Uvod – granica preko koje se ne prelazi
Ljudska prava nisu luksuz, milost vlasti ili ideal o kojem se raspravlja u akademskim krugovima. Ona su crvena linija – prag preko koga se ne prelazi. Ljudska prava su ono što deli civilizaciju od varvarstva, pravnu državu od represivnog aparata, slobodnog čoveka od podanika. Njihovo postojanje nije samo stvar pravnih normi – to je stvar ljudskog dostojanstva, svesti o sebi i o tome da niko nema pravo da od čoveka pravi predmet, sredstvo ili robu.
Svaka generacija, pa i naša, mora iznova da brani ovu liniju. Ljudska prava nisu jednom zauvek osvojena. I najnaprednija društva, kada zažmure na prva mala kršenja, ulaze u spiralu erozije sloboda koja se završava tišinom – tišinom zatvorenih usta, zaplašenih građana i ućutkanih medija. U Srbiji, u 21. veku, na žalost, ova opasnost nije teorijska: ona je svakodnevna stvarnost.
Istorijski razvoj – od Magne karte do Univerzalne deklaracije
Ljudska prava nisu nastala odjednom. Ona su plod vekovne borbe. Magna karta iz 1215. bila je jedan od prvih dokumenata koji je ograničio moć vladara i utvrdio da niko ne može biti lišen slobode bez pravednog postupka. Francuska deklaracija o pravima čoveka i građanina iz 1789. donela je ideju da su ljudi rođeni slobodni i jednaki u dostojanstvu i pravima.
Dvadeseti vek, obeležen užasima dva svetska rata, rodio je Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (1948), koja je prvi put u istoriji ljudska prava proglasila univerzalnim – ne u vlasništvu države, već u vlasništvu čoveka samim tim što je rođen.
Međunarodni paktovi, Evropska konvencija o ljudskim pravima, Konvencija protiv torture, Konvencija o pravima deteta – sve to su pravni instrumenti koji su stvorili globalni okvir. Ali, papir trpi sve. Bez ljudi koji su spremni da ih brane, sva ta prava ostaju mrtvo slovo na papiru.
Ljudska prava u Srbiji – pravni okvir i surova praksa
Ustav Republike Srbije (2006) u svom prvom delu proklamuje ljudska i manjinska prava kao direktno primenjiva. Srbija je ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, kao i niz drugih dokumenata. Na papiru – sve deluje savršeno.
Ali u praksi, građani vrlo brzo otkrivaju surovu istinu: kada se njihovo pravo povredi, pred institucijama stoje kao pred zidom. Sudovi sporo rade, nezavisnost sudstva je pod stalnim pritiskom izvršne vlasti, tužilaštvo često deluje kao politički filter, a organi uprave funkcionišu više kao branioci interesa vlasti, a ne građana.
Čak i kad sud donese odluku u korist građanina, izvršenje te odluke često je nemoguća misija. Institucije koje treba da budu branici prava – ombudsman, poverenik za informacije, poverenik za zaštitu ravnopravnosti – rade u ograničenim kapacitetima i pod stalnim udarima političkog pritiska.
Najugroženija prava danas u Srbiji
1. Sloboda izražavanja
Iako Ustav i Evropska konvencija garantuju slobodu mišljenja i izražavanja, novinari i aktivisti su podložni pritiscima, tužbama za klevetu, ekonomskim ucenama i pretnjama. Mediji su koncentrisani u rukama nekolicini lojalnih vlasti, dok nezavisni novinari žive u stalnom strahu od gubitka egzistencije.
2. Pravo na pravično suđenje
Slučajevi se godinama razvlače, a politički osetljivi procesi dobijaju ubrzani tretman – po pravilu na štetu opozicije ili nezavisnih aktera. Sudije koje pokušaju da donesu nepopularnu odluku rizikuju disciplinske postupke ili premeštaje.
3. Zaštita od torture i zlostavljanja
Iako je torture zabranjena apsolutno, izveštaji ombudsmana i organizacija za ljudska prava pokazuju da policijska prekomerna sila i dalje postoji, a slučajevi se retko procesuiraju.
4. Pravo na privatnost
Masovno nadgledanje, zloupotreba ličnih podataka, snimanje građana bez naloga – sve su to povrede privatnosti koje se dešavaju gotovo nekažnjeno. Poseban problem je politička zloupotreba podataka iz državnih evidencija.
5. Socijalna i ekonomska prava
Pravo na rad, dostojanstvene uslove rada, zdravstvenu zaštitu – često se krše. Privatizacije su ostavile desetine hiljada radnika bez posla i bez naplate zaostalih zarada. Stanovanje, iako garantovano kao pravo, u praksi je dostupno samo onima sa stabilnim primanjima.
Uloga advokature – čuvari vrata slobode
Advokat nije samo pravni zastupnik. On je branik slobode i čuvar vrata koja vode od pojedinca do pravde. U društvima sa nestabilnim institucijama, uloga advokature postaje pitanje opstanka pravne države. Kada advokati ćute pred kršenjem ljudskih prava, tada se ruši poslednja linija odbrane.
Advokat mora imati hrabrost da ustane protiv nepravde čak i kada je ta nepravda pod okriljem zakona – jer postoje zakoni koji su nepravedni, a istorija nas uči da su najveće nepravde često bile legalizovane.
Aktivizam i lična odgovornost
Borba za ljudska prava nije samo zadatak NVO sektora, advokata i novinara. To je obaveza svakog građanina. Sloboda govora, pravo na protest, pravo na udruživanje – sve su to prava koja se gube ako ih ne koristimo. Kada građani pristanu da žive u strahu i apatiji, vlast – bilo koja vlast – prestaje da ih poštuje.
Istorija je puna primera da se prava ne vraćaju sama od sebe. Ona se vraćaju tek onda kada ljudi postanu svesni da su im oduzeta i kada odluče da deluju. Aktivizam nije samo izlazak na ulicu – to je i svakodnevno insistiranje na pravdi, u školi, na radnom mestu, u lokalnoj zajednici.
Zaključak – ljudska prava kao temelj i krov
Ljudska prava su istovremeno i temelj i krov društva. Bez temelja, sve se ruši; bez krova, sve propada. Kada država krene da ih krši, to nikada ne staje na jednom primeru. Jednom kada se prihvati da je u redu prekršiti pravo jedne osobe – sutra će biti u redu prekršiti pravo svih.
Zato je odbrana ljudskih prava istovremeno i odbrana samih sebe, svojih porodica, svojih komšija i svog društva. U Srbiji, gde je istorija često bila istorija zaboravljanja i opraštanja bez pravde, vreme je da kažemo: dosta. Ljudska prava nisu milostinja vlasti, niti nagrada za poslušnost – ona su rođenjem stečeno vlasništvo svakog čoveka.
Ljudska prava su poslednja linija odbrane. Kada ona padnu – sve pada.
Tekst o praktičnim uputstvima kako podneti predstavku Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu možete pročitati ovde.