Uprkos zakonom jasno određenim razlozima za pritvor, čiji je prvenstveni cilj obezbeđenje prisustva okrivljenog u postupku, može se desiti da nekoj osobi bude određen pritvor, a da za to nije postojao dovoljno dobar razlog. Usled toga, može doći i do situacije da ste bili neosnovano lišeni slobode. Nažalost.
Ko se smatra licem neosnovano lišeno slobode? Lice koje je bilo lišeno slobode a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak pravnosnažno obustavljen rešenjem ili je optužba odbijena, ili je pak postupak dugo trajao, pa je na kraju doneta oslobađajuća ili odbijajuća presuda.
Lice koje je izdržalo kaznu zatvora, a kasnije je, u postupku po vanrednim lekovima, izrečena kazna koja je kraća od prethodne, ili je izrečena krivična sankcija koja uopšte ne predstavlja lišenje slobode.
Lice koje je usled greške ili nezakonitog rada organa postupka lišeno slobode ili je lišenje slobode trajalo duže. U svim ovim slučajevima imate pravo na naknadu štete! Kako izgleda postupak ostvarivanja ovog prava? Imajući u vidu kroz šta ste prošli kroz postupak neosnovanog lišenja slobode, trebaće Vam još malo strpljenja da prođete kroz postupak za ostvarivanje prava na naknadu štete.
Prvo morate da podnesete zahtev Ministarstvu pravde radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade štete. O ovom zahtevu odlučuje Komisija unutar Ministarstva pravde.
Jedino ograničenje predstavlja rok za obraćanje za naknadu štete – u pitanju je rok od tri godine od dana pravnosnažnosti odluke kojom je konstatovano neosnovano lišenje slobode.
U kom roku Komisija odlučuje? Komisija će u roku od tri meseca doneti odluku o usvajanju ili odbijanju zahteva.
Ukoliko ne odluči u ovom roku, možete podneti tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije.
Vladislava Milić, viši sudijski saradnik u Višem sudu u Beogradu je u svom autorskom tekstu za Law Life, pravni portal za pravo i privredu veoma dobro objasnila pravnu prirodu ovog instituta, kao pravnu regulativu istog u Republici Srbiji.
Prema rečima koleginice Milić, kod naknade štete usled neosnovanog lišenja slobode uočavamo pre svega povredu prava na ličnu slobodu, zaštićenu članom 27 Ustava RS, koja je nastupila usled lišenja slobode za koje se pokazalo da je bilo neosnovano, povredu prava slobode kretanja iz člana 39 Ustava RS, zatim povredu časti i ugleda kao odraza dostojanstva ličnosti do koje je došlo usled određenog stava i ponašanja sredine prema oštećenom licu nakon njegovog izlaska na slobodu. Ljudsko dostojanstvo kao meta pravni pojam i njegovi odrazi čast i ugled nije eksplicitno zaštićeno važećim Ustavom, ali njegova zaštita proizlazi iz celine pravnog sistema, posebno ako imamo u vidu činjenicu da se ljudsko dostojanstvo dovodi u vezu sa ljudskim pravima kao najmlađom generacijom prava ustavnog ranga.
Zakon o obligacionim odnosima u članu 200 povredu časti i ugleda dovodi u vezu sa slobodama i pravima ličnosti u sklopu propisivanja prava na naknadu štete usled tako pretrpljenih duševnih bolova. I član 35 Ustava RS načelno propisuje pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete licima neosnovano lišenim slobode, što je dalje konkretizovano Zakonikom o krivičnom postupku.
Zakonik o krivičnom postupku počev od člana 584 normira i uopšte reguliše postupak realizacije prava na naknadu štete uspostavljajući na taj način definiciju oštećenog lica. U svetlu tog člana neosnovano lišenim slobode se smatra lice: 1) koje je bilo lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka ili je pravnosnažnim rešenjem postupak obustavljen, ili je optužba odbijena, ili je postupak pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom, 2) koje je izdržalo kaznu zatvora, a povodom zahteva za ponavljanje krivičnog postupka ili zahteva za zaštitu zakonistosti izrečena mu je kazna zatvora u kraćem trajanju od izdržane kazne, ili je izrečena krivična sankcija koja se ne sastoji u lišnju slobode, ili je oglašeno krivim, a oslobođeno od kazne, 3) koje je bilo lišeno slobode duže vremena nego što traje krivična sankcija koja se sastoji u lišenju slobode koja mu je izrečena, 4) koje je usled greške ili nezakonitog rada organa postupka lišeno slobode ili je lišenje slobode trajalo duže ili je duže zadržano u zavodu radi izvršenja krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode. Član 585 istog zakona propisuje pravo na naknadu štete i neosnovano osuđenom licu prema kome je pravnosnažno izrečena krivična sankcija ili koje je oglašeno krivim, a oslobođeno od kazne, a povodom vanrednog pravnog leka je novi postupak pravnosnažno obustavljen ili je optužba pravnosnažno odbijena ili je okončan pravnosnažnom oslobađajućom presudom.
Osobenost postupka ostvarivanja prava na naknadu štete lica neosnovano lištenih slobode, pored toga što je reč o materiji gde se prepliću norme Ustavnog, Krivičnog i Građanskog prava, komplikuju i kriterijumi koje sud uzima u obzir prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete. To su pre svega objektivne okolnosti koje se tiču vrste i težine krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, kao i subjektivne okolnosti koje sud saznaje iz iskaza stranke, a koje se odnose na osećaj proživljenog u pritvoru, kao i eventualna ranija osuđivanost ili neosuđivanost oštećenog. Ove okolnosti sud uzima u obzir jer kriterijumi propisani članom 200 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima u vidu vođenja računa o značaju povređenog dobra, cilju kome naknade štete služi, kao i da se istom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom ili društvenom svrhom, jednostavno nisu dovoljni pokazatelji za odmeravanje visine pretrpljene štete kojoj naknada treba da bude ekvivalentna.
Upravo iz tog razloga, sud pribegava, pored načelnih zakonskih kriterijuma, dopunskim kriterijumima u koje u prvom redu spada stav sudske prakse o okolnostima koje se cene u svakom konkretnom slučaju, a vezuju se za činjenično stanje u vidu vrste i težine krivičnog dela i iskaza oštećenog u pogledu doživljaja sopstvenog pritvaranja, uslova u pritvoru, stava sredine, ali i kriterijuma koji se vezuje za pravnu ocenu nalaza veštaka. Dakle, sudska praksa i pravna ocena veštačenja od koga sud polazi, predstavljaju dopunske kriterijume kojima se sud rukovodi odmeravajući visinu naknade štete oštećenom licu. Oštećeni prema tome ima pravo na naknadu nematerijalne štete usled duševnih bolova zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode, ali i kao poseban vid štete prema aktuelnoj sudskoj praksi ima pravo i na naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah usled proživljenog u pritvoru koji prevazilazi redovne, tolerantne granice, koji je intenzivan i dugog trajanja, ali i za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, što je uzrokovano pritvaranjem. U takvim situacijama veštak odgovarajuće medicinske stručnosti daje stručnu procenu zdravstvenog stanja takvog lica, koje sud pravno vrednuje i na osnovu njega vrši evaluaciju u cilju ostvarenja osnovnog načela odštetnog prava – pravičnog obeštećenja.
Pored nematerijalne, oštećeni ima pravo i na naknadu materijalne štete najčešće u vidu gubitka zbog nastupelog mirovanja radnog odnosa usled neosnovanog lišenja slobode koja se na egzaktan, gotovo matematički precizan način utvrđuje posredstvom veštaka ekonomsko finansijske struke.
Osnovni – zakonski kriterijumi iz čl. 200 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima uz dopunske kriterijume iz sudske prakse i nalaza veštaka, uz poštovanje osnovnih načela odštetnog prava – pravičnog obeštećenja i integralne naknade štete olakšavaju put sudu, ali i oštećenom u cilju objektivnijeg i pouzdanijeg odmeravanja visine naknade štete i njenog ostvarenja, završava Vladislava Milić
Kakva je, međutim stvar u praksi?
Prilikom odmeravanja visine naknade pravosnažno oslobođenima za vreme provedeno iza rešetaka, u obzir se uzimaju brojni faktori – od uslova u pritvoru, do vrste krivičnog dela koja je oštećenom bila stavljena na teretPosle odluke Vrhovnog kasacionog suda da poništi pravosnažnu presudu kojom je fudbalski sudija Srđan Obradović bio osuđen na godinu dana zbog zloupotrebe službenog položaja i oslobodi ga odgovornosti, ovaj sportski radnik ima zakonsko pravo da od države traži naknadu. Ne zato što je osuđen, pa oslobođen, već zato što je tokom istrage koja je vođena protiv njega, u pritvoru neosnovano proveo 29 dana.
Tek svaki 20. zahtev za naknadu štete licima neosnovano lišenim slobode završi se sporazumom o poravnanju sa Ministarstvom pravde, dok u ostalim slučajevima uslede tužbe protiv države, ukoliko se građani odluče na taj korak. Od januara 2014. do 15. avgusta ove godine, Komisiji za naknadu štete podnet je ukupno 2.441 zahtev, od kojih je do sada zaključeno 116 sporazuma o vrsti i visini naknade štete.
Komisija odlučuje i o zahtevima za naknadu štete i nakon isteka zakonskog roka od tri meseca, tako da ima slučajeva da lice koje ne dobije odgovor u tom roku pokrene parnični postupak pred nadležnim sudom, ali kasnije povuče tužbu jer u međuvremenu sklopi sporazum sa Komisijom.
U pomenutom periodu visina novčanog iznosa koje je Komisija predložila onima koji su oštećeni zbog neosnovanog pritvaranja kretala se od 2.000 dinara do 1.200.000 dinara, naveli su u Ministarsrtvu pravde.
Povodom inicijative da se sva lica pravosnažno oslobođena optužbi – koja su neosnovano bila u pritvoru, oslobode plaćanja sudskih taksa i drugih troškova postupka u kojem pred sudom žele da ostvare pravo na naknadu štete, Ministarstvo pravde je ukazalo na mogućnost da ta lica prethodno s Ministarstvom zaključe poravnanje.
Ukoliko do poravnanja ne dođe, oni koji se odluče za tužbu protiv države, a nemaju novca, po Zakonu o sudskim taksama imaju pravo da od suda traže da budu oslobođeni plaćanja takse ali i drugih sudskih troškova, kažu u Ministarstvu.
U praksi je, međutim procenat oslobođenih od plaćanja sudskih taksi i sudskih troškova neznatan.
Uglavnom je reč o licima koja su tek izašla iz pritvora, koja nemaju zaposlenje, a često ni porodicu koja bi ih podržala, tako da bi bilo zakonito, socijalno, etički, pravno i pravično opravdano da podnosioci tužbi u tim postupcima budu oslobođeni plaćanja troškova postupka.
Skupe sudske takse za podnošenje tužbi, angažovanje advokata, odlazak u sud, veštačenja i dokazivanja predstavljaju teret su za svaki budžet, a posebno za one koji budžet ni nemaju jer su tek izašli iz pritvora.
To je početni minimum, znak izvinjenja i podrška u resocijalizaciji licima o koja se država već ogrešila jer ih je u pritvoru držala neosnovano, nekad i više godina, te bi na taj način pravda za njih postala dostupnija.
Oslobadanje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobađanje plaćanja sudske takse i polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa. Sud može da oslobodi stranku i samo od plaćanja takse u skladu sa Zakonom o sudskim taksama.
S druge strane, od 20 opravdanih slučajeva, sud odobrava to pravo tek u dva slučaja.
Kada su u pitanju zahtevi za naknadu štete koji se podnose Komisiji, na pomenute zahteve se u najvećem broju slučajeva ne odgovari ili ponuđeni iznosi budu neprimereno niski.
Prema našem zakonu, kada lice pravosnažno bude oslobođeno od optužbi, a neko vreme je zbog toga provelo u pritvoru, ukoliko želi satisfakciju najpre treba da podnese zahtev Ministarstvu pravde, čija Komisija za naknadu štete u roku od tri meseca treba da na zahtev odgovori.
Ukoliko se sporazumeju i nađu na odgovarajućem iznosu naknade štete, Ministarstvo pravde i to lice zaključuju poravnanje. U zahtevu, podnosilac treba da navede iznos za koji smatra da je adekvatan za nanetu štetu.
Resorno ministarstvo, odnosno njegova komisija koja odlučuje o podnetim zahtevima, dužno je da podnosiocu odgovori u roku od tri meseca od podnošenja zahteva. Ukoliko članovi komisije smatraju da je opredeljeni iznos neadekvatan oni predlažu drugi. Ako podnosilac zahteva i ministarstvo ne postignu dogovor, o visini naknade – odlučuje sud.
Za ovaj vid štete najrelevantniji faktori su vreme provedeno u pritvoru, uslovi boravka i humanost, odnosno nehumanost zatvorskih uslova, ponašanje zatvorskog osoblja, nanošenje verbalnih i realnih uvreda i torture, nedostatak radnog angažovanja i druge okolnosti u vezi sa boravkom u zatvorskim uslovima.
Na visinu naknade utiče i vrsta krivičnog dela koja je oštećenom stavljena na teret, odnosno da li je reč o delu koje nailazi i na posebnu moralnu osudu i prezir sredine, ugled koji je oštećeni uživao pre neosnovanog lišenja slobode. Na odmeravanje visine naknade utiče i korišćenje sredstava rehabilitacije i činjenica da li je oštećeni zahtevao objavljivanje presude na osnovu saopštenja posle neopravdanog pritvora ili neosnovane osude, životna dob osobe koja je neosnovano lišena slobode i njeno porodično stanje, zanimanje, društvena aktivnost, raniji život, neosuđivanost, odnosno osuđivanost, ograničenje u napredovanju u službi, prekinuto školovanje, omalovažavanje ili neprihvatanje u mestu prebivališta i radnoj sredini, kao i druge okolnosti.
Nesporno je da najveći uticaj ima ranija osuđivanost oštećenog, što je sasvim opravdano, jer je njegov raniji život bio nedoličan, društveno neprihvatljiv i nailazio na moralnu osudu, pa eventualno ponovno pritvaranje takve osobe ne nailazi na dodatnu moralnu osudu sredine niti dodatno narušavanje ugleda u meri većoj od one koja je već ranije nastupila.
I sam zakonodavac je zbog značaja zaštićenog dobra, kao što su prava ličnosti koja se kao takva jemče Ustavom, pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neosnovane osude, utvrdio kao objektivnu odgovornost države bez obzira na krivicu.
Mišljenja sam da bi najefikasnije rešenje bilo kada bi Ministarstvo pravde našlo kompromis sa licima neosnovano lišenim slobode i sklopilo poravnanje.
U opštem je interesu da se ovakve stvari rešavaju u mirnim sporovima. A onda da država to naplati od onih koji su odgovorni za vođenje tako neosnovanih postupaka, tokom kojih su ljudi držani u pritvoru.
.jpg)
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com