Etimološki gledano, reč identifikacija potiče od reči identitet, grčkog, odnosno latinskog porekla, a vezuje se i za francusku reč „identité“ (istovetnost, podudarnost). Saglasno rečenom, identifikacija podrazumeva postupak utvrđivanja istovetnosti poređenih objekata, dok kriminalistička identifikacija podrazumeva kriminalistički postupak utvrđivanja identiteta objekata (lica, leševa i predmeta) prema neponovljivom skupu obeležja koji pripadaju posmatranom objektu. Ovaj postupak može imati dva ishoda – eliminaciju (utvrđivanje neidentiteta) i identifikaciju (utvrđivanje identiteta).[1]
Obeležja objekata identifikacije koja se tokom postupka identifikacije porede neretko se definišu kao opšta (grupna, zajednička), odnosno koa individualna. Opšta obeležja su sva ona obeležja jednog objekta koja se mogu naći i kod drugih sličnih objekata. Njihova podudarnost je preduslov identifikacije, ali ona ne podrazumeva i to da je identifikacija izvršena (npr. u slučaju identifikacije obuće, podudarnost brojeva ili marke obuće ne znači da je identifikacija izvršena). Utvrđivanje identiteta nekog objekta podrazumeva utvrđivanje individualnih obeležja objekta kojima se taj objekat razlikuje od drugih.
Utvrditi identitet jedne osobe, odnosno stvari/predmeta, tj. identifikovati neku osobu, znači utvrditi sva obeležja po kojima se to lice, odnosno stvar/predmet, razlikuju od drugih lica, odnosno stvari/predmeta.
U kriminalistici se izučava veći broj metoda identifikacije osoba ili stvari/predmeta, ali će u ovom delu Priručnika biti prikazane metode identifikacije lica putem ličnih podataka, fotografija kao sredstvo identifikacije i daktiloskopija kao metoda identifikacije lica.
· Identifikacija lica putem ličnih podataka
Identifikacija lica putem ličnih podataka predstavlja primarni način idetifikacije lica prilikom kojeg se utvrđuju se sva obeležja po kojima se to lice (kao i leš, predmet i sl.), razlikuje od drugih lica. Obeležja identifikacije lica mogu se grupisati u tri osnovne grupe:
1. Faktička (stvarna) obeležja koja lice stiče faktom rođenja i ne menjaju se u toku života (na primer: datum i mesto rođenja, očevo i majčino ime, nacionalnost i sl.). Na ova obeležja se nikakvim zakonskim normama ne može uticati. Navedena obeležja ne mogu se menjati, ali su u tesnoj vezi sa pravnim obeležjima i prilikom identifikacije se međusobno dopunjuju;
2. Pravna obeležja – stiču se na osnovu pravnih propisa i mogu da se menjaju tokom života (na primer: ime, prezime, ime roditelja, mesto prebivališta, državljanstvo i sl.);
3. Fizička (telesna) obeležja – predstavljaju ona obeležja koja se odnose na izgled osobe (lica) sa individualnim karakteristikama (osobenim znacima). Ova obeležja vizuelno karakterišu objekat identifikacije i mogu biti promenljiva (npr. boja kose, kovrdžavost, dužina i sl. mogu da se promene frizerskim tretmanom, visina čoveka se smanjuje sa vremenom, javljaju se bore, kosa opada isl.) i nepromenljiva (kod čoveka crteži papilarnih linija, boja očiju isl.).
Svakako, pored navedenih osnovnih grupa obeležja lica, možemo navesti i pojedina individualna obeležja koja mogu biti anatomska (na primer: identifikacione karakteristike otisaka papilarnih linija, ušne školjke, zuba i dr.), biološka ( na primer: DNK formula) i ostala koja su pogodna za identifikaciju (na primer: osobenosti rukopisa, individualne osobenosti glasa podobne za identifikaciju, odorološka identifikacija – miris lica i dr.).[2]
Na osnovu navedenog može se zaključiti da izvršiti identifikaciju nekog lica (osobe) ili predmeta znači utvrditi ona obeležja (individualna / pravna, faktička i fizička) koja posmatrano lice (osobu) ili predmet jednoznačno definišu, odnosno po kojima se može razlikovati od svih drugih lica (osoba) ili predmeta.
· Fotografija kao sredstvo identifikacije
Fotografija kao sredstvo identifikacije pojavljuje se u slučajevima kada postoji dilema da li je na dvema fotografijama snimljena ista ili različite osobe. Objekti identifikacije mogu biti žive osobe ili leševi. Slučajevi identifikacije osumnjičenog snimljenog fotoaparatom ili kamerom prilikom izvršenja krivičnog dela, utvrđivanje da li je lice koje prelazi migrantsku rutu terorista čije fotografije poseduje policija ili carinski službenici i sl. predstavljaju primere iz prakse u kojima se primenjuje ova metoda. Međutim, utvrditi da li lice sa nesporne fotografije (fotografija poznatog lica) i lice sa fotografije na kojoj je osoba spornog identiteta (sporna fotografija) predstavljaju istu osobu može ponekad u kriminalističkoj praksi da bude veoma složeno, pa čak i nerešivo pitanje.[3]
U okviru postupka komparativnog upoređivanja fotografija mogu se koristiti više metoda: metoda sučeljavanja koja podrazumeva istovremeno proučavanje obe fotografije i konstatovanje odnosa pojedinih elemenata ličnog opisa (na primer: obeležavaju se pojedina obeležja spoljašnjosti koja se poklapaju – forma i oblik nosa, dimenzija delova lica i sl.), metoda montaže fotografija jedne preko druge (na primer: sastavljanje dveju polovina različitih fotografija ili pojedinih delova lica po vertikalama ili horizontalama), metoda superprojekcije, koja je slična sa prethodno pomenutom, ali je savremenija i podrazumeva korišćenje dijapozitiva preko kojeg se vrši komparacija fotografija (ili delova fotografija) preklapanjem jedne preko druge, metoda merenja rastojanja i uglova na licu (na primer: povlačenjem horizontalne linije koja prolazi kroz spoljašnje uglove očnih kapaka ili centara zenica, a zatim paralelne linije kroz kraj nosa i brade, te jedne vertikalne linije kroz koren nosa, stupa se u merenje rastojanja i uglova do određenih tačaka na licu), kao i metoda korišćenja digitalizovanih fotografija na kompjuteru kojom se na savremeni način skeniraju fotografije ili koriste one u digitalnoj formi, da bi se putem kompjuterskih programa za popravljanje kvaliteta fotografija omogućila primena kvalitetnijih metoda analiziranja, veštačenja i moparativnog upoređivanja.[4]
Pored navedenog, u novijoj kriminalističkoj praksi vrši se identifikacija lica na osnovu materijala pribavljenog video nadzorom. Iz video materijala sačinjavaju se fotografije na osnovu kojih se obavlja veštačenje. Posebno se obraća pažnja na one delove video materijala na kome je snimljen profil lica, ušna školjka ili druge karakteristike od značaja za identifikaciju. Nakon toga se primenjuje jedna od prethodno navedenih metoda identifikacije. Takođe, da bi se prevazišao problem identifikacije maskiranih učinilaca krivičnih dela, u pojedinim policijskim organizacijama (pre svega u SAD, Nemačkoj) počela se uspešno sprovoditi identifikacija na osnovu farmerki koje su nosili u momentu napada. Ova metoda se zatim proširila i na ostale osobenosti odeće ili predmeta koje je maskirano lice imalo u posedu (na primer: karakteristike kape koje je imao na glavi ili licu – dimenzija, forma i veličina otvora za oči; specifični tragovi od nošenja na garderobi – prevoji na farmerkama, fleke, oštećenja, popravke, zakrpe i sl.). Sprovođenjem ovakve vrste identifikacije u praksi se u potpunosti potvrdila individualnost i dobila dokazna vrednost ovakve identifikacije osoba na osnovu individualnih karakteristika odeće.[5]
U policijskom radu često se primenjuje identifikovanje lica komparacijom registracione fotografije sa fotografijom lica. Metoda registracione fotografije (tropozna fotografija, sinjaletička fotografija, kriminalistička fotografija) primenjuje se, kako u svetu tako i kod nas, za identifikaciju lica i nepoznatih leševa, za raspisivanje poternica i objava i uopšte za traganje za licima, za specijalne kriminalističke operativne evidencije idr. Tvorac ove metode je Alfons Bertijon. Fotografisanje lica se vrši uvek u istim uslovima – u zatvorenoj prostoriji i pod veštačkim osvetljenjem, u tri poze (desni profil, anfas i levi poluprofil) u razmeri – 1:10 što omogućava i izračunavanje pojedinih dimenzija na licu i predstavlja začetak biometrije. Retuširanje ili bilo kakva druga obrada fotografije strogo je zabranjeno. Fotografije desni profil i anfas se koriste za upoređenje pri identifikaciji pa je neophodno da se pre fotografisanja lice pripremi tako da se ukloni kosa sa čela i ušiju, skine kapa, marama, naočari, šal isl. Fotografija levi poluprofil je namenjena prepoznavanju lica u prolazu tj. onako kako se ono može sresti na ulici (npr. lice se fotografiše sa svim dodacima koje inače nosi na glavi). Danas je za fotografisanje potrebno imati digitalni fotoaparat, stativ, specijalnu stolicu, tablicu sa podacima o registraciji lica, četiri reflektora i platno – pozadinu sive ili neke druge neutralne boje.
· Daktiloskopija kao metod za registraciju i identifikaciju lica
Daktiloskopija kao metod za registraciju i identifikaciju lica predstavlja metod kriminalističko-tehničke registracije lica na osnovu crteža koji ostavljaju otisci papilarnih linija formiranih na koži prstiju. Papilarne linije, tačnije ispupčenja u obliku brazdi koja su nastala povezivanjem velikog broja Malpigijevih kvržica (papila), u čijem se središtu nalaze otvori kanala znojnih žlezdi (pore) nalaze se na na površini kože prstiju, dlanova i tabana čovečijeg tela. Papilarne linije poseduju određene karakteristike na kojima se zasniva naučni osnov daktiloskopije (papilaroskopije) i koje nam omogućavaju da ih smatramo apsolutno sigurnim sredstvom za identifikaciju lica i leševa. Te karakteristike su:
– Nepromenljivost – crtež koji formiraju papilarne linije, još dok je čovek u stadijumu fetusa (nakon tri meseca od začetka) se ne menja tokom života pa i posle smrti, dok koža ne počne da se raspadanja kože (formirani crtež papilarnih linija se rastom čoveka samo proporcionalno uvećava). Regeneracijom kože nakon manjih povreda (ogrebotina, opekotina, posekotina isl.) regenerišu se i papilarne linije;
– Individualnost – crtež papilarnih linija je na svakom prstu, dlanu ili tabanu kod jedne osobe drugačiji i neponovljiv (sadrži drugačije i na drugom mestu locirane individualne i neponovljive karakteristike). Uz to, na svetu ne postoje dve osobe sa identičnim crtežima papilarnih linija (ni jednojajčani blizanci koji imaju identičan DNK profil nemaju identične crteže papilarnih linija);
– Mogućnost grupisanja – crtež papilarnih linija se mogu grupisati u određene tipove crteža papilarnih linija (saglasno oblicima crteža papilarnih linija koji se pojavljuju kod većeg broja ljudi);
– Mogućnost preslikavanja (prenosivost) – kako se na površinskom sloju kože nalaze pore kroz koje se neprestano luči znoj, to su papilarne linije manje ili više stalno prekrivene znojem. Zato uvek postoji mogućnost njihovog preslikavanja na dodirnutu površinu.
Daktiloskopija je jedna od oblasti papilaroskopije, pored heiroskopije (metod registracije i identifikacije lica na osnovu crteža papilarnih linija dlanova) i pedoskopije (metod identifikacije lica na osnovu crteža papilarnih linija tabana). Da bi identifikacija lica mogla da se izvrši korišćenjem metoda daktiloskopije, potrebno je prvo daktiloskopirati lice za kriminalističko-tehničku zbirku (u papirnoj ili elektronskoj formi kao bazu podataka). Pod daktiloskopiranjem lica podrazumevamo radnju kojom se crteži papilarnih linija sa površine prstiju, dlanova, a ponekad i tabana nekog lica ili leša uz korišćenje posebno odabraniha sredstava (gumeni valjak za nanošenje boje, glatke ploče – najčešće od stakla, specijalne daktiloskopske boje) prenose na odgovarajuće obrasce (daktiloskopske fiševe). Daktiloskopiranje lica može se izvršiti i skeniranjem papilarnih linija (za ovu vrstu daktiloskopiranja nije potrebna daktiloskopska boja). Ako se registracija lica obavlja na automatskom sistemu za identifikaciju AFIS (Automated Fingerprint Identification System), razumljivo je da je potreban kompjuterski sistem sa skenerom za uzimanje otisaka papilarnih linija. Za daktiloskopiranje na terenu koriste se specijalni neseseri sa pribor za daktiloskopiranje lica (folije za jednokratno daktiloskopiranje, jastučići sa bojom, valjci, fiševi).
Nakon klasičnog daktiloskopiranja lica, kada se uzmu otisci svih deset prstiju izrađuje se dekadaktiloskopska formula, koja se piše u obliku razlomka, i to tako što se na mesto brojioca tj. iznad razlomačke crte upisuju oznake za otiske prstiju desne ruke, a ispod razlomačke crte se upisuju oznake za otiske prstiju leve ruke, a sve u skladu sa Vučetićevim sistemom klasifikacije otisaka prstiju. Prema Vučetiću oznake za otiske su: 1 – lučni otisci, 2 – petljani otisci sa petljom ulevo, 3 – petljani otisci sa petljom udesno, 4 – kružni otisci, H1 – složeni otisci, H – oštećeni otisci i 0 – amputiran prst. U produžetku razlomačke crte piše se deo formule koji se odnosi na potklasifikaciju otisaka.
Za utvrđivanje identiteta lica koje je ostavilo određen trag papilarnih linija na mestu događaja, treba raspolagati pojedinačnim otiskom papilarnih linija za poređenje koji je u vidu crteža papilarnih linija. Kada se u praksi javi potreba za utvrđivanjem identiteta lica ili nepoznatog leša, izvrši se njihovo daktiloskopiranje i vrši se provera u smislu da li se ti otisci već nalaze u zbirci otisaka ili zbirci tragova papilarnih linija nepoznatih izvršioca. Ako je lice ranije registrovano, njegovi otisci će se naći u zbirci i biće brzo identifikovano. Monodaktiloskopija se bavi registracijom poznatih učinilaca krivičnih dela i identifikacijom nepoznatih učinilaca na osnovu upoređivanja tragova papilarnih linija pronađenih na mestu izvršenja krivičnog dela sa otiscima prstiju određenih lica iz monodaktiloskopskih zbirki. Svaka monodaktiloskopska zbirka sadrži zbirku otisaka prstiju poznatih učinilaca krivičnih dela i zbirku tragova papilarnih linija prstiju nepoznatih učinilaca krivičnih dela. U današnje vreme su te zbirke digitalizovane, te je i postupak identifikacije ubrzan (računar ne vrši identifikaciju, već samo selektuje određeni broj otisaka sa bliskim koordinatama minucija).
Da bi se dva crteža papilarnih linija međusobno uporedila u cilju utvrđivanja njegove istovetnosti, moraju se pažljivo proučiti i uporediti njihova identifikaciona obeležja – minucije, koje se moraju međusobno slagati po obliku odn. vrsti minucije i položaju. Podrazumeva sa da je prethodno utvrđena grupna pripadnost, tj. da otisci pripadaju istoj grupi crteža papilarnih linija (podudarnost opštih obeležja kao preduslov za identifikaciju). Identifikaciona obeležja su anatomska obeležja na otisku ili tragu koja su odraz individualnih obeležja papilarnih linija prsta. Jedinstvena i neponovljiva (po obliku i položaju na papilarnim linijama ne mogu se naći kod druge osobe) individualna obeležja su i prenosiva i kao takva se, u svojoj jedinstvenosti, svaki put kad se ostavi otisak prsta ili trag preslikavaju. Identifikaciona obeležja tj. minucije su: početak papilarne linije, završetak papilarne linije, delta, ostrvce, račvanje papilarne linije, kukica, mostić vrh slobodnog štapića u centru otiska, razni ožiljci idr.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com
[1] Busarčević, M., Osnovi kriminalističkih veštačenja, MUP RS, Beograd, 2001.
[2] Simonović, B., Kriminalistika – treće izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pravni fakultet u Kragujevcu, 2012., str. 465.
[3] Razlozi koji otežavaju pouzdano identifikovanje na osnovu fotografija su raznovrsni. Mogu se svrstati u više grupa, ali među najvažnije spadaju: izmene u ličnom opisu tokom proteka vremena, usled starenja, promena zdravstvenog stanja, loš kvalitet fotografija, uslovi u kojima su fotografije nastale, uglovi fotografisanja i sl. Više o ovome videti u: Simonović, B., Kriminalistika – treće izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pravni fakultet u Kragujevcu, 2012., str. 528-531.
[4] Više o metodama veštačenja osoba na osnovu fotografija videti u: Simonović, B., Kriminalistika – treće izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pravni fakultet u Kragujevcu, 2012., str. 528-531
[5] Pored odeće, moguće je identifikovati lice i na osnovu individualnih karakteristika predmeta koje je nosio sa sobom, zatim automobila, upotrebljenog oružja ili oruđa za napad i dr.