Ukoliko dođe razvoda braka, uvek se nameće pitanje kome će pripasti starateljstvo nad detetom ili decom.
Zbog ovog pitanja, brakorazvodna parnica može da se oduži, a u priču se uključuje Centar za socijani rad.
Zato Porodični zakon nudi najbolje rešenje za dete – zajedničko starateljstvo.
Zajedničko starateljstvo
Zajedničko starateljstvo podrazumeva zajedničke dogovore Vas i bivšeg partnera o svim važnim pitanjima vezanim za život deteta.
Bićete u čestim kontaktima zbog važnih događaja u životu deteta, kao i o svim promenama (škola, vrtić, loše ocene).
Zajedničko starateljstvo podrazumeva i svakodnevne dogovore oko obavljanja dužnosti poput odvođenje deteta u vrtić ili školu, na sporta ili druge aktivnosti.
Zato je veoma važno da se roditelji sami dogovore, odnosno da sačine sporazum na koji način će vršiti roditeljsko pravo.
Sastavni deo sporazuma o zajedničkom izvršavanju roditeljskog prava jeste gde će živeti dete, odnosno koje će mu biti mesto prebivališta.
U Zakonu je jesano definisano da se mora znati adresa prebivališta deteta, a tu nema mesta proizvoljnom tumačenju. Nije moguća opcija – „dete će malo da živi kod tebe, a malo kod mene“.
Dete živi samo sa jednim od roditelja, a dinamika viđanja roditelja sa kojim ne živi je određena dogovorom i podelom obaveza. U psihološkom smislu, za dete je izuzetno važno da zna gde mu je dom.
Model zajedničkog starateljstva je najpogodniji za dete ukoliko je roditeljsko funkcionisanje usklađeno i očuvano. Ovaj koncept podrazumeva u potpunosti očuvanu i kvalitetnu komunikaciju među roditeljima, zajedničke usklađene i funkcionalne vaspitne obrasce.
Na ovaj način dete će dobiti poruku da je i dalje jednako voljeno od oba roditelja, a dete neće imati traumatičan osećaj gubitka zbog razdvajanja oca i majke.
Zajedničko starateljstvo dolazi u obzir ako između roditelja postoji dogovor, međusobno poštovanje, uvažavanje, kulturno ophođenje i dobra komunikacija.
U praksi se ipak pokazalo, da su svi ovi uslovi pomalo apstraktni. Razvod je sam po sebi velika promena, a na koji način će se prevazići, zavisiće od mnogo faktora.
Istraživanja pokazuju da su se deca čiji su roditelji okončali brak bez svađa i vređanja brže oporavljala u odnosu na decu koja su prisustvovala burnim i žestokim raspravama.
Ukoliko su se roditelji neprestano svađali ili je atmosfera u kući odisala besom, tugom, tučama ili alkoholizmom – razvod za dete može da predstavlja olakšanje.
Ovde treba istaći da je dete u veoma nezavidnom položaju ukoliko nije adekvatno pripremljeno od strane oba roditelja, upoznato sa planovima roditelja u vezi njegove dalje organizacije života, i to na način koji je prilagođen njegovom uzrastu i zrelosti.
Za dete je važno saznanje da su roditelji doneli odluku o razvodu i da ono nije krivo zbog toga što tata i mama neće živeti zajedno.
S obzirom da je to situacija koja je za dete puna otvorenih pitanja, potrebno mu je da mu se omogući da postavlja pitanja, da iskaže svoja osećanja i strahove.
Ukoliko su ispunjeni svi navedi preduslovi, ako je to rešenje prihvatljivo i za Vas i za partnera i ukoliko će ono da osigura emocionalnu stabilnost deteta, onda koncept zajedničkog starateljstva jeste preporuka kada dođe do razvoda braka.
Sporazum o zajedničkom starateljstvu mora biti u pismenoj formi, mora obuhvatiti sledeće: koje su dužnosti i obaveze bivših supružnika i koje stvari će obavljati zajednički.
Sastavni deo sporazuma o zajedničkom starateljstvu jeste i sporazum o tome šta će se smatrati prebivalištem deteta. Znači, da ponovim, dete ne može biti prijavljeno na dve adrese, već mora imati jedno mesto prebivališta.
Starateljstvo jednog roditelja
Samostalno izvršavanje roditeljskog prava znači da će zajedničko dete biti povereno jedom roditelju, pri čemu će se odrediti visina alimetacije od drugog roditelja i način održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem.
Roditelj koji nije dobio roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i odlučuje o pitanjima bitnim za život deteta (zdravstveni problemi, obrazovanje, prebivalište).
Ukoliko ne postoji sporazumni dogovor, konačnu odluku o staratejstvu donosi sud, uvažavajući mišljenje stručnog tima Centra za socijalni rad, kao organa starateljstva, a vodeći računa o najboljem interesu deteta.
Ukoliko se ukaže potreba, stručni timovi iz Centra za socijani rad obavljaju posebne razgovore s decom, a na osnovu toga donose rešenje ko će dobiti starateljstvo.
Neretko se dešava da psiholog ili pedagog obilaze mesto boravka majke ili oca kako bi utvrdili ko ima bolje uslove za život.
Porodičnim zakonom („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015) propisana je obaveza suda da u okviru odluke o razvodu, obavezno reši i pitanje poveravanja maloletne dece, kao i pitanje izdržavanja te načina održavanja ličnih odnosa između deteta i roditelja sa kojim dete ne živi.
Sudski postupci za dobijanje starateljstva nad detetom u Srbiji mogu trajati i do pet godina, a u najvećem broju slučajeva pripadnu majci.
Godinama se govori o prednosti koju majke imaju u ovim postupcima, kojima se i češće poverava starateljstvo tj. samostalno vršenje roditeljskog prava.
Centar za socijalni rad, ustanova koja daje ključno mišljenje o podobnosti oba roditelja i kog se sudija prilikom donošenja presude po zakonu drži potvrđuju da majke češće neposredno brinu o deci u odnosu na očeve.
Stručni radnici Službe za zaštitu dece i mladih procenjuju najbolji interes deteta u okolnostima razvoda roditelja, posebno uzimajući u obzir sledeće elemente:
- uzrast i pol deteta,
- osećanja i mišljenja deteta,
- dosadašnju brigu roditelja o detetu,
- sposobnosti roditelja da prepoznaju i zadovolje uzrasno-razvojne potrebe deteta, te procenu kvaliteta roditeljske saradnje i komunikacije.
Majke češće neposredno brinu o deci od očeva. U veoma malom broju slučajeva postoje uslovi za predlaganje zajedničkog vršenja roditeljskog prava jer često ne postoji adekvatna roditeljska komunikacija i saradnja koja je preduslov za zajedničko vršenje roditeljskog prava.
Postoje i slučajevi kada se dete dodeli ocu odmah ili kasnije, ako majka ne poštuje odredbe o održavanju ličnog kontakta oca s detetom i to je ujedno uslov za promenu starateljstva.
Pre svega majka je nepodobna da bude roditelj ako izdržava kaznu zatvora, ako se bavi poslovima koji ne odgovaraju roditeljskim sposobnostima, ako se odala nekom lakom moralu.
Naravno, ako je psihički nestabilna i ako je time otežana njena roditeljska sposobnost, ali to su stvarno jako retki slučajevi. Uglavnom je majka ta koja dobija starateljstvo nakon sudskog postupka.
Bitno je reći da i kad sud na preporuku Centra poveri dete jednom od roditelja na staranje, drugi roditelj ostaje roditelj i ne gubi prava, ali samo nema pravo starateljstva nad detetom u smislu svakodnevne brige, vaspitanja i obrazovanja.
Zakon kaže da i drugi roditelj pritom ima pravo da odlučuje o najvažnijim segmentima detetovog života, a to su recimo obrazovanje (mora da bude upitan za mišljenje koju srednju školu da dete upiše), mora biti pitan u ozbiljnijim medicinskim zahvatima, o promeni prebivališta deteta i o raspolaganju imovine veće vrednosti, a nekretnina se uvek smatra imovinom velike vrednosti.
U kom uzrastu dete može da se izjasni sa kim želi da živi i koliko je to merodavno?
Porodični zakon ima dve odredbe: dete koje je navršilo 15 godina i sposobno je za rasuđivanje može odlučivati sa kojim će roditeljem živeti i odlučivati o međusobnom održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi.
Dete koje je navršilo deset godina može slobodno da izrazi svoje mišljenje u sudskom sporu u kome se odlučuje o njegovim pravima. Želja deteta ne utvrđuje se uzimanjem formalne izjave, već sud utvrđuje mišljenje u saradnji sa psihologom ili stručnim timom Organa starateljstva.
Alimentacija – Visina izdržavanja deteta
Alimentacija je vid brige o detetu i njegovim životnim potrebama.
Davalac alimentacije obavezan je da uplaćuje mesečne troškove na ime doprinosa izdržavanja za decu dok god za to postoje zakonski uslovi – odnosno dok se ne stvore zakonski uslovi za prestanak plaćanja.
Porodični zakon Republike Srbije predviđa izdržavanje za dete koje je maloletno, kao i za dete koje je punoletno, pod određenim uslovima.
Deca do navršenja 18. godine imaju pravo na alimentaciju i na osnovu same činjenice da su maloletna, dok se za decu nakon punoletstva alimentacija uplaćuje ako su nesposobna za rad i nemaju dovoljno sredstava za život.
Dete odnosno primalac izdržavanja može dobijati alimentaciju od roditelja sa kojim ne živi do navršene 26. godine života deteta, ako je na redovnom školovanju, čak i kada je sposobno za rad.
Visina izdržavanja (alimentacije) može se odrediti zajedničkim dogovorom roditelja oko visine mesečnog izdržavanja za dete. Sud može da prihvati odluku predloženu sporazumom, ako smatra da je u najboljem interesu deteta.
Alimentaciju može odrediti i fiksni mesečni iznos, koji određuje sud.
Alimentacija može biti određena i procentualno, ako je roditelj zaposlen. Ako se alimentacija određuje procentualno ona ne sme iznositi manje od 15% a više od 50% iznosa primanja roditelja, nakon što su sa datog iznosa odbijeni porezi i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje.
Cilj mesečnog izdržavanja koje uplaćuje roditelj sa kojim ne živi dete jeste da dete uživa isti standard i stil života kao i njegovi roditelji.
Ukoliko je partner koji izdržava nezaposlen, kako se određuje visina alimentacije?
Nezaposleni roditelji nisu oslobođeni plaćanja alimentacije, jer je to vid brige o detetu.
Ukoliko je roditelj koji je davalac izdržavanja nezaposlen, u dogovoru sa roditeljem koji je samostalni vršilac roditeljskog prava ili sudskom presudom donosi se odluka o minimalnom iznosu alimentacije koji će uplaćivati dok se ne zaposli.
Postupak ukoliko partner prestane da plaća alimentaciju
Kao što smo spomenuli, obaveza plaćanja izdržavanja regulisana je sudskom presudom, a njeno nepoštovanje podleže krivičnom gonjenju.
Kako bi alimentacija mogla da bude potraživana i naplaćena, neophodno je da postoji sudska odluka koja jasno određuje obavezu plaćanja doprinosa za izdržavanje, u tačno određenom iznosu.
Ukoliko takva odluka nije utvrđena sudskom odlukom, roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo može da pokrene sudski postupak podnošenja tužbe za alimentaciju.
Ako postoji pravosnažna sudska odluka, a roditelj sa kojim dete ne živi ne plaća alimentaciju, roditelj kojem je dodeljena uloga samostalnog vršenja roditeljskog prava može pokrenuti postupak prinudne naplate alimentacije.
Prinudna naplata alimentacije realizuje se putem izvršnog postupka koji se otpočinje podnošenjem predloga za izvršenje.
Predlog za izvršenje mora biti precizno i koncizno sačinjen, stoga je za njegovo pisanje najbolje angažovati advokata koji je iskusan u domenu porodičnog prava.
Rešenje o prinudnoj naplati alimentacije donosi sud, a sprovodi ga nadležni javni izvršitelj.
Svi roditelji, a tako i nezaposleni, imaju obavezu plaćanja doprinosa za izdržavanje dece, ukoliko su radno sposobni, što sud procenjuje prilikom donošenja odluke o plaćanju alimentacije.
Ukoliko je davalac izdržavanja nezaposlen i nema nikakva primanja, nadležni javni izvršitelj ima niz mogućnosti kojima mogu da se naplate neisplaćena dugovanja – na primer može da se naloži plenidba i prodaja pokretnih stvari.
Prinudnom naplatom se naplaćuju zaostala dugovanja na ime alimentacije, ali i zakonska zatezna kamata na svaki neisplaćeni iznos alimentacije.
Bitno je naglasiti da je oglušavanje o sudsku odluku o plaćanju doprinosa za izdržavanje dece krivično delo, za koje su određene zakonske sankcije – novčana kazna ili kazna zatvora u trajanju do dve godine.
Krivični postupak može pokrenuti roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo ili njegov pravni zastupnik, podnošenjem krivične prijave.
Povećanje alimentacije
Povećanje alimentacije se može tražiti ako se stvore uslovi za njeno povećanje.
Na primer, ako davalac izdržavanja promeni posao i pronađe novi, na kojem su mu primanja nekoliko puta veća nego na prethodnom. Podsećamo, cilj alimentacije je da dete ima pravo da živi istim stilom života kao i njegovi roditelji.
Povećanje alimentacije moguće je tražiti i ako se promene okolnosti života deteta, koje uključuju povećane troškove izdržavanja.
Recimo, ako dete krene u školu, aktivno se bavi sportom ili ima neki specifični zdravstveni problem. Tada povećanje alimentacije traži poverilac izdržavanja, odnosno samostalni vršitelj roditeljskog prava.
Postupak za povećanje alimentacije pokreće roditelj koji je samostalni vršitelj roditeljskog prava, u najboljem interesu deteta.
Postupak otpočinje podnošenjem tužbe nadležnom sudu, koji određuje vreme ročišta, na kojem se utvrđuju izmenjene okolnosti i donosi presuda kojom se menja visina izdržavanja.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com
_________
* Tekst advokata Veljka Veličkovića