Silovanje (od latinskog rapere, silom uzeti) je među seksualnim deliktima najteže i društveno najopasnije krivično delo. Do pre nekoliko decenija u svetu je preovlađivao model krivičnopravne zaštite od silovanja po kome je ono moglo da bude izvršeno samo od strane muškarca, i samo prema ženi sa kojom on nije u braku. Drugim rečima, silovanje u braku nije bilo kažnjivo. Na ovaj način, inkriminacija silovanja je veoma dugo davala pravnu legitimaciju patrijarhalnom shvatanju o svojinskom odnosu muža prema ženi i sa time povezanom njegovom pravu da dobije seksualno zadovoljenje nezavisno od volje žene.
Međutim, krajem prošlog milenijuma, pod uticajem pokreta za prava žena i međunarodnih dokumenata, došlo je do promena u velikom broju zemalja u svetu, uključujući i našu zemlju. Tako, savremeni model krivičnopravne zaštite od silovanja podrazumeva da žrtva i izvršilac mogu biti lica oba pola, bez obzira na odnos u kome se nalaze.
Jedna od najradikalnijih ranih reformi zakona vezanih za silovanje sprovedena je u američkim državama Mičigenu i Floridi i ta reforma se sastojala u stvaranju seksualno neutralnog zakona o telesnim povredama u okviru kojeg je inkriminisano i silovanje. Cilj ove reforme bio je stvaranje neseksističkog zakonodavstva koje ima za osnovu shvatanje silovanja prvenstveno kao telesne povrede. Na ovaj način sprovedene reforme imale su za posledicu isključenje dokaza o otporu ili nedostatku pristanka žrtve, kao i eliminisanje upotrebe žrtvine prethodne seksualne istorije kao dokaza prilikom utvrđivanja postojanja krivičnog dela.
Silovanje je zločin prisiljavanja osobe na seksualni akt sa teškim fizičkim i emocionalnim posledicama. Silovanje je jedan od težih oblika seksualnog nasilja. Silovanje predstavlja vaginalnu, analnu ili oralnu penetraciju seksualne prirode na telu drugog lica bez njenog, odnosno njegovog pristanka, korišćenjem bilo kog dela tela, odnosno predmeta. Delo se može izvršiti fizičkom silom, prinudom, zloupotrebom ovlašćenja ili protiv osobe koja nije sposobna da da valjanu saglasnost, poput one koja je u nesvesti, onesposobljena je, ima intelektualnu ometenost ili je mlađa od zakonske starosti.Termin silovanje se ponekad koristi sinonimno sa terminom seksualni napad.
(1) Ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniće se zatvorom od pet do dvanaest godina.
(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno pretnjom da će se za to ili njemu blisko lice otkriti nešto što bi škodilo njegovoj časti ili ugledu ili pretnjom drugim teškim zlom, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina.
(3) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila teška telesna povreda lica prema kojem je delo izvršeno ili ako je delo izvršeno od strane više lica ili na naročito svirep ili naročito ponižavajući način ili prema maloletniku ili je delo imalo za posledicu trudnoću, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina.
(4) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila smrt lica prema kojem je delo izvršeno ili je delo učinjeno prema detetu, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina ili doživotnim zatvorom.
U našem krivičnom zakonodavstvu došlo je do značajnih promena u pogledu sadržaja inkriminacije koja se odnosi na silovanje. Najpre je KZ RS i Zakon o izmenama i dopunama KZ Republike Srbije206 inkriminisao “bračno silovanje” na taj način što je predvideo da se krivično delo silovanja (čl. 103 KZ RS) sastoji u prinudi na obljubu ženskog lica upotrebom sile ili pretnje da će se napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Iz ovako formulisane inkriminacije može se zaključiti da je objekt krivičnog dela bilo žensko lice bez obzira da li je ono sa izvršiocem u bračnoj zajednici ili ne. Na taj način u biće krivičnog dela silovanja inkorporisano je bračno silovanje.Sledeća promena je usledila donošenjem Krivičnog zakonika Republike Srbije 2005. godine. Prema ovom Zakoniku za postojanje krivičnog dela silovanja nije od značaja da je delo izvršeno prema ženskom licu jer KZ u čl. 178 predviđa “ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica”. To znači da kod krivičnog dela silovanja i drugih krivičnih dela protiv polne slobode iz Glave XVIII, žrtva i izvršilac mogu da budu i muško i žensko lice. Takođe je znatno proširena i radnja izvršenja jer se radnjom izvršenja ne smatra samo obljuba (vaginalni odnos), već i sa njom izjednačen čin (oralni i analni odnos, upotrebom predmeta i sl.).
Pored osnovnog oblika postoje i teži oblici silovanja. Prema KZ RS (čl. 178 st. 3-4) teži oblici silovanja postoje kad je usled silovanja nastupila teška telesna povreda, u vršenju dela učestvovalo više lica, silovanje izvršeno na naročito svirep ili ponižavajući način ili prema maloletniku ili je imalo za posledicu trudnoću. Najteži oblik silovanja je silovanje izvršeno prema detetu ili ako je nastupila smrt lica prema kojem je delo izvršeno.Krivično delo silovanja postoji kada se sila ili pretnja primenjuju prema žrtvi direktno ili prema nekom drugom licu koje je blisko žrtvi. Iz zakonske definicije silovanja proizilazi da se radi o nepravom krivičnom delu koje je sastavljeno iz jednog krivičnog dela – prinude i jednog inače dozvoljenog ponašanja obljube ili sa njom izjednačenog čina. Prinuda je neophodan elemenat za postojanje krivičnog dela silovanja, a kao dokaz primenjene prinude u praksi se zahteva postojanje otpora žrtve. Međutim, pravilno se primećuje da nepružanje otpora ne znači istovremeno pristanak žrtve. Pojam otpora mora biti ekstenzivnije shvaćen u tom smislu da pristanak žrtve ne postoji u slučajevima kada ona iz nekih razloga (stanja u kome se nalazila, straha, nesrazmere u fizičkoj snazi između nje i učinioca) nije bila u stanju da pruži otpor ili je otpor pružala, ali nisu ostali tragovi tog otpora na telu učinioca. Kod pružanja otpora, njegove spoljne manifestacije mogu da budu veoma različite, a otpor treba da se kreće u granicama fizičke snage žrtve i njenih konkretnih mogućnosti za odbranu. Smatra se da otpor postoji i onda kada je žrtva u fizičkoj ili psihičkoj nemogućnosti da daje otpor, a pasivno trpljenje žrtve iznuđeno pretnjom ili silom očigledno ne predstavlja dobrovoljni pristanak na obljubu koji bi isključivao postojanje krivičnog dela silovanja.
Iz svega navedenog se može zaključiti da, iako su promene vezane za inkriminaciju silovanja u Srbiji sledile savremene trendove, još uvek postoje nedostaci koji se odnose na neophodnost dokazivanja postojanja otpora žrtve. Neophodno je, dakle, izvršiti usklađivanje krivičnog dela silovanja sa međunarodnim dokumentima, i to pre svega sa Istanbulskom konvencijom, koja pod silovanjem podrazumeva seksualni čin bez pristanka žrtve, nezavisno od primene sile i pretnje.
Široko rasprostranjena i sistematska silovanja (npr. ratna silovanja) i seksualno ropstvo mogu se desiti tokom međunarodnih sukoba. Ove prakse su zločini protiv čovečnosti i ratni zločini. Silovanje je takođe prepoznato kao element krivičnog dela genocida kada je počinjeno sa namerom da u potpunosti ili delimično uništi ciljanu etničku grupu.
Ljudi koji su silovani mogu biti traumatizovani i razviti posttraumatski stresni poremećaj. Može doći do ozbiljnih povreda, zajedno sa rizikom od trudnoće i polno prenosivih infekcija. Osoba se može suočiti sa nasiljem ili pretnjama od strane silovatelja, a u nekim kulturama i od porodice i rođaka žrtve.
Može li doći do zastarelosti?
Naš krivičnopravni sistem poznaje institut zastare. Zastara krivičnog gonjenja podrazumeva da se krivični postupak protekom vremena ne može voditi odnosno pokrenuti rokovima predviđenim zakonom. Naš zakon poznaje apsolutnu i relativnu zastaru, za dela za koja je predviđena kazna zatvora preko deset godina, rok zastarelosti je petnaest godina, za dela za koja je predviđena kazna zatvora preko petnaest godina, rok zastarelosti je dvadeset godina i za dela za koja je predviđena kazna zatvora od trideset do četrdeset godina, rok zastarelosti je dvadeset pet godina.
Navedeni rokovi zastarelosti su relativni, i zastarelost u navedenim rokovima zaista i nastupa samo ukoliko nije došlo do obustave ili prekida ovih rokova.
Silovanje u braku
Silovanje u braku je integralni deo bračnog nasilja. Može da se javi samostalno, bez drugih oblika nasilja, ali i zajedno sa ostalim nasilničkim ponašanjima kao najčešći oblik agresije. Prema jednom istraživanju, o seksualnom napadu je izvestilo 33% do 46% žena žrtava koje su bile i fizički napadnute od strane svojih partnera. U odnosima koji se karakterišu teškim nasilništvom, žestok seksualni napad se može desiti čak nekoliko puta mesečno.
Seksualni napad je naročito težak oblik bračnog nasilja. Moguće je nanošenje intenzivnog fizičkog bola u toku dužeg vremenskog perioda, telesnih povreda od površinskih modrica i oderotina do unutrašnjih povreda i unakaženosti. Psihičko dejstvo seksualnog napada takođe može da bude ekstremno – zabeleženi su slučajevi teških emocionalnih kriza, depresija, sklonosti samoubistvu. Ipak, kao i seksualno zlostavljanje dece, ovaj oblik nasilja se najčešće ne prijavljuje.
Kao posebno teški, zabeleženi su slučajevi silovanja koje su izvršili bračni partneri prema ženi tokom trudnoće. Američki nacionalni izveštaj o porodičnom nasilju iz 1985. otkrio je da su muževi seksualno napali 154 na svakih 1.000 trudnih žena tokom prva četiri meseca trudnoće, a da je 170 na 1.000 žena bilo seksualno napadnuto od petog do kraja devetog meseca trudnoće.
Silovatelji
Na osnovu kliničkih ispitivanja izvršena je kategorizacija silovatelja na tri kategorije: silovatelji besa, silovatelji moći i sadistički silovatelji. Silovatelji besa (40% iz uzorka) svedoče o iskustvima seksualne ljubomore i svađa, emocijama ljutnje, besa i revolta, kao i o neadekvatnom tretiranju i socijalnom odbacivanju ispitanika. Cilj napadača je bol i fizička patnja žrtve, a osnovna karakteristika akta je pribegavanje većem kvantitetu sile od onog koji je neophodan da obezbedi fizičku podčinjenost. Silovatelji moći (55% slučajeva) fizičku silu ne upotrebljavaju u meri većoj od potrebne za obavljanje seksualnog akta. Čin ima za cilj seksualno potčinjavanje žrtve i potvrđivanje dominantnog položaja napadača. Sadistički silovatelji se retko javljaju (5% slučajeva) i kod njih se povezuje i prožima seksualnost i agresija. Za napadača su bol i psihičko poniženje žrtve, seksualno stimulativni, tako da je žrtva podvrgnuta izuzetno svirepom napadu koji uključuje patnju, fizičke muke, često i fizičku torturu.
Klasifikacija koju predlažu Scully&Marolla (1985) zasnovana je na stavu i percepciji zločina samih prestupnika. Autori su na osnovu razgovora sa 114 silovatelja u zatvorima klasifikovali i opisali 5 tipova:
• oni kod kojih dominira motiv osvete i kazne. U vreme fizikog napada na žrtvu postoje emocije ljutnje i besa. Žrtve su obično bliske osobe, često žene ili devojke napadača,
• oni kod kojih se silovanje pojavljuje kao dodatak nekom drugom prestupu, pošto su već opljačkali žrtvu i zaključili da potpuno kontrolišu situaciju, donose odluku da obave i čin silovanja,
• treća grupa izveštava o svojim seksualnim motivima. Silovanje je način da se domognu nečega što im je inače nedostupno. Prilikom silovanja “osobe sa kojom napadač izlazi ili ima sastanak” (date rape), silovatelj veruje da je žena koju ima pored sebe seksualno dostupan objekat sam po sebi,
• oni koji uživaju u upražnjavanju inpersonalnog seksa povezanog sa moći. Čin silovanja omogućuje iskustvo kontrole i dominacije pri čemu se izbegavaju emocije koje su obično povezane sa bliskošću i nežnošću,
• peta grupa insistira na avanturističkom i rekreativnom seksu, što je tipično za bande u kojima se silovanje, kao jedan od uobičajenih vidova kriminalne aktivnosti, veoma visoko vrednuje. Dobit od silovanja je socijalno potvrđivanje prestupnika u okviru određene subgrupe. Njihove žrtve su često auto-stoperke, žene noću silom odvučene sa ulice ili osobe koje imaju sastanak sa nekim od članova bande, koji ih odvodi na prethodno dogovoreno mesto gde ih siluju svi članovi bande.
Pored raznih tipova silovatelja, postoje i razne kategorije silovanja:
• silovanje za vreme udvaranja (date rape), koje se javlja u različitim fazama odnosa partnera/partnerke, na prvom sastanku, kada se razvio odnos ili posle određenog vremena „zabavljanja”,
• silovanje u braku ,
• statutarno silovanje (seksualni odnosi između punoletnog muškarca i maloletnice).
Opšta karakteristika svih tipova silovatelja je da imaju malo saosećanja za svoje žrtve. Većina silovatelja se posle čina “oseća dobro”, “opušteno” ili “ne oseća ništa”, a samo 8% prestupnika kaže da se oseća “loše” ili “krivo”. Samo 1% silovatelja oseća neki stepen brige za žrtvu.
Do 2012. godine, Federalni istražni biro (FBI) smatrao je silovanje zločinom koji su počinili isključivo muškarci nad ženama. Godine 2012. promenili su svoju definiciju sa „Telesna penetracija žene nasilno i protiv njene volje“ u „Penetracija, ma koliko mala, u vaginu ili anus bilo kojim delom ili predmetom, ili oralnu penetraciju polnog organa drugog lica, bez pristanka oštećenog“. Prethodna definicija, koja je ostala nepromenjena od 1927. godine, smatrana je zastarelom i uskom. Ažurirana definicija uključuje prepoznavanje bilo kog pola žrtve i počinioca i da silovanje predmetom može biti traumatično kao penisno/vaginalno silovanje. Biro dalje opisuje slučajeve kada žrtva nije u stanju da da pristanak zbog mentalne ili fizičke nesposobnosti. Ona priznaje da žrtva može biti onesposobljena drogama i alkoholom i da nije u stanju da da valjan pristanak. Definicija ne menja savezne ili državne krivične zakone niti utiče na podizanje optužnice i krivično gonjenje na saveznom, državnom ili lokalnom nivou; to pre znači da će silovanje biti tačnije prijavljeno širom zemlje.
Muškarci kao žrtve silovanja
Novija istraživanja pokazuju da je silovanje u kojem su žrtve muškarci vrlo potisnut problem, te neka novija istraživanja pokazuju da je – barem u SAD – broj muškaraca koji bivaju žrtve silovanja približno odgovara broju silovanih žena. U sistemu američkih zatvora za maloletnike, 89% žrtava su mladići čiji su seksualni napadači iz reda ženskog osoblja u zatvorima. Međutim smatra se da se muškarci koji bivaju žrtve silovanja vrlo retko obraćaju sistemu za pomoć: od 5.095 žrtava silovanja koji su se obratili za pomoć Centru za pomoć žrtvama silovanja u Honoluluu (Havaji), svega 10% je bilo muškog spola – pri tome je u pravilu bila reč o dečacima: prosečno životno doba muškog pacijenta je bila 10 godina.
Počinitelji silovanja nad muškarcima (prema zakonu, „prisilavanje na polni odnošaj ili s njim izjednačenu polnu radnju”) mogu biti muškarci i žene. Prema studiji sprovedenoj 2012. godine u Medicinskoj školi Stanfordskog univerziteta, 51,2% od 152 muške žrtve silovanja koji su izvestili kako su bili seksualno zlostavljani u dobu iznad 16 godina, 48,4% prijavljuje da su napadači bile isključivo žene, a 3% su bile žrtve muških i ženskih počinitelja.Muškarci koje su žrtve ženskog silovanja (u praksi od fizički snažnije žene, ili žene koja koristi neke metode vezivanja, ili dok su bolesni ili intoksikovani, ili od više žena odjednom) u pravilu mogu očekivati ismejavanje („imao si sreće da budeš silovan”, „muškarci ne mogu biti silovani”, „sami si kriv”“, „baš smešno” i slično) ako se potuže na silovanje. Muškarci koji se potuže na homoseksualno silovanje riskiraju da budu smatrani homoseksualcima i čak pretnjom za dečake. Takve socijalne reakcije teško opterećuju žrtve, koje se još više povlače u sebe i često nisu u stanju da osiguraju nikakvu socijalnu ili medicinsku pomoć u svojim tegobama.
Psihološke traume koje trpe muškarci usled silovanja uključuju gubitak samopoštovanja, depresiju, osećaj beznađa, anksioznost, srdžbu (uključujući čežnju za osvetom), osećaj posramljenosti i poniženosti, zameranja, učestala sećanja na silovanje, noćne more, osećaj krivnje, emocionalno otupljivanje, averziju na dodire drugih ljudi, povlačenje iz kućnih i društvenih aktivnosti, strah od nekih vrsta ljudi koje žrtvu podsećaju na počinitelja, poremećaje spavanja i jedenja, povećanu sklonost konzumaciji droga i alkohola, te samoubilačke sklonosti. Česti su problemi u ostvarivanju intimnosti s bračnim partnerima; mnoge žrtve osećaju da su lišene svoje muškosti, a neoženjeni mogu sumnjati u svoju sposobnost da zasnuju porodicu.
Silovanje bez prinude?
Profesor Zoran Stojanović, u komentaru Krivičnog zakonika, navodi da kod silovanja može postojati apsolutna i/ili kompulzivna sila, koje su takve da se može slomiti otpor žrtve. Dalje, profesor isto tako navodi, da samo ona sila kojom je savladan ozbiljan, čvrst i stalan otpor žrtve može biti elemenat krivičnog dela silovanja. Predhodni stav je naknadno modifikovan aktuelnim stavom u pravosuđu, da otpor treba shvatiti u relativnom smislu, odnosno kakav je otpor žrtva mogla ili pružala u konkretnom slučaju, i da u situaciji kada je otpor izostao, sud je dužan da sa posebnom pažnjom utvrdi da li je primenjena sila.
Isto tako, za ovo krivično delo je teško razgraničiti kada prestaje pristanak, a počinje prinuda i obratno.
Republika Srbije je 2013. godine, ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o suzbijanju i borbi protiv nasilja prema ženama i u porodici (Istanbulska konvencija), koja u članu 36, predviđa da je krivično delo silovanje svaka vaginalna, analna ili oralna penetracija seksualne prirode na telu drugog lica bez njenog/njegovog pristanka, korišćenjem bilo kog dela tela odnosno predmeta. Pristanak na seksualni čin mora da bude dobrovoljan ishod slobodne volje lica prema proceni u kontekstu datih okolnosti.
Uprkos ratifikaciji predhodno navedene konvencije, Republika Srbija, još uvek nije izmenila važeću odredbu člana 178. Krivičnog zakonika, i time prilagodila radnju krivičnog dela silovanja, u skladu sa odredbama konvencije. Da bude jasnije, Istanbulska konvencija predviđa da je kažnjiv svaki čin seksualne penetracije ako je učinjen nad osobom koja nija dala slobodan pristanak za to.
Kao posledica predhodno navedenog, imamo različitu praksu država u odnosu na identičnu situaciju. Naime, u državama koje su uskladile svoje pozitivno zakonodavstvo sa odredbama Istanbulske konvencije, ukoliko bi tokom seksualnog odnosa jedan partner uklonio prezervativ, bez znanja drugog partnera, izvršio bi krivično delo silovanja, uz uslov da je partner pre seksualnog odnosa dao saglasnost za seksualni odnos isključivo uz korišćenje prezervativa. U Republici Srbiji, prethodno navedeno, ne bi ostvarilo obeležja krivičnog dela silovanje, nego možda nekog drugog krivičnog dela iz iste glave, odnosno krivična dela protiv polnih sloboda, jer Republika Srbija nije uskladila Krivični zakonik sa konvencijom.
Sa druge strane, dosadašnja sudska praksa je pokazala da se pravni stavovi menjaju, da se prilagođavaju, i da ne bi bilo suprotno međunarodnim standardima, kada bi sudije u Srbiji pitanja otpora prilikom silovanja, cenili izuzetno fleksibilno, dakle kada žrtva nije pružala nikakav otpor, s tim što se osuđujuća presuda ne sme doneti isključivo na osnovu iskaza žrtve silovanja. Nakon izmene Krivičnog zakonika, pitanje dokazivanje silovanja postalo bi još aktuelnije i komplikovanije. Strogo pravno gledano, nema opravdanja za izostanak usklađivanja domaćeg krivičnog zakonodavstva sa odredbama Istanbulske konvencije, u odnosu na krivično delo silovanje. Republika Srbija je preuzela međunarodnu obavezu da osigura sveobuhvatnu i preko potrebnu reformu zakona i time obezbedi da muškarci i žene imaju jednaka prava, da spreči nasilje nad ženama, da zaštiti žrtve i da počinioce izvede pred sud, međutim, takva sveobuhvatna zaštita će izostati sve do konačnog usklađivanja domaćeg zakonodavstva i konvencije.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com