Za razliku od prava svojine, državina je faktička vlast na stvari, nezavisno od toga da li se vrši na osnovu subjektivnog prava ili bez pravnog osnova i nezavisno od toga da li držalac veruje da je ovlašćen da vrši tu faktičku vlast.
Pojam državine je regulisan Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa. Odredbe čl.70-81. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Sl. list SFRJ”, br. 6/80 i 36/90, “Sl. list SRJ”, br. 29/96 i “Sl. glasnik RS”, br. 115/2005 – dr. zakon) određene je pojam državine, kao i sve drugo bitno za državinu.
Prema navedenim odredbama:
Državinu stvari ima svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari (neposredna državina).
Državinu stvari ima i lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu (posredna državina).
Državinu prava stvarne službenosti ima lice koje faktički koristi nepokretnost drugog lica u obimu koji odgovara sadržini te službenosti.
Više lica mogu imati državinu stvari ili prava (sudržavina).
Lice koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa, ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice, a dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica, nema državinu.
Državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja.
Državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova.
Savesnost državine se pretpostavlja.
Naslednik postaje držalac u trenutku otvaranja nasleđa, bez obzira na to kada je stekao faktičku vlast na stvari.
Državina se gubi kada držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvari.
Državina se ne gubi ako je držalac privremeno sprečen da vrši faktičku vlast nezavisno od svoje volje.
Svaki držalac stvari i prava (član 70) ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (smetanje državine).
Držalac ima pravo na samopomoć protiv onoga ko ga neovlašćeno uznemirava u državini ili mu ju je oduzeo, pod uslovom da je opasnost neposredna, da je samopomoć nužna i da način njenog vršenja odgovara prilikama u kojima postoji opasnost.
Sudska zaštita od uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine može se tražiti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od nastalog smetanja (spor zbog smetanja državine).
Sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca.
I držalac koji je državinu stekao silom, potajno ili zloupotrebom poverenja ima pravo na zaštitu, osim prema licu od koga je na takav način došao do državine, ako od nastalog smetanja nisu protekli rokovi iz člana 77. ovog zakona.
Odlukom o zahtevu za zaštitu od smetanja državine određuju se zabrana daljeg uznemiravanja državine pod pretnjom novčane kazne, odnosno vraćanja oduzete državine, kao i druge mere potrebne za zaštitu od daljeg smetanja.
Sudržalac uživa zaštitu po odredbi člana 75. ovog zakona u odnosu na treća lica, kao i u međusobnim odnosima sa drugim sudržaocima, ako jedan od njih onemogućava drugoga u dotadašnjem načinu vršenja fizičke vlasti na stvari koja je u njihovoj državini.
Nezavisno od spora zbog smetanja državine (član 77) može se tražiti sudska zaštita državine po osnovu prava na državinu.
Državina i sudržavina (državina koju imaju više lice) mogu biti državina stvari i državina prava, mogu biti posredna i neposredna, zakonita i nezakonita, savesna, nesavesna i manljiva, kao i državina pokretnih i državina nepokretnih stvari.
Neposredna državina je državinu stvari koju ima svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari. Posrednu državinu stvari ima i lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu.
Državinu prava stvarne službenosti ima lice koje faktički koristi nepokretnost drugog lica u obimu koji odgovara sadržini te službenosti.
Državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, odnosno ako nije manljiva (dodao P.U.).
Državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova., ali se savesnost državine pretpostavlja. Pretpostavljena savesnost znači da strana koja pokušava da dokaže da je držalac nesavesan mora to i da dokaže. Tzv. oboriva pretpostavka ili presumptio iuris tantum. (dodao P.U.)
Maljiva državina je ona koja je pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, odnosno vi, clam i praecario (dodao P.U.)
Nema državinu licu koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa, ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice, a dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica. To lice se naziva detentor ili pritežalac. Dobri primeri detentora su nosač kofera, garderober… Pravna teorija ovde ističe da se ova lica razlikuju od držalaca budući da im nedostaje namera držanja, odnosno animus possendi (dodao P.U.).
U našem pravu držaocu su na raspolaganju dva puta za zaštitu od smetanja svoje državine, a to su vansudski i sudski.
Samopomoć
Vansudski način zaštite državine predstavlja pravo držaoca na samopomoć, odnosno pravo da sam, primenom izvesne sile, odbije smetanje svoje državine, odnosno vrati državinu koja mu je oduzeta.
Međutim, nije svaka samopomoć dozvoljena, te tako zakon predviđa i postavlja određene uslove, kako bi ona bila pravno valjana.
Potrebno je da je smetanje, odnosno oduzimanje državine neovlašćeno, tj. da se ne zasniva na sudskom ovlašćenju, odluci državnog organa, niti na volji samog držaoca. Nasuprot tome, oduzimanje bi bilo ovlašćeno, ukoliko bi se, na primer, na osnovu sudske presude oduzela stvar radi naplate potraživanja.
Zatim, samopomoć se ne sme vršiti nanošenjem telesne povrede, osim ako se držalac kreće u granicama nužne odbrane u smislu krivičnog prava. Držalac je dužan da se uzdržava od postupaka koji, prema okolnostima, nisu opravdani, što predstavlja faktičko pitanje koje sud ceni u svakom konkretnom slučaju.
Jednostavno rečeno, držalac ne sme da prekorači granice dozvoljene samopomoći, u suprotnom, odgovara za štetu koju prouzrAokuje takvim činjenjem.
Na ovaj način držalac može štititi svoju državinu u toku samog postupka smetanja odnosno oduzimanja, a ukoliko mu je stvar oduzeta, može je povratiti u roku u kojem se može podići državinska tužba – trideset dana od dana saznanja za oduzimanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od dana oduzimanja.
Tužbe za zaštitu državine
Sudski način zaštite državine predstavljaju tužbe za zaštitu državine, a to su tužba za povraćaj oduzete stvari i tužba zbog smetanja državine.
Subjektivni rok za podnošenje ovih tužbi jeste trideset dana od dana kada je tužilac saznao za oduzimanje, odnosno smetanje državine i za lice koje je to učinilo, dok je objektivni rok godinu dana od dana smetanja, odnosno oduzimanja. Sud na ove rokove pazi po službenoj dužnosti.
Ukoliko se smetanje sastoji u zasnivanju trajnog stanja, rok teče od početka zasnivanja tog stanja, odnosno od preduzimanja radnje kojom je zasnovano takvo stanje.
Ako se smetanje vrši povremenim radnjama, postoje neusklađena mišljenja vezano za početak računanja roka za podnošenje tužbe. Prema tome, u svakom konkretnom slučaju sud treba na osnovu datih okolnosti da to oceni.
Rokovi su veoma bitni, jer se po njihovom proteku ne može više pokrenuti državinski spor, ali držaocu ostaje na raspolaganju petitorna tužba kojom se može raspravljati o pravnim pitanjima (zakonitosti državine, savesnosti odnosno nesavesnosti…).
Državinski sporovi rešavaju se u posebnoj vrsti parničnog postupka, veoma su kratki i brzi. Pri određivanju rokova i ročišta sud će voditi računa o potrebi hitnog rešavanja. Rok za ispunjenje dužnosti koje su naložene strankama sud određuje prema okolnostima pojedinačnog slučaja, dok je rok za podnošenje žalbe osam dana.
Sudska odluka kojom se rešava ovaj spor donosi se u formi rešenja, protiv koga revizija nije dozvoljena.
Rešenjem kojim se usvaja tužbeni zahtev naređuje se uspostavljanje pređašnjeg stanja, odnosno obustava smetanja i izriče zabrana daljem smetanja pod pretnjom novčane kazne. Ukoliko tuženi sam ne izvrši ove radnje, one će se realizovati prinudnim putem.
U slučaju ponovnog smetanja državine ne podiže se nova tužba zbog smetanja, nego se ima zahtevati izvršenje ranije donetog rešenja, ma koliko puta se smetanje ponovilo.
Parnični postupak na osnovu tužbe za smetanje državine
Parnični postupak radi smetanja prava državine propisan je odredbama 448-454. Zakona o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020). Fundamentalno načelo koje dominira u parničnim postupcima radi smetanja prava državine je načelo hitnosti u postupanju.
Raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiće se samo na raspravljanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja. Isključeno je raspravljanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete. U postupku u parnicama zbog smetanja državine ne primenjuju se odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na odgovor na tužbu i zakazivanje i održavanje pripremnog ročišta. U pozivu za glavnu raspravu navešće se, pored ostalog, da će sud, ako tuženi izostane sa ročišta za glavnu raspravu, da donese rešenje zbog izostanka.
U sporovima zbog smetanja prava državine, najčešće se koristi procesni institut privremenih mera. U toku postupka sud može po službenoj dužnosti i bez saslušanja protivne stranke da odredi privremene mere u skladu sa zakonom koji uređuje izvršenje i obezbeđenje radi otklanjanja hitne opasnosti protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenaknadive štete.
Odluka o privremenoj meri donosi se u roku od 8 dana od dana podnošenja predloga za određivanje privremene mere. Rok za izjavljivanje žalbe u sporovima radi smetanja prava državine je 8 dana, a sud može iz opravdanih razloga da odluči da žalba ne zadržava izvršenje rešenja. Sudska odluka donosi se u formi rešenja (dakle, ne presude), a protiv rešenja donetih u parnicama radi smetanja prava državine nije dozvoljena revizija.
Ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka zbog smetanja državine dozvoljeno je samo ako je:
– sud bio nepropisno sastavljen ili ako je sudio sudija koji je po zakonu morao da bude isključen ili je rešenjem suda bio izuzet ili ako je u donošenju presude učestvovao sudija koji nije učestvovao na glavnoj raspravi;
– stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije bilo omogućeno da raspravlja pred sudom;
– je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može da bude stranka u postupku ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, osim ako vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno i to u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti rešenja o smetanju državine.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com