Zarobljavanje države može se definisati kao sistemska politička korupcija u kojoj političari iskorišćavaju svoju kontrolu nad procesima donošenja odluka u zemlji u svoju korist. Srbija je, kao i skoro sve države Zapadnog Balkana, prepoznata kao mesto gde državu zauzimaju političke elite – bolje rečeno vladajuća partija ili njen lider. Ovo zauzimanje se sprovodi kroz totalnu kontrolu nad svim institucijama u zemlji – sve tri grane vlasti (zakonodavnu, izvršnu i sudsku). Ovakva situacija je velika smetnja za pravni i ekonomski razvoj zemlje i prepreka je za preosperitetan svakodnevni život građana.
Mnogi stručnjaci se sada slažu da je EU doprinela zarobljavanju države tako što je autokratama obezbedila finansiranje i legitimitet. Potpuno novi izraz „stabilokratija“ je izmišljen da objasni situaciju u kojoj se lokalne autokrate tolerišu uprkos njihovim nedelima unutar svojih zemalja sve dok čuvaju stabilnost u regionu.
Skupština Srbije, koja je danas sa malobrojnom i nesposobnom svedena je na samo glasačku mašinu. Činjenica je da je snažno zauzimanje državne i javne sfere od strane vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) uništilo minimalne preduslove za slobodne i fer izbore, što je rezultiralo niskim legitimitetom prvo izbornog procesa, a potom i parlamenta. Danas u Skupštini Srbije njeni poslanici koriste svoju poziciju ne da bi elaborirali zakone koji se usvajaju, već da šire govor mržnje prema opoziciji (koja je ionako slaba i besciljna), nezavisnim medijima i organizacijama civilnog društva. Organizovanjem vanrednih izbora skoro svake dve godine vladajuća partija drži društvo u stalnoj predizbornoj kampanji uz ogromne zloupotrebe državnih funkcionerskih položaja. S druge strane, izbori se organizuju sa ogromnim neregularnostima, posebno na lokalnom nivou gde grupe članova vladajuće partije obilaze male gradove u vozilima bez registarskih tablica i zatamnjenih.
Vlada Srbije u praksi više liči na samo tehničko i formalno telo koje sprovodi odluke predsednika, sa ministrima u stalnom strahu za svoj položaj i samim tim u potrebi da dokažu svoju lojalnost glavnom donosiocu odluka. Možda je najbolji primer političke situacije u Srbiji činjenica da predsednica Vlade govori o predsedniku kao o „njenom šefu”. Svi ostali funkcioneri ispod ministarske funkcije – državni sekretari, pomoćnici ministara, direktori javnih preduzeća itd. – nezakonito se drže na v.d. da bi u svakom trenutku mogli da budu smenjeni.
Osim nekoliko kablovskih TV emitera i novina, svi ostali mediji su potpuno pod kontrolom vladajuće partije – uključujući svih pet TV emitera sa nacionalnom frekvencijom. Stalno se vodi kampanja protiv nezavisnih istraživačkih i novinarskih i organizacija civilnog društva koju vode visoki državni zvaničnici i „njihovi“ mediji.
Borba protiv korupcije
Jedno od glavnih pitanja koje je pokrenula Srpska napredna stranka koje im je donelo mnogo glasova i posledično izbornu pobedu bila je priša o borbi protiv rasprostranjene korupcije. Ova borba je zvanično počela hapšenjem Miroslava Miškovića – jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji i kontroverznog biznismena još iz Miloševićevog perioda. Iako je Mišković u pritvoru proveo sedam meseci, pušten je na slobodu i posle dva ponovljena suđenja bilo kakva osuđujuća presuda još uvek se ne vidi. U međuvremenu, Mišković se vratio svojim svakodnevnim poslovima, čak je iskorio svoju imperiju i više se ne pominje u medijima – posebno onima koji su ga etiketirali kao najvećeg kriminalca i opozicionog finansijera.
Ovaj slučaj je možda bio dokaz da ova promovisana borba protiv korupcije neće ići onako kako su mnogi građani Srbije očekivali. Ono što je još evidentnije jeste da je korupcija u Srbiji još više procvetala od dolaska Srpske napredne stranke na vlast. Stepen korupcije možda najbolje objašnjava slučaj Krušik na koji je javnosti skrenuo pažnju uzbunjivač zaposlen u fabrici naoružanja i municije Krušik iz Valjeva. Pokazalo se da je ova fabrika svoje proizvode prodavala po nižoj ceni maloj privatnoj firmi čiji je rukovodilac bio otac (u to vreme) ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Ova kompanija je dalje izvozila municiju i naoružanje u mnoge zemlje pogođene ratom, neke čak i pod sankcijama Ujedinjenih nacija, po veoma visokim cenama. Jedna od osoba zaduženih za davanje dozvola za ovakav izvoz bio je i ministar Stefanović. Ne samo da ovaj slučaj nikada nije došao do suda, već je brutalno zataškan, a uzbunjivač je proveo neko vreme u pritvoru i ostao bez posla.
Borba protiv organizovanog kriminala
Druga tačka koja je bila visoko na dnevnom redu Srpske napredne stranke bila je borba protiv organizovanog kriminala. Iako su državni zvaničnici ubeđivali javnost da je ova borba u toku i uspešna kao nikada do sada, sasvim je očigledno da to nije tako. Ova borba se vodi samo protiv određenih delova organizovanog kriminala koji nisu povezani sa vladajućim elitama ili koji su postali prejaki i treba da budu disciplinovani.
Nedavno je javnost u Srbiji bila svedok spektakularnim policijskim intervencijama u kojima je uhapšeno nekoliko kriminalaca na visokom nivou. Jedan od njih je i takozvani slučaj Jovanjica u kojem je policija uhapsila vlasnika najveće plantaže marihuane u Evropi. Kada su neki opozicioni lideri rekli da je ovaj čovek dobro povezan sa predsednikom, a posebno sa njegovim bratom, došlo je do bure reakcija na opoziciju i medije koji su preneli ovu informaciju. Policajci koji su vodili istragu stavljeni su na poligraf i morali su javno da se izjasne da Jovanjica nema nikakve veze sa porodicom Aleksandra Vučića. Ipak, i dalje je nejasno zašto je vlasnik Jovanjice imao policijsku značku, kao i zaštitu koju su mu pružili pojedini pripadnici policije, Bezbednosno-informativne agencije (BIA) i Vojnoobaveštajne agencije (VOA). Neki od ovih ljudi su uhapšeni, a neki su u bekstvu. Nejasno je i zašto je vlasnik plantaže ranije važio za uspešnog proizvođača organske hrane i kao takvog ga posećivali visoki državni zvaničnici, pa čak i bio deo državnih delegacija u više navrata često predvođenih samim predsednikom.
Drugi slučaj koji je još više uznemirio javnost je hapšenje takozvanog klana Belivuk. Ova mreža kriminalaca, koja je prvobitno bila grupa fudbalskih huligana povezanih sa fudbalskim klubom Partizan, uhapšena je pod optužbom da stoji iza brojnih slučajeva ubistava i trgovine drogom. Oni su takođe optuženi da su bili deo crnogorskog kavačkog klana u Srbiji koji je bio zadužen za likvidaciju pripadnika suparničkog Škaljarskog klana. Kod njih su pronađene ogromne količine oružja, kao i tajne zalihe u kojima su pronađeni stravični dokazi o zverstvima – najgore od svega je bila industrijska mašina za mlevenje mesa sa tragovima ljudske DNK. Sve ove strašne dokaze zajedno sa fotografijama obezglavljenih tela njihovih žrtava izneo je u martu 2021. u udarnom terminu na svim TV emiterima sam predsednik. Ipak, i dalje nije jasno kako je klan Belivuk toliko godina dobijao policijsku zaštitu, a zanimljivije ostaje pitanje zašto su oni bili zaduženi za obezbeđenje predsednikove inauguracije.
Reforma pravosuđa
Ovde dolazimo do jednog od neophodnih ključnih elemenata za rešavanje gore pomenutih problema i mnogih drugih koji nisu deo ovog teksta. Za borbu protiv svih elemenata korupcije i organizovanog kriminala, kao i zloupotrebe vlasti, snažno i nezavisno pravosuđe je preduslov. Nažalost, to je nešto što u Srbiji ne postoji. Postoji samo nekoliko izuzetaka koji su svaki put zasnovani na ličnom shvatanju njihovog sopstvenog zadatka – kao na primer neke časne sudije i tužioci. Stoga je veoma teško uspostaviti tradiciju nezavisnog sudstva u takvoj zemlji. Štaviše, teško je jer Srbija nema jasnu političku volju za takav poduhvat. Izbor i imenovanje sudija i tužilaca je uvek bilo pod jakim uticajem političkih elita.
Nakon referrenduma o promeni Ustava usvojen je set pravosudnih zakona. Prvobitna ustavna norma da sudije imenuje parlament zamenjena je normom da to imenovanje vrši Visoki savet sudstva. Ovo možda izgleda kao mnogo bolje rešenje i demokratskije. Samo dok ne pogledamo članove ovog Saveta. Predloženo je da VSS ima deset članova, od kojih su samo pet sudije, a ostali „istaknuti pravnici“ koje bira parlament. Predsednik VSS će biti izabran iz grupe „istaknutih pravnika“, a pošto bi trebalo da bude jednak broj članova iz pravosuđa i „istaknutih pravnika“, predsednik će imati odlučujući glas. Politički uticaj je još očigledniji u predloženim normama za imenovanje javnih tužilaca. Njih će birati Vrhovni savet tužilaca koji će imati jedanaest članova – četiri biraju tužioci, pet bira Skupština, Republički javni tužilac (izabran od strane Skupštine) i ministar pravde. Očigledno je da politički uticaj neće biti isključen iz procesa selekcije, već će se samo maskirati u demokratskiju formu.
Zaključak
S obzirom na sve rečeno, izvesno je da je Srbija zemlja sa velikim problemima u oblasti vladavine prava. Poitički uticaji na pravosuđe su ogromni, a politička volja da se uspostavi prava i suštinska vladavina zakona je nepostojeća. Opozicija pre svega služi samo kao dekor u parlamentu i daje privid demokratskog funkcionisanja tog najvišeg tela, a u stvarnosti je situacija u kojoj jedna partija poseduje sve poluge javnog sektora. Na ovo dodajmo još i borbu protiv organizovanog kriminala i borbu protiv korupcije na „napredan način“ i jasno je da je republika Srbija jedna zatočena država u rukama jedne organizacije, odnosno njenog šefa.
O pravnoj prirodi neustavnih pregovora Aleksandra Vučića o Kosovu i Metohiji možete pročitati ovde.