Пре него што размотрим статус оштећеног кривичним делом и његова права у кривичном поступку, написао бих реч две о кривичној пријави као таквој.
Кривична пријава
Кривична пријава је писани или усмени акт којим се јавни тужилац обавештава да је извршено кривично дело које се гони по службеној дужности, односно да постоје чињенице које указују да је оно извршено.
По пријему кривичне пријаве покреће се преткривични поступак, у којем јавни тужилац самостално или уз помоћ полиције утврђује да ли такво кривично дело заиста постоји, ко га је извршио и да ли постоји основ за оптужење.
У кривичној пријави је потребно навести чињенице које указују да је прекршен Кривични или други закон којим су прописана кривична дела. Доказе који то поткрепљују треба у пријави посебно пописати и поднети као прилог.
Од подносиоца пријаве се не захтева да правно квалификује кривично дело – није неопходно тачно навести о ком кривичном делу је реч.
Подносилац кривичне пријаве се може потписати али на то није обавезан.
Кривичну пријаву тужиоцу могу поднети сви државни органи, правна или физичка лица.
Подношење кривичне пријаве
Грађанин који присуствује кривичном делу свакако треба о томе прво да обавести полицију будући да је она опремљена да реагује без одлагања, и у таквим случајевима она ће тужиоцу поднети кривичну пријаву ради откривања свих околности дела и гоњења његовог извршиоца.
Пријаву која се директно упућује јавном тужиоцу треба поднети надлежном јавном тужиоцу, што је по правилу тужилац са подручја на којем је кривично дело извршено или покушано. Уколико на овај начин не може да се одреди који је тужилац надлежан, користе се други критеријуми, попут пребивалишта или боравишта особе за коју се сматра да је починила кривично дело.
Тужилаштва се налазе у зградама одговарајућих судова тако да је то адреса на коју треба упутити кривичну пријаву.
Кривична пријава се исто тако може поднети и полицији, суду или ненадлежном јавном тужиоцу пошто су они у обавези да је одмах проследе надлежном јавном тужиоцу.
Обавеза подношења кривичне пријаве
Док су службена лица попут полицајца или инспектора обавезна под претњом казне да поднесу кривичну пријаву за дела која се гоне по службеној дужности, сви остали ће сносити законске последице само у случајевима непријављивања најтежих повреда Кривичног законика, што су дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од тридесет до четрдесет година.
Сваки грађанин је обавезан да пријави и припремање кривичног дела које још није извршено, ако оно буде покушано или извршено, а пријављивањем га је било могуће спречити. Ова обавеза се односи на сва кривична дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од пет или више година.
У оба случаја пропуштање да се поднесе кривична пријава представља засебно кривично дело – непријављивање кривичног дела и учиниоца, односно непријављивање припремања кривичног дела.
Лажно пријављивање
Забрањено је подношење кривичне пријаве за дело за које њен подносилац зна да није извршено, против особе за коју зна да га није извршила, или лажно пријављивање самог себе. Подношење оваквих кривичних пријава представља посебно кривично дело, и за њега се може изрећи новчана казна или казна затвором у трајању од три месеца до три године.
Поступање јавног тужиоца по пријему кривичне пријаве
У зависности од сазнања која поседује и доказа који су приложени уз кривичну пријаву, јавни тужилац може:
– сам или уз помоћ полиције прикупити потребне податке, позвати грађане или захтевати од државних и других органа и правних лица да му пруже потребна обавештења;
– покренути истрагу против одређене особе или непознатог ућиниоца ради прикупљања доказа и корисних података;
– одмах подићи оптужницу или оптужни предлог ако прикупљени подаци о кривичном делу и учиниоцу пружају довољно основа;
– изузетно, одложити или одустати од гоњења из разлога правичности (начело опортунитета);
– одбацити кривичну пријаву ако се пријављено дело не гони по службеној дужности, ако је наступила застарелост или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем или постоје друге околности које трајно искључују гоњење, и ако не постоје чињенице да је учињено кривично дело које се гони по службеној дужности.
Оштећени, права оштећеног, обавезе оштећеног
Кривично законодавство подразумева да постоје кривична дела за које се гоњење предузима по службеној дужности и она која се гоне по приватној тужби. Уколико се кривично гоњење врши по службеној дужности кривични поступак покреће јавни тужилац, док у случају кривичног гоњења по приватној тужби поступак покреће приватни тужилац (најчешће сам оштећени односно опуномоћени адвокат за кривично и прекршајно право).
Оштећени је свако лице чије је лично или имовинско право угрожено или повређено кривичним делом. Оштећени, под одређеним условима прописаним Закоником о кривичном поступку, има права која му омогућавају извесно учествовање у конкретном кривичном поступку. У случају смрти оштећеног, право на преузимање кривичног гоњења, и учествовање у кривичном поступку у својству супсидијарног тужиоца, прелази на његове наследнике, и то брачног друга, лице са којим живи у ванбрачној или другој трајној заједници живота, децу, родитеље, усвојиоце, усвојенике, браћу, сестре и законског заступника, који могу у року од три месеца од смрти оштећеног дати изјаву да преузимају кривично гоњење, а исто важи и за правног следбеника оштећеног правног лица које је престало да постоји.
Сходно Законику о кривичном поступку, права оштећеног се односе на то да може да поднесе предлог, укаже на чињенице и доказе за остваривање свог имовинскоправног захтева, те да предложи привремене мере за његово обезбеђење и такође може разматрати списе који служе као доказ, подносити приговоре, присуствовати рочиштима и главном претресу. Оштећени има право да буде обавештен о поступцима јавног тужиоца, како би знао да ли је у могућности да искористи своје право преузимања кривичног гоњења. За кривична дела за која се гони по предлогу оштећеног, предлог се подноси надлежном јавном тужиоцу, при чему се предлог подноси у року од року од три месеца од дана кад је оштећени сазнао за кривично дело и осумњиченог. Статус благовремено поднетог предлога оштећеног ће имати и благовремено поднета приватна тужба. Поред побројаних права оштећеног, за њега су законом прописане и обавезе, од којих је најважнија да о свакој промени адресе пребивалишта или боравишта обавесте јавног тужиоца или суд пред којим се води кривични поступак. Уколико оштећено лице у кривичном поступку жели, може ангажовати адвоката за кривично право, који ће га заступати током кривичног поступка. Адвокат за кривично право ће у име оштећеног предузети све правне радње у циљу остваривања интереса оштећеног и његовог имовинскоправног захтева. Законик о кривичном поступку је посебно дефинисао права када је оштећени малолетно лице или лице које је лишено пословне способности. У оба случаја оштећеног заступа његов законски заступник – адвокат за кривично право. Адвокат за кривично право даје изјаве потребне за вођење кривичног поступка и предузима све радње на које је по овом законику овлашћен оштећени. Уколико се деси околност да оштећени умре у току рока за давање изјаве о преузимању кривичног гоњења или подношења предлога за кривично гоњење, то право прелази на његове правне следбенике: брачни друг, лице са којим живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници живота, деца, родитељи, усвојеници, усвојитељи, браћа, сестре и законски заступник.
Оштећени као тужилац
ЗКП оштећеном дозвољава да преузме кривично гоњење у случају одустанка тужиоца након потврђивања оптужнице, односно након одређивања главног претреса или рочишта за изрицање кривичне санкције у скраћеном поступку. На овај начин је практично уведено да оштећени заступа акт састављен од стране јавног тужиоца, за који постоји претпоставка одговарајућег квалитета и утемељености доказима.
Када оштећени стекне право да преузме кривично гоњење, суд је дужан да га о томе обавести, и да га, на самом главном претресу, или писаним путем, поучи да може да да изјаву о томе да ли хоће да преузме гоњење и заступа оптужбу. Рок за давање такве изјаве је осам дана од дана пријема таквог обавештења и поуке, а уколико не буде обавештен, из било ког разлога, изјаву може дати у року од три месеца од дана кад је јавни тужилац одустао од оптужбе.
Уколико се оштећени не изјасни у прописаном року, сматраће се да не жели да преузме гоњење, и суд ће решењем обуставити поступак, односно донети одбијајућу пресуду. Суд ће исто поступити и уколико уредно позвани оштећени не приступи на припремно рочиште или главни претрес, или уколико му позив није могао бити уручен због непријављивања суду промене адресе пребивалишта или боравишта, јер на овај начин оштећени очигледно показује незаинтересованост за кривични поступак.
Након преузимања кривичног гоњења, оштећеном припадају сва права која је имао и јавни тужилац (изузев оних која тужиоцу припадају као државном органу), као и нека додатна права – да поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и предложи привремене мере за његово обезбеђење, да ангажује пуномоћника из реда адвоката, те да захтева постављање пуномоћника.
Најинтересантније је право да захтева да му буде постављен пуномоћник адвокат, чији трошкови падају на терет буџетских средстава. Ово право оштећени има када се за кривични поступак води за дело за које се може изрећи казна затвора у трајању преко пет година. О том захтеву одлучује председник претресног већа или судија појединац, ценећи материјално стање оштећеног, као и да ли би то било у интересу кривичног поступка.
Оштећени губи својство тужиоца када одустане од оптужбе, када умре (односно престане да постоји ако је оштећени правно лице), и када јавни тужилац поновно преузме кривично гоњење (јавни тужилац има то право до завршетка главног претреса). Изјава оштећеног да одустаје од гоњења је неопозива, и сматраће се да је такву изјаву дао и у случају да уредно позвани оштећени не приступи на припремно рочиште или главни претрес, или уколико му позив није могао бити уручен због непријављивања суду промене адресе пребивалишта или боравишта.
Преузимањем права на кривично гоњење од стране оштећеног лица у кривичном поступку, оштећени добија законски статус супсидијарни тужилац или оштећени као тужилац. Законик о кривичном поступку је дефинисао права оштећеног као тужиоца: заступа оптужбу, поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и да предложи привремене мере за његово обезбеђење, ангажује пуномоћника из реда адвоката (адвоката за кривично право) или да захтева постављање свог пуномоћника. Оштећени као тужилац има, по закону, сва она права која има и јавни тужилац. Оштећени као тужилац има право на пуномоћника (адвоката за кривично право) у оном кривичном поступку где је предвиђена казна затвора за почињено кривично дело у трајању преко пет година или уколико оштећени као тужилац не може да сноси трошкове заступања. Оштећени као тужилац губи то своје својство ако одустане од тужбе, кривично гоњење преузме јавни тужилац или у случају смрти оштећеног као тужиоца односно ако престане да постоји правно лице које има својство оштећеног као тужиоца.
Приватни тужилац
Оштећени у кривичном поступку може поднети приватну кривичну тужба путем које се покреће кривични поступак и оштећени је тада приватни тужилац. Приватни тужилац приватну односно кривичну тужбу подноси надлежном суду у року од три месеца од дана када је оштећени сазнао за кривично дело и осумњиченог. Код приватне тужбе, тужилаштво не гони по службеној дужности, већ оштећени поднеси тужбу и предузима све радње током поступка код кривичне пријаве. Како је приватна тужба сложен поднесак и поступак, оштећени може ангажовати адвоката за кривично право као свог приватног тужиоца. Опуномоћени адвокат за кривично право ће сачинити приватну тужбу, благовремен је поднети те ће се она тако сматрати благовремено поднетим предлогом оштећеног, ако се у току поступка утврди да се ради о кривичном делу за које се гони по предлогу. Адвокат за кривично право ће навести све битне елементе приватне тужбе, који обухватају следеће: навођење имена и презимена окривљеног са личним подацима уколико су познати, давање кратког опис дела, прецизно навођење законског назива кривичног дела, навођење суда пред којим ће се одржати главни претрес, дат предлог које доказе треба извести на главном претресу, са назначењем чињеница, као и навођење предлога врсте и мера кривичне санкције и мера чије се изрицање тражи. Адвокат за кривично право ће као приватни тужилац по овлашћењу оштећеног поткрепити све наводе из приватне тужбе веродостојним доказима и заступати оштећеног по приватној тужби у циљу остваривања његовог најбољег интереса.
У ранијим фазама кривичног поступка – када тужилац одбаци кривичну пријаву, обустави истрагу, или одустане од гоњења пре потврђивања оптужнице, односно пре одређивања главног претреса или рочишта за изрицање санкције у скраћном поступку, оштећени има право на приговор против такве одлуке, и то непосредно вишем јавном тужиоцу. Законодавац је очигледно сматрао да су на овај начин права оштећеног довољно заштићена, увођењем неке врсте двостепености у одлучивању јавног тужиоца да не гони за одређено кривично дело, без ангажовања суда.
Шта оштећени може у поступку – која су му конкретна права?*
Одредбе из чл. 50. ЗКП-а прописују да оштећени има право да:
1. поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и да предложи привремене мере за његово обезбеђење;
2. укаже на чињенице и да предлаже доказе који су од важности за предмет доказивања;
3. ангажује пуномоћника из реда адвоката;
4. разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ;
5. буде обавештен о одбацивању кривичне пријаве или о одустанку јавног тужиоца од кривичног гоњења;
6. поднесе приговор против одлуке јавног тужиоца да не предузме или да одустане од кривичног гоњења;
7. буде поучен о могућности да преузме кривично гоњење и заступа оптужбу;
8. присуствује припремном рочишту;
9. присуствује главном претресу и учествује у извођењу доказа;
10. поднесе жалбу против одлуке о трошковима кривичног поступка и досуђеном имовинскоправном захтеву;
11. буде обавештен о исходу поступка и да му се достави правноснажна пресуда;
12. предузима друге радње када је то одређено овим закоником.
Истим се чланом, у ставу 2., прописује да се оштећеном може ускратити право да разматра списе и разгледа предмете док не буде испитан као сведок. Овакво ограничење права оштећеног је нужно, у циљу прибављања што веродостојнијег исказа од стране оштећеног, ако је то од интереса за даље вођење поступка, како оштећени не би био у искушењу да, мотивисан жељом да се „освети“ окривљеном, своји исказ „уподобљава“ чињеничном стању у списима предмета, како би што више отежао кривично-процесни положај окривљеног Такође истим чланом, али у ставу 3., прописано је да ће јавни тужилац и суд упознати оштећеног са правима наведеним у ставу 1. овог члана.
Не, јавни тужилац не заступа оштећеног, и да оштећеном је потребан адвокат!
Управо овде добијамо одговор на прва два од напред наведених питања! Првенствена улога јавног тужиоца јесте да гони учиниоце кривичних дела, те да у том циљу покреће кривични поступак, руководи истрагом, подиже и заступа оптужницу итд. Обзиром да је оштећени лице чије лично или имовинско право повређено извршењем предметног кривичног дела, ове радње које предузима јавни тужилац могу уједно бити усмерене и на заштиту права оштећеног као учесника у поступку, али само посредно! Међутим, према одредбама ЗКП-а јавни тужилац нема изричиту нити непосредну обавезу да штити или „заступа“ права оштећеног! Као што смо напред видели, његова обавеза је да оштећеног ПОУЧИ о правима које оштећени има по закону, али то не значи да ће предузимање оних радњи на које је јавни тужилац овлашћен по закону, нужно водити као пуној заштити и остваривању свих права оштећеног у кривичном поступку!
Дакле, на страни оштећеног и те како постоји потреба за ангажовањем пуномоћника из реда адвоката, што је заправо једно од напред цитираних појединачних права оштећеног. Начин на који јавни тужилац „посматра“ један кривични догађај, често се разликује од „доживљаја“ оштећеног. Јавни тужилац по природи ствари тежи што бржем и што једноставнијем окончању кривичног поступка, што често може подразумевати да се од стране јавног тужиоца као дела државног апарата „превиде“ поједини интереси оштећеног. Пуномоћник оштећеног у таквој ситуацији може инсистирати на другачијем приступу јавног тужиоца, и у том смеру може скретати пажњу на поједине доказе, или на одређена тумачења већ постојећих доказа. То примера ради може бити у директној вези са стварањем правне могућности да оштећени надокнади штету коју је претрпео услед извршења кривичног дела, било да се ради о стварној материјалној штети, или пак о претрпљеним душевним боловима као нематеријалној штети. Поступање пуномоћника оштећеног може допринети откривању и заплени одређене имовине окривљеног, било да је иста прибављена непосредним извршењем конкретног кривичног дела, или је нелегално стечена извршењем кривичних дела у континуитету, из које се касније оштећени може намирити. То је само од један од практичних импликација ангажовања пуномоћника од стране оштећеног, али су оне заправо бројне – адвокат као пуномоћник оштећеног допринеће да се избегне тзв. секундарна виктимизација оштећеног у поступку, тако што ће нпр. спречити агресивно поступање бранилаца приликом испитивања оштећеног у току поступка, уколико се исти испитује као сведок; надоместиће евентуално неискуство или незаинтересованост заменика јавног тужиоца који непосредно поступа у судници; активним учествовањем у испитивању сведока и извођењу других доказа допринеће расветљавању оних чињеница које су од значаја за заштиту интереса оштећеног итд.
Када је оштећеном адвокат нарочито потребан?
Три су законом прописане ситуације, у којима је према нашем мишљењу, потреба да оштећени ангажује пуномоћника из реда адвоката израженија, и у којима би стручна помоћ адвоката свакако допринела заштити интереса оштећеног.
Прва је када јавни тужилац, за кривично дело за које се гони по службеној дужности, одбаци кривичну пријаву, обустави истрагу или одустане од кривичног гоњења до потврђивања оптужнице. Наиме, према одредби из чл. 51. ст. 1. ЗКП-а, ако јавни тужилац, за кривично дело за које се гони по службеној дужности, одбаци кривичну пријаву, обустави истрагу или одустане од кривичног гоњења до потврђивања оптужнице, дужан је да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га поучи да може да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу. Према одредби из чл. 51. ст. 2. ЗКП-а, оштећени има право да поднесе приговор у року од осам дана од дана када је примио обавештење и поуку из става 1. овог члана. Ако оштећени није обавештен, може да поднесе приговор у року од три месеца од дана када је јавни тужилац одбацио пријаву, обуставио истрагу или одустао од кривичног гоњења. Састав приговора против одлуке о одбачају кривичне пријаве, у ситуацији када се очигледно ради о „граничном“ случају, и где постоји потреба да се додатно „нијансирају“ оне околности случаја које би ишле у прилог покретању кривичног поступка против извршиоца конкретног дела, свакако захтева стручан приступ од стране адвоката!
Друга ситуација је када оштећени стиче својство „оштећеног као тужиоца“. До ове ситуације може доћи ако након потврђивања оптужнице јавни тужилац изјави да одустаје од оптужбе. Тада, а како прописују одредбе из чл. 52. ЗКП-а, суд ће питати оштећеног да ли хоће да преузме кривично гоњење и заступа оптужбу. Ако оштећени није присутан, суд ће га у року од осам дана обавестити о одустанку јавног тужиоца од оптужбе и поучити да може да се изјасни да ли хоће да преузме гоњење и заступа оптужбу. Оштећени је дужан да се одмах или у року од осам дана од дана када је примио обавештење и поуку из става 1. овог члана изјасни да ли хоће да преузме кривично гоњење и заступа оптужбу, а ако није обавештен – у року од три месеца од дана када је јавни тужилац изјавио да одустаје од оптужбе. Ако оштећени изјави да преузима кривично гоњење суд ће наставити, односно одредити главни претрес. Ступање на место јавног тужиоца од стране оштећеног, подразумева да оштећени заступа оптужбу пред судом, односно да оштећени предузима све оне правне радње у поступку које иначе предузима јавни тужилац, што опет захтева непосредну асистенцију стручног лица, односно пуномоћника из реда адвоката!
И трећа ситуација је када оштећени има својство „приватног тужиоца“! Потребно је знати да се одређена кривична дела не гоне по службеној дужности. То значи да ни полиција ни јавни тужилац неће покретати кривични поступак, чак и онда када имају непосредна сазнања да је такво дело извршено, односно када им је извршење таквог дела пријављено од стране оштећеног. Ради се о кривичним делима која подразумевају радње за које законодавац сматра да су мање друштвено опасна, од радњи извршења појединих „тежих“ кривичних дела. Другим речима, ради се о кривичним делима којима се претежно угрожава одређени приватни интерес оштећеног као појединца, а у мањој или занемарљивој мери је угрожен опште друштвени интерес. Таква кривична дела се процесуирају, односно за таква кривична дела се покреће и води кривични поступак, и доноси пресуда, само уколико је то иницирао лично оштећени подношењем „приватне кривичне тужбе“. Уколико оштећени у одређеном року покрене приватну кривичну тужбу, онда се он налази у сличној ситуацији као и оштећени као тужилац – оштећени заступа оптужбу пред судом, непосредно учествује у поступку, предузима све правне радње које иначе предузима јавни тужилац итд. Најпознатија кривична дела која се гоне подношењем приватне кривичне тужбе од стране оштећеног јесу кривично дело „лака телесна повреда“, уколико су лаке телесне повреде нанете простом физичком силом, без коришћења каквог оруђа, затим кривично дело „увреде“, као и кривично дело „ситна крађа, утаја и превара“ (крађа, утаја и превара сматрају се ситном, ако вредност украдене или утајене ствари, односно штета проузрокована преваром не прелази износ од пет хиљада динара, а учинилац је ишао за тим да прибави малу имовинску корист, односно да проузрокује малу штету) итд. Опет се недвосмислено намеће закључак да ће и оштећеном као приватном тужиоцу, углавном бити потребна стручна помоћ пуномоћника из реда адвоката како би адекватно и на најбољи начин заштитио и остварио своја права!
*Адвокат Предраг Стефановић
Накнада штете, имовинскоправни захтев
Право на накнаду штете остварићете: подношењем имовинскоправног захтева у кривичном поступку. Он може да се односи: на накнаду штете, на повраћај ствари или поништај одређеног правног посла, а може се одредити и привремена мера како би се ваш имовинско правни захтев обезбедио.
За то се подноси предлог тужилаштву или суду пред којим се води поступак, најкасније до завршетка суђења (главног претреса).
О вашем захтеву решаваће се у кривичном поступку, само ако се тиме поступак не одуговлачи. У противном, суд ће вас упутити на парнични поступак.
Право на подношење имовинскоправног захтева има: оштећени, као и свако лице чије је лично или имовинско право кривичним делом повређено, односно као подносилац се може појавити, поред оштећеног, и лице на које је имовинско-правни захтев пренет правним послом, или у случају смрти, наслеђивањем.
Марија Момчиловић, тужилачки сарадник у Апелационом јавном тужилаштву у Новом Саду за Отворена врата правосуђа истиче следеће:
Када сте оштећени извршеним кривичним делом, имате право да захтевате да вам се причињена штета, настала услед извршења кривичног дела, надокнади у кривичном поступку, јер се ту можете много брже и без већих трошкова обештетити, него да након окончања кривичног поступка своја права остварује у посебном парничном поступку.
То ћете остварити подношењем имовинскоправног захтева у кривичном поступку.
Одлучивање о имовинскоправном захтеву представља посебну врсту поступка у оквиру кривичног поступка, а докази које суд изводи у циљу доказивања кривичног дела и кривице учиниоца, најчешће су и докази који указују на основаност и висину имовинскоправног захтева.
Након што поставите и определите свој имовинскоправни захтев у погледу висине штете коју сте претрпели, кривични поступак се наставља по службеној дужности и више се не морате излагати трошковима, у смислу присуствовања сваком главном претресу.
Заменик јавног тужиоца је први који долази у контакт са оштећеним, и има законску обавезу да вас посебно упозори у вези са правом остваривања вашег имовинскоправног захтева.
Имовинскоправни захтев мора бити прецизно одређен.
Ово врло често није случај у пракси, јер се оштећени из неприпремљености и незнања само уопштено изјасне да истичу имовинскоправни захтев, али да ће висину накнадно определити. Ово по правилу не учине до завршетка главног претреса, па је резултат тога да се сам кривични поступак оконча, а оштећени онда упути на парницу, јер кривични суд не поседује довољно података на основу којих би могао одлучити о имовинскоправном захтеву.
Предмет вашег имовинскоправног захтева може бити:
1. – накнаде штете – материјалне и нематеријалне
Материјална штета се односи на финансијске или новчане губитке, као што су медицински, болнички и погребни трошкови, губитак будућих зарада и повластица везаних за запослене, неисплаћене плате, као и трошкови за штету нанету имовини.
Право на накнаду штете представља најважније оригинерно право жртава кривичних дела.
Нематеријална, морална штета, односи се на сваки други нефинансијски или неновчани губитак, нпр. душевну патњу, губитак угледа или части, бол и патњу, неугодности, губитак животне радости, губитак друштвеног живота и губитак партнера – пријатеља.
Код имовинскоправног захтева за накнаду штете, као оштећени дужни сте да врло прецизно, уз одговарајуће доказе, определите и образложите врсту и висину штете.
2. – повраћај ствари – покретних и непокретних ствари, уз неопходан услов да исте буду врло прецизно описане, индивидуализоване, како би се са сигурношћу могло утврдити да су то баш ваше ствари, односно свари које припадају оштећеном и од ког су одузете приликом извршења кривичног дела (нпр. рачун, фотографија, сведоци…)
Суд не може прихватити захтев за поврћај ствари које је окривљени купио новцем који је противправно прибавио од вас као оштећеног, тада можете тражити само накнаду штете у смислу имовинскоправног захтева.
3. – поништај правног посла – који је проистекао из кривичног дела, и који је имовинскоправне природе (нпр. поништај неког уговора)
Одлука о поништењу правног посла не дира права трећих лица, јер они не учествују у поступку и немају могућност да заштите свој интерес. Поништај се може извршиити само у односу на окривљеног, а захтев према трећим лицима се може поставити само у парници
Крајњи рок за подношење имовинскоправног захтева у кривичном поступку траје до завршетка главног претреса (суђења) пред првостепеним судом.
Уколико пропустите овај рок, ово право онда можете остварити само у парничном поступку.
Имајући у виду да се имовинскоправни захтев може односити на накнаду штете, повраћај ствари или поништај одређеног правног посла, за одлучивање о овоме, суд, у великом броју случајева, мора ангажовати стручна лица са посебним знањем у некој области (вештаке одговарајуће струке). Трошкове ових радњи свакако сноси суд, а не ви као оштећени. Обавеза је суда да утврди све чињенице у вези постављеног имовинскоправног захтева, и посебно саслуша окривљеног на ове околности.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
