Pre nego što razmotrim status oštećenog krivičnim delom i njegova prava u krivičnom postupku, napisao bih reč dve o krivičnoj prijavi kao takvoj.
Krivična prijava
Krivična prijava je pisani ili usmeni akt kojim se javni tužilac obaveštava da je izvršeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, odnosno da postoje činjenice koje ukazuju da je ono izvršeno.
Po prijemu krivične prijave pokreće se pretkrivični postupak, u kojem javni tužilac samostalno ili uz pomoć policije utvrđuje da li takvo krivično delo zaista postoji, ko ga je izvršio i da li postoji osnov za optuženje.
U krivičnoj prijavi je potrebno navesti činjenice koje ukazuju da je prekršen Krivični ili drugi zakon kojim su propisana krivična dela. Dokaze koji to potkrepljuju treba u prijavi posebno popisati i podneti kao prilog.
Od podnosioca prijave se ne zahteva da pravno kvalifikuje krivično delo – nije neophodno tačno navesti o kom krivičnom delu je reč.
Podnosilac krivične prijave se može potpisati ali na to nije obavezan.
Krivičnu prijavu tužiocu mogu podneti svi državni organi, pravna ili fizička lica.
Podnošenje krivične prijave
Građanin koji prisustvuje krivičnom delu svakako treba o tome prvo da obavesti policiju budući da je ona opremljena da reaguje bez odlaganja, i u takvim slučajevima ona će tužiocu podneti krivičnu prijavu radi otkrivanja svih okolnosti dela i gonjenja njegovog izvršioca.
Prijavu koja se direktno upućuje javnom tužiocu treba podneti nadležnom javnom tužiocu, što je po pravilu tužilac sa područja na kojem je krivično delo izvršeno ili pokušano. Ukoliko na ovaj način ne može da se odredi koji je tužilac nadležan, koriste se drugi kriterijumi, poput prebivališta ili boravišta osobe za koju se smatra da je počinila krivično delo.
Tužilaštva se nalaze u zgradama odgovarajućih sudova tako da je to adresa na koju treba uputiti krivičnu prijavu.
Krivična prijava se isto tako može podneti i policiji, sudu ili nenadležnom javnom tužiocu pošto su oni u obavezi da je odmah proslede nadležnom javnom tužiocu.
Obaveza podnošenja krivične prijave
Dok su službena lica poput policajca ili inspektora obavezna pod pretnjom kazne da podnesu krivičnu prijavu za dela koja se gone po službenoj dužnosti, svi ostali će snositi zakonske posledice samo u slučajevima neprijavljivanja najtežih povreda Krivičnog zakonika, što su dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od trideset do četrdeset godina.
Svaki građanin je obavezan da prijavi i pripremanje krivičnog dela koje još nije izvršeno, ako ono bude pokušano ili izvršeno, a prijavljivanjem ga je bilo moguće sprečiti. Ova obaveza se odnosi na sva krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od pet ili više godina.
U oba slučaja propuštanje da se podnese krivična prijava predstavlja zasebno krivično delo – neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca, odnosno neprijavljivanje pripremanja krivičnog dela.
Lažno prijavljivanje
Zabranjeno je podnošenje krivične prijave za delo za koje njen podnosilac zna da nije izvršeno, protiv osobe za koju zna da ga nije izvršila, ili lažno prijavljivanje samog sebe. Podnošenje ovakvih krivičnih prijava predstavlja posebno krivično delo, i za njega se može izreći novčana kazna ili kazna zatvorom u trajanju od tri meseca do tri godine.
Postupanje javnog tužioca po prijemu krivične prijave
U zavisnosti od saznanja koja poseduje i dokaza koji su priloženi uz krivičnu prijavu, javni tužilac može:
– sam ili uz pomoć policije prikupiti potrebne podatke, pozvati građane ili zahtevati od državnih i drugih organa i pravnih lica da mu pruže potrebna obaveštenja;
– pokrenuti istragu protiv određene osobe ili nepoznatog ućinioca radi prikupljanja dokaza i korisnih podataka;
– odmah podići optužnicu ili optužni predlog ako prikupljeni podaci o krivičnom delu i učiniocu pružaju dovoljno osnova;
– izuzetno, odložiti ili odustati od gonjenja iz razloga pravičnosti (načelo oportuniteta);
– odbaciti krivičnu prijavu ako se prijavljeno delo ne goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje, i ako ne postoje činjenice da je učinjeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti.
Oštećeni, prava oštećenog, obaveze oštećenog
Krivično zakonodavstvo podrazumeva da postoje krivična dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti i ona koja se gone po privatnoj tužbi. Ukoliko se krivično gonjenje vrši po službenoj dužnosti krivični postupak pokreće javni tužilac, dok u slučaju krivičnog gonjenja po privatnoj tužbi postupak pokreće privatni tužilac (najčešće sam oštećeni odnosno opunomoćeni advokat za krivično i prekršajno pravo).
Oštećeni je svako lice čije je lično ili imovinsko pravo ugroženo ili povređeno krivičnim delom. Oštećeni, pod određenim uslovima propisanim Zakonikom o krivičnom postupku, ima prava koja mu omogućavaju izvesno učestvovanje u konkretnom krivičnom postupku. U slučaju smrti oštećenog, pravo na preuzimanje krivičnog gonjenja, i učestvovanje u krivičnom postupku u svojstvu supsidijarnog tužioca, prelazi na njegove naslednike, i to bračnog druga, lice sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života, decu, roditelje, usvojioce, usvojenike, braću, sestre i zakonskog zastupnika, koji mogu u roku od tri meseca od smrti oštećenog dati izjavu da preuzimaju krivično gonjenje, a isto važi i za pravnog sledbenika oštećenog pravnog lica koje je prestalo da postoji.
Shodno Zakoniku o krivičnom postupku, prava oštećenog se odnose na to da može da podnese predlog, ukaže na činjenice i dokaze za ostvarivanje svog imovinskopravnog zahteva, te da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje i takođe može razmatrati spise koji služe kao dokaz, podnositi prigovore, prisustvovati ročištima i glavnom pretresu. Oštećeni ima pravo da bude obavešten o postupcima javnog tužioca, kako bi znao da li je u mogućnosti da iskoristi svoje pravo preuzimanja krivičnog gonjenja. Za krivična dela za koja se goni po predlogu oštećenog, predlog se podnosi nadležnom javnom tužiocu, pri čemu se predlog podnosi u roku od roku od tri meseca od dana kad je oštećeni saznao za krivično delo i osumnjičenog. Status blagovremeno podnetog predloga oštećenog će imati i blagovremeno podneta privatna tužba. Pored pobrojanih prava oštećenog, za njega su zakonom propisane i obaveze, od kojih je najvažnija da o svakoj promeni adrese prebivališta ili boravišta obaveste javnog tužioca ili sud pred kojim se vodi krivični postupak. Ukoliko oštećeno lice u krivičnom postupku želi, može angažovati advokata za krivično pravo, koji će ga zastupati tokom krivičnog postupka. Advokat za krivično pravo će u ime oštećenog preduzeti sve pravne radnje u cilju ostvarivanja interesa oštećenog i njegovog imovinskopravnog zahteva. Zakonik o krivičnom postupku je posebno definisao prava kada je oštećeni maloletno lice ili lice koje je lišeno poslovne sposobnosti. U oba slučaja oštećenog zastupa njegov zakonski zastupnik – advokat za krivično pravo. Advokat za krivično pravo daje izjave potrebne za vođenje krivičnog postupka i preduzima sve radnje na koje je po ovom zakoniku ovlašćen oštećeni. Ukoliko se desi okolnost da oštećeni umre u toku roka za davanje izjave o preuzimanju krivičnog gonjenja ili podnošenja predloga za krivično gonjenje, to pravo prelazi na njegove pravne sledbenike: bračni drug, lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života, deca, roditelji, usvojenici, usvojitelji, braća, sestre i zakonski zastupnik.
Oštećeni kao tužilac
ZKP oštećenom dozvoljava da preuzme krivično gonjenje u slučaju odustanka tužioca nakon potvrđivanja optužnice, odnosno nakon određivanja glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku. Na ovaj način je praktično uvedeno da oštećeni zastupa akt sastavljen od strane javnog tužioca, za koji postoji pretpostavka odgovarajućeg kvaliteta i utemeljenosti dokazima.
Kada oštećeni stekne pravo da preuzme krivično gonjenje, sud je dužan da ga o tome obavesti, i da ga, na samom glavnom pretresu, ili pisanim putem, pouči da može da da izjavu o tome da li hoće da preuzme gonjenje i zastupa optužbu. Rok za davanje takve izjave je osam dana od dana prijema takvog obaveštenja i pouke, a ukoliko ne bude obavešten, iz bilo kog razloga, izjavu može dati u roku od tri meseca od dana kad je javni tužilac odustao od optužbe.
Ukoliko se oštećeni ne izjasni u propisanom roku, smatraće se da ne želi da preuzme gonjenje, i sud će rešenjem obustaviti postupak, odnosno doneti odbijajuću presudu. Sud će isto postupiti i ukoliko uredno pozvani oštećeni ne pristupi na pripremno ročište ili glavni pretres, ili ukoliko mu poziv nije mogao biti uručen zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta, jer na ovaj način oštećeni očigledno pokazuje nezainteresovanost za krivični postupak.
Nakon preuzimanja krivičnog gonjenja, oštećenom pripadaju sva prava koja je imao i javni tužilac (izuzev onih koja tužiocu pripadaju kao državnom organu), kao i neka dodatna prava – da podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje, da angažuje punomoćnika iz reda advokata, te da zahteva postavljanje punomoćnika.
Najinteresantnije je pravo da zahteva da mu bude postavljen punomoćnik advokat, čiji troškovi padaju na teret budžetskih sredstava. Ovo pravo oštećeni ima kada se za krivični postupak vodi za delo za koje se može izreći kazna zatvora u trajanju preko pet godina. O tom zahtevu odlučuje predsednik pretresnog veća ili sudija pojedinac, ceneći materijalno stanje oštećenog, kao i da li bi to bilo u interesu krivičnog postupka.
Oštećeni gubi svojstvo tužioca kada odustane od optužbe, kada umre (odnosno prestane da postoji ako je oštećeni pravno lice), i kada javni tužilac ponovno preuzme krivično gonjenje (javni tužilac ima to pravo do završetka glavnog pretresa). Izjava oštećenog da odustaje od gonjenja je neopoziva, i smatraće se da je takvu izjavu dao i u slučaju da uredno pozvani oštećeni ne pristupi na pripremno ročište ili glavni pretres, ili ukoliko mu poziv nije mogao biti uručen zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta.
Preuzimanjem prava na krivično gonjenje od strane oštećenog lica u krivičnom postupku, oštećeni dobija zakonski status supsidijarni tužilac ili oštećeni kao tužilac. Zakonik o krivičnom postupku je definisao prava oštećenog kao tužioca: zastupa optužbu, podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje, angažuje punomoćnika iz reda advokata (advokata za krivično pravo) ili da zahteva postavljanje svog punomoćnika. Oštećeni kao tužilac ima, po zakonu, sva ona prava koja ima i javni tužilac. Oštećeni kao tužilac ima pravo na punomoćnika (advokata za krivično pravo) u onom krivičnom postupku gde je predviđena kazna zatvora za počinjeno krivično delo u trajanju preko pet godina ili ukoliko oštećeni kao tužilac ne može da snosi troškove zastupanja. Oštećeni kao tužilac gubi to svoje svojstvo ako odustane od tužbe, krivično gonjenje preuzme javni tužilac ili u slučaju smrti oštećenog kao tužioca odnosno ako prestane da postoji pravno lice koje ima svojstvo oštećenog kao tužioca.
Privatni tužilac
Oštećeni u krivičnom postupku može podneti privatnu krivičnu tužba putem koje se pokreće krivični postupak i oštećeni je tada privatni tužilac. Privatni tužilac privatnu odnosno krivičnu tužbu podnosi nadležnom sudu u roku od tri meseca od dana kada je oštećeni saznao za krivično delo i osumnjičenog. Kod privatne tužbe, tužilaštvo ne goni po službenoj dužnosti, već oštećeni podnesi tužbu i preduzima sve radnje tokom postupka kod krivične prijave. Kako je privatna tužba složen podnesak i postupak, oštećeni može angažovati advokata za krivično pravo kao svog privatnog tužioca. Opunomoćeni advokat za krivično pravo će sačiniti privatnu tužbu, blagovremen je podneti te će se ona tako smatrati blagovremeno podnetim predlogom oštećenog, ako se u toku postupka utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po predlogu. Advokat za krivično pravo će navesti sve bitne elemente privatne tužbe, koji obuhvataju sledeće: navođenje imena i prezimena okrivljenog sa ličnim podacima ukoliko su poznati, davanje kratkog opis dela, precizno navođenje zakonskog naziva krivičnog dela, navođenje suda pred kojim će se održati glavni pretres, dat predlog koje dokaze treba izvesti na glavnom pretresu, sa naznačenjem činjenica, kao i navođenje predloga vrste i mera krivične sankcije i mera čije se izricanje traži. Advokat za krivično pravo će kao privatni tužilac po ovlašćenju oštećenog potkrepiti sve navode iz privatne tužbe verodostojnim dokazima i zastupati oštećenog po privatnoj tužbi u cilju ostvarivanja njegovog najboljeg interesa.
U ranijim fazama krivičnog postupka – kada tužilac odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu, ili odustane od gonjenja pre potvrđivanja optužnice, odnosno pre određivanja glavnog pretresa ili ročišta za izricanje sankcije u skraćnom postupku, oštećeni ima pravo na prigovor protiv takve odluke, i to neposredno višem javnom tužiocu. Zakonodavac je očigledno smatrao da su na ovaj način prava oštećenog dovoljno zaštićena, uvođenjem neke vrste dvostepenosti u odlučivanju javnog tužioca da ne goni za određeno krivično delo, bez angažovanja suda.
Šta oštećeni može u postupku – koja su mu konkretna prava?*
Odredbe iz čl. 50. ZKP-a propisuju da oštećeni ima pravo da:
1. podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje;
2. ukaže na činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za predmet dokazivanja;
3. angažuje punomoćnika iz reda advokata;
4. razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz;
5. bude obavešten o odbacivanju krivične prijave ili o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja;
6. podnese prigovor protiv odluke javnog tužioca da ne preduzme ili da odustane od krivičnog gonjenja;
7. bude poučen o mogućnosti da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu;
8. prisustvuje pripremnom ročištu;
9. prisustvuje glavnom pretresu i učestvuje u izvođenju dokaza;
10. podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i dosuđenom imovinskopravnom zahtevu;
11. bude obavešten o ishodu postupka i da mu se dostavi pravnosnažna presuda;
12. preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.
Istim se članom, u stavu 2., propisuje da se oštećenom može uskratiti pravo da razmatra spise i razgleda predmete dok ne bude ispitan kao svedok. Ovakvo ograničenje prava oštećenog je nužno, u cilju pribavljanja što verodostojnijeg iskaza od strane oštećenog, ako je to od interesa za dalje vođenje postupka, kako oštećeni ne bi bio u iskušenju da, motivisan željom da se „osveti“ okrivljenom, svoji iskaz „upodobljava“ činjeničnom stanju u spisima predmeta, kako bi što više otežao krivično-procesni položaj okrivljenog Takođe istim članom, ali u stavu 3., propisano je da će javni tužilac i sud upoznati oštećenog sa pravima navedenim u stavu 1. ovog člana.
Ne, javni tužilac ne zastupa oštećenog, i da oštećenom je potreban advokat!
Upravo ovde dobijamo odgovor na prva dva od napred navedenih pitanja! Prvenstvena uloga javnog tužioca jeste da goni učinioce krivičnih dela, te da u tom cilju pokreće krivični postupak, rukovodi istragom, podiže i zastupa optužnicu itd. Obzirom da je oštećeni lice čije lično ili imovinsko pravo povređeno izvršenjem predmetnog krivičnog dela, ove radnje koje preduzima javni tužilac mogu ujedno biti usmerene i na zaštitu prava oštećenog kao učesnika u postupku, ali samo posredno! Međutim, prema odredbama ZKP-a javni tužilac nema izričitu niti neposrednu obavezu da štiti ili „zastupa“ prava oštećenog! Kao što smo napred videli, njegova obaveza je da oštećenog POUČI o pravima koje oštećeni ima po zakonu, ali to ne znači da će preduzimanje onih radnji na koje je javni tužilac ovlašćen po zakonu, nužno voditi kao punoj zaštiti i ostvarivanju svih prava oštećenog u krivičnom postupku!
Dakle, na strani oštećenog i te kako postoji potreba za angažovanjem punomoćnika iz reda advokata, što je zapravo jedno od napred citiranih pojedinačnih prava oštećenog. Način na koji javni tužilac „posmatra“ jedan krivični događaj, često se razlikuje od „doživljaja“ oštećenog. Javni tužilac po prirodi stvari teži što bržem i što jednostavnijem okončanju krivičnog postupka, što često može podrazumevati da se od strane javnog tužioca kao dela državnog aparata „previde“ pojedini interesi oštećenog. Punomoćnik oštećenog u takvoj situaciji može insistirati na drugačijem pristupu javnog tužioca, i u tom smeru može skretati pažnju na pojedine dokaze, ili na određena tumačenja već postojećih dokaza. To primera radi može biti u direktnoj vezi sa stvaranjem pravne mogućnosti da oštećeni nadoknadi štetu koju je pretrpeo usled izvršenja krivičnog dela, bilo da se radi o stvarnoj materijalnoj šteti, ili pak o pretrpljenim duševnim bolovima kao nematerijalnoj šteti. Postupanje punomoćnika oštećenog može doprineti otkrivanju i zapleni određene imovine okrivljenog, bilo da je ista pribavljena neposrednim izvršenjem konkretnog krivičnog dela, ili je nelegalno stečena izvršenjem krivičnih dela u kontinuitetu, iz koje se kasnije oštećeni može namiriti. To je samo od jedan od praktičnih implikacija angažovanja punomoćnika od strane oštećenog, ali su one zapravo brojne – advokat kao punomoćnik oštećenog doprineće da se izbegne tzv. sekundarna viktimizacija oštećenog u postupku, tako što će npr. sprečiti agresivno postupanje branilaca prilikom ispitivanja oštećenog u toku postupka, ukoliko se isti ispituje kao svedok; nadomestiće eventualno neiskustvo ili nezainteresovanost zamenika javnog tužioca koji neposredno postupa u sudnici; aktivnim učestvovanjem u ispitivanju svedoka i izvođenju drugih dokaza doprineće rasvetljavanju onih činjenica koje su od značaja za zaštitu interesa oštećenog itd.
Kada je oštećenom advokat naročito potreban?
Tri su zakonom propisane situacije, u kojima je prema našem mišljenju, potreba da oštećeni angažuje punomoćnika iz reda advokata izraženija, i u kojima bi stručna pomoć advokata svakako doprinela zaštiti interesa oštećenog.
Prva je kada javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice. Naime, prema odredbi iz čl. 51. st. 1. ZKP-a, ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu. Prema odredbi iz čl. 51. st. 2. ZKP-a, oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana. Ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja. Sastav prigovora protiv odluke o odbačaju krivične prijave, u situaciji kada se očigledno radi o „graničnom“ slučaju, i gde postoji potreba da se dodatno „nijansiraju“ one okolnosti slučaja koje bi išle u prilog pokretanju krivičnog postupka protiv izvršioca konkretnog dela, svakako zahteva stručan pristup od strane advokata!
Druga situacija je kada oštećeni stiče svojstvo „oštećenog kao tužioca“. Do ove situacije može doći ako nakon potvrđivanja optužnice javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe. Tada, a kako propisuju odredbe iz čl. 52. ZKP-a, sud će pitati oštećenog da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu. Ako oštećeni nije prisutan, sud će ga u roku od osam dana obavestiti o odustanku javnog tužioca od optužbe i poučiti da može da se izjasni da li hoće da preuzme gonjenje i zastupa optužbu. Oštećeni je dužan da se odmah ili u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana izjasni da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu, a ako nije obavešten – u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac izjavio da odustaje od optužbe. Ako oštećeni izjavi da preuzima krivično gonjenje sud će nastaviti, odnosno odrediti glavni pretres. Stupanje na mesto javnog tužioca od strane oštećenog, podrazumeva da oštećeni zastupa optužbu pred sudom, odnosno da oštećeni preduzima sve one pravne radnje u postupku koje inače preduzima javni tužilac, što opet zahteva neposrednu asistenciju stručnog lica, odnosno punomoćnika iz reda advokata!
I treća situacija je kada oštećeni ima svojstvo „privatnog tužioca“! Potrebno je znati da se određena krivična dela ne gone po službenoj dužnosti. To znači da ni policija ni javni tužilac neće pokretati krivični postupak, čak i onda kada imaju neposredna saznanja da je takvo delo izvršeno, odnosno kada im je izvršenje takvog dela prijavljeno od strane oštećenog. Radi se o krivičnim delima koja podrazumevaju radnje za koje zakonodavac smatra da su manje društveno opasna, od radnji izvršenja pojedinih „težih“ krivičnih dela. Drugim rečima, radi se o krivičnim delima kojima se pretežno ugrožava određeni privatni interes oštećenog kao pojedinca, a u manjoj ili zanemarljivoj meri je ugrožen opšte društveni interes. Takva krivična dela se procesuiraju, odnosno za takva krivična dela se pokreće i vodi krivični postupak, i donosi presuda, samo ukoliko je to inicirao lično oštećeni podnošenjem „privatne krivične tužbe“. Ukoliko oštećeni u određenom roku pokrene privatnu krivičnu tužbu, onda se on nalazi u sličnoj situaciji kao i oštećeni kao tužilac – oštećeni zastupa optužbu pred sudom, neposredno učestvuje u postupku, preduzima sve pravne radnje koje inače preduzima javni tužilac itd. Najpoznatija krivična dela koja se gone podnošenjem privatne krivične tužbe od strane oštećenog jesu krivično delo „laka telesna povreda“, ukoliko su lake telesne povrede nanete prostom fizičkom silom, bez korišćenja kakvog oruđa, zatim krivično delo „uvrede“, kao i krivično delo „sitna krađa, utaja i prevara“ (krađa, utaja i prevara smatraju se sitnom, ako vrednost ukradene ili utajene stvari, odnosno šteta prouzrokovana prevarom ne prelazi iznos od pet hiljada dinara, a učinilac je išao za tim da pribavi malu imovinsku korist, odnosno da prouzrokuje malu štetu) itd. Opet se nedvosmisleno nameće zaključak da će i oštećenom kao privatnom tužiocu, uglavnom biti potrebna stručna pomoć punomoćnika iz reda advokata kako bi adekvatno i na najbolji način zaštitio i ostvario svoja prava!
*Advokat Predrag Stefanović
Naknada štete, imovinskopravni zahtev
Pravo na naknadu štete ostvarićete: podnošenjem imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku. On može da se odnosi: na naknadu štete, na povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla, a može se odrediti i privremena mera kako bi se vaš imovinsko pravni zahtev obezbedio.
Za to se podnosi predlog tužilaštvu ili sudu pred kojim se vodi postupak, najkasnije do završetka suđenja (glavnog pretresa).
O vašem zahtevu rešavaće se u krivičnom postupku, samo ako se time postupak ne odugovlači. U protivnom, sud će vas uputiti na parnični postupak.
Pravo na podnošenje imovinskopravnog zahteva ima: oštećeni, kao i svako lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno, odnosno kao podnosilac se može pojaviti, pored oštećenog, i lice na koje je imovinsko-pravni zahtev prenet pravnim poslom, ili u slučaju smrti, nasleđivanjem.
Marija Momčilović, tužilački saradnik u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu za Otvorena vrata pravosuđa ističe sledeće:
Kada ste oštećeni izvršenim krivičnim delom, imate pravo da zahtevate da vam se pričinjena šteta, nastala usled izvršenja krivičnog dela, nadoknadi u krivičnom postupku, jer se tu možete mnogo brže i bez većih troškova obeštetiti, nego da nakon okončanja krivičnog postupka svoja prava ostvaruje u posebnom parničnom postupku.
To ćete ostvariti podnošenjem imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku.
Odlučivanje o imovinskopravnom zahtevu predstavlja posebnu vrstu postupka u okviru krivičnog postupka, a dokazi koje sud izvodi u cilju dokazivanja krivičnog dela i krivice učinioca, najčešće su i dokazi koji ukazuju na osnovanost i visinu imovinskopravnog zahteva.
Nakon što postavite i opredelite svoj imovinskopravni zahtev u pogledu visine štete koju ste pretrpeli, krivični postupak se nastavlja po službenoj dužnosti i više se ne morate izlagati troškovima, u smislu prisustvovanja svakom glavnom pretresu.
Zamenik javnog tužioca je prvi koji dolazi u kontakt sa oštećenim, i ima zakonsku obavezu da vas posebno upozori u vezi sa pravom ostvarivanja vašeg imovinskopravnog zahteva.
Imovinskopravni zahtev mora biti precizno određen.
Ovo vrlo često nije slučaj u praksi, jer se oštećeni iz nepripremljenosti i neznanja samo uopšteno izjasne da ističu imovinskopravni zahtev, ali da će visinu naknadno opredeliti. Ovo po pravilu ne učine do završetka glavnog pretresa, pa je rezultat toga da se sam krivični postupak okonča, a oštećeni onda uputi na parnicu, jer krivični sud ne poseduje dovoljno podataka na osnovu kojih bi mogao odlučiti o imovinskopravnom zahtevu.
Predmet vašeg imovinskopravnog zahteva može biti:
1. – naknade štete – materijalne i nematerijalne
Materijalna šteta se odnosi na finansijske ili novčane gubitke, kao što su medicinski, bolnički i pogrebni troškovi, gubitak budućih zarada i povlastica vezanih za zaposlene, neisplaćene plate, kao i troškovi za štetu nanetu imovini.
Pravo na naknadu štete predstavlja najvažnije originerno pravo žrtava krivičnih dela.
Nematerijalna, moralna šteta, odnosi se na svaki drugi nefinansijski ili nenovčani gubitak, npr. duševnu patnju, gubitak ugleda ili časti, bol i patnju, neugodnosti, gubitak životne radosti, gubitak društvenog života i gubitak partnera – prijatelja.
Kod imovinskopravnog zahteva za naknadu štete, kao oštećeni dužni ste da vrlo precizno, uz odgovarajuće dokaze, opredelite i obrazložite vrstu i visinu štete.
2. – povraćaj stvari – pokretnih i nepokretnih stvari, uz neophodan uslov da iste budu vrlo precizno opisane, individualizovane, kako bi se sa sigurnošću moglo utvrditi da su to baš vaše stvari, odnosno svari koje pripadaju oštećenom i od kog su oduzete prilikom izvršenja krivičnog dela (npr. račun, fotografija, svedoci…)
Sud ne može prihvatiti zahtev za povrćaj stvari koje je okrivljeni kupio novcem koji je protivpravno pribavio od vas kao oštećenog, tada možete tražiti samo naknadu štete u smislu imovinskopravnog zahteva.
3. – poništaj pravnog posla – koji je proistekao iz krivičnog dela, i koji je imovinskopravne prirode (npr. poništaj nekog ugovora)
Odluka o poništenju pravnog posla ne dira prava trećih lica, jer oni ne učestvuju u postupku i nemaju mogućnost da zaštite svoj interes. Poništaj se može izvršiiti samo u odnosu na okrivljenog, a zahtev prema trećim licima se može postaviti samo u parnici
Krajnji rok za podnošenje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku traje do završetka glavnog pretresa (suđenja) pred prvostepenim sudom.
Ukoliko propustite ovaj rok, ovo pravo onda možete ostvariti samo u parničnom postupku.
Imajući u vidu da se imovinskopravni zahtev može odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla, za odlučivanje o ovome, sud, u velikom broju slučajeva, mora angažovati stručna lica sa posebnim znanjem u nekoj oblasti (veštake odgovarajuće struke). Troškove ovih radnji svakako snosi sud, a ne vi kao oštećeni. Obaveza je suda da utvrdi sve činjenice u vezi postavljenog imovinskopravnog zahteva, i posebno sasluša okrivljenog na ove okolnosti.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com