Учесници у кривичном поступку

Појам, класификација и начела кривично процесних субјеката

 

Један од основних кривичнопроцесних појмова су кривичнопроцесни субјекти, односно физичка и правна лица која су носиоци законом одређених права и дужности у кривичном поступку. Поједини субјекти су вршиоци основних кривичнопроцесних функција у поступку, тако да без њих није могуће спровођење кривичног поступка. Ту спадају суд (функција суђења), овлашћени тужилац (функција оптужбе) и окривљени (функција одбране). Ови субјекти се у кривичнопроцесној теорији називају основним (главним) субјектима. Поред њих, у кривичном поступку сусрећемо и споредне субјекте који, мада су носиоци одређених споредних функција, ипак доприносе расправљању и решењу кривичне ствари (нпр. сведоци, вештаци, стручна лица, бранилац, законски заступник и др.). С обзиром на природу њихових интереса у кривичној ствари ови кривичнопроцесни субјекти се у теорији називају и кривичнопроцесни учесници. Основни кривичнопроцесни субјекти, који у кривичном поступку врше функцију оптужбе и одбране су странке, а то су овлашћени тужилац и окривљени.[1]

Основна начела која се односе на кривичнопроцесне субјекте су начело одељености кривичнопроцесних функција и начело непоновљивости кривичнопроцесног субјекта у истој кривичној ствари (ne bis in idem).

Начело одељености кривичнопроцесних функција (начело монофункционалности) значи да је сваки кривичнопроцесни субјект носилац само једне законом одређене функције. Њиме се забрањује стицај различитих функција у рукама једног субјекта. Одступања од овог принципа су могућа само код споредних кривичнопроцесних субјеката, односно код оштећеног, оштећеног као тужиоца и приватног тужиоца који се могу испитати као сведоци.

Начело непоновљивости кривичнопроцесног субјекта у истој кривичној ствари значи да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен.  Начело има свој основ у поставци ne bis in idem, односно „не двапут о истом“, којом се забрањује покретање и вођење кривичног поступка против окривљеног за кривично дело за које је правноснажно окончан кривични поступак. Евентуални покушај покретања кривичног поступка у овом случају спречава се истицањем приговора пресуђене ствари – res iudicata. Једини изузетак од овог правила предвиђен је установом ванредних правних лекова, којом се обезбеђује правна сигурност грађанима, при чему правоснажна судска одлука не може бити измењена на штету окривљеног (чл. 4. ЗКП).

Суд

Један од основних кривичнопроцесних субјеката у кривичном поступку јесте суд са функцијом суђења. Судовису самостални и независни државни органи који штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост. Судови суде на основу Устава, закона и других општих аката, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора (чл. 1. ЗУС). Судови се оснивају и укидају законом. Не могу се оснивати привремени, преки или ванредни судови (чл. 2. ст. 1. и 2. ЗУС).

Судска власт у Републици Србији припада судовима опште надлежности и посебним судовима (судови посебне надлежности). Судови опште надлежности су: основни судови, виши судови, апелациони судови и Врховни касациони суд. Судови посебне надлежности су: привредни судови, Привредни апелациони суд, прекршајни судови, Прекршајни апелациони суд и Управни суд.

Поред набројаних судова, постоји и Уставни суд Репбулике Србије. Уставни суд је самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе (чл. 166. Устав Републике Србије). Овај суд одлучује о уставним жалбама које се могу изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Уласком државе Србије у Савет Европе, 2003. године, посебан значај добија и Европски суд за људска права, који је основан Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода у циљу поштовања обавеза из Конвенције и њених протокола. Правноснажне пресуде овог Суда обавезне су за државе које су странке у предмету, па самим тим и за Републику Србију уколико се нађе у тој позицији.

У оквиру предвиђене врсте судова, судови су организовани на следећи начин. Основни судови се оснивају за територију града, односно једне или више општина. Виши судови оснивају се за подручје једног или више основних судова. Апелациони судови оснивају се за подручје више виших судова. Врховни касациони суд има надлежност на територији целе државе и највиши је суд у Републици Србији.

Према Закону о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других изузетно тешких кривичних дела образовано је Посебно одељење за организовани криминал Вишег суда у Београду, које има надлежност на територији целе Републике Србије. Аналогно том решењу, према Закону о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине образовано је одељење за ратне злочине у Вишем суду у Београду, а према Закону о организацији и надлежности државних органа у сузбијању високотехнолошког криминала образовано је Одељење за борбу против високотехнолошког криминала у Вишем суду у Београду. У оквиру виших и апелационих судова оформљена су и одељења која суде малолетним учиниоцима кривичних дела, а у појединим вишим и апелационим судовима формирана су одељења за кривична дела против Војске Србије (чл. 39. ст. 1. и 2. ЗУС).

Појам који заслужује посебно елаборирање, је кривични суд. У питању је теоријски назив за суд опште надлежности са кривичносудском јурисдикцијом. Наиме, у оквиру судова опште надлежности образују се посебна већа која решавају кривичне предмете и која чине кривично одељење, односно кривични суд – принцип унитета судова. Принцип унитета судова значи да у нашој држави не постоје посебни кривични судови, већ је суд јединствен и у његову надлежност спадају суђења кривичних и грађанских ствари, као и других ако је то законом предвиђено.[2]

Кривични суд по правилу суди у већу. Судско веће у првом степену чине судије и судије поротници. За судију по позиву може бити изабран држављанин РС, који испуњава опште услове за рад у државним органима, има завршен правни факултет, положен правосудни испит, који је стручан, оспособљен и достојан судијске функције и поседује одговарајуће радно искуство у правној струци (Закон о судијама чл. 43. до чл. 46.). За судију поротника (лаик) може бити именован пунолетни држављани РС, који у моменту именовања има мање од седамдесет година и који је достојан функције судије поротника (Закон о судијама чл. 81. до чл. 88.). У другом степену, веће је састављено само од судија по позиву. Постоје мало веће (један судија по позиву и двоје судија поротника) и велико веће (двоје судија по позиву и троје судија поротника). ЗКП одређује састав судских већа и њихову инстанциону надлежност. У првом степену суди судија појединац за кривична дела за која је прописана новчана казна или казна затвора до осам година (чл. 22. ЗКП). У првом степену суд суди у већу: 1) од једног судије и двоје судија-поротника за кривична дела за која је прописана казна затвора преко осам година, а до двадесет година; 2) од двоје судија и троје судија-поротника за кривична дела за која је прописана казна затвора од тридесет до четрдесет година; 3) од троје судија за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности. У другом степену суд суди у већу: 1) од троје судија, ако ЗКП-ом није другачије одређено; 2) од петоро судија за кривична дела за која је прописана казна затвора од тридесет до четрдесет година и за кривична дела која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности. У трећем степену суд суди у већу: 1) од троје судија, ако ЗКП-ом није другачије одређено; 2) од петоро судија за кривична дела за која је прописана казна затвора од тридесет до четрдесет година и за кривична дела која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности. У већу од троје судија суд одлучује о жалбама против решења судије за претходни поступак и других решења у складу са овим закоником, доноси одлуке ван главног претреса и ставља предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону. Врховни касациони суд одлучује о захтеву за заштиту законитости у већу од петоро судија (чл. 21. ЗКП).

Изузеће судија или судија-поротника од судијске дужности у одређеном предмету обавезно је:

1) ако је оштећен кривичним делом;

2) ако му је окривљени, његов бранилац, тужилац, оштећени, њихов законски заступник или пуномоћник, брачни друг или лице са којим живи у ванбрачној или другој трајној заједници живота или сродник по крви у правој линији до било ког степена, у побочној линији до четвртог степена, а по тазбини до другог степена;

3) ако је са окривљеним, његовим браниоцем, тужиоцем или оштећеним у односу старатеља, штићеника, усвојитеља, усвојеника, хранитеља или храњеника;

4) ако је у истом предмету поступао као судија за претходни поступак или је одлучивао о потврђивању оптужнице или је учествовао у доношењу мериторне одлуке о оптужби која се побија жалбом или ванредним правним леком или је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца или је саслушан као сведок или као вештак, ако овим закоником није другачије прописано.  Изузеће судија или судија-поротника од судијске дужности у одређеном предмету факултативно је ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност. Најчешћи разлози за факултативно изузеће који се срећу у пракси јесу: наглашен степен пријатељства, односи зависности, изражен анимозитет између судије и судије-поротника и других процесних субјеката у одређеном кривичном поступку и слично.

Јавни тужилац (чл. 43. до чл 49. ЗКП)  

Овлашћени тужилац врши функцију оптужбе или кривичног гоњења и странка је у кривичном поступку. Јавни тужилац је овлашћени тужилац који гони кривична дела за која се гоњење предузима по службеној дужности. Јавно тужилаштво је самостални државни орган који гони учиниоце кривичних и других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости. Јавно тужилаштво врши своју функцију на основу Устава, закона, потврђеног међународног уговора и прописа донетог на основу закона. (чл. 1. Закона о јавном тужилаштву).

Јавно тужилаштво се оснива за подручје стварне и месне надлежности кривичног суда. Сходно томе, постоје: основна, виша, апелациона јавна тужилаштва и Републичко јавно тужилаштво. Поред ових организационих облика, законом су установљена и јавна тужилаштва посебне надлежности, Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за ратне злочине. Јавнотужилачка организација заснована је на одређеним принципима. Први је принцип монократског уређења, што значи да радом јавног тужилаштава руководи и за његов рад одговара јавни тужилац, као инокосни орган. Други је принцип хијерархије, на основу кога је нижи јавни тужилац подређен непосредно вишем јавном тужиоцу, а ниже јавно тужилаштво непосредно вишем јавном тужилаштву, односно сваки јавни тужилац је подређен Републичком јавном тужиоцу и свако јавно тужилаштво Републичком јавном тужилаштву. Та хијерархија практично долази до изражаја кроз обавезна упутства за рад општег карактера или за поступање у појединим кривичним предметима, која непосредно виши јавни тужилац издаје нижим јавним тужиоцима или Републички јавни тужилац свим другим јавним тужиоцима. Као директна последица принципа хијерархије, постоје принципи деволуције и супституције. Принцип деволуције означава право вишег јавног тужиоца да преузме кривично гоњење или вршење појединих процесних радњи из надлежности нижег јавног тужиоца. Принцип супституције представља право вишег јавног тужиоца да поступање у једном кривичном предмету или вршење појединих процесних радњи у поступку из надлежности једног нижег јавног тужиоца повери другом јавном тужиоцу.

Правни положај јавног тужиоца у кривичном поступку одређује скуп права и дужности којима располаже. Основно право и дужност јавног тужиоца јесте гоњење учинилаца кривичних дела. Заправо, јавни тужилац је овлашћени тужилац за кривична дела за која се гоњење поредузима по службеној дужности. Јавни тужилац је странка са функцијом оптужбе и располаже одговарајућим законским овлашћењима почевши од предистражног поступка, па до правоснажног окончања кривичног поступка.

За кривична дела за која се гони по службеној дужности, јавни тужилац је надлежан да:

1) руководи предистражним поступком;

2) одлучује о непредузимању или одлагању кривичног гоњења;

3) спроводи истрагу;

4) закључи споразум о признању кривичног дела и споразум о сведочењу са окривљеним сарадником, односно осуђеним сарадником;

5) подиже и заступа оптужбу пред надлежним суом;

6) одустане од оптужбе;

7) изјављује жалбе против неправоснажних судских одлука, подноси ванредне правне лекове против правоснажних судских одлука и предузима друге радње када је то одређено ЗКП-ом.

Јавни тужилац предузима радње у поступку непосредно или преко свог заменика, а у поступку за кривично дело за које је прописана казна затвора до пет година и преко тужилачког сарадника, односно у поступку за кривично дело за које је прописана казна затвора до осам година и преко вишег тужилачког сарадника. Радње у поступку које не трпе одлагање предузеће и ненадлежни јавни тужилац, али о томе мора одмах обавестити надлежног јавног тужиоца.

Сви органи који учествују у предистражном поступку дужни су да о свакој радњи предузетој у циљу откривања кривичног дела или проналажења осумњиченог обавесте надлежног јавног тужиоца. Полиција и други државни органи надлежни за откривање кривичних дела дужни су да поступе по сваком захтеву надлежног јавног тужиоца.

Оштећени (чл. 50. до чл. 57. ЗКП)

Оштећени је лице чије је лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено. У кривичном поступку оштећени може учествовати у својству странке, одосно супсидијарног или приватног тужиоца, подносиоца предлога за кривично гоњење и имовинскоправног захтева, и сведока.

Оштећени има право да:

1) поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и да предложи привремене мере за његово обезбеђење;

2) укаже на чињенице и да предлаже доказе који су од важности за предмет доказивања;

3) ангажује пуномоћника из реда адвоката;

4) разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ;

5) буде обавештен о одбацивању кривичне пријаве или о одустанку јавног тужиоца од кривичног гоњења;

6) поднесе приговор против одлуке јавног тужиоца да не предузме или да одустане од кривичног гоњења;

7) буде поучен о могућности да преузме кривично гоњење и заступа оптужбу;

8) присуствује припремном рочишту;

9) присуствује главном претресу и учествује у извођењу доказа;

10) поднесе жалбу против одлуке о трошковима кривичног поступка и досуђеном имовинскоправном захтеву;

11) буде обавештен о исходу поступка и да му се достави правноснажна пресуда;

12) предузима друге радње када је то одређено овим закоником.

Оштећеном се може ускратити право да разматра списе и разгледа предмете док не буде испитан као сведок.

Ако јавни тужилац, за кривично дело за које се гони по службеној дужности, одбаци кривичну пријаву, обустави истрагу или одустане од кривичног гоњења до потврђивања оптужнице, дужан је да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га поучи да може да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу. Оштећени има право да поднесе приговор у року од осам дана од дана када је примио обавештење и поуку. Ако оштећени није обавештен, може да поднесе приговор у року од три месеца од дана када је јавни тужилац одбацио пријаву, обуставио истрагу или одустао од кривичног гоњења. Непосредно виши јавни тужилац ће у року од 15 дана од дана пријема приговора одбити или усвојити приговор решењем против којег није дозвољена жалба ни приговор. Решењем којим усваја приговор јавни тужилац ће издати обавезно упутство надлежном јавном тужиоцу да предузме, односно настави кривично гоњење.

За кривична дела за која се гони по предлогу оштећеног, предлог се подноси надлежном јавном тужиоцу. Предлог за кривично гоњење подноси се у року од три месеца од дана кад је оштећени сазнао за кривично дело и осумњиченог. Ако је оштећени поднео кривичну пријаву или предлог за остваривање имовинскоправног захтева у кривичном поступку, сматраће се да је тиме поднео и предлог за кривично гоњење. Благовремено поднета приватна тужба сматраће се благовремено поднетим предлогом оштећеног, ако се у току поступка утврди да се ради о кривичном делу за које се гони по предлогу за кривично гоњење. Ако је кривичним делом оштећено више лица, гоњење ће се предузети, односно наставити по предлогу било ког оштећеног. Оштећени може одустати од предлога за кривично гоњење својом изјавом датом јавном тужиоцу, односно суду пред којим се води кривични поступак, најкасније до завршетка главног претреса. У том случају, он губи право да поново поднесе предлог. Оштећени, као и његов законски заступник и пуномоћник дужни су да о свакој промени адресе пребивалишта или боравишта обавесте јавног тужиоца или суд пред којим се води кривични поступак. Ако је оштећени малолетник или лице које је потпуно лишено пословне способности, његов законски заступник је овлашћен да даје све изјаве и да предузима све радње на које је по ЗКП-у овлашћен оштећени. Законски заступник може своја права да врши преко пуномоћника. Ако оштећени умре у току рока за давање изјаве о преузимању кривичног гоњења или за подношење предлога за кривично гоњење односно у току поступка, његов брачни друг, лице са којим живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници живота, деца, родитељи, усвојеници, усвојитељи, браћа, сестре и законски заступник (правни следбеници оштећеног) могу у року од три месеца после његове смрти дати изјаву да преузимају гоњење или поднети предлог, односно дати изјаву да остају при предлогу.

Оштећени као тужилац (чл. 58. до. чл. 63. ЗКП) 

Оштећени као тужилац (супсидијарни тужилац) је посебна врста овлашћеног тужиоца који својство странке у кривичном поступку стиче услед преузимања кривичног гоњења од јавног тужиоца. То својсто оштећени може стећи код кривичних дела за које се гоњење предузима по службеној дужности, а услед одустанка јавног тужиоца од оптужбе након њеног потврђивања. Ако након потврђивања оптужнице јавни тужилац изјави да одустаје од оптужбе, суд ће питати оштећеног да ли хоће да преузме кривично гоњење и заступа оптужбу. Ако оштећени није присутан, суд ће га у року од осам дана обавестити о одустанку јавног тужиоца од оптужбе и поучити да може да се изјасни да ли хоће да преузме гоњење и заступа оптужбу. Оштећени је дужан да се одмах или у року од осам дана од дана када је примио обавештење и поуку изјасни да ли хоће да преузме кривично гоњење и заступа оптужбу. Уколико оштећени није обавештен, о преузимању кривичног гоњења може се изјаснити у року од три месеца од дана када је јавни тужилац изјавио да одустаје од оптужбе. Ако оштећени изјави да преузима кривично гоњење суд ће наставити, односно одредити главни претрес. У случају да се оштећени не изјасни о преузимању кривичног гоњења у предвиђеном року или изјави да не жели да преузме кривично гоњење, суд доноси решење о обустави поступка односно пресуду којом се оптужба одбија. Ако оштећени није присутан на припремном рочишту или главном претресу, а уредно је позван или му се позив није могао уручити због непријављивања суду промене адресе пребивалишта или боравишта, сматраће се да неће да настави гоњење и суд ће донети решење о обустави поступка, односно пресуду којом се оптужба одбија.

Оштећени као тужилац има право да:

1) заступа оптужбу;

2) поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и да предложи привремене мере за његово обезбеђење;

3) ангажује пуномоћника из реда адвоката;

4) захтева постављање пуномоћника;

5) предузима друге радње, када је то одређено ЗКП-ом.

Поред наведених права, оштећени као тужилац има права која припадају јавном тужиоцу, осим оних која јавни тужилац има као државни орган.

Својство оштећеног као тужиоца престаје:

1) одустанком од оптужбе;

2) преузимањем кривичног гоњења од стране јавног тужиоца;

3) смрћу, односно престанком правног лица.

Оштећени као тужилац може својом изјавом суду пред којим се води кривични поступак одустати од оптужбе до завршетка главног претреса или претреса пред другостепеним судом. Изјава о одустанку је неопозива. Ако оштећени као тужилац не дође на припремно рочиште или главни претрес, иако је уредно позван или му се позив није могао уручити због непријављивања суду промене адресе пребивалишта или боравишта, сматраће се да је одустао од оптужбе и суд ће донети решење о обустави поступка, односно пресуду којом се оптужба одбија. У поступку који се води по оптужби оштећеног као тужиоца, јавни тужилац има право да до завршетка главног претреса преузме кривично гоњење и заступање оптужбе.

Приватни тужилац (чл. 64. до чл. 67. ЗКП) 

Приватни тужилац је лице које је поднело приватну тужбу због кривичног дела за које је законом прописано кривично гоњење по приватној тужби. Право на подношење приватне туже по правилу припада оштећеном, односно лицу чије је неко лично или имовинско право повређено или угрожено кривичним делом. Поред оштећеног, приватну тужбу могу поднети и друга овлашћена лица. У случају смрти приватног тужиоца (правни следбеници) у току рока за подношење приватне тужбе или у току поступка, да поднесу приватну тужбу овлашћени су: његов брачни друг, лице са којим живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници живота, деца, родитељи, усвојеници, усвојитељи, браћа, сестре и законски заступник. Ова лица могу у року од 3 месеца после смрти оштећеног да поднесу приватну тужбу, односно да дају изјаву да поступак настављају.

Приватни тужилац има право да:

1) поднесе и заступа приватну тужбу;

2) поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и да предложи привремене мере за његово обезбеђење;

3) ангажује пуномоћника из реда адвоката;

4) предузима друге радње када је то одређено овим закоником.

Поред наведених права приватни тужилац има права која припадају јавном тужиоцу, осим оних која јавни тужилац има као државни орган.

Приватна тужба подноси се надлежном суду у року од три месеца од дана када је оштећени сазнао за кривично дело и осумњиченог. Ако је оштећени поднео кривичну пријаву или предлог за кривично гоњење, а у току поступка се утврди да се ради о кривичном делу за које се гони по приватној тужби, пријава, односно предлог сматраће се благовременом приватном тужбом ако су поднети у року предвиђеном за приватну тужбу.

Окривљени против кога је поднета приватна тужба за кривично дело може до завршетка главног претреса поднети противтужбу против приватног тужиоца који је према њему истом приликом учинио кривично дело за које се гони по приватној тужби. О приватној тужби и противтужби суд доноси једну одлуку.

До престанка својства приватног тужиоца може доћи на два начина: 1) приватни тужилац може својом изјавом суду пред којим се води кривични поступак одустати од оптужбе до завршетка главног претреса или претреса пред другостепеним судом – изјава о одустанку је неопозива; 2) ако приватну тужилац и његов пуномоћник не дођу на главни претрес на који су уредно позвани, а изостанак не оправдају веће ће решењем обуставити поступак.

Окривљени (чл. 68. до чл. 70. ЗКП) 

Окривљени је основни кривичнопроцесни субјект који врши функцију одбране и странка је у кривичном поступку. Окривљени је лице против кога је подигнута оптужница која још није потврђена, или против кога је поднет оптужни предлог, приватна тужба или предлог за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења, а главни претрес или рочиште за изрицање кривичне санкције још није одређено. Поред појма окривљени, закон познаје и појмове осумњичени, оптужени и осуђени. Осумњичени је лице према коме је због постојања основа сумње да је учинило кривично дело надлежни државни орган у предистражном поступку предузео радњу прописану овим закоником и лице против кога се води истрага. Оптужени је лице против кога је оптужница потврђена и лице за које је поводом оптужног предлога, приватне тужбе или предлога за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења одређен главни претрес или рочиште за изрицање кривичне санкције у скраћеном кривичном поступку. Осуђени је лице за које је правноснажном одлуком суда утврђено да је учинилац кривичног дела или противправног дела одређеног у закону као кривично дело, осим ако се на основу одредаба Кривичног законика сматра неосуђиваним. Израз окривљени користи се и као општи назив за окривљеног, оптуженог и осуђеног.

Својство окривљеног учинилац кривичног дела стиче моментом покретања кривичног поступка, ако постоји основана сумња да је изршио кривично дело. Окривљени може бити живо физичко лице чији је идентитет познат, које је навршило 14 година живота (у случају смрти окривљеног кривични поступак се обуставља), као и правно лице. У односу на окривљеног важи претпоставка урачунљивости и претпоставка невиности.

Процесни положајокривљеног одређен је скупом његових права и дужности. Окривљени има право да:

1) у најкраћем року, а увек пре првог саслушања, подробно и на језику који разуме буде обавештен о делу које му се ставља на терет, о природи и разлозима оптужбе, као и да све што изјави може да буде коришћено као доказ у поступку;

2) ништа не изјави, ускрати одговор на поједино питање, слободно изнесе своју одбрану, призна или не призна кривицу;

3) се брани сам или уз стручну помоћ браниоца у складу са одредбама ЗКП-а;

4) његовом саслушању присуствује бранилац;

5) у најкраћем могућем року буде изведен пред суд и да му буде суђено непристрасно, правично[3] и у разумном року;

6) непосредно пре првог саслушања прочита кривичну пријаву, записник о увиђају и налаз и мишљење вештака;

7) му се осигура довољно времена и могућности за припремање одбране;

8) разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ;

9) прикупља доказе за своју одбрану;

10) се изјасни о свим чињеницама и доказима који га терете и да износи чињенице и доказе у своју корист, да испитује сведоке оптужбе и захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе, у његовом присуству испитају сведоци одбране;

11) користи правна средства и правне лекове;

12) предузима друге радње када је то одређено ЗКП-ом.

Орган поступка је дужан да пре првог саслушања окривљеног поучи о правима наведеним под бројевима 2, 3, 4 и 6.

Дужностиокривљеног су да ступи у кривични поступак и да обавести суд о промени адресе или о намери да промени боравиште. О овим обавезама суд је дужан да упозна окривљеног. Као изузетак од обавезе да ступи у кривични поступак постоји институт суђења у одсуству, који је изузетно дозвољен ако је окривљени у бекству или није достижан државним органима или ако постоје нарочито важни разлози. Решење о суђењу у одсуству доноси претресно веће, на предлог овлашћеног тужиоца.

Ухапшени као и окривљени мора бити поучен о својим правима да:

1)  ништа не изјави, ускрати одговор на поједино питање, слободно изнесе своју одбрану, призна или не призна кривицу;

2) се брани сам или уз стручну помоћ браниоца у складу са одредбама ЗКП-а;

3) његовом саслушању присуствује бранилац;

4) непосредно пре првог саслушања прочита кривичну пријаву, записник о увиђају и налаз и мишљење вештака.

У специфична права ухапшеног спадају право да:

1) одмах на језику који разуме буде обавештен о разлогу хапшења;

2) пре него што буде саслушан, има са браниоцем поверљив разговор који се надзире само гледањем, а не и слушањем;

3) захтева да без одлагања о хапшењу буде обавештен неко од чланова његове породице или друго њему блиско лице, као и дипломатско-конзуларни представник државе чији је држављанин, односно представник овлашћене међународне организације јавноправног карактера, ако је у питању избеглица или лице без држављанства;

4) захтева да га без одлагања прегледа лекар кога слободно изабере, а ако он није доступан, лекар кога одреди јавни тужилац, односно суд.

Лице ухапшено без одлуке суда, односно лице ухапшено на основу одлуке суда које није саслушано, мора бити без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, предато надлежном судији за претходни поступак или ако се то не догоди, пуштено на слободу.

Бранилац (чл. 71. до чл. 81. ЗКП)

Бранилац је правно образовано лице које је овлашћено да заједно са окривљеним врши функцију одбране у кривичном поступку. Право на браниоца је уставно право. Бранилац у кривичном поступку може бити само адвокат, с тим да у поступку за кривична дела за која је прописана казна затвора до пет година, адвоката може да замени адвокатски приправник. Адвокат може бити лице које је држављанин Србије, које је дипломирани правник са положеним правосудним испитом, које је уписано у именик адвоката, које је положило заклетву, лице које није правноснажно осуђивано за кривично дело које га чини недостојним за бављење адвокатуром, лице које се не бави другом професионалном делатношћу, осим у педагошкој, уметничкој, преводилачкој, публицистичкој, хуманитарној или спортској области и да је достојно поверења за обављање адвокатуре.

Бранилац не може бити:

1) саокривљени, оштећени, брачни друг или лице које са саокривљеним, оштећеним или тужиоцем живи у ванбрачној или другој трајној заједници живота, њихов сродник по крви у правој линији до било ког степена, у побочној линији до четвртог степена или по тазбини до другог степена;

2) лице које је као сведок позвано на главни претрес, осим ако по овом законику не може бити испитано као сведок или је ослобођено дужности сведочења и изјавило да неће да сведочи;

3) лице које је у истом предмету поступало као судија, јавни тужилац, заступник оштећеног, службеник полиције или друго лице које је предузимало радње у предистражном поступку;

4) бранилац саокривљеног који се у истом предмету терети за исто кривично дело, осим ако орган поступка закључи да то не би штетило интересима одбране.

Бранилац има право да:

1) са ухапшеним, пре његовог првог саслушања, обави поверљив разговор;

2) непосредно пре првог саслушања осумњиченог прочита кривичну пријаву, записник о увиђају и налаз и мишљење вештака;

3) после доношења наредбе о спровођењу истраге или после непосредног подизања оптужнице, а и пре тога ако је окривљени саслушан, у складу са одредбама овог законика, разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ;

4) са окривљеним који је у притвору на поверљив начин разговара и неометано води преписку, осим ако овим закоником није другачије одређено;

5) у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени;

6) предузима друге радње када је то одређено овим закоником.

Бранилац је дужан да:

1) поднесе органу поступка пуномоћје, без одлагања;

2) пружи окривљеном помоћ у одбрани стручно, савесно и благовремено;

3) не злоупотреби права у циљу одуговлачења поступка;

4) упозори окривљеног на последице одрицања или одустајања од права;

5) пружа правну помоћ окривљеном у року од 30 дана од дана када је отказао пуномоћје, ако пре истека тог рока не буде изабран бранилац.

Ако окривљени изјави органу поступка да одбија браниоца постављеног по службеној дужности и да жели да се брани искључиво сам, бранилац по службеној дужности је дужан да:

1) буде упознат са садржајем доказних радњи и садржајем и током главног претреса;

2) окривљеном даје објашњења и савете писаним путем, ако окривљени одбија да са њим разговара;

3) присуствује радњама у поступку и да изнесе завршну реч, ако се окривљени томе изричито не противи;

4) на захтев окривљеног или уз његову изричиту сагласност изјави редовни правни лек и предузме друге радње у поступку.

ЗКП предвиђа околности под којима је одбрана обавезна, тј. окривљени мора имати браниоца:

1) ако је нем, глув, слеп или неспособан да се сам успешно брани – од првог саслушања, па до правноснажног окончања кривичног поступка;

2) ако се поступак води због кривичног дела за које је прописана казна затвора од осам година или тежа казна – од првог саслушања, па до правноснажног окончања кривичног поступка;

3) ако је задржан или му је забрањено да напушта стан или је притворен – од лишења слободе, па до правноснажности решења о укидању мере;

4) ако му се суди у одсуству – од доношења решења о суђењу у одсуству, па док суђење у одсуству траје;

5) ако се главни претрес одржава у његовој одсутности због неспособности коју је сам проузроковао – од доношења решења да се главни претрес одржи у његовој одсутности, па до правноснажности решења којим суд утврђује престанак неспособности за учествовање на главном претресу;

6) ако је због нарушавања реда удаљен из суднице до завршетка доказног поступка или завршетка главног претреса – од доношења наредбе о удаљењу, па до повратка у судницу или до саопштавања пресуде;

7) ако се против њега води поступак за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења – од подношења предлога за изрицање такве мере па до правоснажно окончаног поступка;

8) од почетка преговора са јавним тужиоцем о закључењу споразума о признању кривичног дела, споразума о сведочењу окривљеног или осуђеног па до доношења одлуке суда о споразуму;

9) ако се претрес одржава у његовој одсутности – од доношења решења да се претрес одржи у његовој одсутности, па до доношења одлуке суда о жалби на пресуду.

Ако у случајевима када је одбрана обавезна бранилац не буде изабран или у току кривичног поступка окривљени остане без браниоца или се не споразуме са саокривљенима о браниоцу или не изабере другог браниоца, јавни тужилац или председник суда пред којим се води поступак за даљи ток поступка решењем ће му поставити браниоца по службеној дужности, по редоследу са списка адвоката који доставља надлежна адвокатска комора. Бранилац постављен по службеној дужности може тражити да буде разрешен само из оправданих разлога.

Окривљеном који према свом имовинском стању не може да плати награду и трошкове браниоца, поставиће се на његов захтев бранилац иако не постоје разлози за обавезну одбрану, ако се кривични поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко три године или ако то налажу разлози правичности. У том случају, трошкови одбране падају на терет буџетских средстава суда. О захтеву одлучује судија за претходни поступак, председник већа или судија појединац, а браниоца решењем поставља председник суда пред којим се води поступак по редоследу са списка адвоката који доставља надлежна адвокатска комора. Постављени бранилац има својство браниоца по службеној дужности.

Више окривљених могу у истом предмету имати заједничког браниоца само ако то не омета стручно, савесно и благовремено пружање правне помоћи у одбрани. Један окривљени може имати истовремено у поступку највише пет бранилаца, а сматра се да је одбрана обезбеђена кад у поступку учествује један од бранилаца.

Браниоцу престају права и дужности у случају:

1) опозива или отказа пуномоћја;

2) разрешењем.

Изабрани бранилац ће бити разрешен ако:

1) ако постоји неки од разлога за немогућност стицања својства браниоца (чл. 73. ст. 3. ЗКП);

2) после опомене и изречене новчане казне настави да нарушава ред;

3) против њега буде покренут кривични поступак због основане сумње да је у вези са истим предметом учинио кривично дело спречавање и ометање доказивања или бекство и омогућавање бекства лица лишеног слободе;

4) му је пуномоћје поново дато након опозива или отказа пуномоћја, а до тога је очигледно дошло у циљу злоупотребе права (члан 14. став 1. ЗКП);

5) се ради о заједничком браниоцу супротно смислу одбране у таквом случају, а окривљени не поступи по позиву органа поступка упућеног с циљем отклањања поступања таквог браниоца супротно одредбама ЗКП-а;

6) се окривљени који има више од пет бранилаца не определи које ће браниоце задржати;

Бранилац постављен по службеној дужности (поред наведеног под бројевима 1, 2 и 3) биће разрешен и ако:

1) окривљени или друго лице које има право да окривљеном ангажује браниоца окривљеном узме другог браниоца;

2) ако бранилац не извршава своје дужности на начин предвиђен законом;

3) су услед промене имовинског стања окривљеног престали да постоје разлози за одбрану сиромашних.

О разрешењу браниоца одлучује на предлог јавног тужиоца или по службеној дужности, судија за претходни поступак, председник већа, претресно веће, односно судија појединац.

Адвокат Зоран Ј. Минић

lawofficeminic@gmail.com


[1] Т. Кесић, Приручник за припремање стручних испита запослених у МУП РС (Кривични поступак), Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Криминалистичко полицијска академија, Београд 2013, стр. 409.

[2] Ibid., стр. 410.

[3] Једно од најважнијих права окривљеног је право на правично суђење, прописано чланом 6. Европске конвенције који гласи: „Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Пресуда се изриче јавно, али се штампа и јавност могу искључити с целог или с дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде. Свако ко је оптужен за кривично дело сматраће се невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона. Свако ко је оптужен за кривично дело има следећа минимална права:

а) да у најкраћем могућем року, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима за оптужбу против њега; б) да има довољно времена и могућности за припремање одбране; ц) да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере или, ако нема довољно средстава да плати за правну помоћ, да ову помоћ добије бесплатно када интереси правде то захтевају; д) да испитује сведоке против себе или да постигне да се они испитају и да се обезбеди присуство и саслушање сведока у његову корист под истим условима који важе за оне који сведоче против њега; е) да добије бесплатну помоћ преводиоца ако не разуме или не говори језик који се употребљава на суду.

Related Posts

Leave a Reply