Vanbračna zajednica – Sve što ste hteli da pitate, a niste imali koga

Vanbračna zajednica je zajednica života jednog muškarca i jedne žene koja je duže trajala i čije je postojanje poznato trećim licima, koja nastaje njihovim saživljavanjem i prestaje prestankom namere ostvarivanja te zajednice.

U Srbiji je, očima zakonodavca, vanbračna zajednica izjednačena sa bračnom. Član 4. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005 i 72/2011) definiše ovu zajednicu na sledeći način:

”Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri)”.

Pojam i Istorija

Uobičajeni naziv za ovakvu zajednicu je vanbračna zajednica (zajednica lica koja nisu u braku), ali se upotrebljavaju i drugi izrazi, kao što su konkubinat i slobodna zajednica.

Latinski naziv za vanbračnu zajednicu je cohabitatio i doslovno znači „zajedničko stanovanje”.

Određeni broj vanbračnih zajednica preraste u brak, što ovu zajednicu može činiti i oblikom braka na probu.

Kroz istoriju ustanova vanbračne zajednice bila je različito vrednovana, kako u pravnom tako i u moralnom smislu.

U rimskoj pravnoj terminologiji vanbračnu zajednicu označavao je konkubinat. Prema hrišćanskom učenju, konkubinat je smatran za zabranjenu i nemoralnu pojavu.

U Rusiji je sredinom 20. veka došlo do potpunog ukidanja svake razlike između formalnog i neformalnog braka. U Zakoniku je pored registrovanog braka mesto imao i neformalni brak.

Što se jugoslovenskog prava tiče, najstariji jugoslovenski pravni akt koji je priznavao pravni status vanbračne zajednice bio je Zakon o osiguranju radnika iz 1922. godine.

U tom Zakonu stajalo je da vanbračna žena umrlog radnika ili radnika koji je stradao nesrećnim slučajem na radu može da ostvari materijalnu potporu pod uslovom da je vanbračna zajednica trajala najmanje godinu dana i da je u takvoj zajednici rođeno dete.

Podržavanjem vanbračne zajednice, od početka 21. veka, u zakonodavstvima mnogih zemalja uvedene su institucije građanske zajednice kao svojevrstan oblik vanbračne zajednice i braka.

U određenim zemljama građanska zajednica može biti i između osoba istog pola — istopolni brak.

Pravno uređenje vanbračne zajednice

Dugo vremena je ova zajednica bila samo društvena, ali ne i pravna pojava.

Tek odnedavno, stavljanjem porodice u centar društvenog interesovanja, vanbračna zajednica je dobila određeno pravno uobličavanje. Potreba za pravnim uređenjem vanbračne zajednice proistekla je iz problema vezanih za njen raskid.

Zakon u Srbiji ne definiše strogo trenutak u kom jedna veza počinje da se tretira kao vanbračna zajednica.

Ipak, neke odredbe ukazuju na to da je zajednički život dovoljan uslov za to.[4] Pravna pravila i nisu neophodna u trenu kada dolazi do zasnivanja vanbračne zajednice, međutim ona se u praksi vrlo retko prijateljski raskida, naročito ako su vanbračni partneri živeli dugoz zajedno, ako su imali zajedničke prihode i zajedničke izdatke i ako imaju zajedničku decu.

U Srbiji zakonski pojam ove zajednice obuhvata dva sastavna elementa:

1. vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca
2. vanbračna zajednica mora biti slobodna, odnosno da između vanbračnih partnera ne postoje bračne smetnje.

Samo ako vanbračna zajednica sadrži oba ova elementa proizvodiće dejstva predviđena u zakonu. Prema Porodičnom zakonu Srbije:

Vanbračni partneri imaju ista prava i dužnosti kao i supružnici pod uslovima predviđenim u zakonu(i za vreme trajanja zajednice života, a ne samo posle njenog prestanka).

Skup prava i dužnosti vanbračnih partnera u zajednici života čini njihov vanbračni status.

Prava i dužnosti su ličnog i imovinskog karaktera, a tiču se ličnih prava i dužnosti dispozitivnog i imperativnog karaktera, kao i prava i dužnosti ličnoimovinskog i imovinskog karaktera.

Vanbračna zajednica, budući da ne nastaje pred državnim organom, ne proizvodi statusna dejstva na ime, državljanstvo i poslovnu sposobnost.

Prestanak vanbračne zajednice

Vanbračna zajednica može prestati:

• Prirodnim putem — smrću jednog vanbračnog partnera.
• Za života vanbračnih partnera — sporazumnim i jednostranim raskidom.

Kao i za nastanak, i za prestanak vanbračne zajednice uglavnom je dovoljna volja dvaju lica suprotnog pola, odnosno njihova saglasnost. Ta saglasnost može biti rezultat izričitog sporazuma obeju strana.

Ova zajednica može prestati i prećutno, kada se iz ponašanja jednog partnera može zaključiti da je do raskida došlo (npr. zasnovao je drugu vanbračnu zajednicu).

Raskid može biti i jednostran. Vanbračna zajednica upravo i podrazumeva slobodan jednostran raskid, izričito ili faktičkim radnjama.

Raskid ne može povlačiti nikakve pravne obaveze onog ko je raskinuo vanbračnu zajednicu, koje bi bile rezultat samog raskida. Jedino ako bi to bilo učinjeno grubim kršenjem uzajamnih prava i dužnosti vanbračnih partnera, došlo bi do uskraćivanja prava na izdržavanje.

Posledice prestanka

Prestankom vanbračne zajednice nastaje potreba raščišćavanja međusobnih odnosa između dotadašnjih partnera. To su uglavnom ona ista pitanja koja treba rešiti i po razvodu braka.

Imajući u vidu da u Srbiji, po zakonu, vanbračne zajednice imaju ista dejstva kao i bračne, krug ovih pitanja je isti.

Deca u vanbračnoj zajednici

Kod vanbračnih zajednica sa decom najznačajnije postaje pitanje odnosa roditelja i dece, a ne da li su roditelji u braku ili nisu. Prava dece rođene u braku i van braka su izjedančena.

Deca  u vanbračnoj zajednici i očinstvo

Za decu rođenu van braka otac je muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem ili pravnosnažnom sudskom presudom u parničnom postupku, pojašnjava Uroš Nedeljković i dodaje:

”Kada majka prijavljuje rođenje deteta van braka, matičar je dužan da je pouči o njenom pravu da imenuje muškarca koga smatra ocem. Ako ona imenuje muškarca koga smatra ocem deteta, matičar je dužan da ga pozove kako bi u roku od 30 dana dao izjavu o priznanju očinstva. Ako on u roku od 30 dana ne da nikakvu izjavu ili izjavi da nije otac deteta, matičar je dužan da majku upozna sa pravom na utvrđivanje očinstva sudskom odlukom.”

Ne postoji razlika u bračnim i vanbračnim zajednicama u slučaju da je otac priznao očinstvo.

Obaveze prema deci su jednake jer ona proističu iz prava dece, a ne iz braka ili vanbračne zajednice.

Dečiji dodatak

Roditelji koji nisu venčani imaju pravo i da njihovo dete dobija dečiji dodatak.

Ipak, postoje neke stvari koje su čudne i koje treba naglasiti.

Ono što je bitno jeste da roditelji moraju da idu u Centar za socijalni rad i popune dodatne formulare.

Izuzetak je i ako se radi o udovici koja je rodila vanbračno dete.

Postoji mogućnost da se radi DNK test, ako je prošlo manje od devet meseci od smrti oca i ako za to postoji neki interes.

Savetujem da se vanbračni drugovi konsultuju sa advokatom i oko nekretnina koje su unete u vanbračnu zajednicu jer na njih partner nema pravo.

Deca rođena u vanbračnoj zajednici imaju jednaka prava kao i deca u braku, osim kada je u pitanju usvajanje.

Ono što je jako bitno jeste da partneri budu prijavljeni na istoj adresi, te da su svesni da će morati da zajednički prijavite dete nakon rođenja, jer je zajednička adresa uslov da bi se dokazala vanbračna zajednica i kao roditelji ostvarili sva prava iz nje.

Nasledno pravo u vanbračnoj zajednici

Iako je ova zajednica prema Porodičnom zakonu Srbije zakonski gotovo izjednačena sa bračnom, ipak postoje segmenti života u kojima formalni i neformalni partneri nemaju ista prava.

Vanbračni partneri ne mogu automatski da nasleđuju jedan drugog, već samo testamentom, ali imaju pravo da nakon razlaza podele imovinu koju su zajedno sticali.

Takođe, vanbračni partner ne može da nasledi porodičnu penziju preminulog supružnika.

Razlog ovome je sprečavanje prevara, jer ako bi i u ovim slučajevima bili izjednačeni, mogli bi se pojaviti prevaranti koji bi na razne načine dokazivali da su bili u vanbračnoj zajednici sa preminulim i da potražuju njegovu imovinu i penziju.

Izigravanje zakona

Starije osobe često žive u vanbračnim zajednicama zbog finansijskih razloga: kako ne bi izgubili pravo na izdržavanje od bivšeg supružnika, porodične penziju i slično.

Konstitutivni elementi vanbračne zajednice

1. Različitost polova

Za sada svako određenje ove zajednice polazi od nje kao zajednice muškarca i žene, što je čini ciljnom zajednicom.

Međutim, postoje snažna zalaganja, pre svega u zemljama Zapadne Evrope, da se prizna pravni učinak zajednica života dvaju lica istog pola. Srpsko pravo se u pogledu ovog izričito izjašnjava, govoreći o vanbračnoj zajednici kao zajednici života žene i muškarca.

2. Zajednica života

Volja i namera ostvarivanja zajednice života muškarca i žene podrazumevaju i zajedničko stanovanje, ishranu, provođenje slobodnog vremena i drugo, kao i u braku.

Međutim, u braku se supružnici mogu dogovoriti da imaju odvojena domaćinstva i mesta stanovanja, a da brak i dalje ima svoje dovoljno realno postojanje.

Da bi zajednica života vanbračnih partnera postojala, ona mora imati i spoljne manifestacije, što isključuje njihov dogovor o vođenju odvojenih domaćinstava i različitim mestima stanovanja.

Fiktivni brakovi mogu postojati, ali ne i fiktivne bračne zajednice.

3. Isključivost vanbračne zajednice

Vanbračnoj zajednici kao uzor služi brak, što znači da istovremeno ne može postojati više ovakvih zajednica jednog lica. Ovo isključuje i postojanje braka jednog od njih.

Ovo proizlazi iz činjenice da vanbračna zajednica podrazumeva vođenje zajednice života.

Ako jedno lice ostvaruje potpunu zajednicu života sa drugim licem suprotnog pola, to onda faktički isključuje mogućnost da može voditi još jednu takvu zajednicu.

4. Stabilnost i duže trajanje

Postoje različite vrste vanbračnih zajednica. One mogu biti:

• sporadične,
• povremene,
• nestabilne ili
• trajnije, čvršće i tešnje zajednice života i rada.

Pravni pojam vanbračne zajednice podrazumeva da ona traje duže, što ukazuje na njenu stabilnost.

5. Javnost

U vanbračnoj zajednici muškarac i žena žive kao da su u braku. Njen spoljni izgled ne razlikuje se od uobičajenog izgleda bračne zajednice.

Ova zajednica mora biti poznata u sredini u kojoj se ostvaruje (razlikuje se od skrivenih ljubavnih veza ili prolaznih partnerstava).

Ako vanbračnu zajednicu partneri prikrivaju, to znači da oni i nisu zainteresovani za njeno održanje.

Odnos braka i vanbračne zajednice

Danas se sve češće brak kao institucija promišljeno odbacuje. Prema podatku iz maja 2015. godine, u Srbiji ima oko 120.000 parova koji žive nevenčano.

Sličnosti između braka i vanbračne zajednice

Osnovna sličnost ovih pojmova je u zajedničkoj sadržini, odnosno suštini odnosa.

Oba predstavljaju zajednicu života muškarca i žene — ukupnost njihovih emotivnih, intelektualnih, ekonomskih i socijalnih odnosa.

Razlike između braka i vanbračne zajednice

Najočiglednija razlika između braka i vanbračne zajednice je službeno zaključenje braka i njegov prestanak samo u zakonom predviđenim slučajevima, pred nadležnim državnim organom.

Vanbračna zajednica nastaje saglasnošću volja vanbračnih partnera, izričito ili prećutno, i na isti način prestaje, što upravo i predstavlja najveći pravni problem, jer se javlja nedostatak formalnosti koje bi označile njen početak i kraj, što je značajno za sticanje ili gubljenje određenih prava i obaveza.

Istopolne vanbračne zajednice

Pravo na sklapanje braka između istopolnih partnera postalo je aktuelno poslednjih godina, ali je to pitanje počelo da se postavlja još 1973. godine, kada je u švedskom parlamentu diskutovano o predlogu da se ukine brak u korist registrovane kohabitacije koja bi bila dostupna svim parovima.

Iako je predlog odbijen, iznet je stav da je kohabitacija dva lica istog pola, sa stanovišta društva, sasvim prihvatljiv oblik porodične zajednice.

Prvi zakonski akt u vezi sa pravima homoseksualaca bio je holandski zakon o renti iz 1979. godine.

Ovim zakonom bilo je predviđeno da u situaciji gde je samo jedan partner imao status zakupca, nakon dve godine života u zajedničkom domaćinstvu oba lica dobiju sustatus zakupca.

Čak i pre ovog zakona, imigraciona praksa, odnosno pravila pojedinih zemalja, uključujući tu Švedsku i Holandiju, još 1970. godine izdavale su boravišne dozvole partnerima svojih državljana bez obzira na pol.

U mnogim državama Zapadne Evrope danas je i vanbračna zajednica dva lica suprotnog pola, zasnovana na dobrovoljnosti, takođe pravno regulisana.

Nordijske države odavno predstavljaju sinonim za poštovanje ljudskih prava, odnosno prava manjina, tako da su gotovo sve ove države dozvolile sklapanje istopolnih brakova, a sličan trend prisutan je i u ostalim delovima Evrope.

Prva država na svetu koja je dozvolila sklapanje istopolnih brakova Holandija (2001), a zatim i Belgija (2003). Irska je 2010. godine donela Zakon o civilnom partnerstvu, koji se odnosi samo na lica istog pola.

U Ujedinjenom Kraljevstvu je 2013. godine donet zakon kojim je istopolnim partnerima priznato pravo na sklapanje braka. Iste godine sklapanje istopolnih brakova dozvoljeno je i u Francuskoj i istom prilikom ovim licima priznato je i pravo na usvojenje dece.

U državama Centralne i Istočne Evrope postoji najveći otpor u pogledu priznanja određenih prava istopolnim partnerima. Izuzetak je Nemačka, gde je zakon o istopolnim brakovima donet 2017. godine.

U našem okruženju status istoplnih brakova i vanbračnih zajednica regulisan je u Sloveniji i Hrvatskoj.

U Sloveniji je 2006. godine donet Zakon o registraciji istospolne partnerske skupnosti, a početkom 2013.

Ustavni sud proglasio je neustavnim Zakon o nasleđivanju koji ne predviđa pravo na nasleđivanje umrlog partnera u dugotrajnijim zajednicama osoba istog pola, kakvo imaju heteroseksualni partneri u vanbračnoj zajednici.

Na taj način, istopolni partneri su u pogledu nasleđivanja u potpunosti izjednačeni sa licima različitog pola.

U Hrvatskoj je 2003. godine donet Zakon o istopolnim zajednicama, kojim je predviđen koncept de facto istopolne vanbračne zajednice.

Prema navedenom zakonu, istopolna zajednica je životna zajednica dve osobe istog pola koje nisu u braku, vanbračnoj ili drugoj istopolnoj zajednici, a koja traje najmanje tri godine.

Pravna dejstva istopolne zajednice su pravo na izdržavanje i pravo na sticanje i uređivanje međusobnih odnosa u vezi imovine i pravo na uzajamno pomaganje.

U Srbiji trenutno istopolnim partnerima nisu priznata nikakva prava u oblasti bračnog, odnosno partnerskog prava.

Godine 2013. je pripremljen i Model zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, čije odredbe gotovo u potpunosti izjednačavaju homoseksualne i heteroseksualne partnere.

Za partnere koji žive u višegodišnjoj zajednici predviđeno je pravo da se međusobno izdržavaju, da stiču zajedničku imovinu, nasleđuju, da u slučaju smrti uživaju penziju ili neku socijalnu pomoć dotadašnjeg partnera, da mogu jedni druge da posećuju u bolnici kao članovi najuže porodice i dr.

Ovaj Model zakona ne predviđa mogućnost usvajanja dece.

Kako se dokazuje postojanje vanbračne zajednice?

Vanbračnu zajednicu je nemoguće dokazati „papirom“ budući da se za formiranje iste ne zahteva nikakva zakonska procedura koja bi bila okončana izdavanjem takvog papira.

Samim tim, postojanje vanbračne zajednice se teže dokazuje od postojanja braka onda kada se ukaže potreba da se postojanje vanbračne zajednice ipak utvrdi.

Drugim rečima, za dokazivanje postojanja braka dovoljan je jedan dokaz – izvod iz matične knjige venčanih, ali kako dokazati vanbračnu zajednicu budući da takvog papira nema?

Pravo na porodičnu penziju vanbračnog partnera

U našoj praksi, pitanje dokazivanja postojanje vanbračne zajednice se u najvećem broju slučajeva postavlja onda kada nadživeli vanbračni partner ima pravni interes da se utvrdi postojanje vanbračne zajednice, radi ostvarivanja prava na porodičnu penziju.

S tim u vezi, napomenućemo da je izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju(„Sl. glasnik RS“, br. 34/2003, 64/2004 – odluka USRS, 84/2004 – dr. zakon, 85/2005, 101/2005 – dr. zakon, 63/2006 – odluka USRS, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019 – odluka US, 86/2019 i 62/2021) – u daljem tekstu: ZPIO, napravljen značajan korak ka izjednačavanju položaja supružnika i vanbračnih partnera u pogledu ostvarivanja prava na porodičnu penziju, na način što je proširen krug lica (članova porodice) koja imaju pravo na porodičnu penziju.

Naime, član 28 ZPIO u krug članova porodice umrlog osiguranika, od 14. decembra 2019. godine kada su pomenute izmene ZPIO stupile na snagu, ubraja i vanbračnog partnera umrlog osiguranika, što do tada nije bio slučaj.

Preciznije rečeno, u skladu sa odredbom člana 28 stav 2 ZPIO, pravo na porodičnu penziju može ostvariti supružnik i vanbračni partner, ukoliko su brak, odnosno vanbračna zajednica života trajali najmanje tri godine, ili ako sa umrlim osiguranikom, odnosno korisnikom prava, ima zajedničko dete.

Uz napred navedene uslove, potrebno je da budu ispunjeni i posebni uslovi koji se sa jedne strane odnose samo na umrlog osiguranika (primera radi, najmanje pet godina staža osiguranja), te posebni uslovi koje treba da ispune članovi porodice umrlog osiguranika.

Konačno, samo postojanje vanbračne zajednice utvrđuje se u vanparničnom postupku (uzimajući u obzir da je zahtev za utvrđenje postojanja vanbračne zajednice, zahtev za utvrđenje činjenice).

Konkretni vanparnični postupak se pokreće podnošenjem predloga nadležnom sudu, pri čemu sam predlog treba da sadrži relevantne podatke i dokaze:

• podatke o samom predlagaču,
• podatke o protivnicima predlagača,
• podatke o preminulom vanbračnom partneru,
• podatke o vremenu trajanja vanbračne zajednice,
• podatke o svedocima, te relevantne dokaze (npr. izvode iz matičnih knjiga, fotografije, medicinsku dokumentaciju i sl.). 

Ono što je ohrabrujuće jeste da ovakvi postupci kraće traju i jednostavniji su od većine drugih sudskih postupaka, a samo pokretanje ovakvog postupka za stranke u postupku je jeftinije budući da su i sudske takse manje – taksa na samo podnošenje predloga je 390,00 dinara, a isto toliko ćete biti obavezani da platite za taksu na odluku suda, po okončanju postupka.

Predmetni vanparnični postupak se okončava donošenjem sudske odluke – rešenja kojim se utvrđuje činjenica postojanja vanbračne zajednice, nakon čega se dalje nastavlja sa procedurom ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja.

Pravo na zdravstveno osiguranje vanbračnog partnera

Drugi čest slučaj kada se javlja potreba za dokazivanjem vanbračne zajednice jeste slučaj uključivanja u obavezno zdravstveno osiguranje lica koja nisu obavezno zdravstveno osigurana na osnovu Zakona o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 25/2019) – u daljem tekstu: ZZO.

To će najčešće biti potrebno stranim državljanima koji u Republici Srbiji nisu u radnom odnosu ili nisu radno angažovani u smislu propisa kojima je uređeno zapošljavanje stranaca u Republici Srbiji, te samim tim ne mogu ostvariti prava koja bi im pripadala po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Lice koje se uključuje u obavezno zdravstveno osiguranje, svojstvo osiguranika stiče danom podnošenja zahteva za uključivanje u obavezno zdravstveno osiguranje filijali Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje – u daljem tekstu: Republički fond, na čijem području lice ima prebivalište.

Da bi vanbračni patner stekao svojstvo osiguranog lica po ovom osnovu, potrebno je da uz gore pomenuti zahetv, Republičkom fondu podnese i adekvatan dokaz o postojanju vanbračne zajednice.

Adekvatan dokaz o postojanju vanbračne zajednice, u ovom slučaju bi bila overena izjava vanbračnih partnera da postoji trajna zajednica života između njih (najmanje dve godine pre dana podnošenja prijave na osiguranje) i da ne postoje zakonom propisane bračne smetnje, kao i overena izjava dva svedoka da vanbračna zajednica traje duže od dve godine.

Čitav gore opisani postupak se okončava izdavanjem isprave o zdravstvenom osiguranju – kartice zdravstvenog osiguranja od strane matične filijale.

Pravo na posetu vanbračnog partnera lica koje se nalazi na izdržavanju kazne zatvora

Još jedan čest slučaj kada se može ukazati potreba za dokazivanjem postojanja vanbračne zajednice jeste slučaj kada se jedan od vanbračnih partnera nalazi na izdržavanju kazne zatvora.

U skladu sa odredbom člana 90 stav 1 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Sl. glasnik RS“, br. 55/2014 i 35/2019) osuđeni ima pravo dvaput mesečno na posetu:

• bračnog druga,
• dece,
• roditelja,
• usvojenika,
• usvojitelja i ostalih srodnika u pravoj liniji i u pobočnoj liniji do četvrtog stepena krvnog i tazbinskog srodstva,
• kao i hranitelja, hranjenika i staratelja.

Kao što vidimo, u ovoj odredbi se vanbračni partner ne navodi kao jedan od članova porodice, te bi se na prvi pogled bi se moglo zaključiti da u ovom slučaju vanbračna zajednica nije izjednačena sa bračnom.

Međutim, u stavu 2 ovog člana ostavljana je mogućnost da upravnik zavoda osuđenom odobri i posete drugih lica.

To nas dovodi do zaključka da bi se vanbračnom partneru mogla (i morala) odobriti poseta (i krajnje iracionalno bi bilo da takva mogućnost ne postoji), ali bi to u zavisnosti od konkretne ustanove za izvršenje krivičnih sankcija i konkretnih okolnosti, to moglo dovesti i do obaveze da se svojstvo vanbračnog partnera osuđenog lica dokaže.

Ukoliko bi takva obaveza postojala, naše dosadašnje iskustvo je pokazalo da bi u takvim slučajevima bila dovoljna izjava kojom vanbračni partner potvrđuje da sa osuđenim licem živi u vanbračnoj zajednici, pri čemu bi takva izjava morala biti i overena od strane javnog beležnika – notara.

Neki problemi u praksi

Kao što sam ranije napisao, Ustav Srbije kaže da su bračna i vanbračna zajednica izjednačene u skladu sa zakonom.

Ovaj deo “u skaldu sa zakonom” može predstavljati donekle  problem. Naime, brojni zakoni uopšte ne pominju vanbračnu zajednicu, već tu ostavljaju pravnu prazninu koja je podložna tumačenju.

Na ovom mestu ja važno istaći da registracija vanbračne zajednice ne postoji.

U Srbiji oko 200.000 ljudi živi u vanbračnoj zajednici, prema podacima iz poslednjeg popisa. Tako postoji i 100.000 potencijalno imovinsko nasledivih problema.

Za razliku od nekih država koje imaju zakonom predviđenu mogućnost registrovanja vanbračne zajednice, Srbija nema takav zakon.

Postoji, ipak, mogućnost da državi dokažete da živite zajedno i da ste parneri.

Postojanje vanbračne zajednice se dokazuje uz pomoć dva svedoka i pisane izjave koju overava javni beležnik.

Ova zajednica može prestati:

• smrću vanbračnog partnera,
• zaključenjem braka,
• sporazumom partnera,
• kao i jednostranom izjavom volje ili faktičkim radnjama, na primer, napuštanje stana.

Izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju predviđeno da pravo na porodičnu penziju mogu da ostvare i osobe koje su živele u vanbračnoj zajednici, čije se postojanje utvrđuje u vanparničnom postupku.

Ovim se konačno vanbračnim partnerima priznaje pravo na porodičnu penziju, pod istim uslovima kao i supružnicima.

Uslovi za ostvarenje prava se vezuju za trajanje vanbračne zajednice – potrebno je da je zajednica trajala najmanje tri godine pre smrti partnera. Ukoliko postoji zajedničko dete, ovaj uslov se ne postavlja.

Dodatni uslovi se vezuju i za godine starosti vanbračnog supružnika koji ostvaruje pravo, a isti uslovi postoje i za partnere koji su u braku.

Potrebno je da ima najmanje 45 godina, ukoliko ima zajedničke maloletne dece. Ako nema, žene trajno ostvaruju ovo pravo sa 53 godine, a muškarci sa 58 godina.

Dodatni uslovi su propisani kako bi se sprečile eventualne zloupotreba koje mogu da nastanu fiktivnom vanbračnom zajednicom.

Zaključak

Za nastanak braka je potrebno da budu ispunjeni određeni uslovi koji su propisani zakonom i da budući supružnici prođu određenu proceduru pred matičarem.

Za razliku od braka, za nastanak vanbračne zajednice dovoljno da partneri započnu zajednički život. 

Prednosti braka

Brak nastaje momentom potpisivanja pred matičarem, koji potom izdaje izvod iz matične knjige venčanih. Ovaj izvod je dokaz o momentu početka braka.

Često se može čuti, posebno od mlađih osoba, da „taj papir“ ništa ne znači. U redu, mogli bismo se složiti da taj papir ništa ne znači sve dok „cvetaju ruže“. Međutim, taj papir dobija na značaju u drugim situacijama.

Zahvaljujući izvodu iz matične knjige venčanih, supružnici su oslobođeni nekih nelagodnosti kao što su:

• U slučaju rođenja deteta u braku, otac ne mora da ide u matičnu službu kako bi davao posebnu izjavu o priznanju očinstva, već matična služba upisuje podatke o roditeljima po službenoj dužnosti. Postoji zakonska pretpostavka da je otac deteta muž majke. U slučaju smrti oca, ova zakonska pretpostavka važi 300 dana od dana prestanka braka smrću pod uslovom da majka nije zaključila novi brak.

• Supružnik/bračni partner spada u red zakonskih i nužnih naslednika. To znači da je supružnik po samom zakonu naslednik i lišen je obaveze pokretanja sudskog postupka kako bi dokazao učešće u sticanju npr. zajedničke svojine.

• Pravo na porodičnu penziju iza smrti supružnika. Dovoljno je, između ostalog, da dostavite dokaz da ste u braku.Vanbračna zajednica, za koju se odlučuje sve veći broj mladih, ima takođe nekih prednosti.

• Nema opterećenja oko pripreme svadbe, nema tih troškova i psihološkog opterećenja da li će sve proći u najboljem redu. Takođe nema obaveze prikupljanja dokumentacije koja je neophodna za matičara…

• Za prestanak vanbračne zajednice je dovoljno da prestane zajednica života partnera.

Mane braka

Neke od mana braka, od kojih neke često navode ljudi koji se opredeljuju za vanbračnu zajednicu su:

• Za prestanak braka nije dovoljno prekinuti zajednicu života, kao kod vabračne zajednice, već je neophodno pokrenuti sudski postupak (tužba za razvod ili predlog za sporazumni razvod braka) koji traje par meseci.

• Ukoliko supružnici imaju zajedničku maloletnu decu, da bi se razveo brak sud mora da reši istovremeno i pitanje vršenja roditeljskog prava, načina održavanja ličnih odnosa roditelja i dece i visinu izdržavanja. U praksi, neretko postupak zna da se oduži. U nekim drugim zemljama, sud posebno raspravlja ova pitanja: npr. odmah razvede brak, potom vodi odvojene postupke za vršenje roditeljskog prava (poznatiji pojam je starateljstvo nad detetom), za visinu izdržavanja (odnosno alimentacije) i dr.

Možda ima još nekih mana, ali po mišljenju autora su to dve glavne.

Što se tiče vanbračne zajednice, ona ima daleko više mana nego prednosti:

• Otac deteta rođenog u vanbračnoj zajednici mora, po rođenju deteta, da daje posebnu izjavu o priznanju deteta pred matičarem, a sa ovom izjavom mora da se složi majka deteta. U slučaju smrti vanbračnog partnera, pre davanja izjave o priznanju deteta pred matičare, nema zakonske pretpostavke da je vanbračni partner majke otac deteta, već bi majka morala da pokrene mukotrpan sudski postupak dokazivanja da je preminuli vanbračni partner otac deteta…

• Vanbračni partner ne spada u krug zakonskih i nužnih naslednika, što znači da po smrti jednog vanbračnog partnera, drugi će morati da pokrene sudski postupak kako bi dokazao postojanje svojih imovinskih prava.

• Vanbračni partner mora u posebnom sudskom postupku da dokaže postojanje vanbračne zajednice, duže od 3 godine, kako bi podneo zahtev za ostvarivanje prava na porodičnu penziju.

• U pogledu prestanka vanbračne zajednice u kojoj su parneri dobili dete, postupak poveravanja deteta, odnosno odlučivanja o vršenju roditeljskog prava, je potpuno identičan kao i kod prestanka braka. Da bi van/bračni partneri dobili „papir“ na kojem piše da je dete povereno jednom od partnera, moraće da pokrenu postupak pred sudom, koji će ih uputiti na centar za socijalni rad itd.

Advokat Zoran J. Minić

lawofficeminic@gmail.com