Ванбрачна заједница је заједница живота једног мушкарца и једне жене која је дуже трајала и чије је постојање познато трећим лицима, која настаје њиховим саживљавањем и престаје престанком намере остваривања те заједнице.
У Србији је, очима законодавца, ванбрачна заједница изједначена са брачном. Члан 4. Породичног закона (“Сл. гласник РС”, бр. 18/2005 и 72/2011) дефинише ову заједницу на следећи начин:
”Ванбрачна заједница је трајнија заједница живота жене и мушкарца, између којих нема брачних сметњи (ванбрачни партнери)”.
Појам и Историја
Уобичајени назив за овакву заједницу је ванбрачна заједница (заједница лица која нису у браку), али се употребљавају и други изрази, као што су конкубинат и слободна заједница.
Латински назив за ванбрачну заједницу је цохабитатио и дословно значи „заједничко становање”.
Одређени број ванбрачних заједница прерасте у брак, што ову заједницу може чинити и обликом брака на пробу.
Кроз историју установа ванбрачне заједнице била је различито вреднована, како у правном тако и у моралном смислу.
У римској правној терминологији ванбрачну заједницу означавао је конкубинат. Према хришћанском учењу, конкубинат је сматран за забрањену и неморалну појаву.
У Русији је средином 20. века дошло до потпуног укидања сваке разлике између формалног и неформалног брака. У Законику је поред регистрованог брака место имао и неформални брак.
Што се југословенског права тиче, најстарији југословенски правни акт који је признавао правни статус ванбрачне заједнице био је Закон о осигурању радника из 1922. године.
У том Закону стајало је да ванбрачна жена умрлог радника или радника који је страдао несрећним случајем на раду може да оствари материјалну потпору под условом да је ванбрачна заједница трајала најмање годину дана и да је у таквој заједници рођено дете.
Подржавањем ванбрачне заједнице, од почетка 21. века, у законодавствима многих земаља уведене су институције грађанске заједнице као својеврстан облик ванбрачне заједнице и брака.
У одређеним земљама грађанска заједница може бити и између особа истог пола — истополни брак.
Правно уређење ванбрачне заједнице
Дуго времена је ова заједница била само друштвена, али не и правна појава.
Тек однедавно, стављањем породице у центар друштвеног интересовања, ванбрачна заједница је добила одређено правно уобличавање. Потреба за правним уређењем ванбрачне заједнице проистекла је из проблема везаних за њен раскид.
Закон у Србији не дефинише строго тренутак у ком једна веза почиње да се третира као ванбрачна заједница.
Ипак, неке одредбе указују на то да је заједнички живот довољан услов за то.[4] Правна правила и нису неопходна у трену када долази до заснивања ванбрачне заједнице, међутим она се у пракси врло ретко пријатељски раскида, нарочито ако су ванбрачни партнери живели дугоз заједно, ако су имали заједничке приходе и заједничке издатке и ако имају заједничку децу.
У Србији законски појам ове заједнице обухвата два саставна елемента:
- ванбрачна заједница је трајнија заједница живота жене и мушкарца
- ванбрачна заједница мора бити слободна, односно да између ванбрачних партнера не постоје брачне сметње.
Само ако ванбрачна заједница садржи оба ова елемента производиће дејства предвиђена у закону. Према Породичном закону Србије:
Ванбрачни партнери имају иста права и дужности као и супружници под условима предвиђеним у закону(и за време трајања заједнице живота, а не само после њеног престанка).
Скуп права и дужности ванбрачних партнера у заједници живота чини њихов ванбрачни статус.
Права и дужности су личног и имовинског карактера, а тичу се личних права и дужности диспозитивног и императивног карактера, као и права и дужности личноимовинског и имовинског карактера.
Ванбрачна заједница, будући да не настаје пред државним органом, не производи статусна дејства на име, држављанство и пословну способност.
Престанак ванбрачне заједнице
Ванбрачна заједница може престати:
- Природним путем — смрћу једног ванбрачног партнера.
- За живота ванбрачних партнера — споразумним и једностраним раскидом.
Као и за настанак, и за престанак ванбрачне заједнице углавном је довољна воља двају лица супротног пола, односно њихова сагласност. Та сагласност може бити резултат изричитог споразума обеју страна.
Ова заједница може престати и прећутно, када се из понашања једног партнера може закључити да је до раскида дошло (нпр. засновао је другу ванбрачну заједницу).
Раскид може бити и једностран. Ванбрачна заједница управо и подразумева слободан једностран раскид, изричито или фактичким радњама.
Раскид не може повлачити никакве правне обавезе оног ко је раскинуо ванбрачну заједницу, које би биле резултат самог раскида. Једино ако би то било учињено грубим кршењем узајамних права и дужности ванбрачних партнера, дошло би до ускраћивања права на издржавање.
Последице престанка
Престанком ванбрачне заједнице настаје потреба рашчишћавања међусобних односа између дотадашњих партнера. То су углавном она иста питања која треба решити и по разводу брака.
Имајући у виду да у Србији, по закону, ванбрачне заједнице имају иста дејства као и брачне, круг ових питања је исти.
Деца у ванбрачној заједници
Код ванбрачних заједница са децом најзначајније постаје питање односа родитеља и деце, а не да ли су родитељи у браку или нису. Права деце рођене у браку и ван брака су изједанчена.
Деца у ванбрачној заједници и очинство
За децу рођену ван брака отац је мушкарац чије је очинство утврђено признањем или правноснажном судском пресудом у парничном поступку, појашњава Урош Недељковић и додаје:
”Када мајка пријављује рођење детета ван брака, матичар је дужан да је поучи о њеном праву да именује мушкарца кога сматра оцем. Ако она именује мушкарца кога сматра оцем детета, матичар је дужан да га позове како би у року од 30 дана дао изјаву о признању очинства. Ако он у року од 30 дана не да никакву изјаву или изјави да није отац детета, матичар је дужан да мајку упозна са правом на утврђивање очинства судском одлуком.”
Не постоји разлика у брачним и ванбрачним заједницама у случају да је отац признао очинство.
Обавезе према деци су једнаке јер она проистичу из права деце, а не из брака или ванбрачне заједнице.
Дечији додатак
Родитељи који нису венчани имају право и да њихово дете добија дечији додатак.
Ипак, постоје неке ствари које су чудне и које треба нагласити.
Оно што је битно јесте да родитељи морају да иду у Центар за социјални рад и попуне додатне формуларе.
Изузетак је и ако се ради о удовици која је родила ванбрачно дете.
Постоји могућност да се ради ДНК тест, ако је прошло мање од девет месеци од смрти оца и ако за то постоји неки интерес.
Саветујем да се ванбрачни другови консултују са адвокатом и око некретнина које су унете у ванбрачну заједницу јер на њих партнер нема право.
Деца рођена у ванбрачној заједници имају једнака права као и деца у браку, осим када је у питању усвајање.
Оно што је јако битно јесте да партнери буду пријављени на истој адреси, те да су свесни да ће морати да заједнички пријавите дете након рођења, јер је заједничка адреса услов да би се доказала ванбрачна заједница и као родитељи остварили сва права из ње.
Наследно право у ванбрачној заједници
Иако је ова заједница према Породичном закону Србије законски готово изједначена са брачном, ипак постоје сегменти живота у којима формални и неформални партнери немају иста права.
Ванбрачни партнери не могу аутоматски да наслеђују један другог, већ само тестаментом, али имају право да након разлаза поделе имовину коју су заједно стицали.
Такође, ванбрачни партнер не може да наследи породичну пензију преминулог супружника.
Разлог овоме је спречавање превара, јер ако би и у овим случајевима били изједначени, могли би се појавити преваранти који би на разне начине доказивали да су били у ванбрачној заједници са преминулим и да потражују његову имовину и пензију.
Изигравање закона
Старије особе често живе у ванбрачним заједницама због финансијских разлога: како не би изгубили право на издржавање од бившег супружника, породичне пензију и слично.
Конститутивни елементи ванбрачне заједнице
1. Различитост полова
За сада свако одређење ове заједнице полази од ње као заједнице мушкарца и жене, што је чини циљном заједницом.
Међутим, постоје снажна залагања, пре свега у земљама Западне Европе, да се призна правни учинак заједница живота двају лица истог пола. Српско право се у погледу овог изричито изјашњава, говорећи о ванбрачној заједници као заједници живота жене и мушкарца.
2. Заједница живота
Воља и намера остваривања заједнице живота мушкарца и жене подразумевају и заједничко становање, исхрану, провођење слободног времена и друго, као и у браку.
Међутим, у браку се супружници могу договорити да имају одвојена домаћинства и места становања, а да брак и даље има своје довољно реално постојање.
Да би заједница живота ванбрачних партнера постојала, она мора имати и спољне манифестације, што искључује њихов договор о вођењу одвојених домаћинстава и различитим местима становања.
Фиктивни бракови могу постојати, али не и фиктивне брачне заједнице.
3. Искључивост ванбрачне заједнице
Ванбрачној заједници као узор служи брак, што значи да истовремено не може постојати више оваквих заједница једног лица. Ово искључује и постојање брака једног од њих.
Ово произлази из чињенице да ванбрачна заједница подразумева вођење заједнице живота.
Ако једно лице остварује потпуну заједницу живота са другим лицем супротног пола, то онда фактички искључује могућност да може водити још једну такву заједницу.
4. Стабилност и дуже трајање
Постоје различите врсте ванбрачних заједница. Оне могу бити:
- спорадичне,
- повремене,
- нестабилне или
- трајније, чвршће и тешње заједнице живота и рада.
Правни појам ванбрачне заједнице подразумева да она траје дуже, што указује на њену стабилност.
5. Јавност
У ванбрачној заједници мушкарац и жена живе као да су у браку. Нјен спољни изглед не разликује се од уобичајеног изгледа брачне заједнице.
Ova заједница мора бити позната у средини у којој се остварује (разликује се од скривених љубавних веза или пролазних партнерстава).
Ако ванбрачну заједницу партнери прикривају, то значи да они и нису заинтересовани за њено одржање.
Однос брака и ванбрачне заједнице
Данас се све чешће брак као институција промишљено одбацује. Према податку из маја 2015. године, у Србији има око 120.000 парова који живе невенчано.
Сличности између брака и ванбрачне заједнице
Основна сличност ових појмова је у заједничкој садржини, односно суштини односа.
Оба представљају заједницу живота мушкарца и жене — укупност њихових емотивних, интелектуалних, економских и социјалних односа.
Разлике између брака и ванбрачне заједнице
Најочигледнија разлика између брака и ванбрачне заједнице је службено закључење брака и његов престанак само у законом предвиђеним случајевима, пред надлежним државним органом.
Ванбрачна заједница настаје сагласношћу воља ванбрачних партнера, изричито или прећутно, и на исти начин престаје, што управо и представља највећи правни проблем, јер се јавља недостатак формалности које би означиле њен почетак и крај, што је значајно за стицање или губљење одређених права и обавеза.
Истополне ванбрачне заједнице
Право на склапање брака између истополних партнера постало је актуелно последњих година, али је то питање почело да се поставља још 1973. године, када је у шведском парламенту дискутовано о предлогу да се укине брак у корист регистроване кохабитације која би била доступна свим паровима.
Иако је предлог одбијен, изнет је став да је кохабитација два лица истог пола, са становишта друштва, сасвим прихватљив облик породичне заједнице.
Први законски акт у вези са правима хомосексуалаца био је холандски закон о ренти из 1979. године.
Овим законом било је предвиђено да у ситуацији где је само један партнер имао статус закупца, након две године живота у заједничком домаћинству оба лица добију сустатус закупца.
Чак и пре овог закона, имиграциона пракса, односно правила појединих земаља, укључујући ту Шведску и Холандију, још 1970. године издавале су боравишне дозволе партнерима својих држављана без обзира на пол.
У многим државама Западне Европе данас је и ванбрачна заједница два лица супротног пола, заснована на добровољности, такође правно регулисана.
Нордијске државе одавно представљају синоним за поштовање људских права, односно права мањина, тако да су готово све ове државе дозволиле склапање истополних бракова, а сличан тренд присутан је и у осталим деловима Европе.
Прва држава на свету која је дозволила склапање истополних бракова Холандија (2001), а затим и Белгија (2003). Ирска је 2010. године донела Закон о цивилном партнерству, који се односи само на лица истог пола.
У Уједињеном Краљевству је 2013. године донет закон којим је истополним партнерима признато право на склапање брака. Исте године склапање истополних бракова дозвољено је и у Француској и истом приликом овим лицима признато је и право на усвојење деце.
У државама Централне и Источне Европе постоји највећи отпор у погледу признања одређених права истополним партнерима. Изузетак је Немачка, где је закон о истополним браковима донет 2017. године.
У нашем окружењу статус истоплних бракова и ванбрачних заједница регулисан је у Словенији и Хрватској.
У Словенији је 2006. године донет Закон о регистрацији истосполне партнерске скупности, а почетком 2013.
Уставни суд прогласио је неуставним Закон о наслеђивању који не предвиђа право на наслеђивање умрлог партнера у дуготрајнијим заједницама особа истог пола, какво имају хетеросексуални партнери у ванбрачној заједници.
На тај начин, истополни партнери су у погледу наслеђивања у потпуности изједначени са лицима различитог пола.
У Хрватској је 2003. године донет Закон о истополним заједницама, којим је предвиђен концепт де фацто истополне ванбрачне заједнице.
Према наведеном закону, истополна заједница је животна заједница две особе истог пола које нису у браку, ванбрачној или другој истополној заједници, а која траје најмање три године.
Правна дејства истополне заједнице су право на издржавање и право на стицање и уређивање међусобних односа у вези имовине и право на узајамно помагање.
У Србији тренутно истополним партнерима нису призната никаква права у области брачног, односно партнерског права.
Године 2013. је припремљен и Модел закона о регистрованим истополним заједницама, чије одредбе готово у потпуности изједначавају хомосексуалне и хетеросексуалне партнере.
За партнере који живе у вишегодишњој заједници предвиђено је право да се међусобно издржавају, да стичу заједничку имовину, наслеђују, да у случају смрти уживају пензију или неку социјалну помоћ дотадашњег партнера, да могу једни друге да посећују у болници као чланови најуже породице и др.
Овај Модел закона не предвиђа могућност усвајања деце.
Како се доказује постојање ванбрачне заједнице?
Ванбрачну заједницу је немогуће доказати „папиром“ будући да се за формирање исте не захтева никаква законска процедура која би била окончана издавањем таквог папира.
Самим тим, постојање ванбрачне заједнице се теже доказује од постојања брака онда када се укаже потреба да се постојање ванбрачне заједнице ипак утврди.
Другим речима, за доказивање постојања брака довољан је један доказ – извод из матичне књиге венчаних, али како доказати ванбрачну заједницу будући да таквог папира нема?
Право на породичну пензију ванбрачног партнера
У нашој пракси, питање доказивања постојање ванбрачне заједнице се у највећем броју случајева поставља онда када наџивели ванбрачни партнер има правни интерес да се утврди постојање ванбрачне заједнице, ради остваривања права на породичну пензију.
С тим у вези, напоменућемо да је изменама Закона о пензијском и инвалидском осигурању(„Сл. гласник РС“, бр. 34/2003, 64/2004 – одлука УСРС, 84/2004 – др. закон, 85/2005, 101/2005 – др. закон, 63/2006 – одлука УСРС, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019 – одлука УС, 86/2019 и 62/2021) – у даљем тексту: ЗПИО, направљен значајан корак ка изједначавању положаја супружника и ванбрачних партнера у погледу остваривања права на породичну пензију, на начин што је проширен круг лица (чланова породице) која имају право на породичну пензију.
Наиме, члан 28 ЗПИО у круг чланова породице умрлог осигураника, од 14. децембра 2019. године када су поменуте измене ЗПИО ступиле на снагу, убраја и ванбрачног партнера умрлог осигураника, што до тада није био случај.
Прецизније речено, у складу са одредбом члана 28 став 2 ЗПИО, право на породичну пензију може остварити супружник и ванбрачни партнер, уколико су брак, односно ванбрачна заједница живота трајали најмање три године, или ако са умрлим осигураником, односно корисником права, има заједничко дете.
Уз напред наведене услове, потребно је да буду испуњени и посебни услови који се са једне стране односе само на умрлог осигураника (примера ради, најмање пет година стажа осигурања), те посебни услови које треба да испуне чланови породице умрлог осигураника.
Коначно, само постојање ванбрачне заједнице утврђује се у ванпарничном поступку (узимајући у обзир да је захтев за утврђење постојања ванбрачне заједнице, захтев за утврђење чињенице).
Конкретни ванпарнични поступак се покреће подношењем предлога надлежном суду, при чему сам предлог треба да садржи релевантне податке и доказе:
- податке о самом предлагачу,
- податке о противницима предлагача,
- податке о преминулом ванбрачном партнеру,
- податке о времену трајања ванбрачне заједнице,
- податке о сведоцима, те релевантне доказе (нпр. изводе из матичних књига, фотографије, медицинску документацију и сл.).
Оно што је охрабрујуће јесте да овакви поступци краће трају и једноставнији су од већине других судских поступака, а само покретање оваквог поступка за странке у поступку је јефтиније будући да су и судске таксе мање – такса на само подношење предлога је 390,00 динара, а исто толико ћете бити обавезани да платите за таксу на одлуку суда, по окончању поступка.
Предметни ванпарнични поступак се окончава доношењем судске одлуке – решења којим се утврђује чињеница постојања ванбрачне заједнице, након чега се даље наставља са процедуром остваривања права из пензијског и инвалидског осигурања.
Право на здравствено осигурање ванбрачног партнера
Други чест случај када се јавља потреба за доказивањем ванбрачне заједнице јесте случај укључивања у обавезно здравствено осигурање лица која нису обавезно здравствено осигурана на основу Закона о здравственом осигурању („Сл. гласник РС“, бр. 25/2019) – у даљем тексту: ЗЗО.
То ће најчешће бити потребно страним држављанима који у Републици Србији нису у радном односу или нису радно ангажовани у смислу прописа којима је уређено запошљавање странаца у Републици Србији, те самим тим не могу остварити права која би им припадала по основу обавезног здравственог осигурања.
Лице које се укључује у обавезно здравствено осигурање, својство осигураника стиче даном подношења захтева за укључивање у обавезно здравствено осигурање филијали Републичког фонда за здравствено осигурање – у даљем тексту: Републички фонд, на чијем подручју лице има пребивалиште.
Да би ванбрачни патнер стекао својство осигураног лица по овом основу, потребно је да уз горе поменути захетв, Републичком фонду поднесе и адекватан доказ о постојању ванбрачне заједнице.
Адекватан доказ о постојању ванбрачне заједнице, у овом случају би била оверена изјава ванбрачних партнера да постоји трајна заједница живота између њих (најмање две године пре дана подношења пријаве на осигурање) и да не постоје законом прописане брачне сметње, као и оверена изјава два сведока да ванбрачна заједница траје дуже од две године.
Читав горе описани поступак се окончава издавањем исправе о здравственом осигурању – картице здравственог осигурања од стране матичне филијале.
Право на посету ванбрачног партнера лица које се налази на издржавању казне затвора
Још један чест случај када се може указати потреба за доказивањем постојања ванбрачне заједнице јесте случај када се један од ванбрачних партнера налази на издржавању казне затвора.
У складу са одредбом члана 90 став 1 Закона о извршењу кривичних санкција („Сл. гласник РС“, бр. 55/2014 и 35/2019) осуђени има право двапут месечно на посету:
- брачног друга,
- деце,
- родитеља,
- усвојеника,
- усвојитеља и осталих сродника у правој линији и у побочној линији до четвртог степена крвног и тазбинског сродства,
- као и хранитеља, храњеника и старатеља.
Као што видимо, у овој одредби се ванбрачни партнер не наводи као један од чланова породице, те би се на први поглед би се могло закључити да у овом случају ванбрачна заједница није изједначена са брачном.
Међутим, у ставу 2 овог члана остављана је могућност да управник завода осуђеном одобри и посете других лица.
То нас доводи до закључка да би се ванбрачном партнеру могла (и морала) одобрити посета (и крајње ирационално би било да таква могућност не постоји), али би то у зависности од конкретне установе за извршење кривичних санкција и конкретних околности, то могло довести и до обавезе да се својство ванбрачног партнера осуђеног лица докаже.
Уколико би таква обавеза постојала, наше досадашње искуство је показало да би у таквим случајевима била довољна изјава којом ванбрачни партнер потврђује да са осуђеним лицем живи у ванбрачној заједници, при чему би таква изјава морала бити и оверена од стране јавног бележника – нотара.
Неки проблеми у пракси
Као што сам раније написао, Устав Србије каже да су брачна и ванбрачна заједница изједначене у складу са законом.
Овај део “у скалду са законом” може представљати донекле проблем. Наиме, бројни закони уопште не помињу ванбрачну заједницу, већ ту остављају правну празнину која је подложна тумачењу.
На овом месту ја важно истаћи да регистрација ванбрачне заједнице не постоји.
У Србији око 200.000 људи живи у ванбрачној заједници, према подацима из последњег пописа. Тако постоји и 100.000 потенцијално имовинско наследивих проблема.
За разлику од неких држава које имају законом предвиђену могућност регистровања ванбрачне заједнице, Србија нема такав закон.
Постоји, ипак, могућност да држави докажете да живите заједно и да сте парнери.
Постојање ванбрачне заједнице се доказује уз помоћ два сведока и писане изјаве коју оверава јавни бележник.
Ova заједница може престати:
- смрћу ванбрачног партнера,
- закључењем брака,
- споразумом партнера,
- као и једностраном изјавом воље или фактичким радњама, на пример, напуштање стана.
Изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању предвиђено да право на породичну пензију могу да остваре и особе које су живеле у ванбрачној заједници, чије се постојање утврђује у ванпарничном поступку.
Овим се коначно ванбрачним партнерима признаје право на породичну пензију, под истим условима као и супружницима.
Услови за остварење права се везују за трајање ванбрачне заједнице – потребно је да је заједница трајала најмање три године пре смрти партнера. Уколико постоји заједничко дете, овај услов се не поставља.
Додатни услови се везују и за године старости ванбрачног супружника који остварује право, а исти услови постоје и за партнере који су у браку.
Потребно је да има најмање 45 година, уколико има заједничке малолетне деце. Ако нема, жене трајно остварују ово право са 53 године, а мушкарци са 58 година.
Додатни услови су прописани како би се спречиле евентуалне злоупотреба које могу да настану фиктивном ванбрачном заједницом.
Закључак
За настанак брака је потребно да буду испуњени одређени услови који су прописани законом и да будући супружници прођу одређену процедуру пред матичарем.
За разлику од брака, за настанак ванбрачне заједнице довољно да партнери започну заједнички живот.
Предности брака
Брак настаје моментом потписивања пред матичарем, који потом издаје извод из матичне књиге венчаних. Овај извод је доказ о моменту почетка брака.
Често се може чути, посебно од млађих особа, да „тај папир“ ништа не значи. У реду, могли бисмо се сложити да тај папир ништа не значи све док „цветају руже“. Међутим, тај папир добија на значају у другим ситуацијама.
Захваљујући изводу из матичне књиге венчаних, супружници су ослобођени неких нелагодности као што су:
- У случају рођења детета у браку, отац не мора да иде у матичну службу како би давао посебну изјаву о признању очинства, већ матична служба уписује податке о родитељима по службеној дужности. Постоји законска претпоставка да је отац детета муж мајке. У случају смрти оца, ова законска претпоставка важи 300 дана од дана престанка брака смрћу под условом да мајка није закључила нови брак.
- Супружник/брачни партнер спада у ред законских и нужних наследника. То значи да је супружник по самом закону наследник и лишен је обавезе покретања судског поступка како би доказао учешће у стицању нпр. заједничке својине.
- Право на породичну пензију иза смрти супружника. Довољно је, између осталог, да доставите доказ да сте у браку.Ванбрачна заједница, за коју се одлучује све већи број младих, има такође неких предности.
- Нема оптерећења око припреме свадбе, нема тих трошкова и психолошког оптерећења да ли ће све проћи у најбољем реду. Такође нема обавезе прикупљања документације која је неопходна за матичара…
- За престанак ванбрачне заједнице је довољно да престане заједница живота партнера.
Мане брака
Неке од мана брака, од којих неке често наводе људи који се опредељују за ванбрачну заједницу су:
- За престанак брака није довољно прекинути заједницу живота, као код вабрачне заједнице, већ је неопходно покренути судски поступак (тужба за развод или предлог за споразумни развод брака) који траје пар месеци.
- Уколико супружници имају заједничку малолетну децу, да би се развео брак суд мора да реши истовремено и питање вршења родитељског права, начина одржавања личних односа родитеља и деце и висину издржавања. У пракси, неретко поступак зна да се одужи. У неким другим земљама, суд посебно расправља ова питања: нпр. одмах разведе брак, потом води одвојене поступке за вршење родитељског права (познатији појам је старатељство над дететом), за висину издржавања (односно алиментације) и др.
Можда има још неких мана, али по мишљењу аутора су то две главне.
Што се тиче ванбрачне заједнице, она има далеко више мана него предности:
- Отац детета рођеног у ванбрачној заједници мора, по рођењу детета, да даје посебну изјаву о признању детета пред матичарем, а са овом изјавом мора да се сложи мајка детета. У случају смрти ванбрачног партнера, пре давања изјаве о признању детета пред матичаре, нема законске претпоставке да је ванбрачни партнер мајке отац детета, већ би мајка морала да покрене мукотрпан судски поступак доказивања да је преминули ванбрачни партнер отац детета…
- Ванбрачни партнер не спада у круг законских и нужних наследника, што значи да по смрти једног ванбрачног партнера, други ће морати да покрене судски поступак како би доказао постојање својих имовинских права.
- Ванбрачни партнер мора у посебном судском поступку да докаже постојање ванбрачне заједнице, дуже од 3 године, како би поднео захтев за остваривање права на породичну пензију.
- У погледу престанка ванбрачне заједнице у којој су парнери добили дете, поступак поверавања детета, односно одлучивања о вршењу родитељског права, је потпуно идентичан као и код престанка брака. Да би ван/брачни партнери добили „папир“ на којем пише да је дете поверено једном од партнера, мораће да покрену поступак пред судом, који ће их упутити на центар за социјални рад итд.
.jpg)
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
