То није била Ваша кривица.
Као да издржати трауматско искуство није довољно тешко, постоји лажно уверење да су они који су преживели трауму криви за своја трауматска искуства. Многи преживели признају да се осећају критиковано, осуђено и одбачено од стране других због тога што су претрпели трауму. Тамо где преживели заслужују да се према њима поступа са саосећањем, пречесто се према њима заправо поступа као да су они сами криви, скоро као да су починиоци сопствене трауме.
Психолошки феномен који је крив за ова погрешна уверења назива се окривљавање жртве. Односно, „психолошки феномен у којем појединци или групе покушавају да се изборе са лошим стварима које су се десиле другима приписујући кривицу жртви трауме или трагедије“ (Речник психологије, 2007). Другим речима, у животу покушавамо да се носимо са трагедијама које се дешавају покушавајући да пронађемо начин да верујемо да их можемо избећи или контролисати.
Далеко је лакше поверовати у илузију да можемо да контролишемо негативне ствари које се дешавају у нашем животу јер је алтернатива застрашујућа – да, у ствари, уопште немамо контролу над њима. Ова илузија контроле може учинити да се осећамо сигурније у нашем свету, али може да нас наведе да погрешно припишемо кривицу или узрок догађаја који се дешавају другима. У овом случају, уместо да породица, пријатељи, чак и одрећене службе или чак учесници у судском поступку или друга лица окриве извршиоца (извршиоце) који су изазвали злостављање, они окриве преживелог, жртву за сопствено трауматско искуство и често је остављају са закључком да се то не би догодило да је урадила нешто другачије.
Последице могу бити секундарна виктимизација и трауматизација за преживеле, стрепња да се пријави трауматско искуство, па чак и отворено ометање опоравка преживелих. Уобичајени ефекат је интернализована кривица и стид, где преживели почиње да верује у ову заблуду да су они сами криви. Упркос стварности да преживели нису криви за своје искуство, окривљавање жртава је широко прихваћено јер нас чини „безбеднијим“. Ипак, по коју цену?
Истраживања су утврдила да када постанемо свесни процеса окривљавања жртве и када разумемо искустава трауме, можемо да почнемо да се боримо против ових уверења (и да ублажимо последице са којима се преживели суочавају). Када се оснажимо знањем и свесношћу, можда ћемо моћи да препознамо ову лаж каква она јесте. Хајде да, дакле, заједно искористимо свест као наше оружје и више не оптужујемо преживеле (друге или себе) за лажне оптужбе.
За оне од вас који су можда већ заборавили тих важних пет речи, подсетићу. То није била Ваша кривица.
Није важно:
1. Шта сте носили;
2. Да ли сте флертовали;
3. Да ли сте покушали да побегнете;
4. Да ли сте пили;
5. Где сте били када се то десило;
6. Да ли сте рекли некоме;
7. Да ли сте одлучили да узвратите;
8. Да ли сте урадили или рекли нешто што их је „разљутило“;
9. Да ли Вам верују;
10. Са ким се дружите;
11. Да ли нисте изашли из везе;
12. Да ли сте видели знакове, односно црвене заставе.
Листа се може наставити. Без обзира на то, то није била ваша грешка. Нисте тражили да преживите трауматска искуства. Ви сте преживели, а не онај који је крив. Хајде да зауставимо глупости овде.
