(1) Ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica,
kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(3) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Krivično delo ugrožavanja sigurnosti, kao i sva druga krivična dela, ima svoje objektivne i subjektivne elemente. Osnovni oblik ovog krivičnog dela propisan je u prvom stavu, dok su u druga dva stava propisani teži oblici. Propisivanjem ovog krivičnog dela štiti se lična sigurnost građana. Lična sigurnost se štiti sa aspekta žrtve krivičnog dela. Odnosno, izvršenjem krivičnog dela kod žrtve se stvara osećaj lične nesigurnosti.
Radnja krivičnog dela
Radnja izvršenja krivičnog dela sastoji se u pretnji da će se napasti na život i telo lica kojem se preti ili njemu bliskog lica, a posledica je strah kod oštećenog koji mora biti takvog intenziteta da se usled njega stvara osećaj lične nesigurnosti i ugroženosti. Stoga, pretnju treba posmatrati u subjektivno-objektivnom smislu. To znači da pretnja, s jedne strane, mora biti takva da objektivno može izazvati osećaj ugroženosti kod lica kojem se preti, ali ona mora i u osećanju tog lica realno izazvati takav strah da se žrtva oseća ugroženom, s druge strane. Ukoliko ne bude ispunjen jedan od ova dva uslova, neće postojati krivično delo.
Pretnja
Pretnja se definiše, kao i kod drugih krivičnih dela, kao stavljanje u izgled nekog zla licu kojem se preti, a da pri tome ostvarivanje tog zla ne zavisi od lica kojem se preti. To znači da pretnja mora biti ozbiljna, objektivno ostvariva i neuslovljena.
Stavljanje u izgled može se definisati kao davanje do znanja nekom licu, odnoso činjenje izvesnim da će do neke radnje doći. Najčešće se pretnja upućuje rečima, ali se šire posmatrano može učiniti i gestom (preteće pokazivanje ili mahanje rukama), stavom tela (zauzimanje borbenog polozaja), uzimanjem u ruke nekog predmeta podobnog da se njime nanesu povrede (oružje ili neka alatka npr.) i sl.
Zlo koje se stavlja u izgled može biti različito. Kod dela ugrožavanje sigurnosti reč je o pretnji napadom (fizičkim) na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, što znači da su u smislu zaštićenog dobra navedeni samo život i telo (fizičko povređivanje ili izazivanje smrti nekog lica). Ali u širem smislu, nanošenje zla može ići i u pravcu uništenja imovine, narušavanja ugleda itd. U tom smislu nije jasno zašto zakonodavac nije išao na širu zaštitu.
Pretnjom napada na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica može se smatrati stavljanje u izgled primene sile odnosno upotrebe nekog sredstva prunude.
Pretnja može biti upućena na razne načine, ispisivanjem na zidu susedne zgrade, telefonskim pozivom, SMS porukom, preko Facebook profila, konkludentnim radnjama, kao što su imitiranje rukom pucanja iz pištolja, vešanja i sl. Konkludentna pretnja, sa kojom se sudska praksa susrela je i donošenje mrtvačkog sanduka ispred ulaznih vrata oštećenog. Držanje šrafcigera u ruci od strane jednog učinioca (dok drugi izgovara iskopaćemo ti oči) takođe predstavlja vid konkludentne pretnje. U praksi se pod konkludentnom radnjom smatra i držanje pištolja usmerenog u grudi oštećenog, čak i u situaciji kada je pištolj prazan.
Pretnja mora biti objektivno ostvariva. To znači da pretnje poput katapultiraću te na Mars, mučiću te u snu, baciću čini na tebe i sl. ne predstavlja radnju izvršenja ovog krivičnog dela. Međutim, to ne znači da pretnja mora biti bukvalno izrečena, poput: ubiću te, osakatiću te, polomiću ti nogu i sl. Pretnja se može izreći i u prenosnom značenju, poput izjava: izbušiću te, napiću ti se krvi, žena će ti nositi crninu, odrobijaću te i sl. Na to da li je pretnja objektivno ostvariva nije od značaja da li je ona ostvariva istog trenutka ili u nekom budućem vremenu. Tako, postojaće krivično delo ugrožavanja sigurnosti kada okrivljeni pozove telefonom oštećenu iz kazneno popravnog zavoda u kojem izdržava višegodišnju kaznu zatvora zbog razbojničkog ubistva njenog supruga i uputi joj reči “znam šta sam učinio, kada budem izašao dovršiću posao i sa tobom”.
Da bi postojalo ovo krivično delo pretnja ne sme biti uslovljena bilo kakovm radnjom oštećenog. Tako, neće postojati ovo krivično delo ukoliko okrivljeni izjavi ubiću te ukoliko mi budeš ponovo dirao brata. U praksi je zabeležen primer da je sud prihvatio odbranu okrivljenog da je on oštećenom nesporno rekao da će ga ubiti iz pištolja, ali uz jednu bitnu činjenicu, da mu je pre toga rekao da će to učiniti ako mu oštećeni oduzme decu. Ovu činjenicu je potvrdio i oštećeni na glavnom pretresu, navodeći da mu je okrivljeni rekao da će ga ubiti iz pištolja ako mu oduzme decu. Dakle, iz navedenog, jasno je da se radi o uslovnoj pretnji, koja kao takva nije relevantna, pa se ne može raditi ni o postojanju krivičnog dela.
Posledica krivičnog dela
Posledica krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti je osećaj ugroženosti kod oštećenog. U praksi se ova činjenica, gotovo bez izuzetka, može utvrditi jedino ispitivanjem oštećenog u svojstvu svedoka. Ukoliko oštećeni ne bude ispitan u krivičnom postupku, tužilac neće moći da dokaže ovu činjenicu. S druge strane, ma koliko pretnje bile ozbiljne, neće postojati ovo krivično delo ukoliko oštećeni izjavi da se nije uplašio ili kako je to u praksi u jednom slučaju zabeleženo, nije davao pet para na njih.
Bliska lica, prema kojima se, takođe, može uputiti pretnja, su u prvom redu bliski srodnici, lica sa kojima oštećeni živi u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, usvojilac, usvojenik, ali i sva druga lica čije ugrožavanje života ili tela može dovesti do osećaja nesigurnosti kod lica kojem se preti.
Treba imati na umu i to da se ovo krivično delo može pojaviti kao prethodni stadijum nekog drugog krivičnog dela. To su najčešće situacije kada se pretnja realizuje. Recimo, kada okrivljeni preti da će baciti kamen i razbiti glavu oštećenom, pa to zaista i učini, tada okrivljeni neće odgovarati za ovo krivično delo, već ono koje je proisteklo iz njegovog delanja, npr. teška telesna povreda.
Krivica
Krivično delo je ono delo koje je skrivljeno i nema krivičnog dela ukoliko je isključena krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Dakle, za postojanje krivične odgovornosti potrebno je da postoji krivica.
Učinilac mora da postupa sa umišljajem, mora biti uračunljiv i svestan protivpravnosti dela. Sa subjektivnog aspekta nije od značaja da li je učinilac imao nameru da pretnje i ostvari, dovoljno je da je upućivanjem pretnje izazvao osećaj nesigurnosti kod oštećenog.
Teži oblici ugrožavanja sigurnosti
Postoje i kvalifikovani oblici ovog dela, definisani u st. 2. i 3. koji kao teži oblik dela predviđaju upućivanje pretnje prema više lica ili ako takva radnja izazove uznemirenost građana ili druge teške posledice odnosno ako je pretnja upućena predsedniku ili članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja.
Umesto zaključka
Prema rečima Lidije Komlen Nikolić, Javnog tužioca u Apelacionpom javnom tužilaštvu u Beogradu, radnja izvršenja krivičnog dela Ugrožavanje sigurnosti nije se menjala decenijama, preciznije od 1990. godine. Ono što se jeste promenilo su okolnosti u okruženje u kojem živimo. Živimo u društvu gde se kultiviše i promoviše nasilje, jezik mržnje, jezik nepristojnosti. Krivično pravni sistem predstavlja represivni odgovor na konstatovanu agresiju i nasilje. Za prethodne tri decenije zakonodavac nije smatrao da je potrebno menjati radnju izvršnja. Očigledno je da je potrebno razmisliti o novoj definiciji krivičnog dela Ugrožavanja sigurnosti, ali uz prethodne konsultacije i sprovedenu širu stručnu i javnu raspravu, a ne u hitnoj proceduri. Nova definicija ne sme da ostavlja mogućnost različitog tumačenja od strane javnog tužilaštva i suda. Samo tako moći će da stvore uslovi da svaki građanin i građanka Republike Srbije ima mogućnost efikasnog i pravovremenog okončanja sudskog postupka i otklanjanja subjektivnog osećaja žrtve, a to je osećaj lične ugroženosti.
Tekst o polnom uznemiravanju možete pročitati ovde.