Неповредивост стана једно је од основних личних права човека и грађанина које штити интимност приватног и породичног живота, кућни мир и домицил сваког човека. Због тога је неповредивост стана нераскидиво везана за неприкосновеност личности, слободу и сигурност човека. Неповредивост стана улази у традиционални корпус негативних слобода. Према домашају овог права, стан је неповредив не само за органе јавне власти, него и за сва трећа лица која нису његови корисници.
Неповредивост стана у Уставу Србије
Полазећи од тога да је стан неповредив, Устав (члан 40) прописује да нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље њиховог држаоца, нити у њима вршити претрес. Држалац стана има право да сам или преко свог заступника и уз још два пунолетна сведока присуствује претресању стана. Ако држалац стана или његов заступник нису присутни, претрес је допуштен у присуству два пунолетна сведока. Улазак у туђи стан дозвољен без одлуке суда, а претрес се може изузетно обавити без присуства два сведока, ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности. У том случају законом се предвиђа начин уласка у стан и вршење претреса.
Европска конвенција
Европска конвенција гарантује неповредивост стана у оквиру збирног права на поштовање приватног и породичног живота. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке. Јавне власти неће се мешати и у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском животу и у интерсу националне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
Неповредивост стана у Кривичном законику Републике Србије
За неовлашћено коришћење туђе непокретности може се изрећи затворска казна. Лице које неовлашћено продре у туђе затворене просторе или одбије да се из истих удаљи на захтев овлашћеног лица чини кривично дело “Нарушавања неповредивости стана”. Санкција за кривично дело је новчана казна или казна затвора до једне године, односно до три године у случају када дело чини службено лице у вршењу службе. Кажњив је и сам покушај кривичног дела
Према одредбама Кривичног законика (“Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 и 35/2019), може се изрећи затворска казна за неовлашћено коришћење туђе непокретности.
Лице које неовлашћено продре у туђе затворене просторе или одбије да се из истих удаљи на захтев овлашћеног лица чини кривично дело “Нарушавања неповредивости стана”.
Санкција за кривично дело је новчана казна или казна затвора до једне године, односно до три године у случају када дело чини службено лице у вршењу службе. Кажњив је и сам покушај кривичног дела.
Кривични поступак за ово дело покреће се подношењем приватне тужбе надлежном суду у року од 3 месеца од дана сазнања за кривично дело и осумњичено лице. У случају да је кривично дело учињено од стране службеног лица у вршењу службе, кривични поступак се покреће подношењем кривичне пријаве надлежном тужилаштву, без постојања законског рока.
Лице које се неовлашћено усели у туђу зграду, стан, пословне или друге просторије чини кривично дело “Противправног усељења” за које је прописана новчана казна или казна затвора до две године.
Кривични поступак за наведено дело се покреће подношењем предлога за кривично гоњење надлежном тужилаштву у року од 3 месеца од дана сазнања за кривично дело и осумњичено лице.
Циљ кривичног поступка није ограничен на повраћај поседа, већ казнама превентивно делује на будуће потенцијалне учиниоце кривичних дела.
Остали начини заштите приватног поседа
Правни поредак Републике Србије омогућава више различитих правних поступака у оквиру којих може да се исели лице које противправно користи туђу некретнину.
Право на самопомоћ
У случају када неко покушава да неовлашћено уђе у туђе просторије, власник простора има право да реагује ради заштите свог поседа и без помоћи државних органа.
Како коришћење самопомоћи не би довело до правних проблема за лице које брани свој посед, неопходно је да се испуне следећи критеријуми.
Улазак у туђи простор мора да буде противправан, те не сме да се спречи улазак полиције када је у складу са законом или улазак на основу одлуке суда.
Опасност мора бити непосредна, те је самопомоћ дозвољена само ако неко покушава да уђе у простор док је власник у њему или у његовој близини. У другим случајевима, неопходно је обраћање полицији или суду.
Реакција мора бити сразмерна угрожавању права које се штити и мора одговарати приликама у којима настаје опасност. У пракси није лако наћи тражену сразмеру јер не можемо знати да ли је провалник наоружан и да ли се његове крајње намере ограничавају на обијање стана.
Када самопомоћ није дозвољена, својина може да се штити на следеће начине.
Исељење преко општинских органа
Власник простора може да покрене управни поступак и да захтева исељење бесправно усељеног лица преко надлежног органа јединице локалне самоуправе, односно општине.
Управни поступак је драстично бржи од судског те представља ефикаснији начин заштите права.
Међутим, ако је право на непокретности у било ком смислу спорно, управни орган према закону мора да прекине поступак услед надлежности суда.
У пракси се често дешава да бесправно усељена лица намерно подносе фиктивне тужбе за утврђење права како би се спречило исељење преко општине.
Такође, органима јединице локалне самоуправе је неретко једноставније да предмет уступе суду, чак и када њихова надлежност постоји.
Услед наведеног, исељење преко општине је најбрже, али се најлакше може спречити.
Исељење преко суда
Када самопомоћ и исељење преко општине нису могући, власник простора може да покрене судски парнични поступак ради исељења.
У судском поступку је неопходно да се докаже право својине на непокретности. Дакле, само лице које је власник или сувласник непокретности може да поднесе тужбу.
Власништво се доказује ако је подносилац тужбе уписао своје право у катастар непокретности који представља јавни регистар у коме се воде подаци о непокретностима.
Међутим, и када право својине није уписано у катастар непокретности, судови дозвољавају доказивање права прилагањем уговора на основу којих је стечена некретнина.
Предности овог поступка су непостојање рока за подношење тужбе и известан успех, уколико се претходно докаже право својине на непокретности. Недостатак поступка се одгледа у његовом трајању јер судски парнични поступци трају више година.
Исељење од стране лица које није власник некретнине
За разлику од судског парничног поступка, може се покренути судски државински поступак који траје много краће и у коме није нужно доказати својину, већ само државину, односно последње право мирног поседа на некретнини.
Дакле, и лице које није власник простора може захтевати да му се исти врати у посед, уколико је пре одузимања државине било у његовом поседу.
Државински поступак одликују посебна правила која знатно утичу на његову експедитивност у односу на друге судске поступке те представља бржи и лакши начин за повраћај поседа.
Међутим, државински поступак је ограничен роковима. Тужба мора да се покрене у року од 30 дана од дана сазнања за одузимање поседа и учиниоца, а најкасније у року од годину дана од дана одузимања или сметања поседа.
Спровођење исељења
По успешном завршетку судских поступака, доноси се одлука којом се налаже исељење у року који најчешће износи 15 дана.
Уколико се прекрши налог из пресуде, не долази до аутоматског спровођења пресуде, већ власник простора мора да покрене посебан судски извршни поступак.
Извршни поступак спроводе јавни извршитељи и траје неколико месеци.
У случају да се бесправно усељено лице не исели по налогу извршитеља, ангажује се полиција ради помагања у принудном исељењу.
Све трошкове извршног поступка првобитно плаћа поверилац, односно власник простора. Накнада трошкова може да се захтева од лица које се бесправно уселило, али је фактичко питање да ли ће то лице моћи да плати трошкове.
Одступања од неповредивости стана
Устав у одређеним случајевима допушта могућност одступања од принципа неповредивости стана и других просторија, под условима предвиђеним законом.
Према тачки 5. Наредбе о посебним мерама које се примењују за време ванредног стања (“Службени гласник РС”, бр. 22/03), овлашћено службено лице сме ући у туђи стан и друге просторије и без одлуке надлежног суда, ако је то неопходно ради откривања и хватања починилаца кривичних дела за које постоје основи сумње да су повезани са организованим криминалом, проналажење трагова тих кривичних дела и предмета везаних за кривични поступак.
Према члану 21. Устава Републике Србије, стан је неповредив, а законом се може прописати да службено лице, на основу одлуке суда, сме ући у стан или друге просторије против воље њиховог држаоца и у њима вршити претрес у присуству два сведока (став 1.12). Устав предвиђа и да, под условима предвиђеним законом, службено лице сме ући у туђ стан или друге просторије и без одлуке суда и вршити претрес, ако је то неопходно ради непосредног хватања учиниоца кривичних дела или ради спасавања Људи и добара (став 3).
Закон о мерама за случај ванредног стања (“Службени гласник РС”, бр. 19/91) не предвиђа меру ограничења неповредивости стана, али такву могућност и не искључује, јер у члану 6. став 2. прописује овлашћење председника Републике да предузима и друге мере у складу са законом.
Законик о кривичном поступку утврђује услове и поступак у коме овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу и без наредбе суда ући у туђи стан или друге просторије, поред осталог и ради лишења слободе одбеглог учиниоца који је затечен при вршењу кривичног дела за које се гони по службеној дужности, или ради отклањања озбиљне опасности по живот и здравље или имовину веће вредности (чл. 81).
