Закон је на много начина пресудан за прелазак из сукоба и диктатуре. Злоупотребе владавине закона често су и катализатор и последица масовног насиља. Штавише, током транзиције владавина закона може пружити преко потребну стабилност, али може бити подложна радикалним трансформацијама у писаном закону, правним институцијама и спровођењу правде.
Адвокати су, наравно, од кључне важности за ове напоре. На пример, могу да израђују предлоге нових закона; саветују владу о њеним обавезама према међународном праву; и учествују у деликатним политичким преговорима. Адвокати такође генерално играју водец́у улогу у механизмима транзиционе правде осмишљеним да донесу истину, правду и репарације за жртве. Даље, правници који раде са групама цивилног друштва могу играти важну улогу у осигуравању да нове прелазне владе испуне тежње друштва за значајним променама. Супротно томе, адвокати који су у складу са бившим режимом могу покушати да се законом одупру друштвеним променама или да бране старе државне актере и институције.
Иако правници играју значајну улогу у обликовању политичких транзиција, та улога ретко је била предмет истраживања једне адвокатске канцеларије. Проучавањем и упознавањем са релевантним подацима, са сарадницима сам дошао до следећих закључака:
Као део овог пројекта,мој тим је обавио преко 120 полуструктурираних скајп интервјуа на шест терена (Републике бивше СФРЈ, Јужна Африка, Израел, Палестина и Тунис) са националним и међународним правницима, академицима, правосудним личностима и активистима невладиних организација. Питања истражена у овим интервјуима покривала су бројне теме, укључујуц́и:
Како адвокати реагују на периоде екстремног политичког насиља и државне репресије?
Колико су правници важни у широким напорима за мобилизацију становништва као одговор на такве активности?
Која је посебна улога правних колектива (нпр. Адвокатских комора, савета, адвокатских друштава) у ширим јавним расправама?
Који је посебан допринос адвоката у погледу професионалног и популарног разумевања „владавине права“ у различитим фазама сукоба и транзиције?
Каква је природа пресека парничних стратегија и догађаја ван судова у сукобљеним и транзиционим друштвима?
У којој мери однос локалних правника према међународном праву и међународним правним актерима утиче на правна схватања сукоба и транзиције, локални политички контекст и међународна схватања сукоба и транзиције?
Колико је питање рода значајно у одређивању улоге адвоката?
Колико су релевантни правници у периодима када се чини да су политичке или војне вође вољније за преговоре и (ако такви преговори успеју) у дизајнирању и примени политичких споразума и политика транзиционе правде?
Резултати пројекта
Пројекат је већ произвео неколико извештаја усмерених на политику (преведених на локалне језике) који су намењени локалним актерима у свакој од јурисдикција, укључујуц́и судије и адвокате који раде, правне колективе, владине службе, активисте цивилног друштва и друге невладине организације, као и за међународну публику.
Али сада се осврнимо на веома важан моменат.
Не преговарамо о људским правима
Сви смо сведоци да су центру пажње преговори око изборних услова. У оквиру овог процеса, неретко се у таблоидима и режимским медијима провлачи како су предмет преговора нешто што је Уставом, међународним ратификовани конвенцијама и законима Републике Србије већ гарантовано и што је унавелико достигнути стандард у овоме делу света. Из владиног табора што посредно, што непослредно се људска права доводе у питање и покушава се створити слика како би о њима требало преговарати. Ништа није даље од истине..
Данас се приказује да су људска права власништво одређених идеолошких сектора и невладиних организација и неретко се баш ови сектори јавно, од стране режимских таблоидних медија називају „изајничким“.
Брига о људским правима и одбрана људских права морају бити одговорност и акција читаве заједнице. Морамо бити чврсти, наша етика мора бити прожета стварном и свакодневном бригом о потреби гарантовања достојанства, правде и истине свим људима.
Јачање и развој демократије у Србији зависе од овога. Не можемо претпоставити да ц́е у окружењу нетолеранције и неправде политички режим уз економске и социјалне проблеме, заражен корупцијом и амбицијама, моц́и и желети уоште штитили права свих.
Људска права су витални део снаге демократије и око тога нема преговора.
Медији су веома важан елемент у овом изазову, јер могу допринети стварању осетљивог и толерантног мишљења. Међутим, много пута се догоди супротно, они подстичу конфузију, презир према онима који другачије осец́ају и мисле, обликују јавно мњење које је равнодушно према болу „оних који нису попут нас“.
Када медији користе речи као што су „олош“, „битанга“ или „издајник“ као синоним за особу, то подрива ваљаност људских права, јер особи одузима њен статус као особе и уместо тога додељује му назив који је несумњиво веома дискутабилан, да не кажем опасан.
Људска права и демократија морају бити за све грађанске и грађане, око тога нема преговора.
Такође је хитно и неопходно укључити квалитетно образовање о људским правима у нашј заједници, не само како би наша деца и млади људи знали своја права, вец́ и како би развили осец́ај „другости“, емпатије са другима, посебно са онима који највише пате, јер се ту рађа достојанство другог. Управо у овој посвец́ености будуц́ности гарантујемо снагу демократије и мира.
Промовисање владавине закона је континуирана дужност
Свет није статичан: он се увек мења и ми се мењамо с њим. Владавина закона не значи нужно да ц́емо користити савршени систем закона који може бити применљив било када и било где; пишу се нови закони, неки закони застаревају, а други се прилагођавају. У идеалном случају, у савршеном свету владавина закона треба да гарантује континуирану тежњу нашој еволуцији ка разумевањеу онога шта је праведно или неправедно, шта је исправно или погрешно, а шта морално или неморално. Владавина закона и његова промоција значе да упркос несавршености система, покушавамо да свет учинимо бољим местом у којем имамо једнаке могуц́ности за слободу, образовање и сам живот и где правда заиста може бити задовољена.
Оно што данас чини посебним случајем је чињеница да се због сопствених поступака потенцијално суочавамо са холоценским изумирањем. Немамо пуно времена када се злочини против човечности почине сваки дан, када нам се шансе за опстанак полако смањују сваких сат времена и када губимо најдрагоценију робу коју људи имају – време. Додатно компликујуц́и нашу ситуацију, закони се понекад могу користити за оправдање злочина против човечности или за све вец́е разлике; шта је исправно, није увек мудро, а оно што је законом дозвољено није увек оно што треба чинити.
Међутим, промовисање владавине закона на глобалном нивоу такође значи да, упркос неким манама (било да су свесно створене за експлоатацију, постале злоупотребљене празнине у правном систему или једноставно представљају сопствене несавршености), имамо прилику да се ефикасно прилагодимо новим изазовима док настављамо да тежимо бољој, светлијој будуц́ности. Баш као што би одсуство независног суда на крају осакатило друштво, промоција владавине закона широм света је неопходна из неколико разлога; то не само да осигурава да је процес доношења одлука праведан, вец́ служи и да покаже друштву да сарадња може бити много кориснија од рата и да постизање правде није нужно игра са нултом сумом.
На крају, није важно да ли су све борбе у потпуности разрешиве; владавина закона нуди шансу за позитивне промене на великом, глобалном нивоу, и охрабрује све да иду даље од пуког пружања услуге и заиста раде оно за шта тврдимо да желимо и да морамо. Са свим пројектима широм света, постоје тренуци у којима не успемо. Можда чак има времена када се чини да идемо уназад, упркос промоцији циљева одрживог развоја и значајним побољшањима према некима од њих. Међутим, повратак уназад је такође својеврсна еволуција, јер понекад треба доц́и до дна да бисмо нешто преиспитали. Срец́ом, промена нашег правца је много лакша када имамо правни систем који функционише.
Владавина закона је суштински градивни елемент за друштво, конкретни темељ на којем се може градити куц́а; увек можете покушати да направите куц́у без ње, али то би била гадна куц́а.
Свуда око нас звоне звона за узбуну док примец́ујемо да људи полако губе веру у човечанство. Многи не верују да су представљени или да они на врху ланца исхране брину о проблемима са којима се они, људи на дну, свакодневно суочавају; оно што је још алармантније је колико су они такође уверени да правда никада нец́е бити задовољена. Видец́и свакодневно неједнакост и неправду, свуда око себе, почињу да мисле да је то неизбежно, нешто што увек мора бити део једначине.
Ово не би требало да буде. У овом тренутку су нам потребне реформе, а промоција владавине закона и подстицање владавине закона је управо оно што нам је преко потребно.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
