Pojam, klasifikacija i načela krivično procesnih subjekata
Jedan od osnovnih krivičnoprocesnih pojmova su krivičnoprocesni subjekti, odnosno fizička i pravna lica koja su nosioci zakonom određenih prava i dužnosti u krivičnom postupku. Pojedini subjekti su vršioci osnovnih krivičnoprocesnih funkcija u postupku, tako da bez njih nije moguće sprovođenje krivičnog postupka. Tu spadaju sud (funkcija suđenja), ovlašćeni tužilac (funkcija optužbe) i okrivljeni (funkcija odbrane). Ovi subjekti se u krivičnoprocesnoj teoriji nazivaju osnovnim (glavnim) subjektima. Pored njih, u krivičnom postupku susrećemo i sporedne subjekte koji, mada su nosioci određenih sporednih funkcija, ipak doprinose raspravljanju i rešenju krivične stvari (npr. svedoci, veštaci, stručna lica, branilac, zakonski zastupnik i dr.). S obzirom na prirodu njihovih interesa u krivičnoj stvari ovi krivičnoprocesni subjekti se u teoriji nazivaju i krivičnoprocesni učesnici. Osnovni krivičnoprocesni subjekti, koji u krivičnom postupku vrše funkciju optužbe i odbrane su stranke, a to su ovlašćeni tužilac i okrivljeni.[1]
Osnovna načela koja se odnose na krivičnoprocesne subjekte su načelo odeljenosti krivičnoprocesnih funkcija i načelo neponovljivosti krivičnoprocesnog subjekta u istoj krivičnoj stvari (ne bis in idem).
Načelo odeljenosti krivičnoprocesnih funkcija (načelo monofunkcionalnosti) znači da je svaki krivičnoprocesni subjekt nosilac samo jedne zakonom određene funkcije. Njime se zabranjuje sticaj različitih funkcija u rukama jednog subjekta. Odstupanja od ovog principa su moguća samo kod sporednih krivičnoprocesnih subjekata, odnosno kod oštećenog, oštećenog kao tužioca i privatnog tužioca koji se mogu ispitati kao svedoci.
Načelo neponovljivosti krivičnoprocesnog subjekta u istoj krivičnoj stvari znači da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen. Načelo ima svoj osnov u postavci ne bis in idem, odnosno „ne dvaput o istom“, kojom se zabranjuje pokretanje i vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog za krivično delo za koje je pravnosnažno okončan krivični postupak. Eventualni pokušaj pokretanja krivičnog postupka u ovom slučaju sprečava se isticanjem prigovora presuđene stvari – res iudicata. Jedini izuzetak od ovog pravila predviđen je ustanovom vanrednih pravnih lekova, kojom se obezbeđuje pravna sigurnost građanima, pri čemu pravosnažna sudska odluka ne može biti izmenjena na štetu okrivljenog (čl. 4. ZKP).
Sud
Jedan od osnovnih krivičnoprocesnih subjekata u krivičnom postupku jeste sud sa funkcijom suđenja. Sudovisu samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost. Sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (čl. 1. ZUS). Sudovi se osnivaju i ukidaju zakonom. Ne mogu se osnivati privremeni, preki ili vanredni sudovi (čl. 2. st. 1. i 2. ZUS).
Sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte nadležnosti i posebnim sudovima (sudovi posebne nadležnosti). Sudovi opšte nadležnosti su: osnovni sudovi, viši sudovi, apelacioni sudovi i Vrhovni kasacioni sud. Sudovi posebne nadležnosti su: privredni sudovi, Privredni apelacioni sud, prekršajni sudovi, Prekršajni apelacioni sud i Upravni sud.
Pored nabrojanih sudova, postoji i Ustavni sud Repbulike Srbije. Ustavni sud je samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode (čl. 166. Ustav Republike Srbije). Ovaj sud odlučuje o ustavnim žalbama koje se mogu izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Ulaskom države Srbije u Savet Evrope, 2003. godine, poseban značaj dobija i Evropski sud za ljudska prava, koji je osnovan Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u cilju poštovanja obaveza iz Konvencije i njenih protokola. Pravnosnažne presude ovog Suda obavezne su za države koje su stranke u predmetu, pa samim tim i za Republiku Srbiju ukoliko se nađe u toj poziciji.
U okviru predviđene vrste sudova, sudovi su organizovani na sledeći način. Osnovni sudovi se osnivaju za teritoriju grada, odnosno jedne ili više opština. Viši sudovi osnivaju se za područje jednog ili više osnovnih sudova. Apelacioni sudovi osnivaju se za područje više viših sudova. Vrhovni kasacioni sud ima nadležnost na teritoriji cele države i najviši je sud u Republici Srbiji.
Prema Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih izuzetno teških krivičnih dela obrazovano je Posebno odeljenje za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, koje ima nadležnost na teritoriji cele Republike Srbije. Analogno tom rešenju, prema Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine obrazovano je odeljenje za ratne zločine u Višem sudu u Beogradu, a prema Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju visokotehnološkog kriminala obrazovano je Odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala u Višem sudu u Beogradu. U okviru viših i apelacionih sudova oformljena su i odeljenja koja sude maloletnim učiniocima krivičnih dela, a u pojedinim višim i apelacionim sudovima formirana su odeljenja za krivična dela protiv Vojske Srbije (čl. 39. st. 1. i 2. ZUS).
Pojam koji zaslužuje posebno elaboriranje, je krivični sud. U pitanju je teorijski naziv za sud opšte nadležnosti sa krivičnosudskom jurisdikcijom. Naime, u okviru sudova opšte nadležnosti obrazuju se posebna veća koja rešavaju krivične predmete i koja čine krivično odeljenje, odnosno krivični sud – princip uniteta sudova. Princip uniteta sudova znači da u našoj državi ne postoje posebni krivični sudovi, već je sud jedinstven i u njegovu nadležnost spadaju suđenja krivičnih i građanskih stvari, kao i drugih ako je to zakonom predviđeno.[2]
Krivični sud po pravilu sudi u veću. Sudsko veće u prvom stepenu čine sudije i sudije porotnici. Za sudiju po pozivu može biti izabran državljanin RS, koji ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, ima završen pravni fakultet, položen pravosudni ispit, koji je stručan, osposobljen i dostojan sudijske funkcije i poseduje odgovarajuće radno iskustvo u pravnoj struci (Zakon o sudijama čl. 43. do čl. 46.). Za sudiju porotnika (laik) može biti imenovan punoletni državljani RS, koji u momentu imenovanja ima manje od sedamdeset godina i koji je dostojan funkcije sudije porotnika (Zakon o sudijama čl. 81. do čl. 88.). U drugom stepenu, veće je sastavljeno samo od sudija po pozivu. Postoje malo veće (jedan sudija po pozivu i dvoje sudija porotnika) i veliko veće (dvoje sudija po pozivu i troje sudija porotnika). ZKP određuje sastav sudskih veća i njihovu instancionu nadležnost. U prvom stepenu sudi sudija pojedinac za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina (čl. 22. ZKP). U prvom stepenu sud sudi u veću: 1) od jednog sudije i dvoje sudija-porotnika za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko osam godina, a do dvadeset godina; 2) od dvoje sudija i troje sudija-porotnika za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od trideset do četrdeset godina; 3) od troje sudija za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti. U drugom stepenu sud sudi u veću: 1) od troje sudija, ako ZKP-om nije drugačije određeno; 2) od petoro sudija za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od trideset do četrdeset godina i za krivična dela koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti. U trećem stepenu sud sudi u veću: 1) od troje sudija, ako ZKP-om nije drugačije određeno; 2) od petoro sudija za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od trideset do četrdeset godina i za krivična dela koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti. U veću od troje sudija sud odlučuje o žalbama protiv rešenja sudije za prethodni postupak i drugih rešenja u skladu sa ovim zakonikom, donosi odluke van glavnog pretresa i stavlja predloge u slučajevima predviđenim u ovom zakoniku ili u drugom zakonu. Vrhovni kasacioni sud odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti u veću od petoro sudija (čl. 21. ZKP).
Izuzeće sudija ili sudija-porotnika od sudijske dužnosti u određenom predmetu obavezno je:
1) ako je oštećen krivičnim delom;
2) ako mu je okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili lice sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života ili srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, a po tazbini do drugog stepena;
3) ako je sa okrivljenim, njegovim braniocem, tužiocem ili oštećenim u odnosu staratelja, štićenika, usvojitelja, usvojenika, hranitelja ili hranjenika;
4) ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano. Izuzeće sudija ili sudija-porotnika od sudijske dužnosti u određenom predmetu fakultativno je ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost. Najčešći razlozi za fakultativno izuzeće koji se sreću u praksi jesu: naglašen stepen prijateljstva, odnosi zavisnosti, izražen animozitet između sudije i sudije-porotnika i drugih procesnih subjekata u određenom krivičnom postupku i slično.
Javni tužilac (čl. 43. do čl 49. ZKP)
Ovlašćeni tužilac vrši funkciju optužbe ili krivičnog gonjenja i stranka je u krivičnom postupku. Javni tužilac je ovlašćeni tužilac koji goni krivična dela za koja se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Javno tužilaštvo vrši svoju funkciju na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona. (čl. 1. Zakona o javnom tužilaštvu).
Javno tužilaštvo se osniva za područje stvarne i mesne nadležnosti krivičnog suda. Shodno tome, postoje: osnovna, viša, apelaciona javna tužilaštva i Republičko javno tužilaštvo. Pored ovih organizacionih oblika, zakonom su ustanovljena i javna tužilaštva posebne nadležnosti, Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine. Javnotužilačka organizacija zasnovana je na određenim principima. Prvi je princip monokratskog uređenja, što znači da radom javnog tužilaštava rukovodi i za njegov rad odgovara javni tužilac, kao inokosni organ. Drugi je princip hijerarhije, na osnovu koga je niži javni tužilac podređen neposredno višem javnom tužiocu, a niže javno tužilaštvo neposredno višem javnom tužilaštvu, odnosno svaki javni tužilac je podređen Republičkom javnom tužiocu i svako javno tužilaštvo Republičkom javnom tužilaštvu. Ta hijerarhija praktično dolazi do izražaja kroz obavezna uputstva za rad opšteg karaktera ili za postupanje u pojedinim krivičnim predmetima, koja neposredno viši javni tužilac izdaje nižim javnim tužiocima ili Republički javni tužilac svim drugim javnim tužiocima. Kao direktna posledica principa hijerarhije, postoje principi devolucije i supstitucije. Princip devolucije označava pravo višeg javnog tužioca da preuzme krivično gonjenje ili vršenje pojedinih procesnih radnji iz nadležnosti nižeg javnog tužioca. Princip supstitucije predstavlja pravo višeg javnog tužioca da postupanje u jednom krivičnom predmetu ili vršenje pojedinih procesnih radnji u postupku iz nadležnosti jednog nižeg javnog tužioca poveri drugom javnom tužiocu.
Pravni položaj javnog tužioca u krivičnom postupku određuje skup prava i dužnosti kojima raspolaže. Osnovno pravo i dužnost javnog tužioca jeste gonjenje učinilaca krivičnih dela. Zapravo, javni tužilac je ovlašćeni tužilac za krivična dela za koja se gonjenje poreduzima po službenoj dužnosti. Javni tužilac je stranka sa funkcijom optužbe i raspolaže odgovarajućim zakonskim ovlašćenjima počevši od predistražnog postupka, pa do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka.
Za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, javni tužilac je nadležan da:
1) rukovodi predistražnim postupkom;
2) odlučuje o nepreduzimanju ili odlaganju krivičnog gonjenja;
3) sprovodi istragu;
4) zaključi sporazum o priznanju krivičnog dela i sporazum o svedočenju sa okrivljenim saradnikom, odnosno osuđenim saradnikom;
5) podiže i zastupa optužbu pred nadležnim suom;
6) odustane od optužbe;
7) izjavljuje žalbe protiv nepravosnažnih sudskih odluka, podnosi vanredne pravne lekove protiv pravosnažnih sudskih odluka i preduzima druge radnje kada je to određeno ZKP-om.
Javni tužilac preduzima radnje u postupku neposredno ili preko svog zamenika, a u postupku za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do pet godina i preko tužilačkog saradnika, odnosno u postupku za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do osam godina i preko višeg tužilačkog saradnika. Radnje u postupku koje ne trpe odlaganje preduzeće i nenadležni javni tužilac, ali o tome mora odmah obavestiti nadležnog javnog tužioca.
Svi organi koji učestvuju u predistražnom postupku dužni su da o svakoj radnji preduzetoj u cilju otkrivanja krivičnog dela ili pronalaženja osumnjičenog obaveste nadležnog javnog tužioca. Policija i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih dela dužni su da postupe po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca.
Oštećeni (čl. 50. do čl. 57. ZKP)
Oštećeni je lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo. U krivičnom postupku oštećeni može učestvovati u svojstvu stranke, odosno supsidijarnog ili privatnog tužioca, podnosioca predloga za krivično gonjenje i imovinskopravnog zahteva, i svedoka.
Oštećeni ima pravo da:
1) podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje;
2) ukaže na činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za predmet dokazivanja;
3) angažuje punomoćnika iz reda advokata;
4) razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz;
5) bude obavešten o odbacivanju krivične prijave ili o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja;
6) podnese prigovor protiv odluke javnog tužioca da ne preduzme ili da odustane od krivičnog gonjenja;
7) bude poučen o mogućnosti da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu;
8) prisustvuje pripremnom ročištu;
9) prisustvuje glavnom pretresu i učestvuje u izvođenju dokaza;
10) podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i dosuđenom imovinskopravnom zahtevu;
11) bude obavešten o ishodu postupka i da mu se dostavi pravnosnažna presuda;
12) preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.
Oštećenom se može uskratiti pravo da razmatra spise i razgleda predmete dok ne bude ispitan kao svedok.
Ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu. Oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku. Ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja. Neposredno viši javni tužilac će u roku od 15 dana od dana prijema prigovora odbiti ili usvojiti prigovor rešenjem protiv kojeg nije dozvoljena žalba ni prigovor. Rešenjem kojim usvaja prigovor javni tužilac će izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da preduzme, odnosno nastavi krivično gonjenje.
Za krivična dela za koja se goni po predlogu oštećenog, predlog se podnosi nadležnom javnom tužiocu. Predlog za krivično gonjenje podnosi se u roku od tri meseca od dana kad je oštećeni saznao za krivično delo i osumnjičenog. Ako je oštećeni podneo krivičnu prijavu ili predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku, smatraće se da je time podneo i predlog za krivično gonjenje. Blagovremeno podneta privatna tužba smatraće se blagovremeno podnetim predlogom oštećenog, ako se u toku postupka utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po predlogu za krivično gonjenje. Ako je krivičnim delom oštećeno više lica, gonjenje će se preduzeti, odnosno nastaviti po predlogu bilo kog oštećenog. Oštećeni može odustati od predloga za krivično gonjenje svojom izjavom datom javnom tužiocu, odnosno sudu pred kojim se vodi krivični postupak, najkasnije do završetka glavnog pretresa. U tom slučaju, on gubi pravo da ponovo podnese predlog. Oštećeni, kao i njegov zakonski zastupnik i punomoćnik dužni su da o svakoj promeni adrese prebivališta ili boravišta obaveste javnog tužioca ili sud pred kojim se vodi krivični postupak. Ako je oštećeni maloletnik ili lice koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti, njegov zakonski zastupnik je ovlašćen da daje sve izjave i da preduzima sve radnje na koje je po ZKP-u ovlašćen oštećeni. Zakonski zastupnik može svoja prava da vrši preko punomoćnika. Ako oštećeni umre u toku roka za davanje izjave o preuzimanju krivičnog gonjenja ili za podnošenje predloga za krivično gonjenje odnosno u toku postupka, njegov bračni drug, lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života, deca, roditelji, usvojenici, usvojitelji, braća, sestre i zakonski zastupnik (pravni sledbenici oštećenog) mogu u roku od tri meseca posle njegove smrti dati izjavu da preuzimaju gonjenje ili podneti predlog, odnosno dati izjavu da ostaju pri predlogu.
Oštećeni kao tužilac (čl. 58. do. čl. 63. ZKP)
Oštećeni kao tužilac (supsidijarni tužilac) je posebna vrsta ovlašćenog tužioca koji svojstvo stranke u krivičnom postupku stiče usled preuzimanja krivičnog gonjenja od javnog tužioca. To svojsto oštećeni može steći kod krivičnih dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, a usled odustanka javnog tužioca od optužbe nakon njenog potvrđivanja. Ako nakon potvrđivanja optužnice javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe, sud će pitati oštećenog da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu. Ako oštećeni nije prisutan, sud će ga u roku od osam dana obavestiti o odustanku javnog tužioca od optužbe i poučiti da može da se izjasni da li hoće da preuzme gonjenje i zastupa optužbu. Oštećeni je dužan da se odmah ili u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku izjasni da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu. Ukoliko oštećeni nije obavešten, o preuzimanju krivičnog gonjenja može se izjasniti u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac izjavio da odustaje od optužbe. Ako oštećeni izjavi da preuzima krivično gonjenje sud će nastaviti, odnosno odrediti glavni pretres. U slučaju da se oštećeni ne izjasni o preuzimanju krivičnog gonjenja u predviđenom roku ili izjavi da ne želi da preuzme krivično gonjenje, sud donosi rešenje o obustavi postupka odnosno presudu kojom se optužba odbija. Ako oštećeni nije prisutan na pripremnom ročištu ili glavnom pretresu, a uredno je pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta, smatraće se da neće da nastavi gonjenje i sud će doneti rešenje o obustavi postupka, odnosno presudu kojom se optužba odbija.
Oštećeni kao tužilac ima pravo da:
1) zastupa optužbu;
2) podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje;
3) angažuje punomoćnika iz reda advokata;
4) zahteva postavljanje punomoćnika;
5) preduzima druge radnje, kada je to određeno ZKP-om.
Pored navedenih prava, oštećeni kao tužilac ima prava koja pripadaju javnom tužiocu, osim onih koja javni tužilac ima kao državni organ.
Svojstvo oštećenog kao tužioca prestaje:
1) odustankom od optužbe;
2) preuzimanjem krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca;
3) smrću, odnosno prestankom pravnog lica.
Oštećeni kao tužilac može svojom izjavom sudu pred kojim se vodi krivični postupak odustati od optužbe do završetka glavnog pretresa ili pretresa pred drugostepenim sudom. Izjava o odustanku je neopoziva. Ako oštećeni kao tužilac ne dođe na pripremno ročište ili glavni pretres, iako je uredno pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta, smatraće se da je odustao od optužbe i sud će doneti rešenje o obustavi postupka, odnosno presudu kojom se optužba odbija. U postupku koji se vodi po optužbi oštećenog kao tužioca, javni tužilac ima pravo da do završetka glavnog pretresa preuzme krivično gonjenje i zastupanje optužbe.
Privatni tužilac (čl. 64. do čl. 67. ZKP)
Privatni tužilac je lice koje je podnelo privatnu tužbu zbog krivičnog dela za koje je zakonom propisano krivično gonjenje po privatnoj tužbi. Pravo na podnošenje privatne tuže po pravilu pripada oštećenom, odnosno licu čije je neko lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo krivičnim delom. Pored oštećenog, privatnu tužbu mogu podneti i druga ovlašćena lica. U slučaju smrti privatnog tužioca (pravni sledbenici) u toku roka za podnošenje privatne tužbe ili u toku postupka, da podnesu privatnu tužbu ovlašćeni su: njegov bračni drug, lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života, deca, roditelji, usvojenici, usvojitelji, braća, sestre i zakonski zastupnik. Ova lica mogu u roku od 3 meseca posle smrti oštećenog da podnesu privatnu tužbu, odnosno da daju izjavu da postupak nastavljaju.
Privatni tužilac ima pravo da:
1) podnese i zastupa privatnu tužbu;
2) podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje;
3) angažuje punomoćnika iz reda advokata;
4) preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.
Pored navedenih prava privatni tužilac ima prava koja pripadaju javnom tužiocu, osim onih koja javni tužilac ima kao državni organ.
Privatna tužba podnosi se nadležnom sudu u roku od tri meseca od dana kada je oštećeni saznao za krivično delo i osumnjičenog. Ako je oštećeni podneo krivičnu prijavu ili predlog za krivično gonjenje, a u toku postupka se utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi, prijava, odnosno predlog smatraće se blagovremenom privatnom tužbom ako su podneti u roku predviđenom za privatnu tužbu.
Okrivljeni protiv koga je podneta privatna tužba za krivično delo može do završetka glavnog pretresa podneti protivtužbu protiv privatnog tužioca koji je prema njemu istom prilikom učinio krivično delo za koje se goni po privatnoj tužbi. O privatnoj tužbi i protivtužbi sud donosi jednu odluku.
Do prestanka svojstva privatnog tužioca može doći na dva načina: 1) privatni tužilac može svojom izjavom sudu pred kojim se vodi krivični postupak odustati od optužbe do završetka glavnog pretresa ili pretresa pred drugostepenim sudom – izjava o odustanku je neopoziva; 2) ako privatnu tužilac i njegov punomoćnik ne dođu na glavni pretres na koji su uredno pozvani, a izostanak ne opravdaju veće će rešenjem obustaviti postupak.
Okrivljeni (čl. 68. do čl. 70. ZKP)
Okrivljeni je osnovni krivičnoprocesni subjekt koji vrši funkciju odbrane i stranka je u krivičnom postupku. Okrivljeni je lice protiv koga je podignuta optužnica koja još nije potvrđena, ili protiv koga je podnet optužni predlog, privatna tužba ili predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, a glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije još nije određeno. Pored pojma okrivljeni, zakon poznaje i pojmove osumnjičeni, optuženi i osuđeni. Osumnjičeni je lice prema kome je zbog postojanja osnova sumnje da je učinilo krivično delo nadležni državni organ u predistražnom postupku preduzeo radnju propisanu ovim zakonikom i lice protiv koga se vodi istraga. Optuženi je lice protiv koga je optužnica potvrđena i lice za koje je povodom optužnog predloga, privatne tužbe ili predloga za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja određen glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije u skraćenom krivičnom postupku. Osuđeni je lice za koje je pravnosnažnom odlukom suda utvrđeno da je učinilac krivičnog dela ili protivpravnog dela određenog u zakonu kao krivično delo, osim ako se na osnovu odredaba Krivičnog zakonika smatra neosuđivanim. Izraz okrivljeni koristi se i kao opšti naziv za okrivljenog, optuženog i osuđenog.
Svojstvo okrivljenog učinilac krivičnog dela stiče momentom pokretanja krivičnog postupka, ako postoji osnovana sumnja da je izršio krivično delo. Okrivljeni može biti živo fizičko lice čiji je identitet poznat, koje je navršilo 14 godina života (u slučaju smrti okrivljenog krivični postupak se obustavlja), kao i pravno lice. U odnosu na okrivljenog važi pretpostavka uračunljivosti i pretpostavka nevinosti.
Procesni položajokrivljenog određen je skupom njegovih prava i dužnosti. Okrivljeni ima pravo da:
1) u najkraćem roku, a uvek pre prvog saslušanja, podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, kao i da sve što izjavi može da bude korišćeno kao dokaz u postupku;
2) ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu;
3) se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca u skladu sa odredbama ZKP-a;
4) njegovom saslušanju prisustvuje branilac;
5) u najkraćem mogućem roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno nepristrasno, pravično[3] i u razumnom roku;
6) neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka;
7) mu se osigura dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;
8) razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz;
9) prikuplja dokaze za svoju odbranu;
10) se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznosi činjenice i dokaze u svoju korist, da ispituje svedoke optužbe i zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe, u njegovom prisustvu ispitaju svedoci odbrane;
11) koristi pravna sredstva i pravne lekove;
12) preduzima druge radnje kada je to određeno ZKP-om.
Organ postupka je dužan da pre prvog saslušanja okrivljenog pouči o pravima navedenim pod brojevima 2, 3, 4 i 6.
Dužnostiokrivljenog su da stupi u krivični postupak i da obavesti sud o promeni adrese ili o nameri da promeni boravište. O ovim obavezama sud je dužan da upozna okrivljenog. Kao izuzetak od obaveze da stupi u krivični postupak postoji institut suđenja u odsustvu, koji je izuzetno dozvoljen ako je okrivljeni u bekstvu ili nije dostižan državnim organima ili ako postoje naročito važni razlozi. Rešenje o suđenju u odsustvu donosi pretresno veće, na predlog ovlašćenog tužioca.
Uhapšeni kao i okrivljeni mora biti poučen o svojim pravima da:
1) ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu;
2) se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca u skladu sa odredbama ZKP-a;
3) njegovom saslušanju prisustvuje branilac;
4) neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka.
U specifična prava uhapšenog spadaju pravo da:
1) odmah na jeziku koji razume bude obavešten o razlogu hapšenja;
2) pre nego što bude saslušan, ima sa braniocem poverljiv razgovor koji se nadzire samo gledanjem, a ne i slušanjem;
3) zahteva da bez odlaganja o hapšenju bude obavešten neko od članova njegove porodice ili drugo njemu blisko lice, kao i diplomatsko-konzularni predstavnik države čiji je državljanin, odnosno predstavnik ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera, ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva;
4) zahteva da ga bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi javni tužilac, odnosno sud.
Lice uhapšeno bez odluke suda, odnosno lice uhapšeno na osnovu odluke suda koje nije saslušano, mora biti bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, predato nadležnom sudiji za prethodni postupak ili ako se to ne dogodi, pušteno na slobodu.
Branilac (čl. 71. do čl. 81. ZKP)
Branilac je pravno obrazovano lice koje je ovlašćeno da zajedno sa okrivljenim vrši funkciju odbrane u krivičnom postupku. Pravo na branioca je ustavno pravo. Branilac u krivičnom postupku može biti samo advokat, s tim da u postupku za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina, advokata može da zameni advokatski pripravnik. Advokat može biti lice koje je državljanin Srbije, koje je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, koje je upisano u imenik advokata, koje je položilo zakletvu, lice koje nije pravnosnažno osuđivano za krivično delo koje ga čini nedostojnim za bavljenje advokaturom, lice koje se ne bavi drugom profesionalnom delatnošću, osim u pedagoškoj, umetničkoj, prevodilačkoj, publicističkoj, humanitarnoj ili sportskoj oblasti i da je dostojno poverenja za obavljanje advokature.
Branilac ne može biti:
1) saokrivljeni, oštećeni, bračni drug ili lice koje sa saokrivljenim, oštećenim ili tužiocem živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života, njihov srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili po tazbini do drugog stepena;
2) lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres, osim ako po ovom zakoniku ne može biti ispitano kao svedok ili je oslobođeno dužnosti svedočenja i izjavilo da neće da svedoči;
3) lice koje je u istom predmetu postupalo kao sudija, javni tužilac, zastupnik oštećenog, službenik policije ili drugo lice koje je preduzimalo radnje u predistražnom postupku;
4) branilac saokrivljenog koji se u istom predmetu tereti za isto krivično delo, osim ako organ postupka zaključi da to ne bi štetilo interesima odbrane.
Branilac ima pravo da:
1) sa uhapšenim, pre njegovog prvog saslušanja, obavi poverljiv razgovor;
2) neposredno pre prvog saslušanja osumnjičenog pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka;
3) posle donošenja naredbe o sprovođenju istrage ili posle neposrednog podizanja optužnice, a i pre toga ako je okrivljeni saslušan, u skladu sa odredbama ovog zakonika, razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz;
4) sa okrivljenim koji je u pritvoru na poverljiv način razgovara i neometano vodi prepisku, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno;
5) u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni;
6) preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.
Branilac je dužan da:
1) podnese organu postupka punomoćje, bez odlaganja;
2) pruži okrivljenom pomoć u odbrani stručno, savesno i blagovremeno;
3) ne zloupotrebi prava u cilju odugovlačenja postupka;
4) upozori okrivljenog na posledice odricanja ili odustajanja od prava;
5) pruža pravnu pomoć okrivljenom u roku od 30 dana od dana kada je otkazao punomoćje, ako pre isteka tog roka ne bude izabran branilac.
Ako okrivljeni izjavi organu postupka da odbija branioca postavljenog po službenoj dužnosti i da želi da se brani isključivo sam, branilac po službenoj dužnosti je dužan da:
1) bude upoznat sa sadržajem dokaznih radnji i sadržajem i tokom glavnog pretresa;
2) okrivljenom daje objašnjenja i savete pisanim putem, ako okrivljeni odbija da sa njim razgovara;
3) prisustvuje radnjama u postupku i da iznese završnu reč, ako se okrivljeni tome izričito ne protivi;
4) na zahtev okrivljenog ili uz njegovu izričitu saglasnost izjavi redovni pravni lek i preduzme druge radnje u postupku.
ZKP predviđa okolnosti pod kojima je odbrana obavezna, tj. okrivljeni mora imati branioca:
1) ako je nem, gluv, slep ili nesposoban da se sam uspešno brani – od prvog saslušanja, pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka;
2) ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od osam godina ili teža kazna – od prvog saslušanja, pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka;
3) ako je zadržan ili mu je zabranjeno da napušta stan ili je pritvoren – od lišenja slobode, pa do pravnosnažnosti rešenja o ukidanju mere;
4) ako mu se sudi u odsustvu – od donošenja rešenja o suđenju u odsustvu, pa dok suđenje u odsustvu traje;
5) ako se glavni pretres održava u njegovoj odsutnosti zbog nesposobnosti koju je sam prouzrokovao – od donošenja rešenja da se glavni pretres održi u njegovoj odsutnosti, pa do pravnosnažnosti rešenja kojim sud utvrđuje prestanak nesposobnosti za učestvovanje na glavnom pretresu;
6) ako je zbog narušavanja reda udaljen iz sudnice do završetka dokaznog postupka ili završetka glavnog pretresa – od donošenja naredbe o udaljenju, pa do povratka u sudnicu ili do saopštavanja presude;
7) ako se protiv njega vodi postupak za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja – od podnošenja predloga za izricanje takve mere pa do pravosnažno okončanog postupka;
8) od početka pregovora sa javnim tužiocem o zaključenju sporazuma o priznanju krivičnog dela, sporazuma o svedočenju okrivljenog ili osuđenog pa do donošenja odluke suda o sporazumu;
9) ako se pretres održava u njegovoj odsutnosti – od donošenja rešenja da se pretres održi u njegovoj odsutnosti, pa do donošenja odluke suda o žalbi na presudu.
Ako u slučajevima kada je odbrana obavezna branilac ne bude izabran ili u toku krivičnog postupka okrivljeni ostane bez branioca ili se ne sporazume sa saokrivljenima o braniocu ili ne izabere drugog branioca, javni tužilac ili predsednik suda pred kojim se vodi postupak za dalji tok postupka rešenjem će mu postaviti branioca po službenoj dužnosti, po redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora. Branilac postavljen po službenoj dužnosti može tražiti da bude razrešen samo iz opravdanih razloga.
Okrivljenom koji prema svom imovinskom stanju ne može da plati nagradu i troškove branioca, postaviće se na njegov zahtev branilac iako ne postoje razlozi za obaveznu odbranu, ako se krivični postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko tri godine ili ako to nalažu razlozi pravičnosti. U tom slučaju, troškovi odbrane padaju na teret budžetskih sredstava suda. O zahtevu odlučuje sudija za prethodni postupak, predsednik veća ili sudija pojedinac, a branioca rešenjem postavlja predsednik suda pred kojim se vodi postupak po redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora. Postavljeni branilac ima svojstvo branioca po službenoj dužnosti.
Više okrivljenih mogu u istom predmetu imati zajedničkog branioca samo ako to ne ometa stručno, savesno i blagovremeno pružanje pravne pomoći u odbrani. Jedan okrivljeni može imati istovremeno u postupku najviše pet branilaca, a smatra se da je odbrana obezbeđena kad u postupku učestvuje jedan od branilaca.
Braniocu prestaju prava i dužnosti u slučaju:
1) opoziva ili otkaza punomoćja;
2) razrešenjem.
Izabrani branilac će biti razrešen ako:
1) ako postoji neki od razloga za nemogućnost sticanja svojstva branioca (čl. 73. st. 3. ZKP);
2) posle opomene i izrečene novčane kazne nastavi da narušava red;
3) protiv njega bude pokrenut krivični postupak zbog osnovane sumnje da je u vezi sa istim predmetom učinio krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja ili bekstvo i omogućavanje bekstva lica lišenog slobode;
4) mu je punomoćje ponovo dato nakon opoziva ili otkaza punomoćja, a do toga je očigledno došlo u cilju zloupotrebe prava (član 14. stav 1. ZKP);
5) se radi o zajedničkom braniocu suprotno smislu odbrane u takvom slučaju, a okrivljeni ne postupi po pozivu organa postupka upućenog s ciljem otklanjanja postupanja takvog branioca suprotno odredbama ZKP-a;
6) se okrivljeni koji ima više od pet branilaca ne opredeli koje će branioce zadržati;
Branilac postavljen po službenoj dužnosti (pored navedenog pod brojevima 1, 2 i 3) biće razrešen i ako:
1) okrivljeni ili drugo lice koje ima pravo da okrivljenom angažuje branioca okrivljenom uzme drugog branioca;
2) ako branilac ne izvršava svoje dužnosti na način predviđen zakonom;
3) su usled promene imovinskog stanja okrivljenog prestali da postoje razlozi za odbranu siromašnih.
O razrešenju branioca odlučuje na predlog javnog tužioca ili po službenoj dužnosti, sudija za prethodni postupak, predsednik veća, pretresno veće, odnosno sudija pojedinac.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com
[1] T. Kesić, Priručnik za pripremanje stručnih ispita zaposlenih u MUP RS (Krivični postupak), Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, Kriminalističko policijska akademija, Beograd 2013, str. 409.
[2] Ibid., str. 410.
[3] Jedno od najvažnijih prava okrivljenog je pravo na pravično suđenje, propisano članom 6. Evropske konvencije koji glasi: „Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona. Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:
a) da u najkraćem mogućem roku, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega; b) da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane; c) da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, da ovu pomoć dobije besplatno kada interesi pravde to zahtevaju; d) da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega; e) da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.