Заробљавање државе може се дефинисати као системска политичка корупција у којој политичари искоришћавају своју контролу над процесима доношења одлука у земљи у своју корист. Србија је, као и скоро све државе Западног Балкана, препозната као место где државу заузимају политичке елите – боље речено владајућа партија или њен лидер. Ово заузимање се спроводи кроз тоталну контролу над свим институцијама у земљи – све три гране власти (законодавну, извршну и судску). Оваква ситуација је велика сметња за правни и економски развој земље и препрека је за преосперитетан свакодневни живот грађана.
Многи стручњаци се сада слажу да је ЕУ допринела заробљавању државе тако што је аутократама обезбедила финансирање и легитимитет. Потпуно нови израз „стабилократија“ је измишљен да објасни ситуацију у којој се локалне аутократе толеришу упркос њиховим неделима унутар својих земаља све док чувају стабилност у региону.
Скупштина Србије, која је данас са малобројном и неспособном сведена је на само гласачку машину. Чињеница је да је снажно заузимање државне и јавне сфере од стране владајуће Српске напредне странке (СНС) уништило минималне предуслове за слободне и фер изборе, што је резултирало ниским легитимитетом прво изборног процеса, а потом и парламента. Данас у Скупштини Србије њени посланици користе своју позицију не да би елаборирали законе који се усвајају, већ да шире говор мржње према опозицији (која је ионако слаба и бесциљна), независним медијима и организацијама цивилног друштва. Организовањем ванредних избора скоро сваке две године владајућа партија држи друштво у сталној предизборној кампањи уз огромне злоупотребе државних функционерских положаја. С друге стране, избори се организују са огромним нерегуларностима, посебно на локалном нивоу где групе чланова владајуће партије обилазе мале градове у возилима без регистарских таблица и затамњених.
Влада Србије у пракси више личи на само техничко и формално тело које спроводи одлуке председника, са министрима у сталном страху за свој положај и самим тим у потреби да докажу своју лојалност главном доносиоцу одлука. Можда је најбољи пример политичке ситуације у Србији чињеница да председница Владе говори о председнику као о „њеном шефу”. Сви остали функционери испод министарске функције – државни секретари, помоћници министара, директори јавних предузећа итд. – незаконито се држе на в.д. да би у сваком тренутку могли да буду смењени.
Осим неколико кабловских ТВ емитера и новина, сви остали медији су потпуно под контролом владајуће партије – укључујући свих пет ТВ емитера са националном фреквенцијом. Стално се води кампања против независних истраживачких и новинарских и организација цивилног друштва коју воде високи државни званичници и „њихови“ медији.
Борба против корупције
Једно од главних питања које је покренула Српска напредна странка које им је донело много гласова и последично изборну победу била је приша о борби против распрострањене корупције. Ова борба је званично почела хапшењем Мирослава Мишковића – једног од најбогатијих људи у Србији и контроверзног бизнисмена још из Милошевићевог периода. Иако је Мишковић у притвору провео седам месеци, пуштен је на слободу и после два поновљена суђења било каква осуђујућа пресуда још увек се не види. У међувремену, Мишковић се вратио својим свакодневним пословима, чак је искорио своју империју и више се не помиње у медијима – посебно онима који су га етикетирали као највећег криминалца и опозиционог финансијера.
Овај случај је можда био доказ да ова промовисана борба против корупције неће ићи онако како су многи грађани Србије очекивали. Оно што је још евидентније јесте да је корупција у Србији још више процветала од доласка Српске напредне странке на власт. Степен корупције можда најбоље објашњава случај Крушик на који је јавности скренуо пажњу узбуњивач запослен у фабрици наоружања и муниције Крушик из Ваљева. Показало се да је ова фабрика своје производе продавала по нижој цени малој приватној фирми чији је руководилац био отац (у то време) министра унутрашњих послова Небојше Стефановића. Ова компанија је даље извозила муницију и наоружање у многе земље погођене ратом, неке чак и под санкцијама Уједињених нација, по веома високим ценама. Једна од особа задужених за давање дозвола за овакав извоз био је и министар Стефановић. Не само да овај случај никада није дошао до суда, већ је брутално заташкан, а узбуњивач је провео неко време у притвору и остао без посла.
Борба против организованог криминала
Друга тачка која је била високо на дневном реду Српске напредне странке била је борба против организованог криминала. Иако су државни званичници убеђивали јавност да је ова борба у току и успешна као никада до сада, сасвим је очигледно да то није тако. Ова борба се води само против одређених делова организованог криминала који нису повезани са владајућим елитама или који су постали прејаки и треба да буду дисциплиновани.
Недавно је јавност у Србији била сведок спектакуларним полицијским интервенцијама у којима је ухапшено неколико криминалаца на високом нивоу. Један од њих је и такозвани случај Јовањица у којем је полиција ухапсила власника највеће плантаже марихуане у Европи. Када су неки опозициони лидери рекли да је овај човек добро повезан са председником, а посебно са његовим братом, дошло је до буре реакција на опозицију и медије који су пренели ову информацију. Полицајци који су водили истрагу стављени су на полиграф и морали су јавно да се изјасне да Јовањица нема никакве везе са породицом Александра Вучића. Ипак, и даље је нејасно зашто је власник Јовањице имао полицијску значку, као и заштиту коју су му пружили поједини припадници полиције, Безбедносно-информативне агенције (БИА) и Војнообавештајне агенције (ВОА). Неки од ових људи су ухапшени, а неки су у бекству. Нејасно је и зашто је власник плантаже раније важио за успешног произвођача органске хране и као таквог га посећивали високи државни званичници, па чак и био део државних делегација у више наврата често предвођених самим председником.
Други случај који је још више узнемирио јавност је хапшење такозваног клана Беливук. Ова мрежа криминалаца, која је првобитно била група фудбалских хулигана повезаних са фудбалским клубом Партизан, ухапшена је под оптужбом да стоји иза бројних случајева убистава и трговине дрогом. Они су такође оптужени да су били део црногорског кавачког клана у Србији који је био задужен за ликвидацију припадника супарничког Шкаљарског клана. Код њих су пронађене огромне количине оружја, као и тајне залихе у којима су пронађени стравични докази о зверствима – најгоре од свега је била индустријска машина за млевење меса са траговима људске ДНК. Све ове страшне доказе заједно са фотографијама обезглављених тела њихових жртава изнео је у марту 2021. у ударном термину на свим ТВ емитерима сам председник. Ипак, и даље није јасно како је клан Беливук толико година добијао полицијску заштиту, а занимљивије остаје питање зашто су они били задужени за обезбеђење председникове инаугурације.
Реформа правосуђа
Овде долазимо до једног од неопходних кључних елемената за решавање горе поменутих проблема и многих других који нису део овог текста. За борбу против свих елемената корупције и организованог криминала, као и злоупотребе власти, снажно и независно правосуђе је предуслов. Нажалост, то је нешто што у Србији не постоји. Постоји само неколико изузетака који су сваки пут засновани на личном схватању њиховог сопственог задатка – као на пример неке часне судије и тужиоци. Стога је веома тешко успоставити традицију независног судства у таквој земљи. Штавише, тешко је јер Србија нема јасну политичку вољу за такав подухват. Избор и именовање судија и тужилаца је увек било под јаким утицајем политичких елита.
Након реферрендума о промени Устава усвојен је сет правосудних закона. Првобитна уставна норма да судије именује парламент замењена је нормом да то именовање врши Високи савет судства. Ово можда изгледа као много боље решење и демократскије. Само док не погледамо чланове овог Савета. Предложено је да ВСС има десет чланова, од којих су само пет судије, а остали „истакнути правници“ које бира парламент. Председник ВСС ће бити изабран из групе „истакнутих правника“, а пошто би требало да буде једнак број чланова из правосуђа и „истакнутих правника“, председник ће имати одлучујући глас. Политички утицај је још очигледнији у предложеним нормама за именовање јавних тужилаца. Њих ће бирати Врховни савет тужилаца који ће имати једанаест чланова – четири бирају тужиоци, пет бира Скупштина, Републички јавни тужилац (изабран од стране Скупштине) и министар правде. Очигледно је да политички утицај неће бити искључен из процеса селекције, већ ће се само маскирати у демократскију форму.
Закључак
С обзиром на све речено, извесно је да је Србија земља са великим проблемима у области владавине права. Поитички утицаји на правосуђе су огромни, а политичка воља да се успостави права и суштинска владавина закона је непостојећа. Опозиција пре свега служи само као декор у парламенту и даје привид демократског функционисања тог највишег тела, а у стварности је ситуација у којој једна партија поседује све полуге јавног сектора. На ово додајмо још и борбу против организованог криминала и борбу против корупције на „напредан начин“ и јасно је да је република Србија једна заточена држава у рукама једне организације, односно њеног шефа.
О правној природи неуставних преговора Александра Вучића о Косову и Метохији можете прочитати овде.
