Историјска је чињеница да су неки људи привилеговани, а други нису. Привилеговани статус се може заслужити, наследити или заузети силом; у сваком случају, он доноси моћ, а врло често и завист. Човек, будући да је грешник, замера привилегијама других, колико год оне биле заслужене. Ова огорченост је често доводила до револуција; револуције, са своје стране нису побољшале ситуацију. Напротив, обично су је погоршале и то знатно.
Ова чињеница привилегија стварала је човеку велике проблеме од антике до данас. Стари Грци су негодовали над аристократијама својих градова-држава и заменили их режимима који су били само гори. Римски плебејци су се генерацијама бунили против старог поретка; оно што је пратило често злу, стару, аристократску републику била је империја и тоталитарна тиранија.
Врло често, људи на власти формирају групе која ће постати мета народног гнева: Влада ствара и регулише на пример, полицијску службу да врши своју дужност, а полицијски службеници су често предмет нетрпељивости. Средњовековни цареви (и краљеви и папе) у Западној Европи користили су неке Јевреје као своје агенте, а сви Јевреји су платили казну. Обично није био толико присутан антисемитизам, колико гнев против естаблишмента. Византија никада није користила Јевреје, а Јевреји тамо никада нису имали проблема; управо су Готи, слуге царева, били омражени и огорчени.
Завист обично тражи блиску мету. У старој Русији није се толико замерало цару и Москви колико локалним кулацима, богатим успешним сељацима. Пошто су мржња и завист лична осећања, њихове мете постају личне и блиске: стога то постају особе у близини које представљају све привилегије и моћ која им се замера.
Ако сиромаштво и статус незапослености изазивају широко распрострањено сажаљење и осећање кривице међу имућним слојевима, они ће се користити као оруђе привилегија и моћи. Богатство тада постаје хендикеп.
Ово представља моралну инверзију. Напорно радити, напредовати и с правом стећи привилегије, нормално се сматра и друштвено неопходним и морално здравим ако се ради поштено.
Пораст зависти је деструктиван по друштвени поредак јер се супротставља свим легитимним, као и нелегитимним, привилегијама и моћи. Осигурава победу завидника над вредним и радним људима у друштву. То доводи до конфликтног друштва у коме мржња замењује суседство. То је такође плодан узрок антихришћанства јер библијска вера наглашава неопходност врлине за привилегије и моћ у побожном друштву. Ратовање друштва против божанских привилегија и моћи је и антибиблијско и самоубилачко.
Наш Господ јасно показује да безбожна љубав господари људима (Мт. 20:25–27), а безбожно богатство и гордост чувају људе од Божјег Краљевства (Матеј 19:24). С друге стране, такође нам је речено: „Благослов Господњи, обогаћује, и не придодаје му тугу“ (Приче 10:22). Хришћански циљ није да устоличи завист укидањем свих привилегија и моћи (циљ марксизма и анархизмма), већ да укине завист и успостави правду, мир и милост под Богом.
У Пословицама 14:30 нам је речено: „Живот је телу срце здраво, а завист је трулеж у костима.“ Ово важи и за појединце и за друштва. Народи који су пуни зависти су трули до сржи. У Пословицама 27:4 се каже: „Јарост је немилостива, и гнев је плах; али ко ће одолети зависти?” Бог обећава суд народима према њиховој зависти (Језек. 35:11), јер је завист та која изазива Његов гнев и Његову освету против народа.
Завист рађа мржњу и дели нацију; уништава бракове и породице; цепа цркве и организације. Основа за егзистирање зависти је ова премиса: „Нека нико не буде бољи од мене.“ Али завист је сада основна за живот држава; то је стална сила и мотивација у политици и образовању. Цркве ћуте о томе (и другима о смртним гресима). Уклоните привлачност зависти и већини политичара не би преостала платформа, а многи мушкарци и жене изгубили би своју мотивациону снагу.
Ми, који смо хришћани позвани смо да напустимо завист и крађу. Као што свети Павле каже: „Ко је крао нека више не краде; него нека се радије труди, радећи својим рукама оно што је добро, да би могао дати ономе који је у потреби“ (Еф. 4:28). Поштење и рад постају покретачке снаге за богољубље. Богољубље је извор мудрости. А на мудрости почива праведан закон, а на праведном закону почива заједница достојанствених људи.
