак рекао, на шта се односе процене вероватноће и како се то може интерпретирати. Сваки доказ ће бити интерпретиран на суду у контексту конкретног кривичног дела и реална доказна снага ДНК вештачења у судском поступку зависи од исправне интерпретације резултата и њихове презентације.
Што се тиче поступања суда у вези са ДНК вештачењем, постоји такође низ проблема. Први се јавља по пријему писменог налаза вештака. Наиме, често се догађа да вештаци не буду позвани у суд ради разјашњења свог мишљења. Такође, готово никад суд не тражи од вештака односно институције која врши ово вештачење да уз писмени налаз и мишљење доставе суду и електроферограм који прати резултате добијене анализом појединих узорака, односно утврђене генске профиле појединих лица. Такође, ретко се дешава да су судије уопште упознате са проблематиком ДНК, па стога немају ни припремљена питања за вештака. Из овога произилази да је за судију најважније да је на основу вештачења могуће закључити да је дошло до поклапања одређених трагова који му омогућавају доношење осуђујуће пресуде.
ЗНАЧАЈ И ПРОБЛЕМИ
Према важећој судској пракси метод ДНК отиска има потпуну доказну снагу.
Да би се добили резултати који имају снагу доказа у судским поступцима, неопходна је што квалитетнија едукација свих службених лица која поступају приликом увиђаја на лицу места.
Неопходно је хитно донети нови Закон о националном ДНК регистру. Такав закон би требало да буде у складу са најбољим светским искуствима и уз поштовање међународних стандарда који се тичу заштите људских права. Такође, неопходно је донети подзаконске акте који би детаљно регулисали поступање са биолошким траговима и увођење стандарда за сваки процес који прати траг од лица места до суднице.
Ову врсту вештачења треба обавити у што ранијој фази кривичног поступка – у претходној истрази, што суштински позитивно утиче на смањење трошкова кривичног поступка.
Адвокатска академија Адвокатске коморе Србије
