U krivičnom pravu Srbije, zavisnici od opojnih droga koji izvrše krivično delo mogu se suočiti ne samo sa kaznama već i sa posebnom merom lečenja. Ova mera se primenjuje kako bi se smanjila opasnost od ponavljanja krivičnih dela usled zavisnosti, ali i kako bi se omogućila rehabilitacija okrivljenog.
Pravni osnov
Mera obaveznog lečenja zavisnika od droga predviđena je Krivičnim zakonikom Republike Srbije, koji omogućava sudu da ovu meru izrekne kao:
1. Meru bezbednosti – kada se proceni da je učinilac krivičnog dela zavisnik i da postoji potreba za njegovim lečenjem radi sprečavanja daljeg činjenja krivičnih dela.
2. Posebnu obavezu u uslovnoj osudi – kada sud donese uslovnu osudu, može odrediti da se okrivljeni podvrgne lečenju kao uslov za ostvarenje beneficija uslovne osude.
U praksi sudovi retko koriste ovu mogućnost u punom kapacitetu, često je kombinujući sa kaznama zatvora ili uslovnim osudama, bez adekvatnog nadzora nad sprovođenjem mere.
Zakonom je predviđeno da se mera može izvršavati ambulantno ili u ustanovi zatvorenog tipa, ali problem nastaje kada sud odredi lečenje, a ne postoji dovoljno specijalizovanih ustanova koje mogu preuzeti ove pacijente.
Postupak izricanja mere
Mera se izriče u sklopu krivičnog postupka nakon što sud, na osnovu dokaza i veštačenja, utvrdi da je okrivljeni zavisnik od droge i da je njegovo delinkventno ponašanje povezano sa zavisnošću. Mera može biti izrečena uz kaznu zatvora, uslovnu osudu ili čak kao samostalna mera kada su ispunjeni zakonski uslovi.
U praksi, sud pribavlja mišljenje stručnjaka – lekara specijaliste iz oblasti psihijatrije, koji procenjuje stepen zavisnosti i potrebu za lečenjem. Sud može odrediti:
1. Ambulantno lečenje – ako se proceni da zavisnik može biti uspešno lečen bez hospitalizacije.
2. Lečenje u zatvorenoj ustanovi – ako je zavisnost izražena i postoji ozbiljna opasnost da će okrivljeni nastaviti sa delinkventnim ponašanjem.
Trajanje i nadzor
Mera lečenja traje onoliko koliko je potrebno da se postigne rezultat, ali ne može trajati duže od tri godine. Sud može periodično preispitivati potrebu za nastavkom mere na osnovu medicinskih izveštaja. Ako se zavisnik ne pridržava obaveza lečenja, sud može preinačiti odluku i, u zavisnosti od prvobitne presude, odrediti drugu odgovarajuću sankciju.
Mera obaveznog lečenja zavisnika od droga u Srbiji – izazovi u praksi
U Srbiji, problem narkomanije predstavlja ozbiljan društveni i pravni izazov, a zavisnici često dolaze u kontakt sa pravosudnim sistemom kroz izvršenje krivičnih dela. Krivični zakonik omogućava izricanje mere obaveznog lečenja zavisnika, ali njena primena u praksi nailazi na brojne prepreke.
Stanje u Srbiji se karakteriše sledećim:
1. Nedostatak kapaciteta za lečenje – Specijalizovane ustanove za lečenje zavisnika u Srbiji su malobrojne i nedovoljno opremljene da prime sve kojima je pomoć potrebna. Psihijatrijske bolnice koje primaju zavisnike često su preopterećene, a privatni rehabilitacioni centri su za većinu osuđenih nedostupni zbog visokih troškova.
2. Loša kontrola sprovođenja mere – Čak i kada sud izrekne meru lečenja, nadzor nad njenim izvršenjem nije dovoljno efikasan. Okrivljeni neretko prekidaju lečenje bez posledica, jer sistem ne poseduje efikasan mehanizam prinudnog sprovođenja.
3. Kriminalizacija zavisnika umesto lečenja – U praksi, sudovi češće izriču zatvorske kazne umesto mere lečenja, posebno kod povratnika. Time se ne rešava osnovni problem zavisnosti, što dovodi do recidiva i ponovnog činjenja krivičnih dela nakon izlaska iz zatvora.
4. Neefikasnost programa resocijalizacije – Nakon izvršenja mere lečenja, ne postoji adekvatan program podrške za zavisnike kako bi se sprečio njihov povratak starim navikama. To otežava njihovu reintegraciju u društvo i povećava rizik od ponavljanja kriminalnog ponašanja.
Moguća rešenja
Da bi ova mera imala stvarni efekat, neophodno je:
1. Povećati kapacitete za lečenje zavisnika i osnovati specijalizovane centre koji će raditi u saradnji sa pravosudnim organima.
2. Unaprediti sistem nadzora nad sprovođenjem mere kako bi se sprečilo njeno izbegavanje ili prekid bez opravdanja.
3. Razviti programe postpenalnog prihvata koji bi pomogli zavisnicima u reintegraciji u društvo nakon završenog lečenja.
4. Podsticati sudove da češće primenjuju ovu meru umesto zatvorskih kazni u slučajevima kada zavisnost igra ključnu ulogu u izvršenju dela.
Zaključak
Mera obaveznog lečenja zavisnika od droga u krivičnom pravu Srbije ima dvojaku svrhu – zaštitu društva i pomoć učiniocu u procesu rehabilitacije. Efikasnost ove mere zavisi od njene pravilne primene i stručnog nadzora nad njenim izvršenjem, pri čemu je cilj da se zavisniku omogući reintegracija u društvo i spreči povratak kriminalnom ponašanju.
Iako je pravni okvir za meru obaveznog lečenja zavisnika od droga u Srbiji solidno postavljen, njegova primena u praksi je ograničena brojnim izazovima. Nedostatak specijalizovanih ustanova, slaba kontrola sprovođenja i dominantan represivni pristup pravosudnih organa umanjuju efikasnost ove mere. Da bi se smanjila stopa kriminala povezanog sa narkomanijom, neophodno je ulaganje u sistem lečenja i resocijalizacije, kako bi se zavisnicima pružila realna šansa za oporavak i povratak u društvo.
Tekst o meri bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara možete pročitati ovde.