Силовање (од латинског rapere, силом узети) је међу сексуалним деликтима најтеже и друштвено најопасније кривично дело. До пре неколико деценија у свету је преовлађивао модел кривичноправне заштите од силовања по коме је оно могло да буде извршено само од стране мушкарца, и само према жени са којом он није у браку. Другим речима, силовање у браку није било кажњиво. На овај начин, инкриминација силовања је веома дуго давала правну легитимацију патријархалном схватању о својинском односу мужа према жени и са тиме повезаном његовом праву да добије сексуално задовољење независно од воље жене.
Међутим, крајем прошлог миленијума, под утицајем покрета за права жена и међународних докумената, дошло је до промена у великом броју земаља у свету, укључујући и нашу земљу. Тако, савремени модел кривичноправне заштите од силовања подразумева да жртва и извршилац могу бити лица оба пола, без обзира на однос у коме се налазе.
Једна од најрадикалнијих раних реформи закона везаних за силовање спроведена је у америчким државама Мичигену и Флориди и та реформа се састојала у стварању сексуално неутралног закона о телесним повредама у оквиру којег је инкриминисано и силовање. Циљ ове реформе био је стварање несексистичког законодавства које има за основу схватање силовања првенствено као телесне повреде. На овај начин спроведене реформе имале су за последицу искључење доказа о отпору или недостатку пристанка жртве, као и елиминисање употребе жртвине претходне сексуалне историје као доказа приликом утврђивања постојања кривичног дела.
Силовање је злочин присиљавања особе на сексуални акт са тешким физичким и емоционалним последицама. Силовање је један од тежих облика сексуалног насиља. Силовање представља вагиналну, аналну или оралну пенетрацију сексуалне природе на телу другог лица без њеног, односно његовог пристанка, коришћењем било ког дела тела, односно предмета. Дело се може извршити физичком силом, принудом, злоупотребом овлашћења или против особе која није способна да да ваљану сагласност, попут оне која је у несвести, онеспособљена је, има интелектуалну ометеност или је млађа од законске старости.Термин силовање се понекад користи синонимно са термином сексуални напад.
(1) Ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица, казниће се затвором од пет до дванаест година.
(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено претњом да ће се за то или њему блиско лице открити нешто што би шкодило његовој части или угледу или претњом другим тешким злом, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година.
(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда лица према којем је дело извршено или ако је дело извршено од стране више лица или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин или према малолетнику или је дело имало за последицу трудноћу, учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година.
(4) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила смрт лица према којем је дело извршено или је дело учињено према детету, учинилац ће се казнити затвором најмање десет година или доживотним затвором.
У нашем кривичном законодавству дошло је до значајних промена у погледу садржаја инкриминације која се односи на силовање. Најпре је КЗ РС и Закон о изменама и допунама КЗ Републике Србије206 инкриминисао “брачно силовање” на тај начин што је предвидео да се кривично дело силовања (чл. 103 КЗ РС) састоји у принуди на обљубу женског лица употребом силе или претње да ће се напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица. Из овако формулисане инкриминације може се закључити да је објект кривичног дела било женско лице без обзира да ли је оно са извршиоцем у брачној заједници или не. На тај начин у биће кривичног дела силовања инкорпорисано је брачно силовање.Следећа промена је уследила доношењем Кривичног законика Републике Србије 2005. године. Према овом Законику за постојање кривичног дела силовања није од значаја да је дело извршено према женском лицу јер КЗ у чл. 178 предвиђа “ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица”. То значи да код кривичног дела силовања и других кривичних дела против полне слободе из Главе XVIII, жртва и извршилац могу да буду и мушко и женско лице. Такође је знатно проширена и радња извршења јер се радњом извршења не сматра само обљуба (вагинални однос), већ и са њом изједначен чин (орални и анални однос, употребом предмета и сл.).
Поред основног облика постоје и тежи облици силовања. Према КЗ РС (чл. 178 ст. 3-4) тежи облици силовања постоје кад је услед силовања наступила тешка телесна повреда, у вршењу дела учествовало више лица, силовање извршено на нарочито свиреп или понижавајући начин или према малолетнику или је имало за последицу трудноћу. Најтежи облик силовања је силовање извршено према детету или ако је наступила смрт лица према којем је дело извршено.Кривично дело силовања постоји када се сила или претња примењују према жртви директно или према неком другом лицу које је блиско жртви. Из законске дефиниције силовања произилази да се ради о неправом кривичном делу које је састављено из једног кривичног дела – принуде и једног иначе дозвољеног понашања обљубе или са њом изједначеног чина. Принуда је неопходан елеменат за постојање кривичног дела силовања, а као доказ примењене принуде у пракси се захтева постојање отпора жртве. Међутим, правилно се примећује да непружање отпора не значи истовремено пристанак жртве. Појам отпора мора бити екстензивније схваћен у том смислу да пристанак жртве не постоји у случајевима када она из неких разлога (стања у коме се налазила, страха, несразмере у физичкој снази између ње и учиниоца) није била у стању да пружи отпор или је отпор пружала, али нису остали трагови тог отпора на телу учиниоца. Код пружања отпора, његове спољне манифестације могу да буду веома различите, а отпор треба да се креће у границама физичке снаге жртве и њених конкретних могућности за одбрану. Сматра се да отпор постоји и онда када је жртва у физичкој или психичкој немогућности да даје отпор, а пасивно трпљење жртве изнуђено претњом или силом очигледно не представља добровољни пристанак на обљубу који би искључивао постојање кривичног дела силовања.
Из свега наведеног се може закључити да, иако су промене везане за инкриминацију силовања у Србији следиле савремене трендове, још увек постоје недостаци који се односе на неопходност доказивања постојања отпора жртве. Неопходно је, дакле, извршити усклађивање кривичног дела силовања са међународним документима, и то пре свега са Истанбулском конвенцијом, која под силовањем подразумева сексуални чин без пристанка жртве, независно од примене силе и претње.
Широко распрострањена и систематска силовања (нпр. ратна силовања) и сексуално ропство могу се десити током међународних сукоба. Ове праксе су злочини против човечности и ратни злочини. Силовање је такође препознато као елемент кривичног дела геноцида када је почињено са намером да у потпуности или делимично уништи циљану етничку групу.
Људи који су силовани могу бити трауматизовани и развити посттрауматски стресни поремећај. Може доћи до озбиљних повреда, заједно са ризиком од трудноће и полно преносивих инфекција. Особа се може суочити са насиљем или претњама од стране силоватеља, а у неким културама и од породице и рођака жртве.
Може ли доћи до застарелости?
Наш кривичноправни систем познаје институт застаре. Застара кривичног гоњења подразумева да се кривични поступак протеком времена не може водити односно покренути роковима предвиђеним законом. Наш закон познаје апсолутну и релативну застару, за дела за која је предвиђена казна затвора преко десет година, рок застарелости је петнаест година, за дела за која је предвиђена казна затвора преко петнаест година, рок застарелости је двадесет година и за дела за која је предвиђена казна затвора од тридесет до четрдесет година, рок застарелости је двадесет пет година.
Наведени рокови застарелости су релативни, и застарелост у наведеним роковима заиста и наступа само уколико није дошло до обуставе или прекида ових рокова.
Силовање у браку
Силовање у браку је интегрални део брачног насиља. Може да се јави самостално, без других облика насиља, али и заједно са осталим насилничким понашањима као најчешћи облик агресије. Према једном истраживању, о сексуалном нападу је известило 33% до 46% жена жртава које су биле и физички нападнуте од стране својих партнера. У односима који се карактеришу тешким насилништвом, жесток сексуални напад се може десити чак неколико пута месечно.
Сексуални напад је нарочито тежак облик брачног насиља. Могуће је наношење интензивног физичког бола у току дужег временског периода, телесних повреда од површинских модрица и одеротина до унутрашњих повреда и унакажености. Психичко дејство сексуалног напада такође може да буде екстремно – забележени су случајеви тешких емоционалних криза, депресија, склоности самоубиству. Ипак, као и сексуално злостављање деце, овај облик насиља се најчешће не пријављује.
Као посебно тешки, забележени су случајеви силовања које су извршили брачни партнери према жени током трудноће. Амерички национални извештај о породичном насиљу из 1985. открио је да су мужеви сексуално напали 154 на сваких 1.000 трудних жена током прва четири месеца трудноће, а да је 170 на 1.000 жена било сексуално нападнуто од петог до краја деветог месеца трудноће.
Силоватељи
На основу клиничких испитивања извршена је категоризација силоватеља на три категорије: силоватељи беса, силоватељи моћи и садистички силоватељи. Силоватељи беса (40% из узорка) сведоче о искуствима сексуалне љубоморе и свађа, емоцијама љутње, беса и револта, као и о неадекватном третирању и социјалном одбацивању испитаника. Циљ нападача је бол и физичка патња жртве, а основна карактеристика акта је прибегавање већем квантитету силе од оног који је неопходан да обезбеди физичку подчињеност. Силоватељи моћи (55% случајева) физичку силу не употребљавају у мери већој од потребне за обављање сексуалног акта. Чин има за циљ сексуално потчињавање жртве и потврђивање доминантног положаја нападача. Садистички силоватељи се ретко јављају (5% случајева) и код њих се повезује и прожима сексуалност и агресија. За нападача су бол и психичко понижење жртве, сексуално стимулативни, тако да је жртва подвргнута изузетно свирепом нападу који укључује патњу, физичке муке, често и физичку тортуру.
Класификација коју предлажу Scully&Маrоlla (1985) заснована је на ставу и перцепцији злочина самих преступника. Аутори су на основу разговора са 114 силоватеља у затворима класификовали и описали 5 типова:
• они код којих доминира мотив освете и казне. У време физиког напада на жртву постоје емоције љутње и беса. Жртве су обично блиске особе, често жене или девојке нападача,
• они код којих се силовање појављује као додатак неком другом преступу, пошто су већ опљачкали жртву и закључили да потпуно контролишу ситуацију, доносе одлуку да обаве и чин силовања,
• трећа група извештава о својим сексуалним мотивима. Силовање је начин да се домогну нечега што им је иначе недоступно. Приликом силовања “особе са којом нападач излази или има састанак” (date rape), силоватељ верује да је жена коју има поред себе сексуално доступан објекат сам по себи,
• они који уживају у упражњавању инперсоналног секса повезаног са моћи. Чин силовања омогућује искуство контроле и доминације при чему се избегавају емоције које су обично повезане са блискошћу и нежношћу,
• пета група инсистира на авантуристичком и рекреативном сексу, што је типично за банде у којима се силовање, као један од уобичајених видова криминалне активности, веома високо вреднује. Добит од силовања је социјално потврђивање преступника у оквиру одређене субгрупе. Њихове жртве су често ауто-стоперке, жене ноћу силом одвучене са улице или особе које имају састанак са неким од чланова банде, који их одводи на претходно договорено место где их силују сви чланови банде.
Поред разних типова силоватеља, постоје и разне категорије силовања:
• силовање за време удварања (date rape), које се јавља у различитим фазама односа партнера/партнерке, на првом састанку, када се развио однос или после одређеног времена „забављања”,
• силовање у браку ,
• статутарно силовање (сексуални односи између пунолетног мушкарца и малолетнице).
Општа карактеристика свих типова силоватеља је да имају мало саосећања за своје жртве. Већина силоватеља се после чина “осећа добро”, “опуштено” или “не осећа ништа”, а само 8% преступника каже да се осећа “лоше” или “криво”. Само 1% силоватеља осећа неки степен бриге за жртву.
До 2012. године, Федерални истражни биро (ФБИ) сматрао је силовање злочином који су починили искључиво мушкарци над женама. Године 2012. променили су своју дефиницију са „Телесна пенетрација жене насилно и против њене воље“ у „Пенетрација, ма колико мала, у вагину или анус било којим делом или предметом, или оралну пенетрацију полног органа другог лица, без пристанка оштећеног“. Претходна дефиниција, која је остала непромењена од 1927. године, сматрана је застарелом и уском. Ажурирана дефиниција укључује препознавање било ког пола жртве и починиоца и да силовање предметом може бити трауматично као пенисно/вагинално силовање. Биро даље описује случајеве када жртва није у стању да да пристанак због менталне или физичке неспособности. Она признаје да жртва може бити онеспособљена дрогама и алкохолом и да није у стању да да ваљан пристанак. Дефиниција не мења савезне или државне кривичне законе нити утиче на подизање оптужнице и кривично гоњење на савезном, државном или локалном нивоу; то пре значи да ће силовање бити тачније пријављено широм земље.
Мушкарци као жртве силовања
Новија истраживања показују да је силовање у којем су жртве мушкарци врло потиснут проблем, те нека новија истраживања показују да је – барем у САД – број мушкараца који бивају жртве силовања приближно одговара броју силованих жена. У систему америчких затвора за малолетнике, 89% жртава су младићи чији су сексуални нападачи из реда женског особља у затворима. Међутим сматра се да се мушкарци који бивају жртве силовања врло ретко обраћају систему за помоћ: од 5.095 жртава силовања који су се обратили за помоћ Центру за помоћ жртвама силовања у Хонолулуу (Хаваји), свега 10% је било мушког спола – при томе је у правилу била реч о дечацима: просечно животно доба мушког пацијента је била 10 година.
Починитељи силовања над мушкарцима (према закону, „присилавање на полни одношај или с њим изједначену полну радњу”) могу бити мушкарци и жене. Према студији спроведеној 2012. године у Медицинској школи Станфордског универзитета, 51,2% од 152 мушке жртве силовања који су известили како су били сексуално злостављани у добу изнад 16 година, 48,4% пријављује да су нападачи биле искључиво жене, а 3% су биле жртве мушких и женских починитеља.Мушкарци које су жртве женског силовања (у пракси од физички снажније жене, или жене која користи неке методе везивања, или док су болесни или интоксиковани, или од више жена одједном) у правилу могу очекивати исмејавање („имао си среће да будеш силован”, „мушкарци не могу бити силовани”, „сами си крив””, „баш смешно” и слично) ако се потуже на силовање. Мушкарци који се потуже на хомосексуално силовање рискирају да буду сматрани хомосексуалцима и чак претњом за дечаке. Такве социјалне реакције тешко оптерећују жртве, које се још више повлаче у себе и често нису у стању да осигурају никакву социјалну или медицинску помоћ у својим тегобама.
Психолошке трауме које трпе мушкарци услед силовања укључују губитак самопоштовања, депресију, осећај безнађа, анксиозност, срџбу (укључујући чежњу за осветом), осећај посрамљености и понижености, замерања, учестала сећања на силовање, ноћне море, осећај кривње, емоционално отупљивање, аверзију на додире других људи, повлачење из кућних и друштвених активности, страх од неких врста људи које жртву подсећају на починитеља, поремећаје спавања и једења, повећану склоност конзумацији дрога и алкохола, те самоубилачке склоности. Чести су проблеми у остваривању интимности с брачним партнерима; многе жртве осећају да су лишене своје мушкости, а неожењени могу сумњати у своју способност да заснују породицу.
Силовање без принуде?
Професор Зоран Стојановић, у коментару Кривичног законика, наводи да код силовања може постојати апсолутна и/или компулзивна сила, које су такве да се може сломити отпор жртве. Даље, професор исто тако наводи, да само она сила којом је савладан озбиљан, чврст и сталан отпор жртве може бити елеменат кривичног дела силовања. Предходни став је накнадно модификован актуелним ставом у правосуђу, да отпор треба схватити у релативном смислу, односно какав је отпор жртва могла или пружала у конкретном случају, и да у ситуацији када је отпор изостао, суд је дужан да са посебном пажњом утврди да ли је примењена сила.
Исто тако, за ово кривично дело је тешко разграничити када престаје пристанак, а почиње принуда и обратно.
Република Србије је 2013. године, ратификовала Конвенцију Савета Европе о сузбијању и борби против насиља према женама и у породици (Истанбулска конвенција), која у члану 36, предвиђа да је кривично дело силовање свака вагинална, анална или орална пенетрација сексуалне природе на телу другог лица без њеног/његовог пристанка, коришћењем било ког дела тела односно предмета. Пристанак на сексуални чин мора да буде добровољан исход слободне воље лица према процени у контексту датих околности.
Упркос ратификацији предходно наведене конвенције, Република Србија, још увек није изменила важећу одредбу члана 178. Кривичног законика, и тиме прилагодила радњу кривичног дела силовања, у складу са одредбама конвенције. Да буде јасније, Истанбулска конвенција предвиђа да је кажњив сваки чин сексуалне пенетрације ако је учињен над особом која нија дала слободан пристанак за то.
Као последица предходно наведеног, имамо различиту праксу држава у односу на идентичну ситуацију. Наиме, у државама које су ускладиле своје позитивно законодавство са одредбама Истанбулске конвенције, уколико би током сексуалног односа један партнер уклонио презерватив, без знања другог партнера, извршио би кривично дело силовања, уз услов да је партнер пре сексуалног односа дао сагласност за сексуални однос искључиво уз коришћење презерватива. У Републици Србији, претходно наведено, не би остварило обележја кривичног дела силовање, него можда неког другог кривичног дела из исте главе, односно кривична дела против полних слобода, јер Република Србија није ускладила Кривични законик са конвенцијом.
Са друге стране, досадашња судска пракса је показала да се правни ставови мењају, да се прилагођавају, и да не би било супротно међународним стандардима, када би судије у Србији питања отпора приликом силовања, ценили изузетно флексибилно, дакле када жртва није пружала никакав отпор, с тим што се осуђујућа пресуда не сме донети искључиво на основу исказа жртве силовања. Након измене Кривичног законика, питање доказивање силовања постало би још актуелније и компликованије. Строго правно гледано, нема оправдања за изостанак усклађивања домаћег кривичног законодавства са одредбама Истанбулске конвенције, у односу на кривично дело силовање. Република Србија је преузела међународну обавезу да осигура свеобухватну и преко потребну реформу закона и тиме обезбеди да мушкарци и жене имају једнака права, да спречи насиље над женама, да заштити жртве и да починиоце изведе пред суд, међутим, таква свеобухватна заштита ће изостати све до коначног усклађивања домаћег законодавства и конвенције.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
