Уколико дође развода брака, увек се намеће питање коме ће припасти старатељство над дететом или децом.
Због овог питања, бракоразводна парница може да се одужи, а у причу се укључује Центар за социјани рад.
Зато Породични закон нуди најбоље решење за дете – заједничко старатељство.
Заједничко старатељство
Заједничко старатељство подразумева заједничке договоре Вас и бившег партнера о свим важним питањима везаним за живот детета.
Бићете у честим контактима због важних догађаја у животу детета, као и о свим променама (школа, вртић, лоше оцене).
Заједничко старатељство подразумева и свакодневне договоре око обављања дужности попут одвођење детета у вртић или школу, на спорта или друге активности.
Зато је веома важно да се родитељи сами договоре, односно да сачине споразум на који начин ће вршити родитељско право.
Саставни део споразума о заједничком извршавању родитељског права јесте где ће живети дете, односно које ће му бити место пребивалишта.
У Закону је јесано дефинисано да се мора знати адреса пребивалишта детета, а ту нема места произвољном тумачењу. Није могућа опција – “дете ће мало да живи код тебе, а мало код мене”.
Дете живи само са једним од родитеља, а динамика виђања родитеља са којим не живи је одређена договором и поделом обавеза. У психолошком смислу, за дете је изузетно важно да зна где му је дом.
Модел заједничког старатељства је најпогоднији за дете уколико је родитељско функционисање усклађено и очувано. Овај концепт подразумева у потпуности очувану и квалитетну комуникацију међу родитељима, заједничке усклађене и функционалне васпитне обрасце.
На овај начин дете ће добити поруку да је и даље једнако вољено од оба родитеља, а дете неће имати трауматичан осећај губитка због раздвајања оца и мајке.
Заједничко старатељство долази у обзир ако између родитеља постоји договор, међусобно поштовање, уважавање, културно опхођење и добра комуникација.
У пракси се ипак показало, да су сви ови услови помало апстрактни. Развод је сам по себи велика промена, а на који начин ће се превазићи, зависиће од много фактора.
Истраживања показују да су се деца чији су родитељи окончали брак без свађа и вређања брже опорављала у односу на децу која су присуствовала бурним и жестоким расправама.
Уколико су се родитељи непрестано свађали или је атмосфера у кући одисала бесом, тугом, тучама или алкохолизмом – развод за дете може да представља олакшање.
Овде треба истаћи да је дете у веома незавидном положају уколико није адекватно припремљено од стране оба родитеља, упознато са плановима родитеља у вези његове даље организације живота, и то на начин који је прилагођен његовом узрасту и зрелости.
За дете је важно сазнање да су родитељи донели одлуку о разводу и да оно није криво због тога што тата и мама неће живети заједно.
С обзиром да је то ситуација која је за дете пуна отворених питања, потребно му је да му се омогући да поставља питања, да искаже своја осећања и страхове.
Уколико су испуњени сви наведи предуслови, ако је то решење прихватљиво и за Вас и за партнера и уколико ће оно да осигура емоционалну стабилност детета, онда концепт заједничког старатељства јесте препорука када дође до развода брака.
Споразум о заједничком старатељству мора бити у писменој форми, мора обухватити следеће: које су дужности и обавезе бивших супружника и које ствари ће обављати заједнички.
Саставни део споразума о заједничком старатељству јесте и споразум о томе шта ће се сматрати пребивалиштем детета. Значи, да поновим, дете не може бити пријављено на две адресе, већ мора имати једно место пребивалишта.
Старатељство једног родитеља
Самостално извршавање родитељског права значи да ће заједничко дете бити поверено једом родитељу, при чему ће се одредити висина алиметације од другог родитеља и начин одржавања личних односа детета са другим родитељем.
Родитељ који није добио родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и одлучује о питањима битним за живот детета (здравствени проблеми, образовање, пребивалиште).
Уколико не постоји споразумни договор, коначну одлуку о старатејству доноси суд, уважавајући мишљење стручног тима Центра за социјални рад, као органа старатељства, а водећи рачуна о најбољем интересу детета.
Уколико се укаже потреба, стручни тимови из Центра за социјани рад обављају посебне разговоре с децом, а на основу тога доносе решење ко ће добити старатељство.
Неретко се дешава да психолог или педагог обилазе место боравка мајке или оца како би утврдили ко има боље услове за живот.
Породичним законом (“Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015) прописана је обавеза суда да у оквиру одлуке о разводу, обавезно реши и питање поверавања малолетне деце, као и питање издржавања те начина одржавања личних односа између детета и родитеља са којим дете не живи.
Судски поступци за добијање старатељства над дететом у Србији могу трајати и до пет година, а у највећем броју случајева припадну мајци.
Годинама се говори о предности коју мајке имају у овим поступцима, којима се и чешће поверава старатељство тј. самостално вршење родитељског права.
Центар за социјални рад, установа која даје кључно мишљење о подобности оба родитеља и ког се судија приликом доношења пресуде по закону држи потврђују да мајке чешће непосредно брину о деци у односу на очеве.
Стручни радници Службе за заштиту деце и младих процењују најбољи интерес детета у околностима развода родитеља, посебно узимајући у обзир следеће елементе:
- узраст и пол детета,
- осећања и мишљења детета,
- досадашњу бригу родитеља о детету,
- способности родитеља да препознају и задовоље узрасно-развојне потребе детета, те процену квалитета родитељске сарадње и комуникације.
Мајке чешће непосредно брину о деци од очева. У веома малом броју случајева постоје услови за предлагање заједничког вршења родитељског права јер често не постоји адекватна родитељска комуникација и сарадња која је предуслов за заједничко вршење родитељског права.
Постоје и случајеви када се дете додели оцу одмах или касније, ако мајка не поштује одредбе о одржавању личног контакта оца с дететом и то је уједно услов за промену старатељства.
Пре свега мајка је неподобна да буде родитељ ако издржава казну затвора, ако се бави пословима који не одговарају родитељским способностима, ако се одала неком лаком моралу.
Наравно, ако је психички нестабилна и ако је тиме отежана њена родитељска способност, али то су стварно јако ретки случајеви. Углавном је мајка та која добија старатељство након судског поступка.
Битно је рећи да и кад суд на препоруку Центра повери дете једном од родитеља на старање, други родитељ остаје родитељ и не губи права, али само нема право старатељства над дететом у смислу свакодневне бриге, васпитања и образовања.
Закон каже да и други родитељ притом има право да одлучује о најважнијим сегментима дететовог живота, а то су рецимо образовање (мора да буде упитан за мишљење коју средњу школу да дете упише), мора бити питан у озбиљнијим медицинским захватима, о промени пребивалишта детета и о располагању имовине веће вредности, а некретнина се увек сматра имовином велике вредности.
У ком узрасту дете може да се изјасни са ким жели да живи и колико је то меродавно?
Породични закон има две одредбе: дете које је навршило 15 година и способно је за расуђивање може одлучивати са којим ће родитељем живети и одлучивати о међусобном одржавању личних односа са родитељем са којим не живи.
Дете које је навршило десет година може слободно да изрази своје мишљење у судском спору у коме се одлучује о његовим правима. Жеља детета не утврђује се узимањем формалне изјаве, већ суд утврђује мишљење у сарадњи са психологом или стручним тимом Органа старатељства.
Алиментација – Висина издржавања детета
Алиментација је вид бриге о детету и његовим животним потребама.
Давалац алиментације обавезан је да уплаћује месечне трошкове на име доприноса издржавања за децу док год за то постоје законски услови – односно док се не створе законски услови за престанак плаћања.
Породични закон Републике Србије предвиђа издржавање за дете које је малолетно, као и за дете које је пунолетно, под одређеним условима.
Деца до навршења 18. године имају право на алиментацију и на основу саме чињенице да су малолетна, док се за децу након пунолетства алиментација уплаћује ако су неспособна за рад и немају довољно средстава за живот.
Дете односно прималац издржавања може добијати алиментацију од родитеља са којим не живи до навршене 26. године живота детета, ако је на редовном школовању, чак и када је способно за рад.
Висина издржавања (алиментације) може се одредити заједничким договором родитеља око висине месечног издржавања за дете. Суд може да прихвати одлуку предложену споразумом, ако сматра да је у најбољем интересу детета.
Алиментацију може одредити и фиксни месечни износ, који одређује суд.
Алиментација може бити одређена и процентуално, ако је родитељ запослен. Ако се алиментација одређује процентуално она не сме износити мање од 15% а више од 50% износа примања родитеља, након што су са датог износа одбијени порези и доприноси за обавезно социјално осигурање.
Циљ месечног издржавања које уплаћује родитељ са којим не живи дете јесте да дете ужива исти стандард и стил живота као и његови родитељи.
Уколико је партнер који издржава незапослен, како се одређује висина алиментације?
Незапослени родитељи нису ослобођени плаћања алиментације, јер је то вид бриге о детету.
Уколико је родитељ који је давалац издржавања незапослен, у договору са родитељем који је самостални вршилац родитељског права или судском пресудом доноси се одлука о минималном износу алиментације који ће уплаћивати док се не запосли.
Поступак уколико партнер престане да плаћа алиментацију
Као што смо споменули, обавеза плаћања издржавања регулисана је судском пресудом, а њено непоштовање подлеже кривичном гоњењу.
Како би алиментација могла да буде потраживана и наплаћена, неопходно је да постоји судска одлука која јасно одређује обавезу плаћања доприноса за издржавање, у тачно одређеном износу.
Уколико таква одлука није утврђена судском одлуком, родитељ који врши самостално родитељско право може да покрене судски поступак подношења тужбе за алиментацију.
Ако постоји правоснажна судска одлука, а родитељ са којим дете не живи не плаћа алиментацију, родитељ којем је додељена улога самосталног вршења родитељског права може покренути поступак принудне наплате алиментације.
Принудна наплата алиментације реализује се путем извршног поступка који се отпочиње подношењем предлога за извршење.
Предлог за извршење мора бити прецизно и концизно сачињен, стога је за његово писање најбоље ангажовати адвоката који је искусан у домену породичног права.
Решење о принудној наплати алиментације доноси суд, а спроводи га надлежни јавни извршитељ.
Сви родитељи, а тако и незапослени, имају обавезу плаћања доприноса за издржавање деце, уколико су радно способни, што суд процењује приликом доношења одлуке о плаћању алиментације.
Уколико је давалац издржавања незапослен и нема никаква примања, надлежни јавни извршитељ има низ могућности којима могу да се наплате неисплаћена дуговања – на пример може да се наложи пленидба и продаја покретних ствари.
Принудном наплатом се наплаћују заостала дуговања на име алиментације, али и законска затезна камата на сваки неисплаћени износ алиментације.
Битно је нагласити да је оглушавање о судску одлуку о плаћању доприноса за издржавање деце кривично дело, за које су одређене законске санкције – новчана казна или казна затвора у трајању до две године.
Кривични поступак може покренути родитељ који врши самостално родитељско право или његов правни заступник, подношењем кривичне пријаве.
Повећање алиментације
Повећање алиментације се може тражити ако се створе услови за њено повећање.
На пример, ако давалац издржавања промени посао и пронађе нови, на којем су му примања неколико пута већа него на претходном. Подсећамо, циљ алиментације је да дете има право да живи истим стилом живота као и његови родитељи.
Повећање алиментације могуће је тражити и ако се промене околности живота детета, које укључују повећане трошкове издржавања.
Рецимо, ако дете крене у школу, активно се бави спортом или има неки специфични здравствени проблем. Тада повећање алиментације тражи поверилац издржавања, односно самостални вршитељ родитељског права.
Поступак за повећање алиментације покреће родитељ који је самостални вршитељ родитељског права, у најбољем интересу детета.
Поступак отпочиње подношењем тужбе надлежном суду, који одређује време рочишта, на којем се утврђују измењене околности и доноси пресуда којом се мења висина издржавања.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
_________
* Текст адвоката Вељка Величковића
